Isus – vođa koji je doživeo neuspeh 

Isusov neuspeh 

Dobra vest je da je Isus, najveći propovednik i vođa koji je ikada živeo, takođe doživeo „neuspeh.“ Pomislite samo na trenutak. Imao je samo dvanaestoro u svojoj osnovnoj crkvi. Oni nisu samo slušali Njegove propovedi; živeli su stalno s Njim skoro tri godine. Ipak, ni jedan od njih nije stvarno shvatio poruku koju je On težio da ih nauči.

Ne samo što nisu razumeli Njegova ponavljana predviđanja o Njegovoj smrti i vaskrsenju, već se čini da se niko od njih nije stvarno obratio pre Njegovog raspeća. Jedan ga je izdao, drugi se zaklinjao i proklinjao da Ga ne poznaje, a svi su se raspravljali ko je najveći među njima, čak i kada im je govorio da će umreti za njih.

Njegovi učenici još su se bavili ovom temom dok su s Njim hodali putem ka Gecimaniji (Matej 26,69-75; Luka 22,14-53; uporedite sa Matejem 20,17-28). Oni još nisu stigli ni do prve baze.

Ipak, tim istim učenicima Isus je zaveštao vođstvo Njegove crkve. Pričajte o neuspehu! Isus je došao do kraja svoje službe i čini se da Ga ni jedan od Njegovih učenika nije stvarno čuo. Tri godine intenzivnog poučavanja, a ni jednog obraćenika u unutrašnjem krugu. Tri godine propovedanja, a Njegovi slušaoci nisu odgovorili. 

Kako biste se vi osećali u takvoj situaciji? Da li biste umrli za takve ljude? A neobraćeni učenici bili su samo vrh ledenog brega Isusovog neuspeha. Dok je visio na krstu, „koji prolažahu huljahu na Nj mašući glavama svojim. I govoreći: Ti koji crkvu razvaljuješ i za tri dana načinjaš pomozi sam sebi; ako si sin Božji, siđi s krsta.

A tako i glavari sveštenički s književnicima i starešinama podsmevajući se govorahu: Drugima pomože, a sebi ne može pomoći. Ako je car Izrailjev, neka siđesad s krsta pa ćemo ga verovati. On se uzdao u Boga: neka mu pomogne sad, ako mu je po volji, jer govoraše: Ja sam sin Božji.

Tako isto i hajduci razapeti s Njim rugahu Mu se“ (Matej 27,39-44). Da li biste umrli za takve ljude? Ja ne bih. Da sam ja bio Isus, sišao bih sa krsta i dobro im pokazao tačno ko sam. Jednim zamahom prsta uništio bih takvu zalutalu „crkvu“ u nuklearnom požaru, ali možda bi to bilo suviše brzo za njih! Mislim da bi pečenje na niskoj vatri bilo uspešnije u prenošenju moje poruke.

Niko od njih ne bi zaboravio tu očiglednu pouku. Ukratko, ne verujem da bih umro ni za gluve učenike ni za zabludele mase.

Ali Isus jeste. Otišao je u svoj grob posle očiglednog neuspeha. Kada bismo o Njegovom vođstvu i službi sudili samo po onome što vidi ljudsko oko i što se vrednuje tipičnim ljudskim standardima, trebalo je da Isus zatvori svoju fasciklu sa propovedima i podnese ostavku.

 

Ne želim da budem kao Isus 

Hrišćani neprestano slušaju da treba da budu kao Isus. Ali u ovom području stvarno mi je teško da želim da budem kao Isus. Ne želim da budem hrišćanski vođa koji je doživeo neuspeh. Nisam baš dobar kada su u pitanju obeshrabrujući dani i tvrdoglav, nepokoran narod. Prebrzo postajem depresivan i počin jem da se pitam da li bi ovom svetu (ili makar propovedničkoj službi) bilo bolje bez mene. 

Da to kažem blago: volim uspeh. Ustvari, cvetam od njega. I ne mislim na uspeh u nekom budućem vremenu. Mislim da uspeh danas, gde mogu da ga vidim, omirišem, uživam u njemu, zgrabim ga, dodirnem ga i, najbolje od svega, prebrojim ga i podnesemizveštajsekretaru u oblasti ili bilo kojoj široj publici. „Pogledajte me!“ želim da vičem dok se moj uspeh stavlja na izložbu. 

Ne želim da budem kao Isus. Ne želim da budem kao vođa koji je doživeo neuspeh. Želim da budem veći od Isusa. Želim da sve što dodirnem bude blistavi uspeh. Jedini problem sa tom željom je što se nije ostvarila. Suočio sam se sa istim problemima i sa istim vrstama ljudi sa kojima se Isus suočavao. Žalosna istina je što sam suviše često imao iste rezultate. Nisam bio veći od Isusa. I ja sam doživeo neuspeh. 

Uspeh iza neuspeha 

Otkrio sam da neuspeh naočigled i stvarni neuspeh nisu jedna te ista stvar. Još uvek se sećam svoje prve evangelizacije.Ona se dogodilau Korzikaniu Teksasu, malom gradu sa oko 26,000 stanovnika i adventističkom crkvom od 12 vernika.

Od tih 12, skoro svi su imali preko 70 godina a samo jedna osoba bila je muško. Ja sam u to vreme imao 26 godina. Shvatite, nemam ništa protiv žena.

Konačno, moja majka je žena. I nemam ništa protiv starih – i ja postajem jedan od njih. Ali očajnički sam želeo da imam mlade adventiste, muške i ženske, na mojim predavanjima, koji bi služili kao kontakti za obraćenike kojima sam se nadao.

Na moju radost, bio je jedan mladi adventista koji je išao na lokalni fakultet. Posetio sam ga, molio se s njim i molio ga da dođe na moju evangelizaciju. On to nikada nije učinio. Doživeo sam neuspeh i iz nekog razloga taj me je neuspeh naročito boleo. 

Ustvari, do tada sam uspeo da doživim neuspeh u određenom broju stvari. Kao rezultat tih neuspeha u proleće 1969. godine podneo sam ostavku. Za razliku od Isusa, ja sam odustao. Čak sam odlučio da na pustim adventizam i hrišćanstvo. 

Par godina kasnije vozio sam se kroz severni Teksas i skrenuo s autoputa kako bih nešto kupio svojoj ženi u jednom supermarketu na teritoriji jednog Adventističkog koledža. Kada sam prolazio kroz prednja vrata prodavnice, zaustavio me je jedan mladić. 

„Jeste li vi Džordž Najt?“ upitao je. 

Priznao sam da jesam. 

„Da li me se sećate?“ upitao je. 

Kada me to neko pita, obično pokušavam da se pretvaram, ali bio sam toliko obeshrabren da sam mu jednostavno rekao da ga se ne sećam. „Posetili ste me u mojoj internatskoj sobi u Korzikani. Ta poseta bila je tačka preokreta u mom životu. Sada studiram da budem propovednik.“ Nisam mu rekao šta ja radim. Poenta je očigledna.

Bio sam uspešan ali to nisam znao. Posejao sam seme koje je proklijalo ispod zemlje, gde nisam mogao da ga vidim. Moj problem je bio (i još uvek jeste) što nisam želeo samo da sejem, već i da negujem, zalivam i žanjem, sve to za tri sedmice. Nisam tolerisao neuspeh, čak ni odlaganje koje je delovalo kao neuspeh.

Želim trenutne rezultate. Ne želim da budem kao Isus. Želim da budem veći od Njega.

Ono što sam morao da naučim jeste da čak iako neko poseje, drugi zalivaju, a opet drugi žanju. Čini se da sam stalno iz početka učio da Sveti Duh tiho radi u srcima u svakoj fazi razvoja, i uvek je posao Duha da obavi ono najvažnije delo u dušama ljudi kojima sam propovedao. 

Isto je bilo i u Hristovoj službi, i zato je On, prema svim spoljašnjim standardima, delovao neuspešno. Iako je sejao i zalivao, tek posle Njegovog vaskrsenja i Pedesetnice, taj rod je sazreo sa svih strana. Takva vrsta iskustva u službi takođe treba da bude i naša. 

 

Naročito obećanje za pastore i druge hrišćanske vođe 

Jedno od najznačajnijih obećanja u spisima Elen Vajt govori baš o ovoj temi. Govoreći o jutru vaskrsenja, ona zapaža da će nas anđeo, koji nas je čuvao u životu, informisati o „povesti božanskog mešanja u život pojedinca“, o nebeskoj saradnji u svakom delu radi čovečanstva! 

„Tada će biti objašnjene sve teškoće u životnom iskustvu. Tamo gde smo gledali samo zbrku i razočarenje, osujećene namere i izjalovljene planove, videće se velika, vrhovna, pobedonosna namera, božanski sklad. „Tamo će svi oni koji su nesebično radili, gledati plodove svog rada… Nešto od toga vidimo već ovde.

Ali kako malo rezultata svoga rada vidi u ovom životu onaj koji obavlja najplemenitije delo u svetu! Koliki nesebično i neumorno rade za one koje nikada neće videti ni upoznati!

Roditelji i učitelji odlaze na svoj poslednji počinak, a sve što su u životu radili izgleda uzaludno; oni ne znaju da je njihova vernost otpečatila izvore blagoslova koji nikada neće prestati da teku; samo su u veri gledali da će deca koju su vaspitavali postati blagoslov i nadahnućeza svojebližnje,ida ćesenjihov uticaj umnogostručiti.

Mnogi poslenik upućuje svetu vesti pune sile, nade i hrabrosti, reči koje nose blagoslov srcima u svakoj zemlji; ali on, koji radi sam i ne poznat, malo zna o njihovim plodovima.

Tako se darovi daju, tereti nose, posao obavlja. Ljudi seju seme od kojeg drugi, iznad njihovih grobova, žanju blagoslovenu žetvu. Oni sade voćke da bi drugi mogli jesti plod.

Ovde im je dovoljno što znaju da su pokrenuli sile dobra. U večnosti će se videti delovanje i protivdelovanje svega“ (Vaspitanje, str. 270, 271). 

Kakvo obećanje! Kakva stvarnost! Treba da shvatimo da je Isus, kao propovednik i kao vođa, samo naočigled bio neuspešan. On je takođe najveći uspeh sveta. On je uspeo da istraje bez obzira na obeshrabrenje jer je gledao iza pukih fizičkih dokaza. 

 

Unutrašnji pogled na jedan dan sa Isusom 

Potrebno je da obavljamo našu službu imajući isti pogled na život. Potrebno je da pogledamo naše vođstvo i službu onako kako je Sveti Duh, u izveštajima jevanđelja, gledao na život i službu Isusa Hrista. Uzimajući u obzir svrhu Jevanđelja, često nam se čini da su tri godine koje je Isus proveo sa učenicima bile prepune čuda, velikih propovedi i zapanjujućih uspeha. 

Ipak, podozrevam da je svakodnevna Isusova služba izgledala prilično drugačije onome koji je nosio sandale učenika. Za njih su mnogi dani sa Isusom bili samo još jedan dan pun vrućine, prašine i znoja.

Da li Isus mora da hoda toliko daleko? Da li zna da smo gladni?

Da li moramo da hodamo sa tim bučnim i hvalisavim Petrom, sa Jakovom i Jovanom, koji su imali drskosti da nagovore svoju majku da pokuša da im izbori levo i desno mesto u carstvu, sa tim dosadnim Judom i ostatkom kukavaca i gunđalica? 

Gledajući iznutra, njihovi dani se možda nisu mnogo razlikovali od naših. Slično tome, potrebno je da kao Isus pogledamo iznad svakodnevne perspektive koja sadrži razočarenja i probleme koje nalazimo u crkvi i u našem životu, ka Bogu koji radi iza scene bez obzira na ljudske padove i slabosti. 

 

Naša odgovornost 

Naša odgovornost nije da se brinemo o konačnoj pobedi, već da danas uradimo svoj deo. Sećam se pre više od 20 godina, kada sam tek počinjao kao mladi profesor na Univerzitetu Endrus. Kao mladi obrazovni filozof sa ružičastimpogledima na svet i revolucionarnim idejama, nadao sam se da ću po kratkom postupku reformisati čitavo mesto i dovesti ga u red.

Ali reformacija nije napredovala onoliko brzo koliko sam se nadao. Ustvari, nije se mnogo toga promenilo od mog dolaska. Bio sam spreman da odustanem i bavim se „nečim korisnijim.“ 

Ali do tada sam naučio ponešto iz Isusovih „neuspeha.“ Konačno sam otišao Bogu na kolenima, i predao mu sebe da ostanem „u delu“ ako mi On dozvoli da samo jednom godišnje dodirnem jednu dušu Njegovim jevanđeljem istine i ljubavi. 

On je održao svoj deo dogovora. Ustvari, tokom nekih godina bio sam u stanju da dodirnem mnogo više duša kroz Božju blagodat. Tokom godina, najveće nadahnuće u mojoj službi bio je primer Isusa Hrista, vođe koji je doživeo neuspeh, ali ipak je tako zadivljujuće uspeo.  

 

IZDVAJAMO
Samson – visoka cena niskog života 

Deset principa molitve

Kada vlada tama

Izgrađivanje pobožnog doma

Kako reagujemo na kritike?