Knjiga proroka Danila 

Značaj Knjige proroka Danila 

Knjiga proroka Danila je jedna od najznačajnijih proročkih knjiga Staroga zaveta. Ova knjiga ima svoje naročito mesto u Svetom pismu. Otuda je neophodno potrebno dublje proučavanje ove knjige. 

„Proučavajte proroka Danila u vezi sa Otkrivenjem, jer istorija se ponavlja…“ „Kad bi naši vernici bili upola probuđeni, kad bi bliskost događaja prikazanih u Otkrivenju smatrali stvarnom, pokazalo bi se obnovljenje u crkvi i mnogi bi prihvatili vest. Dozvolite da progovori Danilo, dozvolite da govori Otkrivenje i kažite šta je istina. Ali, ma kakav da je izgled prikazanog predmeta, uzdihnite Isusa, klicu Davidovu, zvezdu Danicu, kao središte svake nade.“ (TM, 116.118) 

U ovoj knjiz i se kriju božanske dubine i otkrivenja istorije i budućnosti naše planete. Proučavanje ove knjige otvara razum za shvatanje nebeskih pojmova o Božjem upravljanju i osnivanju njegovog carstva na zemlji. „Kako se približavamo kraju sveta, proročanstva, koja je napisao prorok Danilo, zahtevaju naročitu pažnju, jer se ona odnose na naše doba.“ (PK, 547/8) Knjiga proroka Danila je „Otkrivenje“ Starog zaveta. 

Od svih proročkih knjiga Staroga zaveta najajsnija i najodređenija u pogledu istorijskih činjenica i vremenskih podataka je upravo Knjiga proroka Danila. Zbog njenog karaktera otkrivenja ova knjiga ima svoju naročitu važnost. 

„Kada se Knjiga proroka Danila i Otkrivenje budu bolje razumeli, verni će imati sasvim drugačije versko iskustvo. Oni će uputiti kroz otvorena vrata na nebo takve poglede, da će srce i duh biti pod uticajem karaktera koji treba da imaju oni koji žele da prime blagoslove pripremljene svima kjoi imaju čisto srce.“ (TM, 114) 

Proročanstva ove knjige su mnogo u čemu najkarakterističnija i najlepša u celom Svetom pismu. Ona nam daju nacrt čitave svetske istorije od početka do kraja i najzad određuju vremenski kada će se pojaviti dugoočekivano Božje carstvo na zemlji. 

„Kad se anđeo pripremao da otkrije Danilu tako značajna proročanstva, koja je on zabeležio za nas koji smo svedoci njihovog ispunjenja, anđeo je rekao: ’Budite hrabri!’ Da, budi hrabar! Mi treba da primimo istu slavu kao onu koja je bila Danilu pokazana, jer to je za Božji narod u poslednjim danima, da bi truba mogla dati jasan zvuk.“ (MS, 18.1888) 

 

Verodostojnost Knjige proroka Danila 

 

Tradicionalno je tvrđenje među Jevrejima i hrišćanima da je prorok Danilo ovu knjigu napisao u 6.veku pre Hrista. Dokazi za to su sledeći: 

Samo tvrđenje ove knjige 

Prorok Danilo na mnogim mestima u knjizi govori u prvom licu (Danilo 8, 1-7.13-19.27; 10,2-5 itd.). Prorok tvrdi da je lično od Boga primio naređenje da sačuva ovu knjigu (Danilo 12,4). Činjenica, što u nekim delovima knjige pisac govori u trećem licu (Danilo 1,6-11.17.19.21; 2,14-20 itd.) nije čudno kad se zna da je to bio običaj kod starih naroda (uporedi Jezdra 7,5-8). 

Piščevo dobro poznavanje istorijskih činjenica onoga vremena na vavilonskom dvoru 

Samo onaj koji je živeo u 6. veku pre Hrista i odlično poznavao događaje toga vremena na vavilonskom dvoru može da pruži istorijske činjenice koje se nalaze u ovoj knjizi. Poznavanje ovih događaja i činjenica se kasnije izgubilo i nije nigde ništa o tom zabeleženo kasnije. Tek najnovija arheološka otkrića nam to potvrđuju. 

Svedočenje Isusa Hrista 

Sam Spasitelj potvrđuje božansku istinu i poreklo ove knjige rečima: „Kad dakle vidite da gnusoba  pustošenja, o kojoj govori prorok Danilo, stoji na svetom mestu – koji čita neka pazi.“ (Matej 24,15). 

Ovde Isus zasniva svoj veliki govor o propasti Jerusalima na Danilu 9,26.27. Sem toga, Isus je uzeo izraz „sin čovečiji“ iz Knjige proroka Danila (Danilo 7,13) koji je on primenio na sebe (vidi Matej 19,28; 24,30; 26,64; Jevrejima 5,28.29). 

Zatim imamo svedočenje proroka Jezekilja, Danilovog savremenika. On naročito ističe Danilovu pobožnost i vernost i izjednačuje ga sa Nojem i Jovom (Jezekilj 14,19.20). 

Svedočenje Jevreja 

„Mi nalazimo dokaz autentičnosti ove knjige već u samom naslovu „prorok“ koji Jevreji i hrišćani priznaju Danilu. Ovo je onaj Danilo koji je živeo na vavilonskom dvoru. Jevreji su uvek smatrali ovu knjigu nadahnutom Svetim Duhom i stavljali je u kanon njihovih svetih knjiga mnogo ranije nego što su se ispunila proročanstva koja se nalaze u njoj. 

„Jevreji su Danila uvek ubrajali u red najslavnijih proroka. Josif, koji je bio sveštenik i dobro upućen u svete spise i predanje svoga naroda, najviše je voleo Danila. Tako u ovom pogledu, On je jak svedok verovanja Jevreja svoga vremena. Evo kakvo mišljenje je on imao o Danilu. „Ja smatram da se mišlenje o zaslugama ovogo velikog čoveka treba da proširi i objavi o onom čemu svi treba da se dive. Sve je bilo na njemu naročito kao i kod najvećih proroka. Za vreme njegovog života njega su poštovali carevi i narodi, a posle njegove smrti on je ostavio spomenik koji neće nikada nestati. Naš narod čita još i danas knjige koje je on sastavio. One jasno dokazuju da je Bog bio u vezi sa njim. On nije proricao samo ono što će se uglavnom događati, kao ostali proroci, nego je i objavio vreme u kojem će se to dogoditi…“ 

„Rabineri nisu nikada odbili Danilu titulu proroka. Talmudisti mu izričito priznaju ovu titulu, a u knjizi Megila Danilo se ubraja među 48 proroka jevrejskog naroda. Rabin Majmonid, koji se smatrao za najslavnijeg jevrejskog mislioca u srednjem veku, ubraja Danila u broj proroka i priznaje mu autoritet. Jakid ga isto svrstava među ostale proroke. Abarbanel kaže: „Danilo je bio upoznat s Božjom tajnom i on je objavio Njegove reči.“1 

Izgleda da apostol Pavle ima u 2.Solunjanima 2,3 i dalje u vidu Knjigu proroka Danila, kao i u Jevrejima 11,33.34.   I apostol Petar misli u 1.Petrovoj 1,10-12 na Knjigu proroka Danila. Apostol Jovan priključuje svoje Otkrivenje Danilovom otkrivenju (vidi Otkrivenje 1 „da pokaže slugama svojim“), koje je od početka do kraja sjedinjeno sa Danilovim otkrivenjem kao svojom osnovom. 

Ni oko jedne druge knjige Svetoga pisma nije bilo toliko borbe kao oko ove knjige. To je razumljivo s obzirom na njenu važnost. Istinitost i poreklo ove knjige nije se pobijalo u hrišćanstvu do pretprošlog veka, kada su mnogi komentatori Svetoga Pisma, raznih veroispovesti, ustali protiv ove knjige. 

Najstariji pobornik i pristalica neautentičnosti ove knjige, o kome imamo pouzdanih podataka, bio je mnogobožac, novoplatonista Porfirije (umro 304. godine posle Hrista). U svojih 15 knjiga „Protiv hrišćana“, pored ostalog on napada i Knjigu proroka Danila. Ove podatke imamo preko Jeronima, koji piše u 12. knjizi sledeće o napadima Porfirija protiv ove knjige: „On je pisao protiv Knjige proroka Danila dokazujući da knjigu nije pisao onaj čije ime ona nosi, nego neko koji je živeo u Judeji u vreme Antioha Epifana.“ Izgleda da su Porfirija poučavali i pomagali rabineri. 

Ovaj se pokušaj ponavlja u 7. veku. Isidor Seviljski (636. posle Hrista) piše sledeće: „Knjige proroka Jezekilja i Danila su napisali neki mudri ljudi.“ 

Kasnije, tek u 17. Veku, bilo je nešto više protivnika autentičnosti ove knjige, ali oni nisu svoja tvrđenja zasnivali na naučnoj bazi. To su bili, naročito, deisti. 

Spinoza je mislio da su samo poglavlja 8-12 Danilovo delo, a poglavlja 1-7 delo haldejskih carskih anala. 

Hobes izražava sumnju da li je sam Danilo ili neko drugi kasnije napisao njegovo proročanstvo. Isak Njutn je mislio da je šest poslednjih poglavlja napisao Danilo u razna vremena, a pet prvih da su skup istorijskih podataka drugih pisaca. Ali on smatra celu knjigu verodostojnom i nadahnutom, što nije slučaj kod njegovog savremenika, deiste Kalinsa, kao i kod Urijel Akoste, nešto ranijeg jevrejskog ateiste (oko 1630.). 

Komentatori Michaelis i Eichorn pobijali su celu knjigu osim poslednjeg poglavlja.  

De Wette govori o Danilovoj knjizi kao i o „pesmi“. Njegova kritična pretpostavka se dugo održala, pa se i danas pominje. On kaže: „U vreme Antioha Epifana, kad je proročanstvo potpuno prestalo, neki jevrejski patriota hteo je da ohrabri svoje nevoljne i klonule sunarodnike pomoću proricanja o budućoj pobedi teokratije. Da bi zadobio njihovo poverenje i ojačao verodostojnost proročanstva, pripisao je on ova proročanstva starom proroku Danilu, o kom su možda postojale neke legende.“  Tek posle Corrodi-a, koji je celu knjigu proglasio prevarom i podmetanjem za vreme Antioha Epifana, usudio se i Eichorn da piše o makabejskom poreklu i podmetanju cele knjige. 

Najzad dolazi komentator Berthold sa prepotavkom već unapred o neistinitosti ove knjige. Za njim se ređaju mnogi drugi komentatori Svetog pisam kao Genesius, Hitzig, Noeleke, Ewald, Knobel i dr. 

Dokazi na koje se oni oslanjaju su spoljnjeg i unutrašnjeg karaktera. Oni ukazuju na mesto ove knjige u kanonu i navodnu vezu sa starozavetnim apokrifnim knjigama Jevreja iz kasnijeg doba. Oni ukazuju i na jezičke osobine i pojedine izraze, kao i na strane reči; zatim na istorijski deo, koji oni smatraju pričama zbog njihove sadržine. Oni iznose i neke hronološke teškoće itd. 

Od dokaza spoljnjeg karaktera protiv porekla Danilove knjige igra najvažniju ulogu mesto ove knjige u jevrejskom kanonu. Danilova knjiga ima svoje mesto u trećem i poslednjem delu kanona, među životopisima /ketubim/, a ne u drugom delu, među prorocima /nabiim/. 

Ali ova primedba nije opravdana. Jevreji su delili i klasifikovali svoje spise u tri grupe: 

  • Zakon kao temelj otkrivenja 
  • Knjige koje su napisali ljudi koji su vršili proročku službu 
  • Svi drugi spisi ljudi koji su proricali, ali nisu bili u redovnoj proročkoj službi 

Danilo je bio zarobljenik i državnik u Vavilonu. Sem toga, prikupljač knjiga jevrejskog kanona, bez sumnje je više cenio književne i jezičke osobine ove knjige nego druge, pa je zato izdvojio Danilovu knjigu iz proročke grupe i stavio je u grupu gde ona ne spada po sadržini. Božansku nadahnutost ove knjige i potpunu proročku verodostojnost njenog pisca i sadržine dovoljno dokazuje Isusovo svedočenje u Novom zavetu. 

Od dokaza unutrašnjeg karaktera protiv porekla Danilove knjige spominju se naročito neki strani izrazi kao nepobitni dokazi o kasnijem poreklu ove knjige. Reč je o nekim persijskim i grčkim rečima. Najviše je reč o imenima muzičkih instrumenata koji, naime, nisu mogli biti poznati Vavilonu u ono vreme. Od deset takvih imena ostala su konačno sporna samo 3-4. Međutim, svi ovi instrumenti su mogli biti poznati Vavilonjanima još i pre vavilonskog ropstva Jevreja, jer je trgovina između Vavilonjana i grčkih kolonija bila razvijena još u 6. veku pre Hrista. Grčki uticaj u Persiji potvrđen je sledećim natpisom na carskoj palati u Suzi, u vreme cara Darija I (522-486 pre Hrista): „Ukras ovoga zida poreklom je iz Jonije“. Naslov je jasan i određen; slike su precizne i u boji. 

Poslednji instrument spomenut iz grupe Danilo 3,5  i dalje „gajde“, bio je odavno poznat istočnim narodima. Izgleda da je bio njihovog porekla. 

Što se tiče načina izražavanja u Danilovoj knjizi (na primer 1,17.19; 5,11.12; 6,4; 9,23; 10,11), taj način nikako ne govori protiv Danila kao pisca. To su izrazi koje apostol Pavle upotrebljava za sebe i za druge; na primer: 1.Korinćanima 15,10; 2.Korinćanima 11,5.6; 12,2.3.  Sam anđeo naziva Danila „milim čovekom“ (10,11). Svi ovi izrazi imali su da posluže samo tome (vidi 9,23). 

Što se tiče primedbi koje se odnose na običaje, kulturno-političke prilike i hronologiju onog doba, one ne zadaju tako velike teškoće. Poslednja otkrića i temeljitije proučavanje potvrđuju istinitost svih ovih izveštaja o čemu će biti reči na ovom mestu. Ovi izveštaji nam dokazuju da je pisac tačno poznavao istorijske događaje, vavilonske običaje i ustanove, što je moguće samo kod savremenika i očevidaca. 

Za verodostojnost ove knjige svedoči još i to što se Knjiga proroka Danila nalazi u prevodu LXX, koji je načinjen u 3. veku pre Hrista. Ona je postojala još u vreme cara Aleksandra Velikog. 

Josif Flavije kaže u svojoj knjizi „Jevrejske starine“2 sledeće: „I kad mu je (Aleksandru Velikom, oko 332.) pokazana Knjiga proroka Danila, u kojoj se unapred objavljuje da će jedan car iz Grčke srušiti Persijsko carstvo, on je ovo proročanstvo protumačio na sebe i radostan otpustio ljude.“ 

Kada ovaj isti pisac nabraja knjige koje su se u njegovom narodu smatrale božanskim nadahnućem, spominje on i Knjigu proroka Danila i izričito kaže da su sve ove knjige bile prikupljene u vreme cara Artakserksa (465-425 pre Hrista). 

I kod proroka posle vavilonskog ropstva nailazimo na tragove korišćenja i oslanjanja na Knjigu proroka Danila. 

Tvrđenje da je Knjiga proroka Danila napisana i priključena tek 164. godine pre Hrista, za vreme Makabejaca, kada je tekst kanona Starog zaveta prikupljen, je potpuno netačno. Nekom piscu u 2. veku bi bilo sasvim nemoguće da imitira stil, jezik i izraze koji odgovaraju običajima jednog tako udaljenog vremena. S druge strane, arheologija je potvrdila vrednost i tačnost Danilovih preciznih podataka. 

U ovoj borbi su se pojavili i branitelji ove knjige među samim čuvenim komentatorima svih veroispovesti. To su: Hegsteberg, Havernick, Auberlen, Delitseh, Kranichfeld, Reusch i dr. 

Čuveni asiriolog F. Lenorment, posle dugog istraživanja i proučavanja ove knjige i ovog pitanja, rekao je: „Moram da priznam da jedan deo dokaza koje su Corrdi, Eichorn, Genesius, Ed. Wette, Evald i Hitzig naveli protiv Danilove knjige, bili su mi dugo nepobitni. Ja sam prihvatio njihovo mišljenje i objavio ga. Ali, ispravni i čisto naučne prirode razlozi su me nagnali da menjam ovo mišljenje. Moje novo uverenje se zasniva na proučavanju tekstova sa klinastim slovima. Smatram da se ranija mišljenja moraju revidirati.“ 

Luter kaže: „Ovo je carska i kneževska knjiga. Danila preporučujemo za čitanje svim pobožnim hrišćanima. Danilo uvek završava svoje viđenje i snove, ma kako oni bili strašni, radosno s Hristovim carstvom.“ 

Keil izjavljuje: „Svedočanstvo našeg Gospoda Danilu je pečat božanskog potvrđenja.“ A Stockmann tvrdi: „Danilo je ključ za razumevanje Otkrivenja.“ 

 

Sadržina Knjige proroka Danila

 

Knjiga proroka Danila se po svojoj sadržini može podeliti na dva dela: 

  • istorijski deo (poglavlja 1-6) 
  • proročki deo (poglavlja 7-12) 

Doba pisanja ove knjige je doba najbednijeg stanja Božjeg naroda, doba strašnog poniženja i pometnje, kao nekad u Egiptu. Ali, u isto vreme to je i doba velike nade i očekivanja Božje ljubavi i pomoći koja se u vreme Mojsija očekivala i otkrila u oslobođenju Božjeg naroda iz ropske zemlje. Sve ovo se jasno ocrtava u sadržaju ove knjige. S jedne strane poniženje, a s druge slava usred poniženja. Iz ovoga izlazi i ova podela. Beda i nevolja zbog neposlušnosti i otpada i najzad božanska zaštita i pomoć pokajanom narodu, koja se završava narečenim mesijanskim carstvom. To je sadržina Knjige proroka Danila. 

Dalje, prvi deo iznosi odnos svetskog carstva prema Božjem carstvu u glavnim crtama, kao i u pojedinostima tadašnje svetske vladavine. Zatim, tok budućeg razvoja svetske vladavine i njen kraj. 

Drugi deo iznosi naročito položaj i razvoj Božjeg carstva usred svetske i neprijateljske vlasti, sve do kraja vremena. U ovom delu nalaze se 4 viđenja u kojima se proroku Danilu pokazuje borba između dobra i zla od onog vremena do uspostavljanja Hristovog carstva: 

Prvo viđenje objavljuje caru Navuhodonosoru političke promene posle njega (Danilo 2). 

Drugo viđenje iznosi iskustvo Božjeg naroda za vreme svetske prevlasti. Tu se objavljuje pobeda Božjeg naroda i sud nad neprijateljem. (Danilo 7) 

Treće viđenje je nastavak drugog. Tu se opisuje Sotonin pokušaj da uništi veru i Božji narod. (Danilo 8.9) 

Četvrto viđenje je sinteza prethodnih viđenja i završava se poslednjim događajima i krajem vremena naše Zemlje (Danilo 10-12). 

Cela knjiga zasniva se na drugom i sedmom poglavlju. Drugo poglavlje pokazuje istoriju opadanja carstva ovoga sveta i podizanje Božjeg carstva, a sedmo opisuje nastupanje značajnog doba i velikih događaja u kojima svi ljudi moraju da zauzmu svoj lični stav. 

 

Jedinstvo Knjige proroka Danila

 

Knjiga proroka Danila je jedna jedinstvena celina, mada se može po svojoj sadržini podeliti u dva dela. Ovo jedinstvo proizlazi iz same knjige, koja sačinjava plansku celinu koju je mogao da napiše samo jedan pisac. Pisac ove knjige se češće imenuje i javlja kao jedna te ista ličnost (vidi 7,18; 1,9; 10,1; 12,4). 

Pisac Duesterwald kaže sledeće povodom jedinstva ove knjige: „Jedinstvo Knjige proroka Danila se sada nepobitno priznaje od prijatelja i neprijatelja ove knjige.“ 

Još je Eichorn, zbog dva jezika na kojima je knjiga napisana, smatrao da knjiga ima dva pisca. I Berthold spominje čak devet pisaca iz raznog doba. Međutim, novi naučnici pripisuju celu knjigu jednom te istom piscu. Ovo se može prihvatiti kao sigurno. Ovaj spomenuti pisac može bez sumnje biti samo prorok Danilo, koji je živeo i pisao za vreme vavilonskog ropstva. On se i sam često izdaje za pisca (7,15; 8,1.27; 12,5). To što se pisac u prvih sedam poglavlja prikazuje samo u trećem licu može se objasniti istorijskim karakterom ovoga dela, koji nam daje podatke (vidi 2,15.20.24; 4,19; 5,17). 

 

 

 

Jezik Knjige proroka Danila

 

Knjiga proroka Danila se može prema jeziku na kome je napisana podeliti u dva dela. Deo knjige 2,4b-7,28 napisan je na haldejskom (aramejskom) jeziku, a svi ostali delovi napisani su na jevrejskom (starojevrejskom) jeziku (Danilo 1,1-2,4a; 8,1-12,13). Jevreji ovoga doba govorili su u ropstvu i posle ropstva u Palestini skoro isključivo aramejski. Za vreme Nemije skoro svi Izrailjci koji su se vratili u Palestinu nisu više razumeli svoj starojevrejski jezik (Nemija 8,8). 

Danilo je ipak napisao ono što je bilo važno za Jevreje na njihovom svetom jeziku – starojevrejskom, a što je bilo značajno za neznabožački svet napisao je on na haldejskom (aramejskom) jeziku svetog carstva. Aramejski jezik je u vreme Jeremije, Danila i Jezdre bio ono što je kasnije bio grčki jezik za apostole u njihovo vreme. To je bio jezik trgovine i diplomatije u kulturnom svetu. Proročanstva napisana na ovom jeziku odnose se na mnogobožačku prevlast nad Božjim  narodom – četiri velika svetska carstva. I kada nastupa trenutak da Bog, prema proročenim obećanjiam treba opet da pohodi svoj narod, prestaje Danilo da piše aramejskim i u Danilu 8 služi se jevrejskim jezikom. 

Upotreba ovih jezika jasno dokazuje da je narod, kada je ova knjiga pisana, razumeo oba jezika. Ovo odgovara samo dobu ropstva, vremenu u kom je živeo prorok Danilo, a nikako ne odgovara dobu posle ropstva, jer narod tada nije više poznavao svoj jezik – starojevrejski. Činjenica je da jevrejski narod nije razumeo aramejski pre vavilonskog ropstva (vidi 2.O carevima 18,26), kao što je činjenica da posle ovoga ropstva jevrejski narod nije razumeo svoj starojevrejski. U doba proroka Danila oni su razumevali oba ova jezika. 

 

Mesto Knjige proroka Danila u kanonu Starog zaveta

 

Da bi jedna starozavetna knjiga mogla da uđe u kanon Starog zaveta treba da ispuni sledeće uslove: 

  • Pisac knjige treba da pruži dokaze da je on oruđe Božjeg otkrivenja. 
  • Potrebno je da drugi proroci prikazuju njegovo božansko nadahnuće. 

Knjiga koja nosi ime proroka Danila deo je kanona svetih knjiga Jevreja. Ona je ušla u ovaj kanon najkasnije u doba njegovog konačnog formiranja. Zbirka knjiga Starog zaveta konačno je obrazovana u vreme Jezdre i Velike sinagoge. 

Dakle, Knjiga proroka Danila je bila najkasnije u ovo doba priznata od strane merodavnog autoriteta tj. Velike sinagoge u koju su spadali Jezdra i poslednji proroci. Knjiga proroka Danila je uvedena u kanon svetih spisa kao nadahnuta i autentična. 

Ova knjiga se redovno čitala po sinagogama. Ovo je važno jer su se u njima čitale samo kanonske i inspirisane knjige. 

Jezdra je stavio Knjigu proroka Danila u grupu svetih spisa, grupu proročanstava čija se istinitost i ispunjenje potvrdilo i bilo obavezno za sve, ne samo kao reči dostojne vere nego i božanske. 

 

Svrha Knjige proroka Danila

 

Svrha prvog dela ove knjige, dela koji je napisan na aramejskom jeziku je svedočenje Jahvea, jedinog živog Boga nasuprot ništavnih vavilonskih bogova. Ova svedočenja su bila određena i za jačanje vere Božjeg naroda, koji se nalazio u vavilonskom ropstvu, i za slavopoj Gospodu kao Bogu nad svim bogovima, pa čak i iz usta jednog mnogobožačkog vladara (vidi Danilo 2,47; 3,28; 4,36.37; 6,26). 

Svrha drugog dela ove knjige, koji je napisan na jevrejskom jeziku je pretežno uteha Božjem narodu. Nevolje i patnje služe za očišćenje i usavršavanje vernog naroda (vidi Danilo 11,35; 12,10). 

Najzad se ukazuje na mesijansko doba, koje ima da nastupi (vidi Danilo 9,25 itd), i božansku zaštitu u poslednje vreme (vidi Danilo 12,1), i najzad, na spasenje svih vernih (vidi Danilo 12,3). 

 

  

O  PROROKU  DANILU

 

Ime proroka Danila 

 

Ime „Danilo“ (Danilo 1,6; Jezdra 14,20; Matej 24,15) znači „Bog je moj sudija“. Ovo ime imaju još dve osobe u Svetom pismu. Prvi je jedan od Davidovih sinova (1.Dnevnika 3,1), a drugi je živeo nešto kasnije od proroka Danila, i njega su neki izjednačili sa prorokom. 

Danilo je na vavilonskom dvoru dobio novo ime, kao i njegova tri druga. Dvostruko ime mu je bilo „Valtasar“ (u originalu Beltšasar, što je jevrejski ili skraćeni oblik od vavilonskog Baltasar – usur što znači: sačuvaj ti, o Vale, njegov život). Bog Val je bio zaštitni bog Vavilona. 

 

Život proroka Danila 

 

Izgleda da je prorok Danilo bio carskog ili kneževskog roda (Danilo 1,3), poreklom iz Jerusalima. On je bio sin ugledne porodice i još u ranoj mladosti (otprilike od 16-18 godine) bio je, sa svoja tri druga, odveden u Vavilon, u prvom ropstvu 606. godine pre Hrista, za vreme cara Joakima. Trebalo je da Danilo bude vaspitan i služi na vavilonskom dvoru kao dvorjanin (paž), po običaju na ovom dvoru. To je sve što znamo o Danilovom životu iz Svetog pisma. 

Mada je doba njegove mladosti podrobnije iznešeno nego doba ma kojeg drugog proroka, ipak o njegovom poreklu, o rođenju i vaspitanju ništa ne znamo. Misli se da je on bio potomak Davidovog doma. Takvih je u to vreme bilo vrlo mnogo. Danilo se prikazuje kao dete iz vrlo ugledne porodice, porobljene Judeje, na početku sedamdesetogodišnjega vavilonskog ropstva, a za vreme vavilonskog cara Navuhodnosora.  

Njegova bogobojaznost i vernost Božjem zakonu objašnjavaju se kao posledica njegovog vaspitanja. To mu je donelo veliki Božji blagoslov, tako da je ne samo premašio svu haldejsku mudrost, nego je i bio naoružan božnskom mudrošću i darom Svetog Duha, naročito proročkim darom (vidi Danilo 1,17-20). 

Mada je Danilo još kao dečak odveden na vavilonski dvor i tamo vaspitan i živeo u velikom ugledu, ipak je on od svoje mladosti ostao veran svome Bogu. Njegov život i rad na vavilonskom dvoru odgovaraju životu i radu Josifa na egipatskom dvoru. Iako je na njemu počivala velika državnička odgovornost, on je uvek našao vremena da razgovara sa svojim Bogom i proučava Njegovu Reč. Zato on spada u grupu vernih Božjih slugu, zajedno sa Nojem i  Jovom (vidi Jezdra 14,14-20). Ali, on nije bio na visini samo u svetom životu, nego i u mudrosti, što je bilo dobro poznato (uporedi Jezekilj 28,3). 

Duh proroštva kaže: „Kad bi se napisala cela Danilova istorija morale bi se napisati čitave glave u kojima bi se videlo kroz kakva je iskušenja sve on morao prolaziti: zavist, ismevanje i mržnja. Ali, on je naučio da savlada sva iskušenja. On se nije oslanjao na svoju snagu. On je svoju dušu  i sve svoje teškoće iznosio svom nebeskom Ocu i verovao da ga Bog čuje i zato je bio ohrabren i primao blagoslove.“3 

Tvrđenje da je prorok Danilo bio kastriran, zato što ga je vaspitavao, kako neki misle, starešina svih dvorjana – evnuha, po tadašnjem običaju na istočnim dvorovima, ostaje samo stara jevrejska priča ili predanje. Prema Knjizi proroka Jezekilja 14,12 moglo bi se misliti sasvim suprotno spomenutom tvrđenju. 

Danilo je našao naklonost i milost kod starešine svih dvorjana, a kasnije i kod samoga cara, koji ga je postavio nad pokrajinom Vavilon kao i za starešinu nad svim grupama vavilonskih maga, koje je on držao (vidi Danilo 2,48.49). Prorok Danilo je ostao na ovom položaju, uz neke izuzetke, do kraja Navuhodonosorovog života. Po njegovoj smrti, a za vreme Valtasara, dobio je Danilo ponovo izgubljenu milost i vlast (vidi Danilo 5,29). Na ovom položaju on je ostao i pod vladavinom cara Darija (Kijakserks) Miđanina, koji je vladao dve godine. Ovaj car je naimenovao 150 starešina (satrapa) i nad njima postavio tri starešine od kojih je jedan bio Danilo (vidi Danilo 6,1-4). Ove starešine i satrapi su pokušavali da sruše proroka Danila, ali bez uspeha. 

I za vreme cara Kira, Persijanca, imao je Danilo veliku čast i ugled. On je doživeo stupanje na vlast ovog „Božjeg pomazanika“ (Isaija 45,1), i prestanak vavilonskog ropstva, kao i povratak svoga naroda u obećanu zemlju (Danilo 1,21) 

Prorok Danilo je svakako, mada ništa o tome ne piše u svojoj knjizi, imao posredno velikog uspeha i udela u radu na povratku Izrailja u Palestinu, iako on lično nije imao učešća u povratku, zbog starosti (prema Danilu 10,1 on je još živeo u Vavilonu 534. godine). Da se Danilo neprestano starao i mislio o duhovnom i telesnom blagostanju svoga naroda, jasno izlazi iz čitavog niza proročkih viđenja (poglavlja 10-12), koja govore o budućoj istoriji Izrailja, sve do podizanja mesijanskog carstva i uništenja svih zemaljskih carstava. 

Uskoro posle priznanja ovih poslednjih viđenja, 3. godine cara Kira (Danilo 10,1), izgleda da je Danilo umro. Kao godina njegove smrti obično se uzima 530. godina pre Hrista. Ako je Danilo, recimo, bio star 18 godina kada je odveden u ropstvo u Vavilon (606), i ako uzmemo 530. godinu kao godinu njegove smrti, onda je Danilo umro u svojoj 94. godini života (18+76=94). 

Ne zna se ni gde, ni kako je umro prorok Danilo. Samo jevrejske i arabljanske priče i predanja, kao i ona crkvenih otaca, određuju bliže vreme i način njegove smrti. Josif Flavije veli da je Danilo još za vreme Darija Miđanina dao sebi sazidati mramorni carski dvorac u Ekbatani, koji je, naime, postojao još u vreme Flavijevo, a predan je u nadzor nekom jevrejskom svešteniku. 

Postoji jevrejsko-istočna priča o Danilovom povratku na temelju Danila 1,21 i Jezdre 8,2 za vreme prvog povratka pod Zorovaveljom. 

Jedna tradicija tvrdi da je Danilo umro u gradu Vavilonu, a druga u Suzi. Po jednoj priči još i danas postoji grob proroka Danila i on je sveto mesto za Jevreje, hrišćane i muslimane. Najzad, postoji i katolička crkvena priča po kojoj je prorok Danilo umro kao mučenik i zato ga ova crkva slavi 21. jula kao uspomenu na proroka. 

 

Doba proroka Danila 

 

Vreme u kom se javlja prorok Danilo veoma je značajno za istoriju Božjeg naroda. Izrailj se nalazio u ropstvu daleko od svoje domovine, obećane zemlje. Božja zemlja je bila nastanjena idolopoklonicima i neprijateljem Božjeg naroda. U svetu je osnovana prva svetska vlast, koja se neprijateljski pokazala prema Božjoj vladavini na zemlji. Božji narod je bio lišen svih božanskih blagoslova, utehe i nade. Mesto bogosluženja je raskopano i uništeno, a božanska otkrivenja su nestala. Izrailj je bio duhovno pao i stajao pred svojim uništenjem. On se odmetnuo i izopačio i Bog je morao ne samo da ga pohodi, nego i duboko ponizi, jer nije kao celina ispunio svoj zadatak. 

Nasuprot ovome, svetsko carstvo je postiglo svoj vrhunac. Pojavilo se prvo svetsko carstvo posle vekovne borbe. Ovo je izgledalo kao trijumf  Božjeg neprijateljstva. Iako je vreme toga carstva bilo tako kratko kao život jednog čoveka, ipak je njegova slava bila velika. Ovo carstvo je bilo najlepše od svih velikih carstava. Danilo je živeo i radio upravo u vreme kada je izgledalo da je svetsko carstvo nadjačalo Božje carstvo i Njegov narod. 

Ali, upravo u ovo doba poniženja i žalosti daje Bog preko proroka, svoga sluge Danila, božanski plan o budućnosti mesijanskog carstva na zemlji, a sam Danilo doživljava propast ovog prvog svetskog carstva. 

 

 

Značaj proroka Danila 

 

Prorok Danilo proveo je na vavilonskom dvoru celo vreme vavilonskog ropstva Božjeg naroda. Ali, iako je živeo usred slave i izobilja vavilonskog carstva, njegovo je srce bilo prionulo za Sion, i on je jadikovao zbog razorenja Božje svetinje i Jerusalima. On je uvideo prolaznost zemaljske slave i moći i doživeo propast bogatog Vavilona. Njegove su oči uvek bile čvrsto uperene na neprolaznu slavu Božjeg carstva. Od svoje rane mladosti pokazao je Danilo veliku vernost Bogu, poštenje i hrabrost. I pored svojih državnih obaveza i poslova on je sačuvao svoju pobožnost i odanost Bogu. Kad su ga poštovali knezovi i carevi, to je bilo zato što je on to zaslužio svojim životom i radom kao i svojim ponašanjem. 

Josif Flavije kaže za proroka Danila sledeće: „Njemu je sve uspevalo kao jednom od najvećih proroka. On nije uživao samo za svoga života najveću čast i priznanje, kako kod careva tako i u narodu, nego je i posle svoje smrti ostavio neumrlu uspomenu. I danas mi čitamo njegove spise, što dokazuje da je Danilo bio u vezi sa Bogom. On nije samo proricao buduće događaje, kao ostali vidioci, nego je i određivao vreme kada će se oni zbiti.“ 

Prorok Danilo nije bio redovni prorok, tj. on nije živeo i radio usred Božjeg naroda, kao na primer njegov savremenik Jezekija. Zato se njegova knjiga i nije ubrajala među proroke, nego u životopise. 

Danilo nije bio bezbožnima propovednik pokajanja, a vernima utešitelj, ali on je bio za Božji narod prorok Božjeg carstva, prorok po božanskom planu i daru. On je stajao kod prestola vladara sveta kao svedok za živoga Boga, a nasuprot svim mrtvim i kamenim bogovima. On mu je u Božje ime objavio i otkrio uništenje u budućnosti svih svetskih carstava i uspostavljanje Božjeg carstva. 

Danilova proročanstva su najjasniji glas mnogobožačkom svetu o mesijanskom carstvu na zemlji. Ona određuju vreme kada će Mesija nastupiti u svojoj službi na zemlji i kako će ostvariti plan spasenja. Svi su pozvani da prihvate ovaj plan. Jevreji još traže čoveka koji bi im objasnio Danilove brojeve i datume, ali Danilova proročanstva im oduzimaju svako opravdanje što još uvek očekuju Mesiju. Isak Newton kaže svim hrišćanima sledeće: „Ko odbacuje njegova proročanstva taj potkopava hrišćansku religiju jer se ona zasniva na Danilovim proročanstvima o Hristu i Božjem carstvu.“ 

 

  

 I S T O R I J S K I    D E O 

(poglavlja 1-6) 

 

U ovom prvom delu Danilove knjige iznosi se u glavnim crtama odnos između Božje vladavine na zemlji i svetskih carstava; zatim tok razvoja ovih carstava i najzad kraj svake zemaljske vladavine. 

 

ODVOĐENJE JUDEJACA U VAVILON 

(Danilo 1,1.2) 

 

  1. „Godine treće carovanja Joakima cara Judina dođe Navuhodonosor car vavilonski na Jerusalim,4 i opkoli ga. 
  1. I Gospod mu dade u ruku Joakima cara Judina i deo sudova doma Božjega, i odnese ih u zemlju Senar u dom boga svojega, i metnu sudove u riznicu boga svojega.“ 

 

(1,1.2) 

 

Odmah u početku prorok Danilo iznosi neke istorijske činjenice, značajne za bolje razumevanje ove knjige. On opisuje stanje jednog istorijskog momenta, početka tzv. vavilonskog ropstva sa velikom tačnošću i u istorijskom stilu. Vavilonski car Navuhodonosor (prvobitni oblik Nabukudur-usur; ime sadrži u sebi prvo haldejsko božansko ime Nabu) je vladao 604-562. pre Hrista. On je osvojio Jerusalim kada je još bio regent (606-604. sa svojim ocem Nebopolasarom). U Judeji je tada vladao car Joakim. On je vladao prema 2.O carevima 23,36 jedanaest godina (609-598. pre Hrista). 

Judejski narod je bio nepokoran i nije hteo da se obrati, i zato je Bog dozvolio da ih Vavilonjani odvedu u ropstvo koje je poznato pod imenom „sedamdesetogodišnje vavilonsko ropstvo“ (vidi Jeremija 25,9-12; uporedi Isaija 6,9-12). Bog je napustio svoj narod, ali samo za neko vreme. I u početku je izgledalo kao da se Bog zauvek uklonio iz sredine svog naroda, ali to je samo bilo za neko vreme (70 godina) prema pomenutom proročanstvu. Bog je kasnije svome narodu dao još jedno vreme milosti. 

Da bi bolje razumeli političko stanje sveta na kraju 7. veka pre Hrista potrebno je da navedemo još sledeće podatke: 

Godine 612. pre Hrista pala je Ninevija u ruke Miđana. Asirci su se sklonili u Haran. Midski car Kijaksar (Kijakserks, 625-585.) uništio je Nineviju načinivši savez sa Vavilonom. 

Vavilonski vladar Nabupolasar (626-605.) načinio je Vavilon moćnom državom i osnovao Novo vavilonsko carstvo, a njegov sin Navuhodonosor uzdigao je Vavilon do prve svetske države.  

U ovo doba je Egipat želeo da vlada u Aziji, ali je bio potučen od Vavilonjana. Judeja je pala pod vavilonsku prevlast i njeno protivljenje i odmetanje odvelo ju je do tzv. vavilonskog ropstva, koje se dogodilo u tri etape: 605. godine pre Hrista (prorok Danilo odveden); 597. godine pre Hrista (Joakim i Jezekija odvedeni u Vavilon) i 586. godine pre Hrista (Jerusalim razoren). 

 

Istorijski podaci ovog stiha nisu u suprotnosti sa izveštajem u Jeremiji 25,1.8-11.  Jevrejska reč ba znači poći, podignuti se, krenuti, a ne doći. Ova se ista reč upotrebljava u mnogim knjigama Svetog pisma5 i uvek znači polazak, a ne dolazak. Ovo nam sve objašnjava. Vavilonski car Navuhodonosor pošao je iz Vavilona na Jerusalim „treće godine Jaokima sina Osijina cara Judina“ (a to je prva godina vladavine Navuhodonosora vavilonskog cara). 

U Jeremiji 46,2 nam se daje razlog vojnog pohoda Vavilonjana pod komandom Navuhodonosora. Ovo je bilo doba velikih ratnih pohoda i sukoba (vidi Jeremija 46,3-6). Egipatski faraon Nehaon (Neho) preduzeo je vojni pohod čak do reke Eufrata. Ninevija je došla svome kraju, a Vavilonjani, Miđani i Egipćani nagnali su na plen. Egipatski faraon je nameravao da Siriju podvrgne egipatskoj prevlasti. On je osvojio ili pridobio za sebe sve narode i zemlje zapadno od reke Eufrat, osvojio i zaposeo stari hetitski grad Harkamis (Karkemiš), koji je bio ključ Sirije sa istočne strane. 

Sve ovo se događalo u poslednjim danima vladavine Josije, cara u Judeji, koji je ostao veran vazal asirskom caru. U ovom pokušaju on je poginuo u ratu sa egipatskim carem Nehaonom. 

Ali vavilonski princ Navuhodonosor, u saglasnosti sa svojim ocem Nabupolasarom polagao je pravo na svetsku vlast. On je zato treće godine cara Joakima u Judeji pošao na vojni pohod protiv utvrđenih Egipćana kod Harkamisa. Već u početku četvrte godine ovog cara Egipćani su bili pobeđeni. Navuhodonosor je imao ključ Asirije u rukama, a zapad mu je bio otvoren. On je sada osigurao svoju prevlast nad narodima zapadno od Eufrata. Judejski car Joakim postao je ovom prilikom vavilonski vazal. Vavilonjani su gonili razbijene Egipćane čak do Eufrata. 

Ali Navuhodonosoru je stigla vest da mu je otac umro. On se brzo nagodio sa Egipćanima i pohitao u Vavilon i „opkolio ga“. 

Jedna vavilonska tablica označava pomračenje meseca pete godine cara Nabopolasara. Astronomija je ovo pomračenje utvrdila na dan 22. aprila 621. godine pre Hrista. Kako je Nabopolasar vladao 21 godinu, a 5 godina je proteklo do pomračenja, njegova smrt je bila 605. godine pre Hrista. Ove godine je Navuhodnosor, Nabopolasarov sin, nasledio svoga oca kao jedini vladar. Neka druga tablica spominje drugo pomračenje meseca 37. godine cara Navuhodonosora. Astronomija je utvrdila ovo pomračenje za 4. juli 568. godine.  Istoričar Josif Flavije navodi vavilonskog istoričara Beroza, koji tačno opisuje da je Navuhodonosora otac poslao protiv Egipta i Palestine, koje je on pobedio iste godine kad se dogodila smrt njegovog oca. Car je poverio zarobljenike svojim generalima i vratio se u Vavilon da uzme vlast u ruke. 

U događaje „četvrte godine Joakima sina Josijina cara Judina“ spada i prva opsada Jerusalima. To je bilo 605. godine pre Hrista. Ovo se potvrđuje i u 2.O carevima 24,1 gde se kaže: „Za njegova vremena dođe car Navuhodonosor car vavilonski; i Joakim mu bi sluga tri godine“. Ovo je tzv. prvo osvajanje Jerusalima i odvođenje u ropstvo. To je početak vavilonskog ropstva. 

 

„I Gospod mu dade u ruke Joakima cara Judina“. Vavilonski car se javlja kao Božji sluga i oruđe preko koga Bog kažnjava svoj narod. Car Judin je bio vezan lancima i tako je trebalo da bude odveden u Vavilon (2.Dnevnika 36,6). Ali zato što se ponizio bilo mu je dozvoljeno da i dalje ostane u Jerusalimu kao vazalni knez Vavilona, uz plaćanje danka. 

 

„I deo sudova doma Božjega“. Car Navuhodonosor je poštedeo hram, ali je uzeo veći deo sudova iz njega (uporedi 2.Dnevnika 36,7). Osim toga, on je i mnogo šta drugo uzeo; spominju se zlatni sudovi. Dalja sudbina ovih sudova opisuje se u Danilu 5,3. 

 

„I odnese ih u zemlju Senar u dom boga svojega.“ Zemlja Vavilon se ovde označava starim imenom Senar ili Šinear, koje se, osim u 1.Mojsijevoj (vidi 1.Mojsijeva 10,10 i 11,2; 14,1), upotrebljava kada se govori u višem proročkom stilu (vidi Isaija 11,11; Zaharija 5,11). 

 

„I metnu sudove u riznicu boga svojega.“  Car je stavio sudove u riznicu svojih bogova tj. u riznicu hrama svojih bogova na prvo mesto boga Vala, kao glavnog boga Vavilona. Ovo je trebalo da bude znak pokornosti Judinog Boga vavilonskim bogovima. Ovo nije u suprotnosti sa kasnijim događajima za vreme Valtasara. Navuhodonosorov potomak je drugačije postupao s ovim sudovima. 

Pored sudova odveo je Navuhodonosor i neke taoce carskog porekla među kojima su bili Danilo i njegova tri druga. 

Osim ovoga osvajanja Jerusalima i odvođenja u ropstvo bila su dva odvođenja još jača od ovog prvog već pomenutog. Car Navuhodonosor je načinio ugovor sa Joakimom, carem u Judeji, po kome mu je Joakim postao vazal. Joakim se posle tri godine pobunio i otkazao poslušnost Vaviloncima (vidi 2.O carevima 24,1-6). Vavilonski car je u to vreme bio zauzet ratovanjem u drugom delu države i nije odmah mogao da pođe u Judeju. To je ohrabrilo cara Joakima, i pošto mu je Egipat obećao pomoć, osetio se sigurnim. 

U ovo je vreme Gospod upućivao ozbiljne opomene caru i narodu. Jedan od najznamenitijih objavljivača ovih opomena bio je prorok Jeremija (vidi Jeremija 25). Ali ipak, Navuhodonosor je naredio okolnim narodima da uz pomoć male vavilonske vojske opustoše Judeju (stih 2). 

Joakim je vladao 11 godina u Judeji i poginuo u ovom ratu, a njegov sin Joahim, koji tek što je počeo vladati (vladao je 3 meseca),  je doživeo da je vavilonska vojska, uz pomoć okolnih naroda, već ponovo opkolila Jerusalim. Car se sa svim predao (2.O carevima 24,10-14). Ovo drugo odvođenje u ropstvo dogodilo se 597. godine pre Hrista u osmoj godini vladavine vavilonskog cara Navuhodonosora. Ovom prilikom Vavilonjani su odveli u ropstvo cara i 10 000 najuglednijih ljudi, među kojima se nalazio i sam prorok Jezekilj. I ovog su puta sudovi iz hrama bili odnešeni ili uništeni (2.O carevima 24,13-16). 

Navuhodonosor je postavio Sedekiju, Joakimovog strica za vazalnog kneza nad Judejom. On je vladao 11 godina.  

Devete godine svoje vladavine pobunio se Sedekija protiv Vavilona. Sada, po treći put dolazi Navuhodonosor sa vojskom protiv Jerusalima. Opsada je trajala dve godine. U gradu je nastupila velika glad, tako da su majke od gladi jele svoju decu, kao što je Mojsije već ranije to prorekao (5.Mojsijeva 28,52). Haldejske trupe su neprestano trubile tokom opsade. Car je sa svojom pratnjom pokušao da se ukloni kada su Vavilonjani napustili opsadu, čuvši da su Egipćani pošli na njih (vidi Jeremija 37,5-10), ali su ga Vavilonjani uhvatili. Carevi sinovi su pogubljeni u njegovoj prisutnosti, a njemu su najzad proboli oči i slepog ga odveli u Vavilon. Tako su se ispunile reči proroka Jezekilja, da će car Sedekija biti odveden u Vavilon i tamo umreti, a da ne vidi ovo mesto (Jezekilj 12,13). Ovog puta su hram i grad potpuno bili uništeni. 

Vavilonski vojskovođa Navuzardan je spalio Božji dom i razvalio gradske zidove. On je razlupao „mjedene stubove i more“ i odneo ih u Vavilon. Prorok Jeremija sedi nad ruševinama grada i svetinje i tuguje: „Gle! Osamljen leži ovaj mnogobrojni grad!“ (Plač Jeremijin 1,1). Stanovnici Jerusalima i Judeje, osim nekih vinograda koji su ostavljeni, bili su odvedeni u ropstvo (2.Dnevnika 36,20). Ovo se dogodilo 586. godine pre Hrista. To je bilo treće i poslednje odvođenje u vavilonsko ropstvo. 

Bog je pohodio grehe svog naroda. Odvođenje u ropstvo od strane Vavilonjana nije bilo zato što su oni bili bolji i bliži Bogu, nego što se Bog poslužio njima kao oruđem da kazni svoj neverni i nepokorni narod. Oni su Njega napustili – zato je i On njih ostavio. Nije Navuhodonosor srušio Jerusalim i Judeju nego njihovi vlastiti gresi, kao što je rekao njihov vojskovođa Navuzardan (Jeremija 40,2.3). 

Ali Bog se poslužio ropstvom svoga naroda da bi ih načinio nosiocem poznanja pravog Boga među mnogobožačkim narodima. Duh proroštva kaže: „Oni su trebali u zemlji svog zarobljeništva da ostvare Božji plan objavljivanja mnogobožačkim narodima ovih blagoslova koji proističu iz poznanja Jahve. Oni su trebali da budu njegovi predstavnici.“ (PK 47) Dok je Jerusalim bio tako u velikoj nevolji i najzad potpuno uništen, prorok Danilo i njegovi drugovi živeli su na vavilonskom dvoru i učili. Mada su bili kao taoci u stranoj zemlji, njima je bilo bolje nego u domovini. To ima da zahvale svojoj vernosti Bogu. 

 

 

 

 

VASPITANJE DANILA I NJEGOVA TRI DRUGA NA VAVILONSKOM DVORU

 

(Danilo 1,3-21) 

 

Izbor jevrejskih mladića iz uglednih domova da se vaspitavaju  

za službu na vavilonskom dvoru  

(1,3-5) 

 

Ovi stihovi nas podsećaju na proročanstvo proroka Isaije koje je Bog preko njega dao Judinom caru Jezekiji, kad je iz ponosa pokazao sve svoje bogatstvo izaslanicima vavilonskog cara Verdah-Valadana (2.O carevima 20,14-18; uporedi Isaija 39,1-7). Došlo je vreme da se ovo proročanstvo ispuni. 

Vavilonci su izabrali među judejskim mladićima iz najuglednijih porodica mladiće bez telesnih mana, lepe spoljašnjosti i uzeli ih na carski dvor da ih vaspitavaju za dvorsku službu. Telo bez mane, lep stas i lepo lice smatralo se kao obeležje duhovnih i umnih sposobnosti. Jasno je da su izabrani bili već dovoljno odrasli i razumni da mogu biti na dvoru i tamo se vaspitavati za buduću službu. To su bili mladići svakako od 18 do 20 godina starosti. Oni su bili pažljivo izabrani. „Danilo je imao oko 18 godina kad je bio odveden na mnogobožački dvor da služi vavilonskom caru.“ (4T,570) 

Običaj da se deca zarobljenih knezova vaspitavaju za službu na dvoru postojao je u Asiriji i Vaviloniji. U jednom spisu asirskog cara Sanheriva, on sam priča o nekom dečaku iz vavilonske plemićke porodice koga je on poučavao na dvoru i kasnije ga postavio za vicekralja u Haldeji. Na ovim dvorovima su bile osnovane naročite škole za ovu svrhu, što nije bio slučaj u Jerusalimu i na drugim dvorovima. Ovi mladići su primali hranu sa carske trpeze i bili dobro negovani. Sam car se lično interesovao za njihov telesni i duhovni napredak. On ih je na kraju studija sam ispitivao (vidi 1,18.19). Glavni predmet koji su učili ovi mladići bio je stari haldejski jezik i knjige. Osim toga oni su morali da uče i aramejski i vavilonski jezik. Oni su učili i druge predmete: geografiju, istoriju, poznavanje biljaka, ptica, životinja i kamenja; zatim razne državne zakone i religiju. U britanskom muzeju se nalazi jedan stari dokumenat. To je bio zadatak iz istorije nekog dečaka u Vavilonu za vreme Navuhodonosora ili Kira. On se sastoji iz liste careva neke ranije dinastije, koju su đaci učili napamet. 

 

„I reče car Asfenazu starešini svojih dvorjana6 da se dovedu između sinova Izrailjevih  i od carskog semena i od knezova7

Mladići na kojima nema mane i koji su lepa lica i naučeni svakoj mudrosti i vešti znanju i razumni8 i koji mogu stajati u carskom dvoru9, pa da ih uči knjigu i jezik haldejski.

I odredi im car obrok na dan od jela carskoga i od vina koje on pijaše, da se hrane tri godine, a posle da stoje pred carem10.“

(1,3-5) 

 

3-5. „I reče car Asfenazu, starešini svojih evnuha da dovedu /neke/ između sinova Izrailjevih.“ Ovaj dvorjanin je bio u stvari starešina dvorskih slugu i evnuha /rab hasarizim ili u drugim knjigama Svetog pisma spomenut „rabsaris“, 2.O carevima 18,17/, a prema asirskim podacima moćni i uticajni dvorski službenik koji je u vreme rata bio vojskovođa u pratnji cara. Ne treba tako razumeti da je on morao biti evnuh, nego starešina nad svim osobljem, kao nekad Potifar na faraonovom dvoru (1.Mojsijeva 37,36; 39,1.7). Ne treba misliti da je i Danilo sa svoja tri druga morao biti kastriran, samo zato što je došao pod nadzor ovog dvorskog službenika. U Isaiji 39,7 izraz „dvorjanin“ označava ne evnuha nego višeg dvorskog službenika. 

„Od kraljevskoga ili kneževskoga roda…bez telesnih mana, lepoga izgleda.“11  Naime, samo od carskog i kneževskog roda bez ikakve telesne mane, a lepog stasa i lica (uporedi 2.Samuilova 14,25). Na Istoku su se samo ovakvi i uzimali za službu na dvoru. Stari je običaj da pobednici odvedu taoce iz carske ugledne porodice kao garanciju za lojalnost neprijatelja. 

„Obdareni mudrošću, pameću i vaspitanjem…sposobni da služe u domu kraljevskom.“12 Oni treba da budu obdareni razumom, pamćenjem, vaspitani i sposobni da vrše službu na dvoru. 

„Da ih uči knjigu i jezik haldejski.“ Ovaj jezik i pismo su bili vrlo komplikovani i teški. To je bio stari izumrli akadski jezik. Ovakvih knjiga je bilo vrlo mnogo, a sve je to trebalo savladati. Oni su morali poznavati sve spise i tumačiti ih. 

„Ovi mladići, koji su bez sumnje bili plemići iz Davidova doma, neočekivano su došli kao zarobljenici u nove okolnosti na stranom dvoru. Ovo im je pružilo mogućnost, a i iskušenja. Oni su bili premešteni iz poljoprivredne zemlje u bogati i uticajni grad.“ (Mh. 148; Ed. 54) Iako su bili kao taoci, ipak se sa njima lepo postupalo. Država se starala za njihov stan, hranu i vaspitanje. Oni su ovo mogli smatrati svojom srećom i misliti na svoj napredak i uspeh. 

„I odredi im car obrok na dan od jela carskoga i od vina koje on pijaše, nameravajući da se hrane tri godine.“ Izabranim mladićima, koje car još nije poznavao, odredio je on dnevni obrok od svog stola. Po istočnom običaju sa carskoga stola su se hranili ne samo visoki gosti, nego i službenici i sluge na dvoru. 

Reč patbag /jelo,hrana/ je asirskog porekla i sastavljena je od reči bag i pat, a znači određeno jelo. To označava redovnu hranu sa voćem i cvećem, a ne samo neke poslastice. Tako isto i piće. Ovo vaspitanje trebalo je da traje 3 godine.  

„Posle kojih će oni biti u službi kraljevoj“13 tj. da budu u službi na dvoru i stoje pred njima kao dvorske sluge (paževi). 

 

Promena imena Danilu i njegovim drugovima  

(1,6.7) 

 

„A među njima behu od sinova Judinih Danilo, Ananija, Misailo i Azarija.

A starešina nad dvoranima prede /predenu/ im imena, i Danilu nade /nadenu/ ime Valtazar, a Ananiji Sedrah, a Misailu Misah, a Azariji Avdenago.“

(1,6.7) 

„Među njima behu od sinova Judinih Danilo, Ananija, Misailo i Azarija.“ Od najuglednijih jevrejskih plemena bilo je njih četvoro čija imena pisac ovde spominje. To su bili: Danilo (Bog je moj sudija), Hananija (Jahve je dobar), Misa (koji pripada Bogu) i Azarija (Jehova pomoć).

Promena imena bila je znak stupanja u stanje pripadanja nekom gospodaru. To je bio običaj na Istoku u staro vreme (vidi Josif-Psontomfanih, 1.Mojsijeva 41,45; Elijakim-Joakim, 2.O carevima 23,34; Matanija-Sedekija, 2.O carevima 24,17). Često su i učitelji menjali imena svojih učenika (Solomun-Jedidija, 2.Samuilova 12,24.25; Simon-Petar, Marko 3,16).

Ova nova imena izražavaju neke odnose ili osobine vavilonskih božanstava. Danilu je nadenuto ime „Valtazar“ (Beltšasar-Belatsu-usur) što znači „sačuvaj ti, o Vale carev život“. Ovo ime nosio je Navuhodonosorov sledbenik (vidi Danilo 5,1). Ananija je dobio ime „Sedrah“ (vavilonsko božanstvo, a označava božanstvo sunca u svom kretanju). Misailo je dobio ime „Mešah“ od reči „šah“, što označava ime vavilonskog boga meseca, a Azariji je dato ime „Abed-Nego“, što znači „sluga ili obožavalac boga Nego“. Ne znamo sigurno ko je taj bog Nego. Svakako je identičan sa bogom Nebo. 

Promenom jevrejskih imena u čisto mnogobožačka, povezana sa vavilonskim bogovima, učinjen je prvi korak u naturalizovanju ovih mladića. Hteo se ukloniti i poslednji trag veze sa Bogom. Ali, iako su se ova imena odnosila na mnogobožačka božanstva i iako je izgledalo kao da su oni pripadali ovoj religiji, njihova srca su i dalje ostala verna pravom Bogu. Oni su posvetili svom Gospodu celi svoj život; zato se samo ova četvorica i spominju. Danilo i njegova tri druga su više cenili Božje carstvo nego zemaljsko. 

„Car nije gonio ove mladiće da napuste svoju veru pa da služe idolima, ali on se nadao da će, malo po malo, to ipak da se zbude. Davanjem imena s mnogobožačkim značenjem i upućujući ih svaki dan u mnogobožačke običaje, nadao se on da će oni napustiti veru svoga naroda i služiti vavilonskim bogovima.“ 

 

Danilova vernost Božjim naredbama 

(1,8-10) 

 

  1. „Ali Danilo naumi14 da se ne skvrni obrokom jela careva i vinom koje on pijaše, i zamoli se starešini nad dvoranima da se ne skvrni15.
  2. I dade Bog Danilu te nađe milost i ljubav u starešine nad dvoranima.
  3. I reče starešina nad dvoranima Danilu: bojim se gospodara svojega cara, koji vam je odredio jelo i piće; jer kad car vidi lica vaša lošija nego u ostalih mladića vaših vršnjaka, zašto da mi učinite da budem glavom kriv caru?

(1,8-10) 

 

  1. „Ali Danilo je čvrsto odlučio da se ne skvrni hranom kraljevom.“16

Careva zapovest da se mladići hrane sa njegove trpeze postala je za Danila kamen kušanja vernosti Bogu i Njegovim propisima o životu. 

„Danilo je bio izložen mnogo većem kušanju nego što su kušanja koja napadaju današnju omladinu. Ali, on je bio veran poukama u veri koje je primio u mladosti. On je bio okružen uticajima koji su bili upravljeni na one koji su se borili između načela i prirodnih naklonosti. Ali Božja Reč prikazuje Danila kao karakter bez mane.“ 

„Danilo nije verovao u svoju sopstvenu moralnu snagu. Molitva je bila za njega stvarna potreba. On je učinio Boga svojom snagom, a strah Božji je upravljao svim postupcima njegovog života. Danilo je bio stvarno poslušan. On je bio istinit, čvrst i plemenit. On je želeo da živi sa svima u miru, ali je bio isto nesalomiv kao kedar kada je bilo u pitanju neko načelo. On je poštovao i bio poslušan svima koji su mu bili pretpostavljeni u svemu što ga nije dovodilo u sukob sa poslušnošću prema Bogu, ali on je imao takvo poznavanje za Božje zahteve da su mu naredbe zemaljskih starešina bile manjeg značaja. On nije napuštao svoju dužnost zbog ličnog mišljenja.“ 

„Danilov karakter se pokazuje svetu kao naročiti primer, šta sve Božja milost može da učini od čovečije pale i grehom iskvarene prirode. Uspomena na ovaj plemeniti i posvećeni život je ohrabrenje za čovečanstvo. Iz svega ovoga mi možemo da crpimo snagu koja nam je potrebna da bi se oduprli kušanju, i da u poniznosti i čvrstini održimo pravdu u najtežim iskušenjima.“ (SL. 16-17) 

Danilo i njegovi drugovi nisu mogli jesti jela i piti pića sa carske trpeze, jer je sva hrana, prethodnim prinašanjem jednoga dela bogovima, bila posvećena idolima (uporedi 5.Mojsijeva 32,37.38). Upotrebom ovakve hrane uzima se učešće sa ostalima u idolopoklonstvu (uporedi 1.Korinćanima 10,18-20). 

Oni su hteli da izbegnu glavnu carsku hranu, koja se sastojala od mesa, vina i kolača, neposredno posvećenu njihovim bogovima. Mladići su molili da im se da varivo koje, mada je pripremano u carskoj kuhinji, nije bilo posvećeno idolima. 

Osim toga, uzrok njihovoj odluci je i zdravstveni propis o čistoj hrani, jer su se svakako gadili od nečiste hrane sa carskog stola. Oni su tražili povrće (zeororim=mahunasti biljni plodovi) i vodu, smatrajući da se to sve ne protivi carevim namerama o njihovom zdravlju. 

Duh proroštva kaže: „Danilo i njegovi drugovi bili su izloženi iskušenju, ali su stali na stranu pravde i istine. Oni nisu prkosili nego su radili razumno. Odlučili su da pošto u prošlosti nisu jeli mesnu hranu, ne jedu meso ni ubuduće. A kako je vino bilo zabranjeno svima onima koji su želeli da se posvete službi Bogu, oni su odlučili da ga ne piju. Oni su se setili sudbine Aronovih sinova i znali da će vino pomutiti njihov um, a zadovoljavanje apetita oslabiti njihovu moć odlučivanja.“ (YJ, 18.VIII 1898). 

„I zamoli starešinu evnuha da ga ne natera da se skvrni“. On je umolio svog pretpostavljenog da ga ne prisiljava da jede ona jela koja on iz verskih i zdravstvenih razloga ne treba da jede. To su dvorjani morali znati. 

Duh proroštva kaže: „Još u ranoj mladosti se ispitivao njihov karakter. Bilo je predviđeno da se hrane carskom hranom. Car je verovao da će ih kroz ovu milost pre zadobiti za svoju svrhu. Ali, vernost prema velikom Bogu zahtevala je da se čuvaju ovakvih jela. I samo prisustvo kod stola, bez učešća u jedenju, izgledalo je kao odricanje od vere. Danilo nije oklevao ni za trenutak. Ugoditi živom Bogu bilo mu je milije nego zadobiti naklonost cara. On se odlučio da ostane veran u svim prilikama.“ 

9-10. „I dade Bog Danilu te nađe milost i naklonost kod starešine evnuha.“ Bog je učinio da je Danilo našao razumevanje kod starešine nad evnusima, da bi mu u ovom i on pomogao gde može. Ovde se ne radi o gledanju kroz prste ako bi neki niži službenik hteo da mu ispuni molbu, nego o razumevanju Danilovih razloga da ne jede sa careve trpeze, što je bilo teško reći i objasniti jednom mnogobošcu. 

Starešina evnuha nije smeo da ispuni Danilovu molbu. On je zbog odgovornosti odbio njegovu molbu, bojeći se da ne padne u nemilost kod cara, jer je morao bar po spoljašnjosti da ispuni carevu naredbu. Ipak on je bio naklonjen ovim mladićima. Glavna careva namera s ovom naredbom bila je uspešno telesno i duhovno razvijanje mladića. Ovo se moglo bolje postići na drugi način nego što je car zamislio. 

 

Danilo dobija dozvolu da se hrani čistom hranom

(1,11-16) 

 

  1. „A Danilo reče Amelsaru17 kojega starešina nad dvoranima postavi18 nad Danilom, Ananijom, Misailom i Azarijom;
  2. Ogledaj19sluge svoje za deset dana, neka nam se daje varivo da jedemo i vode da pijemo.
  3. Pa onda neka nam se vide lica pred tobom20 i lica mladićima koji jedu carsko jelo, pa kako vidiš onako čini sa slugama svojim21.
  4. I posluša ih u tom22 i ogleda ih za deset dana.
  5. A posle deset dana lica im dođoše lepša i mesnatija23nego u svih mladića koji jeđahu carsko jelo.
  6. I Amelsar uzimaše jelo njihovo i vino koje njima trebaše piti24 i davaše im variva.“

(1,11-16) 

  1. Starešina evnuha je poverio ove mladiće nadzorniku (amelsar, što znači nadzornik nad kuhinjom ili podrumom, a ne osobno ime). I ova služba, kao i služba starešine evnuha bila je poznata na istočnim dvorovima. To su bila dva poznata službenika carske palate. Danilo se obratio ovom nadzorniku, kada mu kod starešine evnuha nije uspela molba. Izgleda da je on nadgledao samo ova četiri mladića. Njegovo ime nije poznato.

12-13. Danilo je molio nadzornika da pokuša sa njima samo deset dana, da umesto jela sa carske trpeze dobijaju varivo. On je verovao da će Bog učiniti da se i za ovo kratko vreme primeti razlika. Varivo je vrlo zdravo kao hrana i čovek se ne deblja i dobro izgleda od njega. 

„Zrnevlje, orasi i voće čine ishranu koju nam je Stvoritelj odredio. Ova je hrana najhranljivija i najzdravija kada se spremi jednostavno i ukusno. Ona daje snagu, moć, izdržljivost, jača razum, što se inače ne dobija od hrane koja sadrži začine i nadražuje.“ (MH,296) 

„Pa onda vidi naša lica i lica mladića koji jedu carsko jelo.“, to jest, posle učini kako nađeš da bi bilo bolje. Ovaj pokušaj od deset dana bio je bezopasan, jer je car trebalo da vidi mladiće tek posle tri godine. Samo u nadi i potpunom poverenju u božansku pomoć mogao je Danilo predložiti ovaj pokušaj. 

  1. Pošto starešina evnuha nije imao ništa protiv ovog pokušaja, nadzornik je pristao. Umesto mesa, vina i kolača dobijali su biljnu hranu, mahunaste plodove i povrće, a umesto vina, vodu.
  2. Posle ovih deset dana njihov izgled je bio bolji i lica punija od onih mladića koji su jeli carsko jelo. Proba je potpuno uspela.

To što je izgled ovih mladića posle ovog pokušaja bio bolji nego onih koji su jeli sa carske trpeze, teško bi se moglo uzeti kao posledica njihovog načina života i ishrane. Za tako kratko vreme zdravstvena reforma ne bi mogla prirodno postići takve rezultate. 

Ovo se dogodilo Božjom pomoću. Gospod je nagradio njihovu vernost i opravdao njihovo postupanje. Ovim je Bog još više naglasio potrebu zdravstvene reforme u ishrani. „Zdravstvena reforma znači mnogo za nas i mi ne smemo da je umanjimo svojom uskogrudošću i pogrešnom praktičnom primenom. Mi moramo da ostanemo verni svom uverenju u odnosu prema onome što je dobro. Danilo je primio blagoslove zato što je ostao veran svom uverenju. I mi ćemo primiti te blagoslove ako budemo celim svojim srcem verni Bogu.“ (STBH,59) 

  1. Pokušaj je tako dobro uspeo da im je nadzornik dozvolio da se za sve vreme njihovog vaspitanja ovako hrane, a on je primao hranu namenjenu njima.

 

Život po Božjem zakonu i propisima donosi obilni blagoslov

u telesnom, umnom i duhovnom pogledu 

(1,17) 

 

  1. „I dade Bog svoj četvorici mladića znanje i razum u svakoj knjizi i mudrosti; a Danilu dade da razume svaku utvaru i sne.“

(1,17) 

  1. „I dade Bog svoj četvorici mladića znanja i razum u svakoj knjizi i mudrosti.“ Bog je svoju vernu decu obdario ne samo telesnim zdravljem nego i u umnom, pa i u duhovnom pogledu. Ovaj blagoslov se pokazao i u poznavanju haldejske mudrosti i znanosti. Ovo je bila posledica potpune predaje Bogu. Oni su morali da proučavaju teško haldejsko pismo i knjige. Sve to su oni naučili, a da ništa od mnogoboštva i sujeverja nije prionulo za njih. Umeli su da razlikuju istinu od laži i zablude i da sačuvaju svoju veru od idolopoklonstva. To se kasnije pokazalo.

Kako su ova četiri mladića uspela da ostanu čvrsti u veri do kraja? 

  1. Oni su doneli čvrstu odluku da slušaju Boga i ostanu mu verni. Oni su imali više nego samo želju da ostanu verni i pravo čine. 
  1. Oni su imali osećanje zavisnosti od Božje sile. Iako su cenili značaj ljudske sposobnosti i darova i priznali potrebu ljudskih napora, ipak oni su dobro znali da sve to nije dovoljno da osigura uspeh. Oni su znali da je uz sve to potrebna poniznost i osećanje zavisnosti kao i potpuno poverenje u Božju moć. 
  1. Oni su nastojali da njihove prirodne, moralne i duhovne snage ne oslabe zadovoljavanjem svoga prohteva za jelom. Prestupanjem i najmanjeg načela pomračilo bi njihovo moralno shvatanje i zavelo ih da učine i druge prestupe i tako potpuno otpadnu od svoje vere. 
  1. Oni su vodili stalan život molitve. Ovi mladići su znali da je u ovakvoj sredini stalna molitva bila neophodno potrebna. 

„A Danilu dade da razume svaku utvaru i sne.“ Prorok Danilo je još znao da tumači vizije i snove. On je dobio i dar proroštva i tumačenja viđenja i snova. Danilo je postao prorok Najvišega. Svakako je Danilo imao i prirodne podobnosti i naklonosti za tumačenje vizija i snova kao Josif. 

Prorok Danilo nije tumač snova slično tumačenjima onog doba. Njegov proročki dar nije bio rezultat njegovog vežbanja u školi carskih maga, vračara i gatara. On je bio pozvan od Boga da obavi naročiti posao i objavi neka proročanstva koja spadaju u najvažnija proročanstva svih vremena. 

Bog je nagradio sva četiri mladića za njihovu vernost, skromnost i uzdržanje. Svi su oni dobili u Vaviloniji naročito počasne i visoke službe. (uporedi 2,49) 

 

Uspešno vaspitanje i primanje u carsku službu

(1,18-20) 

 

  1. „Izvede ih starešina nad dvoranima pred Navuhodonosora“. Posle isteklog vremena trogodišnjeg vaspitanja pozvao je car sve učenike u audijenciju. On je hteo da se sam osvedoči kakav je ko i kako im je bilo. On ih je lično ispitivao u pogledu haldejskog znanja i raznih umetnosti. Ovo nam otkriva da je i sam car bio sa tim upoznat.

19-20. U telesnom, umnom i duhovnom pogledu ova četiri mladića bili su bolji od svih ostalih (stih 3) koji su bili dovedeni pred cara. Car ih je ispitivao ne samo iz haldejske mudrosti i jezika, nego i njihovu umnu i duhovnu zrelost. „Kad su posle tri godine zajedno sa ostalim mladićima polagali ispit pred carem, nije se našao među svima nijedan kao Danilo, Ananija, Misailo i Azarija. Njihovo brzo shvatanje, njihovo pravilno i lepo izražavanje, njihovo celokupno znanje, bili su dokaz da njihova duhovna snaga nije oslabila zbog biljne ishrane.“ (EGW)  Bog je ovu svoju decu doveo na vavilonski dvor kao žive svedoke svoje moći i mudrosti. 

„I stajahu pred carem.“25, tj. stajali su od sada pred carem i posluživali ga kao dvorski paževi. 

Duh proroštva kaže: „Kad su se ova četiri mladića vaspitavala da stoje u carskom dvoru u Vavilonu, oni nisu smatrali da je Božji blagoslov zamena za napore koji su se očekivali od njih. Oni su bili vredni u učenju, jer su razumeli da Božjom milošću njihova sudbina zavisi od njihove volje i rada. Oni su uneli svu svoju sposobnost u učenje i rad.“ (YJ, 20.VIII 1903) 

Car je konstatovao da su znanje i mudrost ovih jevrejskih mladića daleko veći od domaćih učenih maga. Reč u originalu upotrebljena za atribut „učen“ označava pismene znake ili klinasta slova. Dakle, to su bili neki pismoznalci. Tako su se i u Egiptu nazivali ugledni i učeni sveštenici (vidi 1.Mojsijeva 41,8.24; 2.Mojsijeva 7,11). Imenica upotrebljena je „kartumim“ (magi). Ovde se ne misli na onu posebnu grupu maga spomenutih u 2,2.27 i 4,6.7 nego svakako u opštem smislu. 

Vračanje, mađije, prizivanje duhova i astrologija bili su veoma rasprostranjeni kod starih naroda. U nekim zemljama, kao u Vavilonu, ovim su se bavili naučnici. Oni su budućnost pogađali posmatranjem utrobe žrtava ili pomoću leta ptica. Naročito se pogađalo upoređivanjem jetre žrtava (hepatoskopija) sa uzorkom propisane jetre od gline. Ovakvi uzorci su iskopani u Mesopotamiji. Nekada su posmatrali kako se ulje razlivalo po vodi i tako dobijali odgovore ili savete (lekanomacija) ili posmatrali vibriranje luka i pravac strele (belomancija). 

Pogađači su tumačili snove, imali vračarske formule za proterivanje zlih duhova ili bolesti, tražili savete od duhova preminulih (nekromancija). 

Svaki vladar na Istoku imao je mnogo pogađača i maga u svojoj službi. Oni su pratili vladara u ratu i državnim posetama. Njihovi saveti su bili presudni za carske odluke. Oni su savetovali kojim putem da se ide i kog dana da se napadnu neprijatelji. 

Ali ne treba misliti da su vavilonski mudraci bili samo pogađači i magi. Oni su bili i naučnici onoga doba. Njihovo astronomsko znanje je bilo vrlo veliko. Oni su znali da kažu unapred kad će biti pomračenje sunca i meseca. Znali su i matematiku, bili dobre arhitekte, fizičari i zidari. 

Ipak, nadmoćnost verne Božje dece nad svetskom mudrošću omogućila je veliki uspeh za Gospoda. 

„Bog je doveo Danila i njegove drugove u sredinu uglednih ljudi u Vavilonu da bi mogao usred ovog mnogobožačkog naroda da objavi svoj karakter. Kako je trebalo da se oni pripreme za tako važan položaj časti i poverenja? Vernošću u najmanjim stvarima koja je davala karakter celokupnom njihovom životu. Oni su proslavljali Boga isto tako u najmanjim dužnostima kao i u najvećim odgovornostima.“ (PK,488) 

 

Doba i dužina Danilovog života

(1,21) 

 

  1. „I osta Danilo do prve godine cara Kira.“

(1,21) 

 

  1. „I osta Danilo do prve godine cara Kira.“26 Ovde se dodaje da je Danilo živeo još do prve godine vladavine persijskog cara Kira. Reč „do“ ima ovde naročiti smisao. Ona neće samo da označi da je Danilo živeo do prve godine cara Kira, jer on je živeo više godina još posle stupanja ovog cara na svetsku vlast. Pisac je hteo naročito da ukaže na ovo vreme, jer je tada još za njegovog života nastalo vreme otpuštanja Jevreja iz ropstva.

Danilo je doživeo kraj vavilonskog ropstva kada je persijski car Kir (Koraš, grč.Kiros) osvojio Vavilon, oslobodio Jevreje i vratio ih u Jerusalim. Prorok Danilo je odveden u Vavilon kao mladić. Tamo je na dvoru doživeo velike počasti. On je tamo svojim telesnim očima ugledao pad prvog svetskog carstva, a duhovnim očima pad svih zemaljskih careva. Kao poštovani starac dobio je Danilo još u trećoj godini cara Kira (10,1) viđenja i otkrivenja. Za celo vreme Danilo je bio prorok Najvišega na prestolu svetskog carstva. On može kao verni Božji sluga u ovom životu da očekuje veliku nagradu u onom životu. 

 

 

 

II  BOŽJA VEST SVETSKIM CARSTVIMA 

(Danilo 2,1-49) 

 

Dok Danilo prikazuje kako Božje carstvo usred prvog svetskog carstva stoji čvrsto i nepokolebljivo, a njegova ideja i duh se šire i svetle na sve strane, dotle Danilo 2, iznosi ne samo redanje velikih svetskih carstava u vidu velikog kipa ili lika nego i opadanje njihove stvarne vrednosti. Ljudsko zemaljsko carstvo završava u svojoj slabosti, a Božje se carstvo, koje je otpočelo još u Vavilonu, utvrdilo i raste usred svetskog carstva. I najzad Božje carstvo sa velikom silom izbija iz svoje nevidljivosti i ispunjava celi svet, čime nastupa obećana stvarnost novog sveta i Božjeg carstva na našoj planeti. 

 

San cara Navuhodonosora

(2,1-11) 

 

(2) 1. „A druge godine carovanja Navuhodonosora usni Navuhodonosor san, i uznemiri mu se duh, i san ga prođe.27 

  1. I reče car da dozovu vrače i zvezdare i gatare i Haldeje da kažu caru san njegov. I dođoše i stadoše pred carem.
  2. I reče im car: usnih san, i uznemiri mi se duh  kako bih doznao šta sam snio.28
  3. A Haldeji rekoše caru sirski29: care da si živ doveka! pripovedi30 san slugama svojim, pa ćemo ti kazati šta znači.
  4. A car odgovori i reče Haldejima: zaboravio sam31; ako mi ne kažete šta sam snio i šta znači, bićete isečeni i kuće će vaše biti buništa32.
  5. Ako li mi kažete šta sam snio i šta znači, dobićete od mene dare i poklone i veliku čast33; kažite mi dakle šta sam snio i šta znači.
  6. Odgovoriše opet i rekoše: neka car pripovedi san slugama svojim, pa ćemo kazati šta znači.
  7. Car odgovori i reče: doista vidim da hoćete vremena da dobijete, jer vidite da sam zaboravio.
  8. Ali ako mi ne kažete što sam snio i šta znači, jedan vam je sud34; jer ste se dogovorili da kažete preda mnom laž i prevaru dok se promeni vreme35; zato kažite mi san pa ću videti da mi možete kazati što znači36.
  9. Odgovoriše Haldeji caru i rekoše: nema čoveka na zemlji koji bi mogao kazati caru to što ište; zato nijedan car ni knez ni vlastelin nije nigda iskao tako što od vrača ili zvezdara ili Haldejaca37
  10. I što car ište vrlo je teško; niti ima drugoga38 koji bi mogao kazati caru osim bogova, koji ne žive među ljudima.“

(2,1-11) 

 

  1. „Druge godine carovanja Navuhodonosorova usni Navuhodonosor san.“ U drugoj godini svoga samostalnog vladanja (604-562) usnio je car Navuhodonosor značajan san koji mu je kasnije Danilo protumačio. Ovaj stih nije u protivrečnosti sa stihom iz Knjige proroka Jeremije 25,1. Danilo je odveden u ropstvo prve godine cara Navuhodonosora, dok je još bio savladar (606-604) sa svojim ocem Nabopolasarom. On je na dvoru učio tri godine (606-604). Za ovo vreme prorok Danilo se nije ubrajao u dvorske mage i mudrace. Događaj spomenut u ovom poglavlju dogodio se druge godine samostalnog vladanja cara Navuhodonosora (603). Jevreji su računali Navuhodonosorovu vladavinu počevši od njegovog regenstva sa ocem (606), a Haldeji tek od smrti njegovog oca (604). Prema tome, spomenuta godina njegove vladavine je bila druga godina prema haldejskom računanju, a četvrta godina prema jevrejskom računanju.

Prorok Danilo je već druge godine svoje službe na dvoru, Božjim proviđenjem, posle tumačenja carevog sna, postao slavan u vavilonskom carstvu u svojoj 22. godini života. 

„Uznemiri mu se duh i san ga prođe.“ Razlog carevog uznemirenja nije bilo to što je zaboravio san nego zato što je san bio značajan. On je svojom sadržinom i njega samog snažno pogodio. Navuhodonosor je bio ispunjen strašnom slutnjom. On je imao jak osećaj da se san odnosi i na njegovo carstvo. Ali kako se to već događa, on je zaboravio sadržinu sna; samo mu je ostao utisak. 

  1. Car je pozvao mudrace, poznavaoce duhovnog, umnog i religioznog života i tražio od njih da mu kažu san i protumače ga. U Danilu 2,2.10.12.27 spominje se pet grupa učenih mudraca u Vaviloniji.
  2. a) „Kasdim“ (jevr. Haldeji). Haldeji ovoga doba po narodnosti nisu bili Vavilonci koji su kao i Asirci Semit Oni su bili potčinjen narod. Ali u ovom stihu reč „Haldeji“ označava jednu od grupa učenih sveštenika. Oni se ovde spominju sa magima, mudracima i vračima kao vodeća klasa sveštenstva. Samo oni odgovaraju caru (vidi stih 4). Oni su čuvali jezik, pismo i kulturu svojih predaka. Herodot ih spominje „kao sveštenika boga Bela“. Oni su izmislili veštinu pisanja, tehniku zidanja gradova. Uveli su svoj verski sistem „sabaizam“, tj. obožavanje nebeskih tela, najstariji oblik idolopoklonstva i gajili kulturu i znanje, naročito astronomiju. Na njihovom jeziku, akadskom, postojala su mnoga naučna dela iz mitologije, astronomije, fizike i drugih nauka. To je dakle bila grupa mudrih i učenih u Vavilonu.
  3. b) „Kartumim“ (magi). Njihovo ime dolazi od „karutu“ (skiptar ili štap), koji su nosili za vreme svoje službe. Glavna služba ovih mudraca je bila da svojim čarolijama i mađijama progone demone i zle duhove. Sačuvane su mnoge formule ovih mađija. 
  4. c) „Mekasefim“ (vrači), koji su uz ritmičko disanje mrmljali neke vračarske izreke (uporedi 2.Dnevnika 33,6; 2.Mojsijeva 7,11; 5.Mojsijeva 18,10). Oni su pitali i mrtve (Isaija 8,19).
  5. d) „Asafim“. Ova se reč pronašla na spomenicima i znači „proroci“. Asi-pi ili proroci su bili naročita klasa. Oni su proricali budućnost i objavljivali volju neba lju Pri proricanju su izlivali žrtvu od pića i to u zoru. Asi-pi su vodili brigu oko čišćenja vavilonskog oltara. Ova se reč nalazi na vratima kapele pred Borsipom na vrhu piramide sa značenjem „vrata proročišta – orakla“ („bab-asarut“). Prorok Danilo je upotrebio oblik ove reči „as-saf“ sa istodobnim značenjem.
  6. e) „Gazerim“ (određivači sudbine, astrolozi; stih 27). Ovo je nejasna reč, a prevodilac LXX nije umeo da dâ nikakav smisao, nego je još zamenio jevrejska slova grčkim. Pomoću nekih natpisa mogla bi se ova reč dovesti u vezu sa asirskom rečju „kasir“, ime za one koji su prikupljali zakon astronomskih pojava i znakova i tumačili ih. Astrologija je imala velikog uticaja na vavilonsku religiju i istoriju ovoga naroda. Osmatračnice nebeskih tela bile su povezane sa hramovima, a zvezde su bile stalno posmatrane jer se verovalo da njihovo kretanje ima veze sa događajima na zemlji. Ovo su izgleda bili astronomi i astrolozi u isto vreme.

Sve ove grupe je trebalo da pomognu da se san otkrije i protumači. One su se trebale dopunjavati, inače su imali svako svoju dužnost. Sveštenici (Haldeji) su trebali pomoću prinašanja žrtve da izdejstvuju naklonost bogova. Magi su mogli da doprinesu svojim mađijama, pogađači svojim znanjem budućnosti pomoću položaja zvezda, mudraci objavljivanjem volje više sile, a vrači svojim narkotičkim sredstvima itd. 

  1. Car nije tražio samo tumačenje sna, nego sam san, njegovu sadržinu i tok, ono što je najvažnije i što ga je uzbudilo. To je bio dokaz da je stvarno car zaboravio san u pojedinostima, ali mu je ostao utisak o nečem velikom i strašnom i on se uznemirio.
  2. „Haldeji rekoše caru sirski (aramejski)“. Knjiga proroka Danila je pisana na dva jezika: na jevrejskom (Danilo 1,1-2,4a  i  8,1-12,13), i na aramejskom jeziku (Danilo 2,4b-7,28). Reč „aramit“ tj. aramejski je umetnuta od strane pisca da bi na nju skrenuo pažnju čitaocima da ono što sada sledi nije na jevrejskom nego na stranom, aramejskom jeziku.

Zašto je ovde učinjena tako iznenadna promena od jednog na drugi jezik? U vreme Jeremije, Danila i Jezdre aramejski jezik je bio jezik trgovine, diplomatije u kulturnom svetu, zajednički jezik mnogobožačkih naroda onog doba. Proročanstva napisana na aramejskom govore o prevlasti mnogobožaca nad Izrailjem. U 8. poglavlju svoje knjige Danilo prestaje da piše aramejski i nastavlja jevrejskim jezikom, jer se Danilo 8-12,13 odnosi na Božji narod. Jevreji su u ovo vreme razumeli oba jezika. 

„Care da si živ do veka!“  Ovo je bila uobičajena formula pozdrava na vavilonskom i persijskom dvoru kada je trebalo da počne razgovor sa carem za vreme audijencije (uporedi Danilo 3,9; 5,10; 1.O carevima 1,31; Nemija 2,3) 

„Pripovedi san slugama svojim pa ćemo ti kazati što znači.“ Pozvani nisu mogli da znaju šta je car usnio, ali su mogli na svoj način protumačiti san. Oni su zahtevali da im car kaže san, ali ovog puta Bog nije dozvolio da car bude prevaren. 

  1. „Zaboravio sam (ili izdao sam zapovest)“ neki tumače da sama reč upotrebljena u originalu nema smisao sna nego reči ili zapovesti.

Sveštenici i magi su bili vrlo vešti u tumačenju snova. Oni su znali da daju odgovor kako za dobar tako i za loš ishod stvari, ali ovde se nisu mogli koristiti svojom veštinom. Car je pokazao čvrstinu i nepromenljivost svoje zapovesti. 

„Bićete isečeni.“ Ovo je bila strašna kazna kod svih istočnih naroda, a naročito Vavilonaca (uporedi Danilo 3,29; Jezekilj 16,40; 23,47). 

„I kuće će vaše biti buništa (smetlišta).“ (uporedi Danilo 3,29; Jezdra 6,11)  Ovaj izraz dolazi od reči „poganiti“, „uprljati“ i predstavlja najpogodniju kaznu. Kuće će se najpre porušiti do temelja i onda će se pretvoriti u smetlište, nagomilavanjem životinjske i ljudske nečistoće. Slično je učinio i car Juj u Izraelu oko Valovog hrama koji je pretvorio ovako u nužnike (2.O carevima 10,27). Ovaj način sramnog kažnjavanja je vrlo čest kod istočnih naroda. 

  1. Pored pretnje car im je dao i obećanje da će ih nagraditi u slučaju da mu kažu san i protumače ga. Carev zahtev nije trebalo da im bude tako težak, jer su oni sami tvrdili da uživaju poverenje bogova koji sve znaju i da su u vezi sa njima. Prema tome oni bi trebali znati ne samo da tumače snove, nego i da kažu caru san njegov. Kada im bogovi daju mudrost za tumačenje snova, oni bi im isto mogli dati i sadržinu samog sna. Zato car od njih zahteva da kažu san i šta znači, uz veliku nagradu.
  2. Sakupljeni su ponovo tražili od cara da im najpre kaže san pa će ga oni protumačiti. Sveštenici, magi i mudraci iz Vavilona bili su zbunjeni carevim zahtevom. Oni su se izdavali za one koji mogu da otkiju tajne stvari i da proreknu budućnost i odgonetaju tajanstvenosti itd. I to na natprirodan način, pomoću natprirodnih sila sa kojima su oni u vezi. Ali, ovde se pokazuju nesposobni za ovo. Oni traže ponovo od cara da im kaže san da bi mu ga protumačili.

8-9. „Car odgovori: doista vidim da hoćete vremena da dobijete.“ Car im odgovara da iz njihovog oklevanja jasno izlazi da oni nisu to u stanju, nego samo pokušavaju da dobiju vremena misleći da će se promeniti okolnosti, jer znaju da je car zaboravio san, pa zato pokušavaju da odlože njegovu odluku. Oni su mislili da će se tako vešto izvući iz teške situacije u kojoj su bili, izjavljujući da su voljni da tumače san. „Jer vidite da sam zapoved ozbiljno uzeo“, tj. da ja ozbiljno mislim. Car im je otkrio da zna njihovu pobudu što traže da dobiju vremena, tj. zbog njegove ozbiljne pretnje. 

Car izjavljuje unapred da će ih sve pogoditi podjednako kazna ako ne ispune njegovu želju. Ovakva careva odluka je bila obična pojava kod istočnih vladara i tirana. Ali ovo je bio smeli korak prema predstavnicima uglednih klasa u državi. 

Car ih optužuje zbog njihovog oklevanja, što mu je bio dokaz da oni hoće da ga prevare. Oni očekuju da se promeni vreme kada ovaj san neće biti caru tako važan i onda će njegov gnev da popusti ili će se setiti svoga sna. 

„Zato kažite mi san pa ću videti da mi možete kazati što znači.“ Ako bi oni bili u stanju da kažu ono što je teže, naime san, to bi zaista bila garancija da će i san pravilno protumačiti. To je bio znak za cara. Onaj koji ga podseti na san i njegovo tumačenje, tog će smatrati pravim. 

  1. „Odgovoriše Haldeji caru i rekoše: nema čoveka na zemlji koji bi mogao kazati caru to što ište.“ Pošto je car ostao čvrst u svom traženju, došli su oni u težak položaj. Prisutni mudraci su najzad priznali da je ovo ljudima nemoguće. Tim su oni potvrdili da su oni nemoćni u ovoj stvari jer su samo ljudi. Njihov odgovor umesto da ih opravda izazvao je gnev kod cara.

Nijedan veliki i moćni car (a ukoliko je bio moćniji utoliko je postavljao veće zahteve) nije nikada od ljudi tako nešto zahtevao. Drugim rečima nikom nije došlo napamet da ovako nešto neostvarljivo traži od sveštenika, maga i mudraca. 

  1. Teško je ono što car traži. Nikog nema koji bi to mogao caru kazati, osim bogova koji ne stanuju među ljudima („čiji stan nije sa telom“). Telo ovde označava slabo ljudsko zemaljsko biće nasuprot božanskom, koje je natprirodno i neograničeno. Haldeji su sami sebe ubrajali u telo, da bi opravdali svoju nesavršenost i neznanje koje nikako ne bi trebalo da se kazni. Oni potvrđuju činjenicu da ima bogova koji ne žive među ljudima i zato i oni nisu u vezi sa njima. Time su oni sami prećutno priznali da oni nemaju nikakve veze sa ovim bogovima i da mogu da kažu samo čisto ljudsko znanje. Po njihovom mišljenju niko od ljudi ne bi to mogao kazati caru.

 

  1. Zapovest da se pogube svi mudraci u Vavilonu

(2,12-16) 

 

  1. „Zato39 se car razljuti i razgnevi vrlo, i zapovedi da se pogube svi mudraci vavilonski.
  2. I kad izađe zapovest, te ubijahu mudrace40 tražahu i Danila i drugove njegove da ih ubiju.
  3. Tada Danilo odgovori mudro i razumno Ariohu zapovedniku stražarskom41, koji beše izašao da ubija mudrace vavilonske.
  4. Odgovori i reče vlastelinu carevu42: zašto je tako nagla zapovest od cara?43Tada Arioh kaza stvar Danilu.
  5. A Danilo otide i zamoli cara da mu ostavi vremena, pak će kazati caru šta mu san znači.“

(2,12-16) 

  1. „Zato se car razljuti i razgnevi vrlo, i zapovedi da se pogube svi mudraci vavilonski.“ Njihovo priznanje veoma je razgnevilo cara. Ovde je reč samo o onima koji su bili nastanjeni u gradu Vavilonu, a koje je car pozvao. Oni koji nisu stanovali u Vavilonu nije trebalo da budu pogubljeni. Stari pisci nas izveštavaju da je osim u Vavilonu bila grupa Haldeja, maga i mudraca u Borsipi, Orbi i Hipareni, koji su se razlikovali po svojoj nauci i običajima.
  2. Osuda je bila objavljena i trebalo je da magi budu pogubljeni. To je smisao teksta u originalu. Oni su bili osuđeni i sad je trebalo da presuda bude izvršena.

„Tražahu i Danila i njegove drugove da ih ubiju.“ I oni su se ubrajali u one koji mogu proreći (uporedi 1,17), posle ispita spomenutog u 1,19.20. Car nije pozvao sve mage, pogađače i Haldeje, nego samo neke predstavnike tih raznih klasa, starije i uglednije. Pošto su i ova četiri mladića ubuduće trebala da pripadnu ovim klasama, ova se presuda odnosila i na njih, te su zato i njih tražili. 

14-15. Danilo se u ovom teškom položaju obratio Ariohu, zapovedniku carske garde. Ime „Ari-aku“ je čisto vavilonsko ime na koje se vrlo često nailazi i pre i posle ovog doba. Njegova titula je bila „starešina izvršioca smrtne kazne (dželata)“ kao što je bio na turskom dvoru kapidži-paša. Ovo je bila u stvari careva garda (telohranitelji). Ova služba je bila poznata i na egipatskom dvoru. Zapovednik ove garde vodio je i ratove kao vojskovođa (2.O carevima 25,8-20). Ovaj dvorjanin je bio od velikog uticaja na dvoru; zato se nazivao carskim zapovednikom. On je imao izvršnu vlast. 

Danilo nije ništa znao o carevom snu i razgovoru sa Haldejima, magima i vračarima. Upitao je Arioha pristojno i razumno za razlog ovako nagle i stroge zapovesti. On je doznao od zapovednika šta se dogodilo tek pošto su ga izvršioci kazne uhvatili. Danilov život je sada bio u opasnosti i on se celim srcem obratio Bogu i molio ga za oslobođenje. 

  1. Radi kratkoće izostavljeno je opisivanje kako je prorok Danilo došao do carevog odobrenja. Po jednom mišljenju, sve ovo je bilo svakako posredovanjem zapovednika Arioha. Na istočnim dvorovima niko ne bi mogao da uđe caru bez naročite prijave za audijenciju. Nije bilo neophodno da se ovog puta sam Danilo pojavio pred carem (uporedi stih 25).

Prema drugom mišljenju mudraci su oklevali sa odgovorom, a car je bio uznemiren zbog sna. On je u Danilovoj ponudi video novu nadu da će doznati tajnu koja ga je uznemiravala. Danilo, za koga je car znao da je bio ozbiljan i sposoban nije bio među mudracima. Zato mu je car dao rok. 

Danilova molba caru je bila dvosturka: da mu dâ rok i dozvoli mu da otkriveni san protumači. Sa detinjim poverenjem da je Gospod blizu svima koji ga ozbiljno traže i sigurno utočište onima koji mu poveruju, moli prorok Danilo cara za neko vreme da bi ispunio carevu zapovest. Car mu je uslišio molbu i dao im rok. Ovu milost nije on hteo da učini magima i vračarima jer je video da hoće da ga obmanu. Danilov zahtev se razlikovao od zahteva Haldeja. On je samo tražio vreme da mu otkrije san i protumači ga. 

 

 

 

  1. Bog otkriva Danilu u viđenju carev san

(2,17-23) 

  1. „Potom otide Danilo kući svojoj, i kaza stvar Ananiji, Misailu i Azariji, drugovima svojim.
  2. Da se mole za milost Bogu nebeskom radi te tajne, da ne bi poginuli Danilo i drugovi mu s ostalim mudracima vavilonskim.
  3. I objavi se tajna Danilu u noćnoj utvari i tada Danilo blagoslovi Boga nebeskoga.
  4. Progovori Danilo i reče: da je blagosloveno ime Gospodnje od veka do veka; jer je njegova mudrost i sila.
  5. I on menja vremena i čase44, smeće careve i postavlja careve, daje mudrost mudrima i razum45 razumnima.
  6. On otkriva što je duboko i sakriveno, zna šta je u mraku (tami), i svetlost kod njega stanuje.
  7. Tebe Bože otaca mojih, hvalim46 i slavim, što si mi dao mudrost i silu, i što si mi objavio zašto te molismo47, objaviv nam stvar48 carevu.“

(2,17-23) 

 

17-18. Iz stihova 16. i 17. jasno izlazi da je Danilo dobio rok od cara. Da je on bio u milosti kod cara od ranije izlazi iz 1. glave 19. i 20.stiha, što nije bilo tako davno. Niko se nije usudio, osim ovog Božjeg sluge, da umiri gnev ovog tiranina i spreči izvršenje krvave naredbe. 

Danilo je otišao zatim „kući svojoj“ (neka službena ili posebna zgrada kao kod mudraca, stih 5, gde je on stanova sa tri druga). 

Prorok Danilo je znao da je ozbiljna molitva ključ u rukama vernog Božjeg deteta, ključ koji otvara nebo. Samo pomoću molitve mogao je on da otkrije ovu tajnu. „Nebeski Bog“ spominje se već u 1.Mojsijevoj 24,7.12. Celo nebo sa svim nebeskim telima: suncem, mesecom i zvezdama, koje mnogobošci obožavaju kao bogove, pokoravaju se svom gospodaru „nebeskome Bogu“ (uporedi 5,23). Sa Danilom su se molila njegova tri druga jer su i oni bili u istoj opasnosti. Oni su zajednički tražili mudrost iz izvora svetlosti i znanja. Bili su čvrsto uvereni da ih je Gospod zato doveo u ovaj položaj, da bi ispunili Njegovu nameru. U danima punim opasnosti oni su se preporučili Božjem vođstvu i On ih nije izneverio. Poniznog srca predali su se oni ponovo Sudiji cele zemlje i vapili da bi ih on izbavio iz ove nevolje. 

„Danilo i njegova tri druga su, sjedinjeni, izneli stvar pred Boga da bi od Njega primili mudrost, svetlost i poznanje. Iako su bili okruženi iskušenjem na carskom dvoru, oni nikada nisu zaboravili svoje odgovornosti prema Bogu. Oni su bili svesni da ih je samo proviđenje stavilo tamo gde se nalaze, da bi ispunili svoju dužnost, pokoravajući se istini i svom zadatku. Oni su imali puno poverenje u Boga. U danima teškoća i opasnosti oni su se obraćali Njemu i pomoć im je uvek stizala.“ (S1,26.27) 

  1. „I objavi se Danilu tajna u noćnoj utvari.“ Bog je Danilu u budnom stanju objavio  ono što je car Navuhodonosor video u snu. „Noćna utvara“ je viđenje u noći, a ne viđenje u snu. (Vidi Jovan 4,13) Ništa nam se ne kaže o tome da li je Danilo dobio odgovor za vreme molitve ili kasnije. U svakom slučaju oni su se s verom i istrajno molili i kao rezultat toga došlo je viđenje.

20-23. U ovim stihovima se iznosi Danilova molitva zahvalnosti. Glavna misao koju Danilo želi da izrazi nalazi se u prvom delu 20. stiha: Da je blagosloveno ime Gospodnje, a ovo se spolja opravdava Njegovim osobinama, spomenutim u drugom delu stiha: Njegova je mudrost i sila. Stih 21. i 22. opet opisuju kako Bog ovo ostvaruje uopšte: On menja vremena i prilike, obara i postavlja careve, daje mudrost i znanje, otkriva duboko i skriveno. 

Najzad stih 23. sve ovo primenjuje na njegov slučaj: „Što si mi dao da saznam, objavivši mi tajnu kraljevu i što si mi dao mudrosti i snage.“49  

Tako nam Danilova molitva nije zabeležena; sačuvana nam je njegova zahvalnost u obliku molitve. Iz ovog jasno izlazi da bi mi trebali zahvaljivati Bogu za ukazana dobročinstva kao što mu se molimo za pomoć kada nam je potrebna. Danilo treba da nam je primer u ovom pogledu. Prinesimo Bogu dužnu zahvalnost i slavu za ukazanu milost. 

 

 

 

 

 

 

  1. Danilo objavljuje san caru

(2,24-35) 

 

  1. „Tada otide Danilo k Ariohu, kojega car beše odredio da pogubi mudrace vavilonske; i došav ovako mu reče:50 ne gubi mudraca vavilonskih; izvedi me pred cara da kažem caru što san znači.51
  2. Tada Arioh brže52 izvede Danila pred cara i ovako mu reče: nađoh čoveka između roblja Judina, koji će kazati caru šta san znači.
  3. A car progovori i reče Danilu, koji se zvaše Valtasar: možeš li mi (ti) kazati san koji sam snio i što znači?
  4. Odgovori Danilo caru i reče: tajne koje car ište ne mogu kazati caru mudraci ni zvezdari ni vrači ni gatari.53
  5. Nego ima Bog na nebu koji otkriva tajne i javlja caru Navuhodonosoru što će biti do posletka.54 San tvoj i što ti je videla glava na postelji tvojoj ovo je:
  6. Tebi care dođoše misli na postelji što će biti posle, i onaj koji objavljuje tajne pokaza ti što će biti55.
  7. A meni se ova tajna nije objavila mudrošću koja bi u mene bila mimo sve živo56, nego zato da se javi caru što san znači57 i da doznaš misli srca svojega.
  8. Ti, care, vide a to lik velik58; velik beše lik i svetlost mu silna59, i stajaše prema tebi, i strašan beše na očima60.
  9. Glava tome liku beše od čistoga zlata, prsa i mišice od srebra, trbuh i bedra od mjedi61,
  10. Goleni62 mu od gvožđa, a stopala koje od gvožđa koje od zemlje63.
  11. Ti gledaše dokle se odvali kamen bez ruku64, i udari lik u stopala mjedena i zemljana i satr ih.
  12. Tada se65 satr i gvožđe i zemlja i mjed i srebro i zlato i posta kao pleva na gumnu u leto, te odnese vetar, i ne nađe mu se mesto66, a kamen koji udari lik posta gora67 velika i ispuni svu zemlju.“

(2,24-35) 

 

  1. Danilo traži audijenciju kod cara da mu kaže san i protumači ga. Njegov prvi korak je bio da spreči pogubljenje maga. Tako su oni bili spaseni zato što je ovaj Božji čovek bio među njima. Ovi su ljudi imali udela u Božjoj milosti koju je on pokazao prema svojoj deci. Život im je bio pošteđen. To je bila posledica Božjeg blagoslova nad Njegovim vernima.
  2. Arioh je hitno izveo Danila pred cara jer se vreme nije smelo gubiti.

Kao domorodac Arioh je bio ponosan u odnosu na strance i pokazao je Danila kao nepoznatog i neznanog od dovedenog Judinog roblja i pored izveštaja u stihu 16. 

  1. „Možeš li mi kazati san koji sam snio i šta znači?“ Navuhodonosor je znao Danila samo po njegovom vavilonskom imenu koje je on dobio za vreme svoga vaspitanja na dvoru. Reči: „Možeš li mi kazati?“  izražavaju čuđenje. Ovakvim rečima pozdravlja car Danila pri ulazu. Možda je car već izgubio nadu da će ga neko podsetiti na san, ili je mislio da ovaj neiskusni mladić neće moći da reši veliku tajnu kada ni iskusni Haldeji, magi i vrači to nisu mogli.

27-28a. „Odgovori Danilo caru i reče: tajne koje car ište ne mogu kazati caru mudraci ni zvezdari ni vrači ni gatari. Nego ima Bog na nebu koji otkriva tajne i javlja caru Navuhodonosoru što će biti do posletka.“ Zatim, on mu izjavljuje da jedino Bog može otkriti tajne ljudima, a da sveštenici, magi i mudraci, kao i svi mnogobožački bogovi ne mogu tajne stvari otkriti. Izraz „do posletka“ označava „mesijansko vreme“ kao što se ono uvek na proročkom jeziku Starog zaveta naziva (1.Mojsijeva 49,1; 4.Mojsijeva 24,14). Danilo dovodi sve ovo u vezu sa mesijanskim pozivom svog naroda. 

28b-29. Danilo objavljuje caru ne samo san, nego i duhovno raspoloženje i misli koje su ga uznemirile one noći. Careva viđenja se ovde nazivaju „viđenje slave njegove“ ne zato što je njegova slava ili um tu viziju individualno stvorila, nego zato što je sam Bog uticao na misli njegove glave (vidi 4,10; 7,1). Reč „misli“ stoji u množini, jer je car imao više misli o budućnosti svoga velikog carstva. Ove careve misli treba razlikovati od misli srca njegovog, koje su ga prema stihu 1. uznemiravale posle usnulog sna. 

  1. Danilo se legitimiše kao posrednik jedinog nebeskog Boga. On izjavljuje da nije svojom mudrošću doznao carev san, nego mu je sam Višnji otkrio. Ovim on odbija svaku pomisao o saznavanju ove velike tajne ljudskim sredstvima, ali ukazuje i na Božju nameru sa ovim otkrivenjem.

Ta namera je da se caru protumači tj. pokaže i objasni san. Car Navuhodnosor nije kao mnogi carevi provodio vreme samo za svoje prohteve i uživanja nego je razmišljao o vremenu i događajima posle njega. Bog mu je dao ovaj san kao znak naklonosti prema njemu. Carev san je trebalo da posluži na dobro Božjem narodu i svim budućim pokolenjima sveta. Bog je tako udesio da je ovaj san mogao i trebao da protumači samo Božji verni sluga. Tek onda je ovaj carev san mogao biti koristan. 

Koristi su sledeće: 

  1. Bog je otkrio caru ono što je on želeo da zna. 
  1. On je otkrivenjem sna spasao svoje sluge koje su se uzdale u Njega. 
  1. Vavilonci su preko ovog slučaja upoznali na naročiti način pravog Boga. 
  1. Sam Bog je otkrio laž i prevaru mnogobožačkog sistema maga i vračara. 
  1. Gospod je proslavio svoje ime i uzvisio svoje verne sluge u očima Vavilonaca. 
  1. „Lik (kip) velik“. U ovom stihu se opisuje „lik“ tj. kip u opštim crtama. To je bio idol (jevr. „selem“, kip; 3,1) u ljudskom obliku (vidi Isaija 44,13). Kao celina bio je jedinstven od gore do dole. Po opštem utisku on je bio velik, moćan i sjajan, i ostavljao je jak utisak. Njegova veličina i sjaj metala, njegov izgled, moć i težina izražavali su pretnju.

Car je stajao pred njim i posmatrao ga. Navuhodonosor je bio idolopoklonik i zato je ovaj lik skrenuo njegovu pažnju i poštovanje. On je posmatrao zemaljsku silu, bogatstvo i slavu u vidu ovog kipa i divio mu se. Između njegovog shvatanja zemaljskih stvari i vrednosti ovoga kipa postojao je potpuni sklad. Ovaj kip je predstavljao simbol svetske bezbožne sile, kojoj je pripadao i sam car Navuhodonosor. Za Danila kao pobožnog slugu ovaj kip bio je, naprotiv, gad. On je kasnije vrlo brzo razumeo zemaljsku vlast i silu kad mu je prikazana u vidu krvožednih divljih zveri. Danilo se u svom duhu slagao sa načinom prikazivanja carstva ovog sveta koji je Bog izabrao da to otkrije ljudima. 

32-33. Danilo podrobno opisuje caru celi kip od glave do prstiju na nogama. Kip stoji na slabim nogama, mada je glava od najfinijeg metala. Ovaj kip ima glavu od najskupocenijeg metala – zlata. Vrednost metala opada dok se ne završi bezvrednom zemljom. 

S druge strane, tvrdoća metala raste. Ovo pogodno predstavljanje budućnosti sveta trebalo je caru Navuhodnosoru duboko da utisne veliku istinu. Bog je u snu izneo ovom caru bezvrednost i ništavost svetske moći i slave. 

  1. „Ti gledaše dokle se odvali kamen bez ruku.“ Dok je Navuhodonosor zamišljen posmatrao kip, iznenada se odvalio kamen od gore (uporedi stih 45) i to bez ljudskog delovanja, bez ljudske pomoći i ruke (uporedi O Jovu 34,20). Ovaj kamen je udario kip u njegove noge, tj. stopala, gde je bio najslabiji i zdrobio ga. Nije pogođen i uništen samo jedan deo kipa – stopala, nego, kako se kaže u stihu 35, sve – celi kip.
  2. Udarom ovog kamena sve je bilo jedno s drugim polomljeno i uništeno, sve od gore do dole, celi kip. Ovde je reč o nekoj natprirodnoj sili koja je sve odjedanput uništila počevši od stopala. Sve je bilo zdrobljeno da je postalo kao pleva na gumnu i najzad je vetar sve razneo.

„A kamen koji udari lik posta gora velika i ispuni svu zemlju.“ Kamen (jevr. „stena“) koji se odvalio od brda, bez ljudske pomoći i srušio kip, ispunio je celu zemlju. Ovde treba da razlikujemo trenutak pojave, rastenja i čak ispunjenje čitave zemlje. Ovaj kamen je tako narastao da je ispunio svako mesto koje je ranije zauzimao kip. Sa ovim ispunjenjem završava se otkrivenje dato caru Navuhodnosoru u snu. Bog je hteo ovim snom da pokaže caru da zemaljska veličina i slava prolaze, a Božje carstvo će jednom zauzeti njegovo mesto. 

 

  1. Danilo tumači caru san 

(2,36-45) 

  

  1. 3 „To je san, a sada ćemo kazati caru što znači.
  2. Ti si, care, car nad carevima, jer ti Bog nebeski dade carstvo, silu i krepost i slavu;
  3. I gde god žive sinovi ljudski, zveri poljske i ptice nebeske, dao ti je u ruke, i postavio te gospodarem nad svim tim. Ti si ona zlatna glava.
  4. A nakon tebe nastaće drugo carstvo, manje od tvojega, a potom treće carstvo, mjedeno68 koje će vladati po svoj zemlji.
  5. A četvrto će carstvo biti tvrdo69 kao gvožđe, jer gvožđe satire i troši sve70 i kao gvožđe što sve lomi, tako će satrti i polomiti.
  6. A što si video stopala i prste koje od kala lončarskoga koje od gvožđa71, biće carstvo razdeljeno, ali će biti u njemu tvrđe od gvožđa72, jer si vidio gvožđe pomešano s kalom lončarskim.
  7. I što prsti u nogu bijahu koje od gvožđa koje od kala, carstvo će biti nešto jako nešto trošno.
  8. A što si vidio gvožđe pomešano s kalom lončarskim to će se oni pomešati semenom čovečijim73, ali neće prionuti jedan za drugoga kao što se gvožđe ne može smeštai s kalom.
  9. A u vreme tih careva Bog će nebeski podignuti carstvo koje se doveka neće rasuti74, i to se carstvo neće ostaviti drugom narodu; ono će satrti i ukinuti sva ta carstva, i samo će stajati doveka75.
  10. Kako si video gde se od gore odvali kamen bez ruku76 i zatr gvožđe, mjed, kao, srebro i zlato. Bog veliki javi caru šta će biti posle; san je istinit i tumačenje mu verno.“

(2,36-45) 

 

  1. Pošto je došao pred cara, prorok Danilo prelazi na tumačenje sna caru. On govori u množini, ali pri tom ne misli na svoja tri druga, nego na Boga, čiji je on vesnik i pomoćnik (uporedi 1.Mojsijevu 1,26; 11,7). U sledećih osam kratkih stihova iznosi Danilo čitavu istoriju sveta u svojoj stvarnosti. On iznosi slavu i moć svetskih carstava počevši od Navuhodonosorovog doba pa do propasti svetske vladavine i uspostavljanja Božje vladavine na zemlji. Ovaj izveštaj je određen i tačan. Nikada svetska mudrost ne bi mogla dati ovako kratak izveštaj koji sve obuhvata. To je bilo božansko otkrivenje budućnosti sveta čoveku.

37-38. Prvo svetsko carstvo: Vavilon.  

Prema 1.Mojsijevoj 10,8-10 Vavilon je bio grad u državi koji je Nimrod osnovao u dolini između Tigrisa i Eufrata, gde je bilo mnogo samostalnih gradova koji su se ujedinili u Sumersku državu. Posle se pojavila Akadska država na čelu sa semitskim vladarom Sargonom I. Kasnije su preovladali Guti, Ehamci i Sumeri, a posle njih su došli na vlast Semiti koji su osnovali staro Vavilonsko carstvo. Kasnije se pojavila u Severnoj Mesopotamiji nova svetska sila, Asirsko carstvo koje je ujedinilo Mesopotamiju i Prednju Aziju. Posle pada Asirije Vavilon je ponovo postao nezavisan pred haldejskom upravom. On je preuzeo vlast nad svetom. 

„Ti si, care, car nad carevima.“ 

Titula „car nad carevima“ je uobičajena titula vladara na Istoku. Ona se upotrebljavala kod Vavilonaca (Jezekilj 26,7), Persijanaca (vidi Jezdra 7,12) itd. U staro doba su carevi na Istoku bili uvek zahvalni za svoje uspehe nekom bogu zaštitniku, kome su oni pripisivali taj uspeh. Oni su ih obožavali i prinosili im na žrtvu najskupocenije predmete. 

Prorok Danilo odmah u početku skreće pažnju caru da on za carstvo i svu slavu i moć treba da zahvali Bogu nebeskom, jer mu je On sve to dao; On ga je postavio vladarem nad tadašnjim svetom. 

Bog kao tvorac i održavalac sveta upravlja svetom i daje ga kome On hoće. Ovo nam potvrđuje i prorok Jeremija (Jeremija 27,5.6; 28,14). Spominjanje životinja i ptica služi samo za pojačanje misli da je Bog gospodar sveta i da ga On predaje kome hoće na upravljanje. Iako Navuhodonosorova država nije obuhvatala celu zemlju, ipak je uključila celokupni kulturni svet Azije. 

Vavilonsko carstvo je bilo prvo svetsko carstvo jer je ujedinilo sve istorijske narode onoga doba. Ovo carstvo možemo smatrati predslikom, uzorom i početkom svih svetskih carstava. Ovo prvo, Vavilonsko, carstvo nije nikad osvojila ni Grčka, ni Rim, iako je Rim već bio u to vreme osnovan. 

„Ti si ona zlatna glava.“ Navuhodonosorovo Vavilonsko carstvo, ta zlatna glava, personifikovana je u caru Navuhodonosoru (uporedi Danilo 7,4). 

Novo vavilonsko carstvo su osnovali u 8. veku pre Hrista Nabopolasar (620-605), Navuhodonosorov otac i Valadan. Ono je izniklo iz starog Vavilonskog carstva koje je osnovao Nimrod. 

Tek od 647. godine pre Hrista, pod Nabopolasarovom upravom, novo Vavilonsko carstvo je postalo samostalnije i slobodnije od asirskog uticaja i prevlasti. Nastupa haldejsko doba. Nabopolasar, Navuhodonosorov otac, dočepao se 625. pre Hrista prevlasti nad Vavilonom. On je zajednički sa Miđanima oko 608. pre Hrista osvojio i razorio Nineviju i konačno dobio prevlast. Moćna Ninevija, tvrđava Adura, bila je prema proročanstvu Nauma, razorena i od tog doba nastupa sjajno doba asirskog suparnika: novi Vavilon. 

Vavilonsko carstvo je postiglo svoj vrhunac u istoriji pod Navuhodonosorom, koji je državi pripojio pokrajine Male Azije, Fenikiju, Egipat, Siriju i Palestinu. Ove zemlje su sa Vavilonijom sačinjavale celi tada poznati kulturni svet, prvo svetsko carstvo. Opravdano je kad prorok Danilo smatra cara Navuhodonosora „zlatnom glavom“, jer je on bio predstavnik ovog prvog svetskog carstva. Ovaj car je bio jedan od najvećih osvajača i vojskovođa starovekovnog Istoka. Istina, i pre Navuhodonosora bilo je u ovoj zemlji moćnih vladara, koji su upadali u okolne zmelje, rušili, pljačkali i nametali danak. Oni su vodili i veće ratove sa Sircima i Egipćanima. Ali Navuhodonosor je sjedinio sve narode i dao im novi državni oblik i zajednički život. On je prvi u istoriji koji je imao svetsku vlast; zato je i razmišljao na postelji o toj svojoj monarhiji i vlasti. Ovo je razlog što prorok Danilo ovog cara smatra glavom kipa koji predstavlja čovečiju vlast i silu sveta.  

U poređenju sa ostalim svetskim carstvima Vavilonsko carstvo je bilo najznačajnije i najvrednije carstvo. To je bilo najranije i najslavnije carstvo sveta, prikazano zlatnom glavom kipa koji je car video u snu, a koji predstavlja vladavinu samo ovog cara. Ovo prvo svetsko carstvo vrlo je brzo procvetalo, ali isto tako brzo i nestalo. Ono je bilo tlačitelj Božjeg naroda i tako navuklo na sebe prokletstvo i Božju kaznu (vidi Jeremija 25,12). 

Vavilonsko svetsko carstvo je trajalo od 604. do 538. godine pre Hrista. Car Navuhodnosor je vladao 43 godine. Posle njega vladao je njegov sin Evil-Merodah (562-560); zatim njegov zet Neriglisar (560-556), pa Laborosoarhod, Neriglisarov sin (556.; 9 meseci), i najzad Nabonid (555-538), potomak po muškoj ili ženskoj strani sa svojim sinom i regentom Valtasarom (538). 

Već u prvoj godini vladavine Neriglisarove, samo dve godine posle Navuhodonosorove smrti, izbio je rat između Vavilonaca i Miđana. Rezultat je bio potpuno razorenje vavilonskog carstva. Kijaksar, midski car (koji se u Danilu 5,31 naziva Darije Miđanin) pozvao je svog nećaka Kira da zajednički pođu protiv Vavilonaca. Ratna sreća bila je na strani saveznika. Kir je opseo grad Vavilon, jedini neosvojeni grad na celom Istoku. Njegovim osvajanjem došla je prorečena Božja kazna na Vavilon. Padom ovog grada nastaje prevlast drugog novog svetskog carstva. 

39a. Drugo svetsko carstvo: Medo-Persija.  

Poreklo Miđana i Persijanaca nije poznato, ali se veruje da su se oko 2000 godina pre Hrista neka arijanska plemena na čelu Miđana (Madaj) iselila iz Juzne Rusije i nastanila u Severnoj Persiji. Drugo pleme, Persijanci, naselili su se na granici St. Elama. Glavni grad je bio Anšan. Oni dugo nisu bili poznati svetu. Godine 550. pre Hrista Kir II, persijski vazalni vladar pobedio je Astijaga, vladara midske države. Od tog trenutka je do tada potčinjena Persija postala vladajuća sila u midskoj državi. Midski vladar Kiaksar I podelio je Asirsko carstvo sa Nabupolasarom 612. godine pre Hrista, a Kir II je 547. pre Hrista priključio ovoj državi Lidiji i konačno 539. pre Hrista pobedio Vavilon. Mada se ovo carstvo nazivalo Medo-Persijsko (Danilo 6,8) Persijanci su zauzimali prvo mesto (Jestira 1,3.19). 

„Nakon tebe nastaće drugo carstvo, manje od tvoga.“ Ovo je drugo svetsko carstvo koje je predstavljeno prsima i mišicama od srebra. Reči „nakon tebe“ znače: posle vavilonskog carstva. Pogrešno bi bilo ove reči tumačiti tako da se ne odnose na vladajuće careve Navuhodonosorovih potomaka u Vavilonu. Drugi deo stiha 39. se protivi ovakvom shvatanju („a potom treće carstvo“). Razlog da se samo Navuhodonosor prikazuje kao predstavnik prvoga carstva je pristojnost i obzir proroka Danila prema velikom vladaru pred kojim je stajao i tumačio mu san. 

„Manje od tvoga“ znači: manje značajno nego tvoje carstvo. Ovde nije reč o spoljnom stanju ovog svetskog carstva i njegovoj sili, nego o njegovoj unutrašnjoj, moralnoj vrednosti. Ovo jasno izlazi iz upoređenja postepenog opadanja vrednosti metala (zlato, srebro, bakar, gvožđe). 

Medo-Persijsko carstvo je bilo manje od vavilonskog carstva jer mu je odmah od početka nedostajalo unutrašnje jedinstvo i kultura. Miđani i Persijanci su bili dva različita naroda, koji su se stalno borili međusobno za prevlast. Ova osobenost drugog svetskog carstva je jasno okarakterisana pomoću dve mišice kipa. Da je ovo drugo carstvo zaista Medo-Persijsko potvrđuju proročanstva proroka Isaije i Jeremije mnogo godina ranije (Isaija 21,1.2; Jeremija 51,11-13). Ovo svetsko carstvo je trajalo od 538-331. pre Hrista. Posle osvajanja Vavilona 538. pre Hrista osvajač Kir (pers. Kuruši, grč. Kiros) ustupio je iz poštovanja prvo mesto u ovom velikom carstvu svom ujaku Dariju (Kijaksar II). Dve godine kasnije 536. pre Hrista umro je Darije. Iste godine umro je i Kambiz, persijski car, otac cara Kira. Car Kir II postao je apsolutni gospodar. 

39b. Treće svetsko carstvo: Grčka. 

Grčka je bila podeljena u male gradove-države, a vezivao ih je samo zajednički jezik. Pod Grčkom mi razumemo zlatno doba grčke kulture pod vođstvom Atine u 5. veku pre Hrista. Posle ovog doba cvetanja grčke kulture nastaje vreme ujedinjenja grčkih država radi odbrane od Persije. „Grčka“ iz Danila 8,21 nije više ona podeljena klasična Grčka sa svojim državama, nego makedonsko carstvo koje je pobedilo Persiju. Makedonci, sličan narod na severu Grčke, pobedili su grčke državice i stopili se u jednu državu. Aleksandar Veliki je proširio grčko-makedonsko carstvo na Istok i pobedio Persijsko carstvo. 

„A potom treće carstvo, mjedeno koje će vladati po svoj zemlji.“ Ovo tumačenje proroka Danila je kratko, ali jasno pokazuje naglu političku promenu u svetskoj vladavini. Na zemlji je zavladalo treće svetsko carstvo koje se naglo proširilo. Ono je prikazano kao „trbuh i bedra“ od mjedi (bakra). U Danilu 8 se o ovome carstvu (jarac) govori opširnije. 

Ovo se carstvo sastojalo od trbuha i bedra, dva nejednaka sastavna dela, tj. iz snažnog naroda punog života, Grčke i Makedonije, dva srodna naroda (trbuh) i nepokretljive mase istočnih zemalja (bedra). 

Kada je car Aleksandar Veliki osnovao treće svetsko carstvo oko 330. godine pre Hrista, grčki narod je već bio na vrhuncu državnog, kulturnog i umetničkog života. Makedonac Aleksandar Veliki, izraziti i jedini predstavnik ovog carstva, prihvatio je grčku kulturu i preneo je na Istok. Grčka kultura i elementi su preovladali u ovom svetskom carstvu i zato se ono naziva grčko carstvo. 

Izraz „od bakra“ se odnosi na Makedonce, koji su pobedili Persijance, čije je kulturno stanje bilo u istom odnosu kao srebro prema bakru. Osim toga Makedonci su često upotrebljavali bakar kao metal za svoje oružje, tako da su ih u Evropi nazivali „bakarnim vojnicima“. 

Ovo „bakarno svetsko carstvo“ trebalo je po proročanstvu da brzo osvoji celu zemlju, ali samo za kratko vreme. Aleksandar Veliki, taj slavoljubivi osvajač, imao je tek 20 godina kad je seo na makedonski presto, posle ubistva oca Filipa 336. godine pre Hrista. Dve godine kasnije pošao je on na vojni pohod na Istok i 334. pre Hrista potukao je persijsku vojsku na Graniku, a 334. pre Hrista drugi put i samog cara kod Isu-a. Tada je pošao na jug, uzeo Tir, pregazio Palestinu i Egipat, gde je osnovao grad Aleksandriju. Godine 331. pre Hrista potukao je on do nogu Persijance, kod Gaugamele i time učinio kraj ovoj državi. On je dalje osvojio Vavilon, Suzu, Persepolj i Ekbetanu. Persijski poslednji car Darije Kodoman bio je ubijen od svojih državnika. 

Posle svog pohoda na Indiju ostatak svog života proveo je Aleksandar u Vavilonu ili Suzi. Ovaj car je bio slavljen. Dolazila su mu izaslanstva na poklonjenje iz celog sveta, iz Rima, Galije i Kartagine. Obožavan je kao bog na zemlji. Ali, naklonjen pijanstvu i uživanjima, umro je u svojoj 33. godini života, 323. pre Hrista. 

Ovo svetsko carstvo koje je počelo i završilo se sa ličnošću cara Aleksandra Velikog, bilo je moćno, ali i najkraće. Posle njega ono se raspalo u krvavim borbama u više država između Aleksandrovih vojskovođa. 

  1. Četvrto svetsko carstvo.

„A četvrto će carstvo biti tvrdo77 kao gvožđe.“ Ovo četvrto svetsko carstvo je od naročitog značaja jer se o njemu govori podrobnije i opširnije. Ovo carstvo u svemu odgovara četvrtoj zveri iz Danila 7,7 i dalje.  Stih 33. kaže da je ono „od gvožđa“. Primećuje se kako stalno opada vrednost metala: najpre zlato, zatim srebro, pa onda bakar i sad, najzad, gvožđe. Ali njihova tvrdoća i čvrstina raste. Gvožđe služi za pravljenje oružja i ratnog materijala. Gvozdena tvrdoća ovog carstva će sve slomiti i pokoriti. Ono će biti veliki pustošnik. 

Koje je to četvrto svetsko carstvo? Većina tumača Svetog pisma tvrdi da je ovde reč o Rimskom carstvu. Ovo mišljenje je zastupao još i Josif Flavije. Mnogi crkveni oci (Jeronim, Orozije, Teodorit i dr.), kao i noviji komentatori Lange, Hengstenberg, Keil, Gausen, Auberlen i dr. tvrde to isto. 

Međutim, neki opet veruju da je ovde reč o Siriji u kojoj je zavladala Seleukova dinastija posle raspadanja Aleksandrovog carstva. 

Najtačniji i najbolji odgovor može ovde dati istorija. Prvi Rim je osnovan mnogo ranije nego što se uzima, 753. pre Hrista. Latinska plemena, koja su indoevropskog porekla, naselila su se u Italiji, u Etrusiji. Tamo su oni živeli pod svojim vladarima. Romanska civilizacija je bila pod jakim uticajem Etruraca. Oko 500. godine pre Hrista rimska država je postala republika i ostala to 500 godina. Oko 265. godine pre Hrista cela Italija je došla pod kontrolu Rimljana. Posle pobede nad Kartaginom (oko 200), Rim je postao gospodar Zapadnog Sredozemlja. Posle propasti Aleksandrovog svetskog carstva Rim je postao četvrto svetsko carstvo u svetu. Ovo carstvo je najduže vladalo. U 2. veku posle Hrista ono je bilo prošireno od Britanskih ostrva do Eufrata. Ovo nas jasno uči da posle raspadanja Grčkog svetskog carstva sledi Rimsko svetsko carstvo. Rim je osvojio Grčku i zemlje koje su bile u njenom sklopu. On je gvozdenom voljom i silom uništio sve druge države i tako zavladao celim kulturnim svetom. 

Dionisije iz Halekarnasa, koji je 29. godine pre Hrista došao u Rim, kaže sledeće kada je upoređivao Rim sa ranijim carstvima – Vavilonom, Persijom i Grčkom: „To su najčuvenija carstva do našeg doba po njihovom trajanju i sili. Ali carstvo Rimljana vlada u svim krajevima zemlje gde nije neprohodno nego stanuju ljudi. Ono vada i nad celim morem. Ono ima svoje granice samo na istoku i na zapadu. Njegova vlast nije trajala kratko već duže nego i jedno drugo carstvo.“ 

Rimsko carstvo je obuhvatilo celi kulturni svet. Rim je brzo osvojio Italiju, Galiju, Španiju, Severnu Afriku, Makedoniju, Grčku, Sitiju, Malu Aziju i Egipat. U vreme Hrista car Avgust Oktavijan je bio stvarni gospodar sveta. Granice Rimske Imperije su bile: na istoku Eufrat, na jugu afričke pustinje, na zapadu Atlantski okean, a na severu reke Rajna i Dunav. Ovo carstvo je brojalo preko 100 miliona stanovnika sa 6 miliona kvadratnih kilometara. Prestonica ove države je bio Rim, grad od preko 2 miliona stanovnika. Ova velika imperija je nasledila treće svetsko carstvo. 

I Luter je isto ovako mislio o četiri svetska carstva. On kaže sledeće: „Prvo svetsko carstvo pripadalo je Vaviloncima, drugo Miđanima i Persijancima, treće Velikom Aleksandru i Grcima, a četvrto Rimljanima. U ovom mišljenju i tumačenju jednodušan je celi svet. Delo i istorija snažno potvrđuju ovo.“ 

Najzad i reči istoričara Gibona se potpuno slažu s rečima proroka Danila. On kaže: „Oružje Rimske republike koje je bilo ponekad u bici pobeđeno u ratu je uvek bilo pobedonosno. Ono se kretalo brzim korakom do Eufrata, Dunava, Rajne i okeana, a znaci od zlata, srebra i mesinga, koji su služili narodima i carevima kao njihovo simboličko predstavljanje, bili su jedno za drugim polomljeni od rimske gvozdene imperije.“ Božja Reč i istorija potvrđuju da je Rimska imperija to četvrto svetsko carstvo. Reči „jer kao što gvožđe lomi i razbija sve, ono će sve ovo slomiti i razviti kao gvožđe koje sve uništava“78 nisu prazno ponavljanje već rečenog, nego služe da proizvedu jak utisak o osobinama četvrtog svetskog carstva. Ovde nije toliko reč o tvrdoći i istrajnosti gvožđa koliko o njegovoj razornoj sili, zbog čega su i upotrebljene reči lomi, razvija i uništava. 

Izraz „sve ovo“ ne misli na ranije spomenute metale – zlato, srebro itd. tj. na uništenje ranijh carstava, jer su ona već ukinula jedno drugo, nego na njihovo raspadanje i uništenje u političko-etnološkom smislu. Ovo četvrto carstvo ima da uništi i u sebe da primi ne samo prethodno grčko svetsko carstvo nego „sve ovo“ tj. sva ranija carstva. 

Upravo ovo doba je bilo najpogodnije da se javi Hristos i Njegovo jevanđelje. Svet je bio ujedinjen, saobraćaj među ljudima olakšan. Putevi koji vezuju narode bili su načinjeni, a ljudska srca pripremljena da prihvate vest evanđelja. Gorušičino zrno se počelo nesmetano razvijati i kad se razvilo u veliko drvo tako da je počelo smetati mnogobožačkom idolopoklonstvu, nastalo je progonstvo od strane samog Rima. Ovaj rat se završio u korist hrišćanstva, mnogoboštvo je srušeno. 

Stih 33. nam kaže da noge sa stopalima i prstima predstavljaju novo, četvrto svetsko carstvo. Ali, tek od stopala i prstiju javlja se novi materijal koji nije metal nego zemlja. Noge su bile od gvožđa. One predstavljaju Rimsku imperiju i narod. „Kal lončarski“ predstavlja neki drugi narod koji se pomešao s gvožđem. Stopala i prsti su nešto posebno, što se samo ubraja u Rimsko carstvo (uporedi stih 33). 

Stihovi 41-43 ne opisuju neko novo svetsko carstvo jer ga neće ni biti, nego samo razvoj i dve faze ovog poslednjeg carstva: 

  1. Noge od gvožđa, i 
  1. Stopala i prsti delom od kala lončarskog, delom od gvožđa. 

Prva faza, noge od gvožđa, opisuje se u stihu 40. Četvrto svetsko carstvo od samog početka prikazuje se pomoću dve noge (golena) od gvožđa. Car Teodosije je 395. podelio Rimsko carstvo na istočno i zapadno Rimsko carstvo. 

41-42. „Biće carstvo razdeljeno“, ali to ne označava podelu ovog carstva na dva dela od samog početka. Ovakva se podela poslednjeg svetskog carstva nigde ni u kom vidu ne spominje u Knjizi proroka Danila, dok se međutim za druga svetska carstva spominje. Na primer, imamo dva elementa medopersijskog carstva, prikazana pomoću dva roga ovna (Danilo 8,20), stajanje medveda na jednu stranu (Danilo 7,5), dve mišice u Danilu 2; dalje, četiri glave risa. A zašto dve noge od gvožđa ne predstavljaju ovakvu podelu? 

Ovaj odgovor nam daje 41. stih. Nikakva podela nije mogla nastupiti sve dok se nije pojavio slabi element – kao (glina), a to se dogodilo tek onda kada je došlo do faze stopala i prstiju. O deobi na dve noge ništa se ne spominje, nego samo o ovoj unutrašnjoj deobi na deset prstiju, koje će biti delom od kala, a delom od gvožđa. 

Kao što zlato, srebro, bakar i gvožđe predstavljaju narode i kulture pomenutih četiri carstava, tako isto i glina predstavlja novi narod u četvrtom carstvu, narodni elemenat koji se pomešao sa gvožđem, što je i prouzrokovalo slabost i lomljivost četvrtog svetskog carstva u njegovoj drugoj fazi. 

Na severu Rimske imperije, u srednjoj Evropi, koja je bila pokrivena mnogim šumama i močvarama živeo je germanski narod razdeljen u mnoga plemena. Oni nisu dugo mirovali na jednom mestu, nego su se stalno selili, tražeći nova mesta ili ratne avanture. Još 113. godine pre Hrista Kimberi i Teutonci, dva od ovih plemena, prodrli su na rimsku teritoriju i Rimljani su ih proterali tek posle teške i dugotrajne borbe. Svi pokušaji Rima da pokori ove narode bili su bezuspešni. Rimljani su se najzad pomirili s tim da na svojoj granici postave vojnu posadu koja će čuvati granice. 

Dok su Germani bili podeljeni, a Rimljani dovoljno jaki, Imperija se držala. Čak su neki od Germana primani u rimsku vojsku. Ali, Rim je počeo zbog moralne pokvarenosti i trvenja raznih partija da slabi, a Germani su se više gomilali na granici i upadali u Imperiju. 

I najzad kada su se pojavili Huni, oni su dali poleta i podsticanja ovoj masi koja je prodrla u lepa polja rimske carevine i zaposela ih. Razna germanska plemena su opustošila i opljačkala deo Imperije na kopnu i na moru. Rim je morao dva puta da otvori svoja vrata pobednicima. Godine 455. posle Hrista, Vandali su pod svojim vojskovođom Gajzerihom teško opljačakli Rim („vandalsko pustošenje“). Od toga doba bilo je još devet careva koje su germanski najamnici u vojsci podizali na presto. 

Poslednji car je bio mladić dobrog vaspitanja i lepog stasa po imenu Romul Augustul. Uskoro je nastala pobuna. Godine 476. posle Hrista Odoakar, herulski vođa, zbacio je mladog cara i sam sebe proglasio carem u Italiji. Usled ovoga je došlo do deobe gvozdenog carstva prema proročanstvu i umesto jedne gvozdene imperije nastalo je deset država i naroda, koje proročanstvo prikazuje kao deset prstiju delom od gline delom od gvožđa. Tih deset naroda su se nastanili na teritoriji četvrtog svetskog carstva (Rimskog carstva), na zapadu Evrope, koja je ustvari prava teritorija Rimske imperije. To su: Alemani, Franci, Zapadni Goti, Istočni Goti, Anglosasi, Suevi, Vandali, Langobardi, Burgundi i Heruli. 

„Ali će u njemu biti nešto od tvrdoće gvožđa.“79 Iako su germanska plemena rasparčala gvozdeni Rim, ipak je ostalo nešto od gvožđa. Mada je Odoakar ukinuo rimsko imperatorsko dostojanstvo, ipak u uređivanju i upravljanju u Rimu i na teritoriji Rimske imperije nije došlo ni do kakve promene. Njegov sledbenik istočno, Got Teodorik, takođe je zadržao rimske zakone, a tako isto i Franci i Langobardi. Rimski način života i rimska kultura ostali su dalje kao temelj na kom su se izgrađivale nove države. 

„Jer si video gvožđe pomešano sa kalom lončarskim.“ Gvožđe se pomešalo sa glinom. Opustošene krajeve Rimske imperije naselila su germanska plemena kao pobednici. Oni su sa ženama, decom i imanjem napustili svoju staru domovinu i naselili se na teritoriji Rimske imperije. Ovi strani narodi prihvatili su običaje i religiju zemlje u kojoj su se naselili. Oni su živeli sa narodima Rimske imperije i zajednički vladali. Rezultat mešanja ovih naroda bio je pojava novih jezika: italijanskog, francuskog, engleskog, španskog i portugalskog, koji su se postepeno razvili. Tako je došlo do mešanja gvožđa sa glinom. 

Zapadno Rimsko carstvo je bilo nešto jako nešto slabo. Nikom nije uspelo da tu teritoriju trajno ujedini u jednu svetsku silu. Gvožđe i glina ne mogu da se sjedine niti čvrsto jedno uz drugo prionu. Karlo Veliki, Karlo V, Luj XIV, Napoleon, Viljem II, Hitler i mnogi drugi veliki vladari pokušavali su da osnuju peto svetsko carstvo, ali nisu uspeli. To je bio ideal mnogih vladara. Proroštvo kaže da će ova carstva biti „nešto jaka, nešto trošna“. Ovo potvrđuje i istorija. 

  1. „Znači da će se među sobom pomešati ženidbom.“80 Kada se jedinstvo nije moglo postići silom, pokušalo se to preko braka. Već se gotski kralj Teodorik Veliki vezao porodičnim vezama sa moćnim vladarima srodnih plemena: Francima, Burgundima, Zapadnim Gotima, Vandalima i Tiringerima. Ali sve je bilo uzalud. I Karlo Veliki, pošto ga je papa krunisao za rimskog cara, oženio se ćerkom lombardijskog kralja Deziderija. Ali on ju je oterao. U srednjem veku su učinjeni pokušaji da se pomoću bračnih veza i rodbinskih mreža sjedine mnoge države na zapadu Evrope. Austrijski car Maksimilijan I je rekao: „O ti srećna Austrijo, dok drugi osvajaju države pomoću Marsa, ti to činiš pomoću Venere.“ Napoleon I koji se nazivao „carem kontinenta“, oterao je svoju prvu ženu Džozefinu i oženio se Marijom Lujzom, kćerkom austrijskog cara. Njegov tast mu je objavio rat i pomogao da padne. Nema nijedne carske, kraljevske ili kneževske porodice u Evropi koja nije bila u srodstvu sa drugim takvim porodicama.

Pokušaji ujedinjenja Evrope pomoću bračnih veza nisu uspeli sve do danas. U vreme prvog svetskog rata vladari Engleske, Nemačke i Rusije su bili u rodbinskim vezama. Engleski kralj Džordž, nemački car Viljam II i ruska carica bili su u bliskom srodstvu, unuci engleske kraljice Viktorije. Zatim Džordž V (Engleska), Nikola II (Rusija), Konstantin I (Grčka), Hristijan X (Danska) su bili bliski sordnici, unuci Hristijana IX, danskog kralja. Pored toga i ruska carica, norveška kraljica, grčka kraljica i španska kraljica su bile u bliskom srodstvu. 

Isto tako i Liga naroda pre Drugog svetskog rata, Ujedinjene nacije posle Drugog svetskog rata, kao i Zajedničko tržište Evrope, neće uspeti. Bog je kroz vekove unapred video sve to i unapred rekao: „Biće carstvo razdeljeno….Neće prionuti jedan za drugoga.“ I pored svih pokušaja sa rodbinskim vezama nije se gvožđe moglo sjediniti sa kalom. 

Pa ipak, prema proročanstvima u Otkrivenju 16,14; 17,12-18 za jedno kratko vreme, pri samom kraju istorije ove planete, načiniće se savez svih tih država (GC,624). Ali ovaj savez će poslužiti samo kao uvod u konačno uništenje, objavljeno u Navuhodonosorovom snu, i on će biti uništen kad „kamen od gore“ udari kip (EW,290; GC,656). 

Duh proroštva kaže: „Mi ne treba i ne možemo da očekujemo ujedinjenje među narodima na zemlji. Naše sadašnje stanje se prikazuje prstima na nogama kipa. Razdeljeno carstvo od trošnog materijala neće prionuti jedno za drugo.“ (1T, 361) 

  1. Božje večno carstvo. 

„A u vreme tih careva Bog će nebeski podignuti carstvo.“ Tumačenje sna dostiže svoj vrhunac. Umesto zemaljskog, prolaznog carstva nastupa večno Božje carstvo, konačni cilj svih proročanstava. Stih 34 opisuje na koji će način prestati zemaljsko carstvo: bez ljudskog delovanja (ruke), jednim udarcem odvaljenog kamena. Ovaj kamen je prouzrokovao osnivanje petog carstva, koje se znatno razlikuje od prethodnih zemaljskih carstava. 

„A u vreme tih careva“ tj. careva koji pripadaju poslednjem opisanom svetskom carstvu, predstavljeni sa deset prstiju na nogama. 

Poslednje svetsko carstvo se razdelilo u deset svetskih carstava ili država i naroda u vremenu od 356-483. godine posle Hrista, ili od najezde Huna do poslednjeg osvajanja rimske teritorije od strane germanskih plemena, a konačno Langobarda. To su tih deset careva na koje se četvrto svetsko carstvo raspalo. Oni su bili naslednici Rimske imperije na istoj teritoriji. Iako su one menjale svoja imena po volji osvajača, ipak su postojale. Mada su se granice ovih država menjale, one i njihovi narodi i daje su postojali. Iako se katkad njihov broj menja one su poznate pod imenom deset država. I dok su mnoge druge države nestale, ovih deset država su se očuvale do danas. 

„Bog će nebeski podignuti carstvo.“ Ovo znači prestanak svetske istorije, jer će otpočeti novi, drukčiji svet i doba, večno Božje carstvo. 

Ovo carstvo ne treba da se dovodi u vezu sa prvim Hristovim dolaskom i osnivanjem njegove crkve na zemlji. Ono treba da se podigne „u vreme tih careva“ (deset država), a oni su se pojavili tek sredinom 5. veka posle prvog Hristovog dolaska. Sam Gospod će podignuti svoje carstvo svojim drugim dolaskom, a ne posredno, preko svoje crkve. Ovo nam potvrđuje Sveto pismo. 

Božje večno carstvo je još bilo u očekivanju kada je Hristos objavio svoju poslednju večeru sa učenicima (Matej 26,29). Isus nije svoje carstvo uspostavio pre svoga vaznesenja (Dela 1,6). Ovo carstvo ne mogu da naslede telo i krv (vidi 1.Korinćanima 15,50). Ono je obećano onima koji Boga ljube (vidi Jakov 2,5) i uspostaviće se posle suda (2.Timotiju 4,1) i drugog Hristovog dolaska (Matej 25,31-34). Božje nebesko carstvo koje je izgledalo tako beznačajno prema sjajnom kipu svetskih carstava srušiće i uništiti slabo zemaljsko carstvo, a samo će ostati večno. 

  1. „Kako si video gde se od gore odvali kamen bez ruku i satr.“ Kip koji je video car Navuhodonosor, a koji predstavlja zemaljska carstva i silu, stoji na slabim glinenim nogama. Celi ovaj kolos sa svom svojom zemaljskom slavom tako je beznačajan i lak kao pleva kad je vetar odnese i nema više nigde mesta, a kamen (aramejski i jevrejski „eben“ = kamen, a ne stena), koji se odvalio od brda predstavlja nebesko carstvo koje će doći na zemlju. Ono će zaustaviti tok grešnog ljudskog života na zemlji i uspostaviti večno Božje carstvo na obnovljenoj zemlji koju će nastaniti i ispuniti Božji narod (uporedi stihove 35b i 44).

Kamen ne može da bude simbol hrišćanske crkve jer ona je osnovana za vreme četvrtog svetskog carstva pre nego što se razdelilo. Hrišćanska crkva je savremenik sa zemaljskim vlastima već 19 vekova. 

„Bog veliki javi caru šta će biti posle.“ Pod izrazom „Bog veliki“ misli prorok Danilo na nebeskog Boga (vidi stih 44; Jezdra 5,8). On je veliki zato što ostvaruje ono što unapred objavi. Bog je caru unapred objavio istoriju naše zemlje do Božjeg večnog carstva. 

To je Božja vest caru Navuhodonosoru kao odgovor na pitanja šta će posle biti. Nijedno carstvo na ovoj zemlji neće biti večno, sva će nestati. Ona su prolazna u razvoju istorije u pravcu prave i večne uprave Božjeg večnog carstva. Jedino ono će biti stalno i neće nikad propasti. 

„San je istinit i tumačenje mu je verno81.“ Ne samo da je san istinit, što sad može i sam car da potvrdi nego je i njegovo tumačenje sigurno i pouzdano. Sam Bog je preko svog sluge protumačio caru san. Ove poslednje Danilove reči trebalo je caru naročito da podvuku značaj njegovog sna i potrebu prihvatanja njegove sadržine kao i pouku za njega lično. 

 

  1.  Dejstvo Danilovog tumačenja na cara 

(2,46.47) 

 

  1. Car je bio duboko uveren da je ovaj njegov san bio od natprirodne sile i da mu je dat pravi odgovor na pitanje koje je okupiralo njegove misli u pogledu budućnosti njegovog carstva. Car je priznao Danilovog Boga ne samo kao onog koji može kazati tajne, nego i kao onog koji upravlja svetom. On je video koje je njegovo mesto u istoriji sveta i razumeo odnos između njegovog carstva i Božjeg večnog carstva (PK,503). On je razumeo da je njegova vlast kao cara  pod kontrolom Onoga koji mu je dao tu vlast (Danilo 1,37.47), tj. Boga nebeskog, a ne pod vlašću Bel-Marduka od koga je car primio formalistički svoje carstvo.

Danilo je izgledao caru kao čovek preko koga se bogovi javljaju ljudima; zato je i naredio da mu se ukažu božanske počasti, kao proroku najvišeg boga. Car nije Danila smatrao kao boga u ljudskom obliku, kao nekada stanovnici Listre apostola Pavla (vidi Dela 14,13). On je u Danilu video samo predstavnika najvišeg boga koji mu se javio. Božji prorok je odbio božanske počasti koje je car naredio. Svakako je Danilo iskoristio priliku da caru ukaže na nebeskog Boga, koji je jedini dostojan klanjanja i obožavanja (stih 47). 

  1. Ove careve reči nam otkrivaju njegovo mnogobožačko shvatanje. On ne priznaje Boga Jevreja za jedinog pravog Boga, nego kao boga nad bogovima, kao najuzvišenijeg i najvišeg od svih bogova, koji po sili i mudrosti nadmašuje sve druge bogove. On je i gospodar nad svim carevima i kao takvog treba i njega, pored ostalih domaćih bogova, poštovati i klanjati mu se.

Navuhodonosor je bio visoko inteligentan i mudar čovek. Iako je njegov pojam o pravom Bogu bio skučen, on je sad imao nepobitan dokaz da je Danilov Bog mudriji od svih mudrih ljudi i bogova u Vavilonu. On je imao prilike da kasnije stiče više iskustava sa nebeskim Bogom (Danilo 3,28.29; 4,34.37). 

 

  1. Uzdizanje Danila i njegovih drugova

(2,48.49) 

 

  1. Car Navuhodonosor je nagradio slugu ovog velikog Boga. On mu je dao razne bogate darove i postavio ga na najviše i najuticajnije mesto u vavilonskom carstvu. 

Danilo je dobio upravu nad pokrajinom Vavilona. Tako je on postao ugledan i moćan. Car je Danila još postavio „nad svim mudracima vavilonskim“. Najpre ga je podigao politički, a posle mu je dao i svešteničko dostojanstvo („rab-mag“, starešina nad mudracima-vračima; vidi Jeremija 39,3). Zbog ovih službi trebalo je da Danilo ostane stalno na carevom dvoru. Tako je prorok Danilo brzo napredovao i uzdigao se blagodareći svojoj vernosti i čistoj savesti. 

  1. Danilo nije zaboravio svoja tri druga. On je želeo da i oni uzmu učešća u časti. Po njegovoj želji oni su namesto njega postavljeni na čelo pokrajine Vavilona kao viši činovnici i upravitelji. 

Danilo je ostao i dalje na dvoru. Dvor je bio mesto gde su se vršila savetovanja i padale važne odluke. Danilo je bio carev savetnik. Pod izrazom „dvor carev“ („vrata careva“) podrazumeva se carska palata (dvor) ili zgrada odakle se upravlja državom (kao što je bila „visoka Porta“ u Carigradu). 

Duh proroštva kaže: “Samo vernošću u malim stvarima čovek može da se usavrši za vernost u većim odgovornostima. Bog je doveo Danila i njegova tri druga u vezu sa velikim ljudima vavilonskog carstva da bi ovi mnogobošci bili upoznati sa načelima prave religije. Trebalo je da Danilo pokaže Božji karakter usred idolopokloničkog naroda. Kako je on bio sposoban da vrši tako poverljivu službu i ima tako počasno mesto? To je zbog njegove vernosti u malim stvarima, koja je označavala njegov ceo život i rad. On je poštovao Boga u najmanjim dužnostima i Gospod je radio za njega. 

Tako je Bog već prvom zemaljskom vladaru sveta pokazao da je njegovo carstvo samo prolazno, kao i carstva svih careva koja će se pojaviti posle njega. Gospod mu se javio kao pravi Bog i gopodar nad svim carevima i carstvima i skrenuo pažnju na carstvo koje će zauvek pripadati Božjem narodu i nikad neće prestati. To je glavna sadržina 2. poglavlja Knjige proroka Danila. 

 

 

 

 

 

III  IZBAVLJENJE TRI DANILOVA DRUGA IZ UŽARENE PEĆI 

(Danilo 3,1-30) 

 

  1. Postavljanje i osvećivanje zlatnoga kipa 

(3,1-7) 

 

Car Navuhodnosor je posle nekog vremena kako je usnio san koji mu je prorok Danilo protumačio, opijen velikim uspesima i slavom, konačno odbacio Božju vest o istoriji sveta i nebeskom carstvu (vidi Danilo 2). U snu koji je on imao zlatna glava je predstavljala njegovo carstvo. Navuhodonosoru je bilo ugodno da se njegovo carstvo predstavlja kao zlato, ali nije mogao podneti vest da će neko drugo carstvo naslediti njegovo carstvo. Iz ovog razloga car je naredio da se načini ceo kip od zlata, od glave do nogu. Duh proroštva kaže: „S blagom koje je dobio u ratu on je načinio zlatan kip koji je trebalo da predstavlja onaj koji je on video u snu.“ (SL, 28). On je tim hteo da dâ na znanje da njegovo carstvo neće ustupiti mesto drugom carstvu, nego da će večno ostati. Ovo je bio protest protiv Božje odluke o istoriji sveta. Okružen zemaljskom slavom i moći, car Navuhodnosor je hteo da na ovaj način proslavi i ovekoveči svoju vlast i državu. On je naredio da se u čast njegovih bogova načini zlatni kip u pokrajini Vavilon koji je trebalo da predstavlja večnost njegove države. 

Reči: „Ti si ona glava zlatna“, ostavile su dubok utisak na cara. Mudraci su želeli da iskoriste priliku i da vode cara natrag u idolopoklonstvo, te su mu predložili da podigne zlatni kip sličan onom koji je video u snu. Predlog se svideo caru. Umesto da je kip načinio kao što je video, on je odlučio da nadmaši original. Njegov kip nije trebalo da ima samo zlatnu glavu, nego da bude ceo zlatan, od glave do pete, i tako kao celina predstavi večno, neuništivo, svemoćno Vavilonsko carstvo koje će sva ostala carstva satrti, a samo ostati doveka.(PK,504) 

Podizanje ovog zlatnog kipa spada svakako u srednje doba vladavine cara Navuhodnosora kada je konačno utvrdio svoju svetsku vlast. Prošlo je nešto vremena od događaja u Danilu 2, ali to je pre 570. godine, jer od ove godine nađena je lista carskih službenika u Vavilonu, na kojoj se ne nalaze imena tri Danilova druga. Događaji iz Danila 4, opet, spadaju u drugu polovinu njegove vladavine. 

Prema LXX i Teodocijanovom prevodu događaji iz Danila 3 odigravali su se u 18. godini vladavine cara Navuhodonosora, a to je u vreme razorenja Jerusalima i trećeg odvođenja Jevreja u vavilonsko ropstvo (586). U to vreme su bili pokoreni svi narodi od Indije do Etiopije, što se proslavljalo ovom prilikom. Ali je bolje uzeti 594. godinu, kada je Sedekija kao vladar Judeje posetio Vavilon (Jeremija 51,59). I on je bio pozvan na svečanost. 

 

  1. Podizanje kipa i naredba da se dođe na njegovo posvećenje 

(3,1.2) 

 

  1. „Car Navuhodonor načini zlatan lik, kojemu visina beše šezdeset lakata, a širina šest lakata; i namesti ga u polju Duri u zemlji Vavilonskoj. 
  1. I posla car Navuhodonosor da saberu knezove, upravitelje i vojvode, starešine, rizničare, sudije, nastojnike i sve vlastelje zemaljske, da dođu da se osveti lik što ga postavi car Navuhodonosor.“ 

(3,1.2) 

  1. Car Navuhodonosor je posle više godina kako je usnio svoj san dao da se načini zlatni kip. Ovaj kip oličava zemaljsko carstvo koje je stavljeno pod zaštitu vavilonskih bogova (uporedi stih 12.18.28), ali on nije dobio ime nekoga boga. To je bio kip u ljudskom obliku, ali ne statua samog cara Navuhodonosora. Srazmera kipa je bila 10:1 (60 lakata visok, a 6 lakata dugačak), što ne odgovara srazmeri ljudskog oblika, koja je samo 6:1. Vavilonci su upotreblajvali tzv. „seksadecimalni sistem“, tj. sistem kome je osnova broj 60. To je bio njihov pronalazak. Ovaj sistem ima nekih prednosti nad decimalnim sistemom. Ovaj se sistem i danas još upotrebljava kod nekih merenja, na primer kod vremena (sekunda, minuta i časovi).

Dakle, ovaj kip je bio u vidu obeliska. Na egipatskim, asirskim i vavilonskim ostacima mogu se videti upadljivo duge i uzane figure u ljudskom obliku, na podnožjima u dužini 24-36 stopa, a sa različitom dužinom i visinom. Ovakvi spomenici su imali izvesnu simetriju. Možda je i ovaj zlatni kip tako izgledao. 

Kip nije bio načinjen od zlata nego samo prevučen zlatom (uporedi Isaija 40,19; 41,7) i to samo kip. Prorok Jeremija nam opisuje kako su bili izrađeni vavilonski kipovi i idoli (Jeremija 10,3-5). Izgleda da je kip bio obložen tankim zlatnim pločicama, što se jedva primetilo, a ne kako ga Herodot opisuje da je bio sav od zlata, jer bi ovakav kip težio 140 000 kg. 

„I podiže ga u polju82u zemlji Vavilonskoj.“ Julije Opert je prilikom istraživanja ekspedicije našao na jugoistoku od Vavilona reku po imenu Nar Dura, koja se uliva u Eufrat,  i čitav niz brežuljaka, koji su imali ovo ime. Na jednom brežuljku našao je on podnožje od 6 m u kvadratu, koje je opet imalo svoju bazu od 14 m, sve izrađeno od kvadratnih cigala. Mnogi veruju da je ovo ostatak ovog kipa.  

Ali ovo je samo jedno mišljenje. Postoji i predanje da se ovaj događaj dogodio kod Kiskuka, centra nalazišta izvora nafte. Ovo se mora odbaciti jer se Dura nalazi u vavilonskoj pokrajini, a ovaj kip je načinjen blizu grada Vavilona. 

  1. Osvećenje ovog kipa trebalo je da se obavi s velikom svečanošću i pompom. Na svečanost su bili pozvani svi ugledni ljudi iz celog vavilonskog carstva.

Prve tri od sedam spomenutih grupa državnih činovnika odvajaju se, jer su to bili viši građanski i vojni predstavnici u državi: 

  1. Knezovi (satrapi). Oni su bili upravnici većih provincija, kao vice-kraljevi. Ovo je bila persijska titula koja se upotrebljavala i u Vavilonu od najstarijih vremena. 
  1. Upravitelji pokrajina pod satrapima. 
  1. Vojvode (zapovednici) /orig. „paksa“, pers.-turski „paša“, a znači koji stoji sa strane, ađutant ili zastupnik/. 

Zatim se nabrajaju niži funkcioneri: 

  1. Starešine (sudije) su bili činovnici provincije koji su imali ekonomsku i finansijsku nadzornu vlast. 
  1. Rizničari su bili upravnici državnih kasa (Jezdra 7,21). 
  1. Sudije (pravoznalci) koji znaju i bdiju nad zakonima. 
  1. Nastojnici (koji izriču presude; politički službenici, kao kod Turaka muftija);  

i svi činovnici pokrajina tj. svi državni funkcioneri, bez njihovog poimeničkog nabrajanja. Bilo je obavezno da svi ovi funkcioneri budu prisutni na osvećenju podignutog zlatnog kipa. 

 

  1. Svečanost osvećenja kipa 

(3,3-7) 

 

  1. „Tada se skupiše knezovi, upravitelji i vojvode, starešine, rizničari, sudije, nastojnici, i svi vlastelji zemaljski, da se osveti lik što ga postavi car Navuhodonosor, i stadoše pred likom što ga postavi Navuhodonosor.
  2. A glasnik povika iza glasa83: narodi, plemena i jezici, vama se govori.84

5.Kad čujete85 rog, svirale, kitare, gusle (sambuke), psaltire, pevanje86 i svakojake svirke87 popadajte i poklonite se88 zlatnom liku, koji je postavio car Navuhodonosor. 

  1. A ko ne bi pao i poklonio se, onaj čas biće bačen u peć ognjenu užarenu89.
  2. Zato svi narodi kako čuše90 rog, svirale, kitare, gusle, psaltire i svakojake svirke, popadoše svi narodi, plemena i jezici, i pokloniše se zlatnom liku koji postavi car Navuhodonosor.“

(3,3-7) 

 

  1. Svi pozvani su morali da dođu pred postavljeni kip i onda bi im se kazalo šta treba da rade.

Među sabranima su bila i tri Danilova druga. Sam Danilo nije spomenut ovom prilikom. On nije bio prisutan iz nepoznatih razloga. 

4-6. Car Navuhodonosor je zapovedio svim državnim činovnicima svoga carstva da priznaju i poklone se zlatnome kipu, koji je predstavljao božanstvo vavilonske države, kome je car mislio da ima da zahvali za silu i veličinu svog carstva. 

Ovaj sistem svetske vladavine trebalo je po običaju da dobije i religijsku spoljnu formu. Klanjanje koje je car zahtevao za svog boga (uporedi stih 14), za vreme ovog proslavljanja vavilonske narodne pobede, trebalo je da posluži kao dokaz potčinjenosti samom caru. Pobeda svakog mnogobožačkog cara nad nekim narodom ili plemenom smatrana je kao pobeda nad njihovim bogovima (vidi 1.O carevima 20,23.28; 2.Dnevnika 28,23; Isaija 36,18-20). Sve dok se jedan narod nije smatrao pobeđenim, nije hteo da se pokori bogovima protivničkog naroda. Ovo protivljenje državnom bogu značilo je neprijateljstvo prema pobedničkoj državi. Ne pokloniti se kipu koji je postavio car Navuhodonosor, znači neprijateljstvo prema državi i uvredu samog carskog veličanstva. 

Običaj da se pri religioznim svečanostima upotrebljava muzika i pesma veoma je rasprostranjen kod istočnih naroda. Taj običaj imali su ne samo muzikalni Asirci i Vavilonci, što potvrđuju iskopani spomenici, nego i Jevreji (vidi Nemija 12,27). 

Imena šest ovde pomenutih muzičkih instrumenata u jednini su da bi se razlikovali po vrstama. 

Za poslednja četiri instrumenta misle neki kritičari da su grčkog porekla. Ali samo dva imaju čisto grčka imena. Ovi su instrumenti bez sumnje postojali i pre Danilovog doba, a poslednji, gajde, je dobro poznat muzički instrument na Istoku. Izgleda da je njegovo poreklo u istočnim zemljama. 

Kitara (grč. kitaris), gusle (grč. sambuke, trouglast instrument sa 4 žice, feničanskog porekla), psaltir (grč. psalterion, trouglast instrument sastumama) i gajde (grč. simfonija, izgleda hetitskog porekla). 

Imena ovih instrumenata su neki kritičari koristili kao dokaz kasnijeg porekla Knjige proroka Danila. Ali, ako ovi instrumenti i nisu istočnog porekla prema svom postanku i imenu, oni su mogli lako dospeti i u Vavilon, jer je trgovina bila razvijena i pre Danilovog doba (još u 8. veku pre Hrista) između grčkih kolonija u Maloj Aziji i eufratskih zemalja, a preko Feničana još i ranije. Već u 8.veku pre Hrista vidimo asirske careve Asarhadona, Sargona i Sanheriba da stupaju u vezu sa maloazijskim Grcima. Car Sargon spominje u svojim analima na klinastim pločicama i „Javana“ među narodima koji su mu plaćali danak. Prema istoričaru Strabo u Navuhodonosorovoj vojsci služio je kao najamnik neki Grk, čiji je brat bio pesnik Alcaj. 

Iz svega ovoga izlazi da se po imenu instrumenata spomenutih u Danilu 3,5 ne može zaključiti kasnije poreklo pisca ove knjige, naime, iz doba dinastije Epifrana. 

Na Istoku je bio običaj da se zločinci bace u užarene peći. To je bio način izvođenja smrtne kazne. Ove peći su služile za topljenje metala. Zidovi su bili ovalni, a na peći, gore, nalazila su se glavna vrata, kroz koja se ubacivao materijal za topljenje. Drugi se otvor nalazio sa strane. Kroz njega se izbacivala šljaka i otpaci, a ubacivalo gorivo. Kroz ova se vrata moglo gledati u peć (vidi stih 26). Da su Vavilonci u ovakvim pećima još pre Danilovog doba osuđene zločince, a možda i ratne zarobljenike, žive spaljivali, potvrđuje i prorok Jeremija (vidi Jeremija 29,22). Isti način smrtne kazne imali su i Moavci (Amos 2,1) i Izrailjci (2.Samuilova 12,31). 

  1. Svi prisutni su izvršili carevu zapovest. Ovaj zahtev nije bio dat iz razloga religijskog progonstva, nego samo prinuda da se Navuhodonosorova svetska vlast prizna za božansku. Ovo su mnogobožački podanici mogli lako da učine jer su za bogove drugih naroda smatrali da postoje, ali nisu mogli Izrailjci, jer bi time prestupili prvu i drugu zapovest. 

U ovom stihu nabraja se samo pet instrumenata, ali to nije namerno, niti je važno. To je bilo svakako samo radi kratkoće. 

 

  1. Tri Danilova druga odbijaju da se poklone kipu

(3,8-18) 

 

  1. „A neki Haldeji taj čas91 dođoše i tužiše Jevreje.
  2. I progovoriše i rekoše caru Navuhodonosoru: care da si živ doveka.
  3. Ti si, care, zapovedio, svaki ko čuje rog, svirale, kitare, gusle, psaltire i pevanje i svakojake svirke, da padne i pokloni se zlatnome liku.
  4. A ko ne bi pao i poklonio se, da se baci u peć ognjenu užarenu.
  5. Imaju ljudi Jevreji92 koje si postavio nad poslovima zemlje Vavilonske93, Sedrah, Misah i Avdenago; ti ljudi, care, ne haju za te94, ne poštuju tvojih bogova, i ne klanjaju se zlatnom liku koji si postavio.
  6. Tada Navuhodonosor u gnevu i ljutini zapovedi da dovedu Sedraha, Misaha i Avdenaga. I dovedoše te ljude pred cara.
  7. Navuhodonosor progovori i reče im: je li istina95 Sedraše, Misaše i Avdenago, da vi ne služite mojim bogovima i da se ne klanjate zlatnome liku koji postavih?
  8. Jeste li dakle gotovi96, kad čujete rog, svirale, kitare, gusle, psaltire i pevanje i svakojake svirke, da padnete i poklonite se liku koji načinih? Ako li se ne poklonite, onaj čas97 bićete bačeni u peć ognjenu užarenu; a koji je bog da će vas izbaviti iz mojih ruku?
  9. Odgovoriše Sedrah, Misah i Avdenago, i rekoše caru Navuhodonosoru: nije nam trebe98da ti odgovorimo na to.
  10. Evo, Bog naš kome mi služimo, može nas izbaviti iz peći ognjene užarene; i izbaviće nas iz tvojih ruku, care.
  11. A da i ne bi, znaj, care, da99 bogovima tvojim nećemo služiti, niti se pokloniti zlatnome liku, koji si postavio.“

(3,8-18) 

 

8-11. Kada su se svi, osim Jevreja, klanjali postavljenom kipu, neki Haldeji, iz zavisti i zlonamerno, tužili su Jevreje caru. To su bili svakako ljudi iz kaste vavilonskih mudraca, a ne iz naroda. To je bila profesionalna zavist i ljubomora. Oni su učinili to i iz nacionalnog ponosa i mržnje prema strancima na visokim položajima. Ovi tužioci su poznavali od ranije ova tri Jevrejina, znali su da se oni ne klanjaju nikakvim idolima. Ali sada, pošto ih njihova vera dovodi u sukob sa carevom zapovešću, optužili su ih za neposlušnost caru. Tri Danilova druga nisu htela da se u vidu ovoga kipa klanjaju nekog carevom bogu zaštitniku (uporedi stih 28) i pored pretnje ovako strašnom kaznom. 

  1. Isticanje visoke službe trojice imalo je naročiti cilj. Prvo se ukazuje na opasnost, kada su ljudi na ovakvim položajima neposlušni caru i njegovim zapovestima, i drugo, ističe se njihova nezahvalnost caru za njegova dobročinstva i poverenje prema njima. Oni ne poštuju njegove bogove i neće da se klanjaju zlatnome kipu, koji je bio simbol Navuhodonosorove moćne države.

Postavlja se pitanje: zašto Haldeji nisu optužili i Danila? I da li je on bio prisutan? Siguran odgovor ne može da se da. Neki kritičari u ovome nalaze dokaz za neautentičnost Danilove knjige. Ali ovo se moglo dogoditi iz više razloga: 

  1. Zato što je Danilo bio u velikoj milosti kod cara, te se niko nije usudio da ga optuži. 
  1. Možda je bio bolestan ili poslovno odsutan. 
  1. Može biti da kao starešina nad magima nije trebalo da bude prisutan i klanja se, nego je to bilo samo za građanske i više vojne činovnike. 

Neki opet misle da prema Danilu 2,49 prorok Danilo nije zauzimao neki veliki položaj i titulu, jer je bio to preneo na svoja tri druga, a on se zadovoljio ugledom i počastima, mada je imao veliki uticaj na dvoru. 

13-15. Car je zapovedio da odmah dovedu ovu trojicu. Car ih pita da li je to „namerno“ što oni neće njegove bogove da poštuju? Ovo pitanje je na svom mestu, jer oni su ipak uzeli učešća u svečanosti od početka. Car ih zato pita da li oni to čine iz neposlušnosti ili iz verskih razloga? On je znao njihovu vernost i marljivost, te zato postupa sa njima blago i pruža im još jednu priliku da dokažu svoju poslušnost caru. Ako to učine neće im se ništa dogoditi, a izbeći će strašnu smrt u ognjenoj peći. 

„Koji je Bog što će vas izbaviti iz mojih ruku?“ Careve reči nisu direktno huljenje na njihovog Boga, nego ohola i samopouzdana pretnja i izazivanje, jer se car osećao svemoćnim. „Uzalud je car pretio. On nije uspeo da ove ljude zadobije za nevernost prema Bogu, Stvoritelju. Oni su učili iz istorije svojih otaca da neposlušnost prema Bogu donosi nevolju, nesreću i smrt.“ 

  1. „Nije nam trebe (nije potrebno) da ti na to odgovorimo“. Neki stariji prevodi umeću ovde titulu, „o care“, što nije ispravno i potrebno. Odgovor bez titule više odgovara ovom svečanom i ozbiljnom trenutku. S poštovanjem i skromno, ali odlučno, izjavljuju tri Danilova druga da je svaki dalji njihov odgovor nepotreban, jer oni ostaju kod svoje odluke. S potpunom poniznošću u veri predaju oni svoju sudbinu u Božje ruke. Zato oni odbijaju carevu naklonost i milost da im pruži još jednom priliku i mogućnost, da bi pokazali svoju pokornost. Svaki njihov dalji odgovor bio bi isti. Oni ostaju verni svome Bogu; zato je svaki pokušaj uzaludan.

17-18. Tri druga daju na znanje caru da ih njihov Bog sigurno, samo ako hoće, može izbaviti iz njegovih ruku i spasiti iz užarene peći. Ali, ako to i nije njegova volja i odluka oni i dalje čvrsto ostaju kod svoje namere da se ne poklone, jer oni znaju Božje zapovesti i bezuslovno žele da im se pokore. Njihova je odluka bila konačna, jer su verovali da Bog ima svoj plan, kome se oni potpuno potčinjavaju. 

 

 

  1. Oslobođenje iz užarene peći

(3,19-26) 

 

  1. „Tada se Navuhodonosor napuni gneva, i lice mu se promeni100 na Sedraha, Misaha i Avdenaga, i odgovarajući101zapovedi da se užari peć sedam puta većma nego što beše običaj102
  2. I zapovedi najjačim ljudima što bijahu u vojsci njegovoj da svežu Sedraha, Misaha i Avdenaga, i da ih bace u peć ognjenu užarenu.
  3. Tada svezaše one ljude u plaštima103 njihovim i obući i pod kapama i u svemu odelu njihovu, i baciše ih u peć ognjenu užarenu.
  4. Kako zapovest careva beše hitna i peć vrlo užarena104, plamen ognjeni ubi one ljude koji bacahu Sedraha, Misaha i Avdenaga.
  5. A ta tri čoveka, Sedrah, Misah i Avdenago, padoše usred peći ognjene užarene.
  6. Tada se prepade car Navuhodonosor, i brže ustav105 progovori i reče svojim dvoranima: ne bacismo li tri čoveka svezana u oganj? Odgovoriše i rekoše caru, da, care.
  7. Odgovori106 i reče: eno, vidim četiri čoveka odrešena gde hode posred ognja i nije im ništa, i četvrti kao da je sin Božji107.
  8. Tada pristupi108 Navuhodonosor na vrata ognjenoj peći užarenoj, i progovori i reče: Sedraše, Misaše i Avdenago, sluge Boga višnjega109, izidite i hodite110. Tada Sedrah, Misah i Avdenago izidoše isred ognja111.“

(3,19-26) 

  1. Car Navuhodonosor je doneo brzu presudu kao što su to činili istočnjački despoti. On nije mogao da podnese neposlušnost, a još manje protivljenje. Njegovo se lice potpuno izmenilo od gneva. On se razgnevio ne samo zbog njihovog otvorenog protivljenja pred prisutnima, nego se uznemirio i zbog hrabrog svedočenja Božjih svedoka, što ga je živo podsećalo na živog Boga, koji mu se nekada javio preko sna, koga je prorok Danilo protumačio. To je bila osuda njegove savesti i zbog toga se izgleda tako jako uzbudio.

Peć je bila „sedam puta“ jače užarena nego inače, tj. što je jače moguće. Broj sedam ovde označava punu meru carske odluke. Ovaj pojam je bio poznat svim istočnim narodima kao i Jevrejima (uporedi 3.Mojsijeva 26,18-24; 5.Mojsijeva 28,7 i dalje; Priče 6,31; Matej 18,21 i dalje). Car je mogao i sa uobičajeno užarenom peći da postigne svoju nameru, ali ovako je ceo događaj dobio još veći značaj, jer je car hteo na ovaj način da osigura svoju pobedu nad Jevrejima i njihovim Bogom. 

20-21. Careva pretnja se ostvarila. Snažni vojnici dobili su naređenje da tri druga vežu i bace kroz gornji otvor u peć. 

Oni su bili vezani u svom odelu. Spominju se tri komada njihovog odela što ima svakako veze sa njihovom službom. Oni su se odlikovali svojom nošnjom kojom su se razlikovali od običnih ljudi. Rublje je pokrivalo celo telo, od gore pa sve do stopala: kaput, neki vuneni široki kaput sa faltama, i dolama, koja je, prema Herodotovom opisu vavilonske nošnje, bila treći deo odeće. To je bio kratki vuneni plašt, koji se opasao (uporedi 1.Dnevnika 15,27). Iz teksta jasno izlazi da im u hitnosti nisu ništa skinuli od odela kojim su se odlikovali kao ugledni ljudi. 

22-23. Tek što su ovi ljudi došli u vezu sa užarenom peći, odmah su bili ubijeni od velike toplote. Oni su trenutno poginuli. Dalje se ništa ne kaže o tome. Plamen koji ih je ubio prešao je preko tri druga, radi kojih je bio zapaljen i napao one koji su ih nosili do gornjeg otvora da ih kroz njega bace u užarenu peć. 

„A ta tri čoveka Sedrah, Misah i Avdenago padoše usred peći ognjene užarene.“ Tri druga su bačena i nalaze se u užarenoj peći. Oni su pali posred peći, gde je svakako bilo najviše žara. 

Iza 23. stiha LXX, Teodicijanov prevod i Vulgata dodaju apokrifne spise: „Azarijina molitva“ i „Slavopoj trojice u užarenoj peći“. Ova dva starozavetna apokrifa opširno opisuju događaje iz stihova 22. i 23.112 

24-25. Kada je car Navuhodonosor video da su tri druga u užarenoj peći još živi i hode po peći, on je preneražen i uplašen naglo ustao sa stolice na kojoj je sedeo, približio se i posmatrao kroz donji otvor šta se unutra događa. 

„A četvrti kao da je sin Božji.“113 Postoje razna mišljenja o ovoj izjavi cara Navuhodonosora. Jevrejski tumači obično objašnjavaju ovu četvrtu ličnost kao anđela. Pod uticajem ovog mišljenja LXX prevodi ovu rečenicu ovako: „Slično Božjem anđelu“. 

Prvi hrišćanski tumači Biblije (Hipolit, Hrizostom i dr.) opet vide u ovoj četvrtoj osobi drugo lice božanstva – Hrista. Većina hrišćanskih konzervativnih prevodilaca i tumača imaju isto mišljenje, dok moderni tumači to odbacuju i prevode: „kao lik sina bogova“. 

Ovo pitanje je problem aramejske gramatike i tumačenja. Aramejska reč „elahin“ (množina od elah = bog) znači bogovi. Ali ovo i još dva mesta (Danilo 5,11.14) mogu se tako tumačiti da se odnose na pravog, Danilovog Boga, ako je Navuhodonosor upotrebio ovu reč kao lično ime. 

Car Navuhodonosor je priznavao Izrailjevog Boga Višnjega (st.26.28.29; 4,2). Ovde car ne misli na bogove nego Boga pojedinačno. Iz ovog razloga najbolje je prevesti: „lik Sina Božjeg“114. 

„Kako je Navuhodonosor mogao znati da četvrta ličnost liči na Božjeg Sina? On je čuo da o tome govore jevrejski zarobljenici u njegovom carstvu. Oni su ga upoznali sa živim Bogom koji svim vlada.“ (RH, 3.V 1892) 

Careva savest je bila probuđena. On se setio šta su mu Božje sluge govorile o Izbavitelju koji je trebalo da dođe. On je razumeo da ono što se događa u peći potpuno odgovara njihovim rečima (PK, 509). Duh proroštva kaže: „Isus se našao pored njih u ognjenoj peći i tako slavom svoje prisutnosti uverio ponosnog cara da je On Božji Sin.“ (SU,30) 

Dolazi naročito vreme kada će državni zakoni zahtevati klanjanje tajanstvenom Vavilonu (Otkrivenje 13,16.17). Oni koji odbiju biće optuženi za neposlušnost vladi (GC, 592). Postojaće mala grupa koja će da odrekne poslušnost (5T,472.473). Tada će se doneti odluka da se takvi odlučno unište (GC, 635). Ali njih će ljudi ili prilike zaštititi od Sotone i uništenja (EW,284; GC,645.654.655; 9T 17; PK,513). 

  1. Car se približio peći i pozvao trojicu da izađu napolje. On je priznao da je njihov Bog „Bog Višnji“.  Ali, ovo ne znači da je Navuhodonosor napustio svoja mnogobožačka shvatanja. Bog ovih ljudi je bio za njega najviši Bog, Bog svih bogova. Za ovaj pojam su znali Feničani. Za njega je ovaj Bog jači od svih vavilonskih božanstava. Tek kada ih je car pozvao izašla su tri druga iz užarene peći i stupili pred cara živi i zdravi.

 

  1. Carevo priznanje i naredba

(3,27-30) 

 

  1. „I sabraše se knezovi i upravitelji i vojvode i većnici carevi115, i videše te ljude gde im telu oganj ništa ne može116 niti im se kosa na glavi opali, niti im se plašti što promeniše117, niti zadah od ognja118 prionu za njih.
  2. Progovori Navuhodonosor i reče: da je blagosloven Bog Sedrahov, Misahov i Avdenagov, koji posla anđela svojega i izbavi sluge svoje, koje se u nj pouzdaše i ne poslušaše zapovesti careve i dadoše telesa svoja da ne bi služili niti se poklonili drugom bogu osim svojega Boga.
  3. Zato zapovedam da se svaki119 kojega mu drago naroda i plemena i jezika, koji bi pohulio na Boga Sedrahova, Misahova i Avdenagova, da se iseče i kuća da mu bude bunište120, jer nema drugoga boga koji može tako izbaviti.
  4. Tada car uzvisi Sedraha, Misaha i Avdenaga u zemlji Vavilonskoj121.“

(3,27-30) 

 

  1. Kada su tri druga izašla iz peći, car je naredio da se sakupe svi oni koji su dali predlog ili su se saglasili sa presudom da se tri druga bace u užarenu peć. To su oni kojima je car rekao: „Ne bacismo li tri vezana čoveka u oganj?“ Trebalo je da oni budu svedoci ovog čuda.

Svi sabrani bili su izgubili iz vida zlatni kip i njegovo posvećenje. Mislilo se samo na čudo sa ovom trojicom Jevreja. Ovde nije reč o nikakvoj slučajnosti. Vatra koja je odmah ubila snažne vojnike i spalila veze sa ruku i nogu trojice drugova, nije njima i njihovom odelu ništa naškodila. Čak se nije osetio ni zadah od dima na njihovom odelu. Svima je bilo jasno da je vatra stajala pod kontrolom natprirodne sile. 

Duh proroštva kaže: „Gospod nije zaboravio svoje. Kada su Njegovi svedoci bili bačeni u užarenu peć, tada im se On kao ličnost priključio. U prisustvu gospodara nad ognjem, plamen je izgubio svoju moć.“ 

Haldeji su obožavali vatrui, pa ipak je ona ubila svoje obožavatelje, a vernim Božjim svedocima nije mogla ništa naškoditi. Bog je izbavio na čudesan način one koji su se protivili idolopoklonstvu. U Jevrejima 11,34 spominje se ovo čudo spasenja kao delo vere. 

28-29. Navuhodonosor je dao priznanje ovom Bogu u vidu molitve ili glasne izjave. On se divi svemoći ovog Boga i morao je Jevrejima da oda priznanje što se drže samo ovog svog Boga. Navuhodonosoru nije odrvenilo srce kao faraonu, mada se ni ovom prilikom nije obratio jedinom Bogu. On sada upoznaje jevrejskog Boga kao Onoga koji može da spase kao nijedan drugi bog. 

Tri vrline priznaje car trojici drugova: da su prave sluge Božje, da su poverovali i pouzdali se u svog Boga i da su bili spremni da žrtvuju i svoja tela samo da ne bi služili drugom bogu. 

Najzad, car je odobrio i njihovu neposlušnost prema njegovoj zapovesti, koja je u ovom slučaju bila opravdana. Car naziva ovo božansko biće anđelom. U svim istočnjačkim religijama bio je poznat pojam „božjih vesnika“. U Vaviloniji bog Nebo, kao pisar bogova, ima na raspolaganju ovakve vesnike. Isto tako i grčki bog Hermes. 

Car Navuhodonosor je ponovo upoznao Izrailjevog Boga kao najvišeg, koji tako divno može da spase, ali ga još ne vidi kao svog ličnog Spasitelja. On ga samo stavlja iznad svih ostalih bogova jer nema drugog boga koji bi mogao ovako da izbavi kao što On to može. On nije naredio da se klanja ovome Bogu, nego samo zabranjuje da se huli na Njega. 

Iz svega ovoga izlazi da je car Navuhodonosor samo pokušao da nebeskog Boga pretvori u mogobožačko božanstvo. 

U ovo doba se verovalo da pobedu jednog naroda nad drugim prouzrokuje nesposobnost bogova jednog naroda da brani svoj narod od napadača. Vavilonci su potpuno bili podjarmili Jevreje. Oni su sa prezrenjem i hulom govorili o izrailjskom Bogu. Ovo huljenje je car zabranio sada. On je uvideo da Izrailjev Bog ima silu da izbavi, a što to nije učinio tome su uzrok gresi Njegovog naroda. 

Njegova zapovest je bila dobra, ali ipak nije sledilo ono što je trebalo da sledi. On je zabranio huljenje na Izrailjevog Boga, ali je dozvolio da narodi i dalje služe svojim lažnim bogovoma koji ništa ne znaju i ne mogu, kao što je to i sam car po drugi put uvideo. 

  1. Tri druga su ponovo dobili carevu naklonost, dostojanstvo i vlast. Ovim je bila sprečena svaka mogućnost onima koji su zavideli i mrzeli trojicu Jevreja da im se učini ma kakvo zlo. Svi koji su pohulili na Izrailjevog Boga mogli su da budu dovedeni pred sud i prime strašnu kaznu. Sem toga ovaj se događaj raščuo i ljudi su se bojali Boga ovog naroda. 

IV  DRUGI NAVUHODONOSOROV SAN, PONIZNOST I POVRATAK 

 

  1. Navuhodonosor priznaje Božju  mudrost i silu

(4,1-3) 

 

  1. Car Navuhodonosor svim narodima, plemenima i jezicima što su po svoj zemlji, mir da vam se umnoži. 
  1. Svide mi se122 da objavim znake i čudesa što mi učini Bog višnji. 
  1. Znaci njegovi kako su veliki i čudesa njegova kako su silna! Carstvo je njegovo carstvo večno, i vlast njegova od kolena do kolena.123 

(4,1-3) 

Svestan svoje vlasti car Navuhodonosor objavljuje ovaj izveštaj svim narodima po svoj zemlji.  Pokarani car pokorno i ponizno objavljuje u ovom svom izveštaju „znake i čudesa“ Boga Višnjega, kome pripada carstvo i vlast na zemlji. 

  1. Car Navuhodonosor počinje svoj izveštaj u vidu carske proklamacije u kojoj svim narodima želi „mir u izobilju“. Ovakav početak nas podseća na manifeste i edikte persijskih careva (vidi Jezdra 4,17;7,12). Ono što car ima da objavi svim ljudima na zemlji jeste da Bog na nebesima večno živi i vlada.

Neki naučnici odbijaju ovu proklamaciju kao neverovatnu. Iako je ona neobična, poznato je da u istoriji postoje ovakvi i slični slučajevi. Na primer, faraon Amenotep IV zamenio je mnogobožačku religiju u Egiptu monoteizmom. Mi isto nemamo, sem Biblije, nikakav izveštaj o Navuhodnosorovom osvajanju Jerusalima i Tira, jer je ostalo vrlo malo istorijskih podataka iz ovog doba. Megasten (300. pre Hrista) iznosi podatak (Jevsevije, 300. posle Hrista) o carevom obraćenju. Kako to iznose vavilonski sveštenici, njega je zaposeo neki bog. 

 

  1. S pravim osećanjem pokajnika smatra car za dobro124 da ovaj događaj objavi po svojoj slobodnoj volji. On je odlučio da javno prizna Božju vlast na zemlji, da bi Božje ime bilo proslavljeno. Znaci i čudesa koja mu je Bog učinio su uzrok promena njegovih misli. Car želi da njegov slučaj bude primer svakom čoveku za pouku.

 

  1. Ono što ovaj carev izveštaj čini naročito važnim jeste Navuhodonosorovo priznanje Božje veličine, slave i moći. On priznaje silu i vrednost znaka i čudesa pravoga nebeskoga Boga. Car potvrđuje da je Božje carstvo večno i da se Njegova vlast prostire na sva pokolenja.

Postavlja se pitanje da li je sam car sastavio ovaj izveštaj? Ima više činjenica koje nas prisiljavaju da negativno odgovorimo na ovo pitanje: 

  1. Nailazimo na razne tragove dubljeg poznavanja teokratskih shvatanja i izraza, naročito na početku i kraju izveštaja (vidi stih 34; uporedi Psala 145,10-13; 72;  a stih 35 uporedi sa Isaija 40,17; 43,13; O Jovu 9,12). 
  1. Stihovi 28-33 su napisani u trećem licu, a svi ostali u prvom licu. 
  1. Mnogi stihovi ovog izveštaja su skoro isti ili veoma slični sa stihovima iz Danila 2,3 i 5. 
  1. Opisivanje je sa ponavljanjem i isrpno, što nam otkriva Danilov stil. Ako prihvatimo da je Danilo bio sastavljač ovog izveštaja, što je vrlo moguće, onda nam je sve razumljivo u pogledu forme i sadržine ovog izveštaja. 

 

  1. Carev san i nesposobnost maga da ga protumače

(4,4-7) 

 

  1. „Ja Navuhodonosor bijah miran u kući svojoj125 i cvatijah126 u dvoru svom. 
  1. Usnih san, koji me uplaši, i misli na postelji mojoj i utvare glave moje uznemiriše me.127 
  1. I zapovedih da se dovedu preda me svi mudraci Vavilonski da mi kažu što znači san. 
  1. Tada dođoše vračari, zvezdari, Haldeji i gatari, i pripovedih128 im san, ali mi ne mogoše kazati što znači.“ 

(4,4-7) 

  1. Navudhodonosor je mirno živeo tj. bez ikakvih teškoća i nevolja u životu. Car je živeo u svom domu, a nije bio na nekom vojnom pohodu. Ova dva podatka nam otkrivaju da se ovaj događaj sa Navuhodonosorom odigrao u kasnije doba njegove vladavine, kada je završio svoje vojne pohode protiv Sirije, Fenikije, Judeje, Arabije (kao i protiv Tira; vidi Jezdra 29,17) i dao se na izgrađivanje grada Vavilona (uporedi stih 30).

„I cvetah u dvoru svom.“ Ovo je slika koja se rado upotrebljava na Istoku da bi se označio dobar i srećan život. Njegov život i rad su bili kao biljka koja raste. Ova slika je još u vezi sa njegovim simboličnim snom. Ovde je reč o svežem i cvetajućem drvetu iz stiha 10 i dalje, koje simboliše samog cara u ovom snu. Ovo upoređenje je dobro poznato i u Starom zavetu (vidi Psalam 1,3; 52,8; 92,13.14; Osija 14,7). Posle ovih velikih uspeha u ratovima i sada, u miru i izgrađivanju, car Navuhodonosor je postao samopouzdan i ohol. 

Vavilon je od davnina bio poznat i važan grad u Mesopotamiji (1.Mojsijeva). Hamurabi ga je načinio glavnim gradom svoje dinastije. Kako je ovaj grad bio sedište čuvenog boga Marduka, on je bio verski centar i u doba kada nije imao političku prevlast, na primer za vreme asirske prevlasti. Kada je Nabupolasar zavladao Vavilonijom, ovaj grad postao je ponovo centar, a za vreme Navuhodonosora, njegovog sina koji je bio osnivač novog vavilonskog carstva, Vavilon je postao svetski centar („ures carstvima i dika slavi haldejskoj“ Isaija 13,19). 

Nemački arheolozi su 18 godina iskopavali Navuhodonosorov Vavilon. Od ranijeg grada nisu nađeni nikakvi ostaci iz sledećih razloga: 

  1. Zbog promene korita Eufrata raniji grad leži ispod površine reke 
  1. Asirski car Sanherib je 689. godine pre Hrista uništio stari Vavilon. Zato svi ostaci su iz doba novovavilonskog carstva. 

Pronađen je plan ovog grada, njegov opis, zidovi, javne građevine i dr. Iskopavanjem je utvrđeno da je grad pre Navuhodonosorovog doba imao oblik pravougaonika sa zidovima 1,5 km („unutrašnji grad“). Ovaj grad je deo Navuhodonosorovog Vavilona.  

Navuhodonosorov dvor i glavne građevine nalaze se na severozapadu od „unutrašnjeg grada“. Na jugu se nalazila Edagila, glavni hram posvećen glavnom vavilonskom bogu Marduku. Eufrat je tekao na zapadu pored zidova „unutrašnjeg grada“. Navuhodonosor je sazidao i novi dvor, dalje na severu od starog grada. To je bila letnja rezidencija. 

Jednim velikim i spoljnim zidom obuhvaćen je ovaj dvor i ceo grad, osim pored reke. Novim istraživanjem je utvrđeno da je debljina raznih zidova drugačija nego što Herodot daje podatke. Zidovi „unutrašnjeg grada“ su dvostruki i iznose: unutrašnji 3,70 m, a spoljni 6,70 m, dok ovaj spoljni utvrđeni zid je imao 7,32 do 7,92 m. Herodot je video već razoreni Vavilon koji je Kserks već dva puta razorio zbog pobune. On je samo čuo o gradu i zidovima, zato je korito kanala smatrao spoljnim zidom. Možemo slobodno reći da je Vavilon, sem Tebe, bio najširi i najveći grad starog sveta. 

  1. San koji je car usnio i u svim pojedinostima dobro zapamtio, veoma ga je uznemirio i zaplašio. Ozbiljnost i težina onog što je video u snu i njegova neumoljivost uznemirile su cara. Bog je izabrao upravo vreme kada je Navuhodonosor bio tako siguran da mu da ovaj san koji ga je tako uznemirio na postelji.

6-7. Prilikom prvog sna koji je car Navuhodonosor imao, tvrdili su magi da oni mogu san da protumače kad im se kaže sadržaj sna (vidi Danilo 2,4). Zato ih je car ponovo zvao da mu protumače san. Ali oni nisu mogli ovaj san da protumače caru jer mnogo šta je u snu bilo nejasno i neodređeno. Oni su i ovoga puta morali da se postide. 

 

  1. Car poziva Danila i traži da mu protumači san

(4,8.9) 

 

  1. „Najposle dođe preda me Danilo, koji se zove Valtasar po imenu boga mojega, i u kom je duh svetih bogova, i pripovedih mu san: 
  1. Valtasare, poglavare vračarima, znam da je duh svetih bogova u tebi i nikakva tajna nije ti teška129; kaži san moj što sam snio i što znači.“ 

 

(4,8.9) 

8-9. Kada znanje mudraca nije moglo da pomogne, obratio se car opet proroku Danilu. On ga još nije potpuno zaboravio. U izveštaju se napominje da je Danilo dobio ime po vavilonskom bogu zaštitniku Valu „Valtasar“ (Baltasar). Car se sada uzda samo u Danila kome je dato ime njegovog najvećeg boga, jer zna već od ranije da je „duh  svetih bogova“ u njemu. Ovo je polumnogobožački izraz kao u 1.Mojsijevoj 41,38 u hvalu Josifa, ali sa više poštovanja prema svemogućem nebeskom Bogu. 

Izraz „Valtasare, poglavaru maga“ nas podseća na Danilo 2,48 gde se izveštava o postavljanju Danila na ovaj položaj. Pitanje: zašto Danilo nije odmah pozvan nego tek posle neuspelih pokušaja maga, različito se objašnjava. Neki misle da je razlog što je car slutio ozbiljne posledice po sebe na osnovu sna, a drugi misle da je to bilo zbog Danilovog slobodnijeg položaja u službi. Car Navuhodonosor je dobro zapamtio da proroku Danilu ništa nije teško i skriveno, jer je u vezi sa višim bogovima. On traži od njega da mu protumači ovaj san. Pod izrazom „sveti bogovi“ car razume one bogove, tj. Boga kome služe Danilo i njegova tri druga. To dokazuje da car nije zaboravio šta se ranije dogodilo. Rečenicu „duh svetih bogova“ prevodi Teodocion sa: „Sveti duh od Boga“. Car kao da moli Danila da mu protumači san. 

 

 

  1. Car iznosi Danilu san 

(4,10-18) 

 

  1. „A utvara glave moje na postelji mojoj beše130: videh, gle, drvo usred zemlje, i visina mu velika. 
  1. Drvo beše veliko i jako, i visina mu dosezaše do neba, i viđaše se do kraja131 sve zemlje. 
  1. Lišće mu beše lepo i rod obilat, i na njemu beše hrane svemu132; zverje poljsko odmaraše se u hladu njegovu, i na granama njegovim stanovahu ptice nebeske, i od njega se hranjaše svako telo133. 
  1. Videh u utvarama glave svoje na postelji svojoj, i gle, stražar i svetac siđe s neba134. 
  1. Povika jako i reče ovako: posecite135 drvo, i okrešite mu grane, pokidajte mu lišće i razmetnite mu rod; neka pobegnu zveri ispod njega i ptice s grana njegovih. 
  1. Ali panj sa žilama ostavite mu u zemlji,136 u okovima gvozdenim i mjedenim137 u travi poljskoj, neka ga kvasi rosa nebeska i dio da mu je sa zverjem od trave zemaljske138. 
  1. Srce čovečije neka mu se promeni, i srce životinjsko neka mu se139 da,140 i sedam vremena neka prođe preko njega. 
  1. To su odredili stražari i izrekli sveti141 da bi poznali živi da višnji vlada carstvom ljudskim, i daje ga kome hoće, i postavlja nad njim najnižega između ljudi.142 
  1. Taj san snih ja Navuhodonosor; a ti, Valtasare, kaži što znači, jer nijedan143 mudrac u carstvu mom ne može da mi kaže što znači; a ti možeš , jer je u tebi duh svetih bogova.“ 

(4,10-18) 

 

10-12. „Ja pogledah i gle, usred zemlje beše drvo vrlo veliko.“ Drvo se nalazilo u sredini zemlje. Ono je imalo centralni položaj. Ovo predstavlja značaj koji je ovo drvo imalo za zemlju. Drvo je pred carem raslo i postajalo sve veće, tako da je moglo da se vidi čak sa krajeva zemlje (stih 11). Naročito se naglašava da je postiglo naročitu visinu. Ove reči nas podsećaju na zidanje vavilonske kule (vidi 1.Mojsijeva 11,4). 

Spoljnji izgled je bio vrlo lep i ovo drvo se razlikovalo od ostalih drveta. Plodovi su mu bili bogati, lepi i svi su se mogli hraniti od njega. Svako je mogao da nađe zaštitu pod njegovim granama. Ovo drvo je dostiglo svoj vrhunac. 

13-16. Car gleda začuđen kako se iznenada spušta na zemlju jedno nebesko biće koje Navuhodonosor naziva „stražar i svetac“. 

Zato što je drvo doprlo do neba mora da se obori, ali ne sasvim da se uništi. Grane koje su se previše raširile moraju da se okrešu, lišće koje se osušilo treba otresti, a plodove razmetnuti, kao da su bez ikakve vrednosti. Posle toga će zveri i ptice pobeći. Ovu naredbu ima da izvrši ovo nebesko biće, koje je sišlo na zemlju. 

„Ali panj sa žilama ostavite mu u zemlji.“ Panj sa korenom iz koga može kasnije mlado drvo da izbije treba neoštećeno da ostane (uporedi Danilo 6,13; 11,10; O Jovu 14,8.9). Ovde se već unapred određuje ponovno rastenje drveta koje ima svoj koren u zemlji. Ovo slikovito pokazuje Božju milost nad carem. 

Ali ipak (drvo) mora da bude svezano gvozdenim i bakarnim verigama. Ovde se napušta slika o drvetu. Umesto biljnog organizma (drveta), kako je do sada prikazano jedno ljudsko biće, upotrebljena je druga slika. Ono će morati da napusti svoj život čoveka i da živi životinjskim životom. 

„Gvozdene i bakarne verige“ su simboli životinjske surovosti i tame u koju ima jedan ljudski duh da bude okovan (uporedi Psalam 107,10.11; 116,16). Ovim se prešlo sa slike na stvarnost. Ovoj ličnosti se oduzima sloboda odlučivanja i samostalnog delovanja; ona će da živi u travi poljskoj, rosa će da je kvasi, a za hranu će joj služiti trava kao i ostalim životinjama. Sve ovo je jasni znak prelaza sa višeg na niže.  

„Srce životinjsko neka mu se da.“ Sad se prelazi sa slike o drvetu na ono što se misli. Aramejska reč „srce“ u Starom zavetu uvek označava razum. 

Njegovo ljudsko srce tj. sposobnost predstave i htenja kao samosvest, čime se čovek odlikuje, izmeniće mu se. Odmah se dodaje kakvo će biti to novo srce, tj. stanje: životinjsko stanje. Ovde se srce uzima u smislu duhovno-duševnog života. 

Sedam vremena neka pređe preko njega.“ „Sedam vremena“ (aramejski „idan“) su prema Danilu 7,25; 12,15 i Otkrivenju 13,5; 11,2.3; 12,14 /mesta koja su u vezi sa Knjigom proroka Danila/ sedam godina, jer ovo poglavlje ne sadrži proročanstva. Broj sedam potvrđuje da je ovde reč o sudskoj meri i kazni koja je morala da se ostvari nad ovim tiraninom (uporedi stihove 28 i 32). 

  1. Ova odluka je nepromenljiva, jer su tu zapovest izrekli sveti, veli car Navuhodonosor. Najviši sud je doneo svoju odluku. Kasnije Danilo objašnjava caru ko je upravo doneo ovu odluku. To je Bog Svevišnji (stih 24). Svrha ove odluke je da bi svi živi doznali da je Bog jedini vladar nad svetom. Kao jedinom i svevišnjem Bogu moraju i najviše vlasti na zemlji da se pokore. Da se pod „živima“ razume i car Navuhodonosor, koji mora da upozna vlast Svevišnjega, jasno potvrđuje stih 25. Pod izrazom „svevišnji“ podrazumeva ovde car vrhovnog boga, koji je vladao ostalim bogovima. Ovde, na kraju, izjednačuje car Jahvea sa nadglednikom, što potvrđuje stih 24.
  2. Car poziva Božjeg proroka da mu odgonetne zagonetni san. Niko od ljudi nije mogao caru da protumači san.

„A ti možeš.“ Ovako car izražava svoje poverenje u Danila. 

 

  1. Prorok Danilo tumači caru san

(4,19-26) 

 

  1. „Tada Danilo, koji se zvaše Valtasar, osta u čudu144 za jedan sahat, i misli ga uznemiravahu. A car progovori i reče: Valtasare, san i značenje mu da te ne uznemiruje. A Valtasar odgovori i reče: gospodaru moj, san da bude tvojim nenavidnicima145, i značenje njegovo neprijateljima tvojim146. 
  1. Drvo što si video, veliko i jako, kojemu visina dosezaše do neba i koje se viđaše po svoj zemlji147, 
  1. Kojemu lišće beše lepo i rod obilan, i na kom beše hrane svemu148, pod kojim stanovaše zverje poljsko i na granama mu seđahu ptice nebeske, 
  1. To si ti, care, koji si149 velik i silan, i veličina je tvoja visoka i doseže do neba150 i vlast tvoja do krajeva zemaljskih151. 
  1. A što car vide stražara i sveca gde silažaše s neba i govoraše152: posecite drvo i potrite ga153, ali mu panj sa žilama ostavite u zemlji154 u okovima gvozdenim i mjedenim u travi poljskoj, da ga kvasi rosa nebeska, i sa zverjem poljskim neka mu je deo dokle sedam vremena prođe preko njega, 
  1. Ovo znači155, care, i ovo je naredba višnjega156 koja će se izvršiti na mom gospodaru caru: 
  1. Bićeš prognan između ljudi157, i sa zverima ćeš poljskim živeti, i hraniće te travom kao goveda,158 i rosa će te nebeska kvasiti, i sedam će vremena proći /preći/  preko tebe dokle poznaš da višnji vlada159 carstvom ljudskim i daje ga kome hoće. 
  1. A što se reče da se ostavi panj sa žilama od drveta, carstvo će ti ostati, kad poznaš da nebesa vladaju.160 

(4,19-26) 

 

  1. Danilovo zaprepaštenje i zbunjenost trajali su neko vreme. On nije imao nikakve teškoće u pogledu tumačenja sna, nego mu je bilo teško i neugodno da caru protumači san, jer je san bio nepovoljan za samog cara (PK, 517). Car je bio Danilu naklonjen i zato je proroku  bilo neugodno da mu iznese strašnu kaznu koja je objavljena preko sna. Danilo se zbog toga zabrinuo i uznemirio. On je mislio kako da najbolje iznese stvar car. Car je primetio da je Danilo uznemiren i on je naslućivao da je nešto nepovoljno za njega. Pa ipak, car je tražio od njega da ne okleva nego da mu protumači san, ma kako da je nepovoljan. Iako je tumačenje sna caru moglo da bude opasno po proroka, on je ipak odlučio da kaže caru značenje sna.

„Danilo je razumeo značaj sna i od toga se uplašio. Proroku je bilo jasno da mu je Bog poverio svečanu dužnost da opomene cara radi njegove gordosti. On je morao tumačenje sna onako da iznese kako bi car razumeo strašnu opomenu. On nije smeo da okleva da iznese istinu ma kakve posledice bile po njega.“ Danilo je, pre nego što je izneo Božju odluku caru, uputio caru nekoliko nežnih i saosećajnih reči, napominjući da bi on  više voleo da se taj san odnosi na njegove neprijatelje nego na njega. 

20-22. Pri tumačenju sna, Danilo iznosi njegovu sadržinu u nešto skraćenom obliku na to da se sve odnosi na cara. 

Prorok daje tri obeležja: 

  1. Car je postao velik i slavan; 
  1. Njegova je veličina rasla i on se do neba uzdigao; 
  1. Njegova se vlast proširila do kraja zemlje. 

Ovakvih upoređenja ima na više mesta u Svetom pismu. Na primer u Jezekilju 31,3 i dalje, gde se asirski car upoređuje sa kedrom na Livanu (vidi Jezekilj 17,23; 19,10). 

23-26. Slika koju je car video u snu odnosi se na samog cara. Ova nebeska presuda je izrečena protiv cara. Svevišnji Bog je izrekao ovu presudu. 

„Bićeš prognan između ljudi.“ Ovo isključenje iz ljudskog društva  je odvajanje zbog carevog duševnog oboljenja. Sedam vremena (godina) će proći dokle car upozna da Svevišnji vlada zemljom. 

„Dokle poznaš da Višnji vlada carstvom ljudskim.“ Bog je želeo da car ovu veliku lekciju nauči još pre 30 godina (vidi Danilo 2,37.38). Ali car je hteo sad da pokaže svoju nezavisnost od Boga. Prilikom postavljanja kipa car je morao da javno prizna svoju zabludu (Danilo 3,28.29), ali tada nije još ovo prihvatio kao životno načelo. Zato „sveti stražar“ (stih 17) sada zahteva potpuno prihvatanje ovog načela koje je osnovno načelo u ljudskoj istoriji. Čim car prizna Boga za gospodara carstvo će mu se opet vratiti. Ovde je reč „nebo“ upotrebljena mesto Boga. 

 

  1. Danilov savet

(4,27) 

 

  1. „Zato, care, da ti je ugodan moj savet, oprosti se greha svojih pravdom, i bezakonja svojih milošću prema nevoljnima, e da bi ti se produljio mir.“ 

(4,27) 

 

  1. „Oprosti se greha svojih pravdom.“161 U originalu se upotrebljava reč kidati, lomiti, osloboditi se. Danilo savetuje caru: pravedno upravljanje namesto tiranije i samovolje, i milosrđe prema nevoljnima umesto surovosti i podjarmljivanja. Prorok Danilo preporučuje božansko načelo ponosnom caru. Božji sud protiv ljudi može se izreći pokajanjem i obraćenjem (vidi Isaija 38,1.2.5; Jeremija 18,7-10; Jona 3,1-10). Bog objavljuje caru neminovni sud, ali mu daje godinu dana da se pokaje (stih 29).

Danilo koristi priliku da ukori cara, ali ne grubo. On mu iznosi način kako je car mogao da ukloni ovaj sud od sebe. On preporučuje caru da čini pravo i bude milostiv, jer su to glavne vrline jednog vladara nasuprot tiraniji i surovosti despota. Ustvari, Danilo je zahtevao od cara veru koju on naziva „pravo“, a koja spasava od greha. Kad bi imao ovakvu veru on bi činio pravo. Uz veru on traži i dobra dela. Car treba da bude koristan zemlji i narodu, pomažući nevoljnima i bednima. Tako dolaze mir i sreća. 

Za nas je danas isto tako važno da naučimo i prihvatimo ovo načelo kao i za cara Navuhodonosora. Bog i danas vlada i daje vlast kome On hoće. Svakoj ličnosti i narodu Bog određuje mesto u svome planu. Oni koji savesno prihvate Božje zahteve primaju mudrost i snagu u životu. A oni koji odbijaju da se pokore Božjoj kontroli pokazuju samouzvišenje, oholost i samovolju donoseći sebi propast. Svaki čovek i narod dobijaju priliku da priznaju božanska načela i vlast ili da odbiju. Sotona nudi ovaj svet kao što je nekada i Isusu ponudio. On obećava čast, bogatstvo, sreću i zadovoljstvo ako odbijamo Božju volju (DA, 130). A Višnji, na svoj način, privlači našu pažnju na nebeska načela života (Ed, 173-178; PK, 501.535-536). 

 

  1. Ostvarenje sna

(4,28-33) 

 

  1. „Sve ovo dođe na cara Navuhodonosora. 
  1. Posle dvanaest meseci hodaše po carskom dvoru u Vavilonu. 
  1. I progovori car i reče: nije li to Vavilon veliki što ga ja sazidah jakom silom svojom da je stolica carska i slava veličanstvu mojemu? 
  1. Te reči još behu u ustima caru, a glas dođe s neba: tebi se govori, care Navuhodonosore: carstvo se uze od tebe. 
  1. I bićeš prognan između ljudi, i živećeš sa zverima poljskim, hraniće te travom kao goveda, i sedam će vremena proći preko tebe dokle poznaš da višnji vlada carstvom ljudskim i daje ga kome hoće. 
  1. U taj čas ispuni se ta reč na Navuhodonosoru; i bi prognan između ljudi i jede travu kao goveda, i rosa nebeska kvasi mu telo da mu narastoše dlake kao pera u orla i nokti kao u ptica.“ 

(4,28-33) 

 

  1. Sve što je objavljeno u snu ostvarilo se nad carem Navuhodonosorom. To znači da on nije primio dobre savete koje je dobio preko proroka Danila. Car nije koristio Božje trpljenje i vreme milosti, koje mu je određeno. Ovaj deo izveštaja je dodao svakako prorok Danilo; zato se ovde prelazi na treće lice.

29-30. Još 12 meseci Bog je strpljivo čekao. Ali, Navuhodonosor se nije bojao Danilovog Boga. Ova preciznost u vremenu nam potvrđuje tačnost samog izveštaja. 

Po navršetku ovog vremena izašao je car na krov svoje carske palate da razgleda grad i da se šeta. Odande se pružao divan pogled na grad, ravnicu i reku. 

Ne zna se s kojeg dvorca je Navuhodonosor posmatrao grad, da li sa krova čuvenih visećih vrtova, čiji debeli zidovi su otkriveni, ili sa letnjeg dvorca na severu grada koji se naziva Babil. 

Car Navuhodonosor je načinio od grada Vavilona jedno od sedam svetskih čuda. Na zapadnoj strani Eufrata podigao je on novi grad sa tvrđavom. Most preko reke bio je 30 m širok, a 900 m dug. Preko puta tvrđave nalazio se čuveni viseći vrt na stubovima. Grad je imao pola miliona stanovnika. 

Pre Navuhodnosora grad Vavilon je imao opseg 6 km, kao i Atina u svoje zlatno doba. Carski Rim je obuhvatao prostor od 7,5 km; Ninevija se prostirala na terenu od 11 km, a opseg Navuhodonosorovog Vavilona je iznosio preko 15 km. On je bio okružen zidom koji je bio debeo 7 m, a visok do 12 m. 

U gradu je bilo oko 50 raznih hramova i 1000 malih svetinja. Najčuveniji je bio poznati hram „Kula“ (100 m visok na temelju koji je imao 100 m u kvadratu). To je svakako bilo mesto gde je ranije zidana vavilonska kula. Postojala je dvorana veličine 57 m puta 20 m gde je, izgleda, Valtazar održao svoju gozbu. Sam Navuhodonosor kaže za Vavilon: „U Vavilonu, gradu koji ja najviše volim, postoji carska palata, divljenje narodu, veza zemlje, sjajni dvor, stan veličanstva Vavilona“162. 

Kad je car Navuhodonosor sve to gledao, savladao ga je ponos i on je rekao u sebi: „Nije li ovo Vavilon veliki, koji sam ja izgradio kao kraljevsku prestonicu, silom moći svoje i za slavu veličanstva svojega?“ 

Njegovu uzvišenost i ponos potvrđuje iskopani valjak napisan rukom samog cara Navuhodonosora. Na njemu piše: „Nabu-kur-usur, car u Vavilonu, sluga večnog bića, svedok nepromenljivosti Merdoha, uzvišeni gospodar, koji uzvisuje; spasitelj, koji sluša pouke najvišega boga; zastupnik bogova, koji svoju snagu ne zloupotrebljava; popravljač piramide i kule, stariji sin Nabupolasara, car vavilonski, ja – mi kažemo: Merodah, veliki gospodar, sam me je stvorio; on mi je naredio da podignem njegove svetinje…. Kulu, večni stan, sam iznova osnovao i sazidao od srebra, zlata, bakra, kamena i glačane cigle; čempresima i kedrima, ja sam ispunio njegovu krasotu. Ja sam spomenik najstarijeg vavilonskog vremena postavio i završio. Ciglama i bakrom  ja sam podigao njegov vrh. Mi kažemo dakle: hram sedam svetlosti zemlje, spomenik najstarijeg doba Borsipe, koju je u prastara vremena sazidao jedan car; ali on je podigao vrh; kiša i grom su uništili njegov malter…..Veliki bog Merodah me je na to pokrenuo. Njegovo sveto mesto ja nisam pomerio, niti njegov kamen od ugla pokrenuo. Nabu-kur-usur, koji je ruševine podigao, stanuje pred tvojim licem!“ 

31-32. „Tebi se govori.“ Car nije dopustio da načela koja je on sam priznao kao istinita preobraze njegov život (PK, 519). Božja kazna je došla pre nego što je car mogao do kraja da iznese svoje misli pune oholosti i ponosa. On nije mogao da izrekne sve do kraja. Vreme njegovog poniženja je počelo. Glas sa neba mu je objavio nastupanje kazne, kojom mu je nebo pretilo. Božja odluka se odmah izvršila na caru. Njegov se razum poremetio i on je duševno oboleo. 

„Tebi se govori, care Navuhodonosore: carstvo ti se oduzima.“163 Oduzima mu se jer je oboleo od najgore duševne bolesti, kojom se ponižava od čoveka na životinju. Ovim mora i njegova funkcija kao cara da prestane. 

33.“Tog istog časa164 ispuni se ta reč na Navuhodnosoru.“ Reči proroštva su se ostvarile na vreme. Ovo je nastupilo „tog istog časa“, tj. odmah, neodložno, čim je Navuhodonosor čuo glas sa neba. 

„…i rosa nebeska kvasi mu telo da mu narastoše dlake kao pera u orla i nokti kao u ptica.“ Ovde nije reč samo o kosi nego i o noktima. Kosa će mu biti oštra, a nokti tvrdi. Ovakvo carevo stanje trajalo je 7 godina. 

Da o ovom slučaju nije ostao nikakav vanbiblijski neposredni dokaz nije nikakvo čudo, zato što uopšte nemamo iz ovog doba nikakvih istorijskih podataka. Naši istorijski izvori za ovo vreme su neznatni i delimični. Herodot, prozvan ocem istorije, ne zna za ovog cara ni po imenu. 

Josif Flavije spominje šest spisa koji govore o caru Navuhodonosoru. Među njima su dva koji su pisali Haldejsku istoriju. To su Beros i Abiden. Glavije nam je sačuvao jedan odsek iz Berosovog dela u kom se opisuje čudna bolest cara Navuhodonosora pred njegovu smrt. Ali, Abiden nam pruža jasniji podatak, spomenut kod Jevsevija. On nas izveštava o haldejskom predanju, po kom se car Navuhodonosor, posle svojih uspešnih vojnih pobeda, popeo na vrh svoje carske palate i tamo ga je neki bog „dodirnuo“. Car je tom prilikom rekao glasno: „Ja, Navuhodonosor, unapred vam objavljujem nesreću koju ne može da ukloni ni Bel, moj praotac, niti car u Beltisu! Doći će persijska mula, sjedinjena sa vašim sopstvenim bogovima i doneće nam ropstvo. Njegov će pomoćnik biti Miđanin, ponos Asiraca!“ 

Dalje se opisuje kako je posle toga cara odneo neki morski vihor ili val. On se ipak vratio drugim putem preko pustinje, gde nije bilo ni gradova, niti ljudskih staza, nego gde su živele samo divlje životinje i ptice. On je živeo i lutao sam po pećinama i kamenitim provalijama. Doživeo je bolji život i kraj. Dalje se kaže da je posle ovog svog proročanstva car, naime, odmah postao nevidljiv. 

Ovo predanje je narodna mašta tako formirala, da se car javlja kao proslavljeni junak, a nesreća koja mu se dogodila je samo čaranje narodnog neprijatelja. 

Sad nam je razumljivije kako je mogao da se održi mir i red u državi za ovih 7 godina. Car je smatran narodnim junakom i on je stekao veliko poštovanje. Ništa nam se ne kaže ko je preuzeo vladanje Vavilonom za vreme ove careve bolesti. Bez sumnje prorok Danilo je uticao na službenike na dvoru da ih uveri da je careva bolest privremena. 

Bolest cara Navuhodonosora, o kojoj nam Biblija govori, bila je od davnina poznata bolest (likantropija/vučja bolest/), koja je poznata naučnoj psihijatriji. Za vreme cara Dioklecijana istorija je zapisala poznati slučaj ove bolesti nad aramejskim carem Tiridatom III. Na jednoj tablici klinastih slova u Britanskom muzeju spominje se neki čovek koji je jeo travu kao vo.165 

Ali, nije potrebno da se tačno utvrdi bolest cara Navuhodonosora prema današnjem medicinskom znanju. Možda je ovaj slučaj bio jedini i poseban. Izveštaj je kratak i bez ikakvih podataka. 

 

 

 

 

  1. 8. Carevo ozdravljenje i hvaljenje Boga

(4,34-37) 

 

  1. „Ali posle toga vremena ja Navuhodonosor podigoh oči svoje k nebu, i um moj vrati mi se, i blagoslovih višnjega, i hvalih i slavih onoga koji živi doveka, čija je vlast vlast večna i čije je carstvo od kolena do kolena; 
  1. I svi stanovnici zemaljski ništa nisu prema njemu, i radi što hoće s vojskom nebeskom i sa stanovnicima zemaljskim, i nema nikoga da bi mu ruku166 ustavio i rekao mu: šta radiš? 
  1. U to vreme um moj vrati mi se,167 i na slavu carstva mojega vrati mi se veličanstvo moje168 i svetlost moja; i dvorani moji i knezovi moji169 potražiše me, i utvrdih se u carstvu svom,170 i doda mi se više veličanstva.171 
  1. Sada ja Navuhodonosor hvalim, uzvišujem i slavim cara nebeskoga, čija su sva dela istina172 i čiji su putovi pravedni i koji može oboriti one koji hode ponosito.173 

(4,34-37) 

 

34-35. „Ali posle toga vremena ja Navuhodonosor podigoh oči svoje k nebu i um moj vrati mi se.“ Po navršetku sedam godina, car Navuhodonosor je „podigao svoje oči k nebu“, tj. tražio je pomoć od Boga nebeskog (uporedi stih 26) i molio ga za milost. 

Posle 7 godina kad je priznao Boga iznenada mu je došla svest da je on čovek, a ne životinja. On se uspravio i počeo da hoda kao čovek. Odmah se počeo sećati svoje prošlosti. On je sada razumeo da je bio duševno oboleo i da je samo neki viši nebeski Bog, koji ga je doveo u to stanje i oslobodio ga od istog, njegov gospodar. Taj Bog upravlja nebeskom vojskom i stanovnicima zemlje. On je Gospod i vlasnik ovog sveta. Prvo što je želeo bilo je da tom Bogu zahvali i da ga u poniznosti prizna. Zato car kaže: „I blagoslovih Višnjega.“ 

  1. Pošto je kazna postigla svoju svrhu i car se pokazao dostojan oproštenja i pomilovanja, Navuhodonosor se povratio potpuno u svoje prvobitno stanje. On se sada seća svog imena i carskog položaja. Car je dobio ponovo svoje carsko držanje i ponašanje. Sad su ga svi ponovo priznali za cara. Njemu je potpuno povraćeno veličanstvo i dostojanstvo cara i još mu se dala „veća vlast“. O čemu se ovde radi nije nam istorijski poznato.
  2. Ovim stihom se završava carev izveštaj. Sam car objavljuje pouku iz ovog događaja sa njim. On slavi cara nebeskoga, čija su dela istinita i putevi pravedni. Bog obara one koji su ponositi. Car Navuhodonosor je bio tri puta opomenut. Prvi put preko sna o velikom kipu, drugi put prilikom čuda sa tri Danilova druga  i treći put u ovom poglavlju. Car je najzad primio pouku i ponizio se; on sada hvali i uzvisuje nebeskog Boga. Vavilonski car je naučio svoju lekciju (PK, 521).

Duh proroštva kaže: „Car Navuhodonosor, pred kojim je prorok Danilo često uzdizao Božje ime, najzad se potpuno obratio i naučio da „hvali i slavi i poštuje nebeskog cara“. (RH, 11.I 1906.) 

Car na vavilonskom prestolu postao je Božji svedok. On je dao toplo i ubedljivo svedočanstvo. Njegovo je srce osetilo Božju milost i dobrotu, pravdu i mir. (UJ, 13.XII 1904.) 

Božje posredovanje je najzad uspelo. Otkrivenje dato skoro 30 godina ranije najzad je ponizno i potpuno prihvaćeno. Proglas koji se iznosi predstavlja carevo lično prihvatanje Božje nadmoćnosti. 

Kip koji je car video u snu poučio ga je da je Bog onaj koji otkriva tajne i vlada svemirom (2,47). Carevo priznanje u vreme posvećenja zlatnog kipa, nagnalo ga je da prizna da je njegovo otkrivenje istinito (3,28.29). On je pokatkad svoj uspeh pripisivao Božjem blagoslovu, ali uvek je kasnije doživljavao da se taj utisak izgubi i vraćao se klanjanju idolima (PK, 499.503.504.510.514.515). 

Posle Danilovog poslednjeg tumačenja sna i ozbiljnog saveta caru, on je opet bio uveren da bi trebalo da dozvoli Bogu da kontroliše njegov život. Ali, on opet nije dozvolio da ove misli i utisci preobraze njegov život i iskorene želju za samouzvišenjem. Njegov ponos je opet počeo da sumnja u istinitost dobijenog otkrivenja. Zato je Bog morao da ga sasvim ponizi da bi ga spasao (PK, 319-321). Ovog puta Navuhodonosor nije samo priznao Boga, nego ga je i prihvatio srcem. On je priznao Božje upravljanje nad ljudima, priznao je i hvalio istinitog Boga (Danilo 4,37). On je postao sledbenik Boga Izrailjevog i priznao da je on kao car samo pristav Božji. Nemamo dokaza da je Navuhodonosor odstupio od ovoga. Izgleda da on nije vladao još dugo posle ovog događaja. 

 

 

 

  1. VALTASAROVA GOZBA I PAD VAVILONA

(Danilo 5,1-31) 

 

  1. Valtasarova gozba i obesvećenje svetih sudova

(5,1-4) 

 

  1. „Car Valtasar učini veliku gozbu tisući knezova174 svojih, i pijaše vino pred tisućom njih. 
  1. Napiv se vina Valtasar zapovedi da se donesu sudovi zlatni i srebrni, koje beše odnio Navuhodonosor otac mu iz crkve175 jerusalimske, da ih njih piju car i knezovi mu, i žene njegove i inoče njegove. 
  1. I donesoše zlatne sudove koje behu odneli iz crkve doma Gospodnjega u Jerusalimu, i pijahu iz njih car i knezovi njegovi, žene njegove i inoče njegove; 
  1. Pijahu vino, i hvaljahu bogove zlatne i srebrne i mjedene i drvene i kamene.“ 

(5,1-4) 

 

  1. „Car Valtasar.“ Ličnost cara Valtasara je vekovima bila zavijena u tamu, tako da istorija i ne spominje ovo ime. Ono je nepoznato čak i u carskim analima Vavilona. U Svetom pismu se ime ovog cara nigde više ne spominje. Ovo ime „Valtasar“ razlikuje se od imena koje je car Navuhodonosor dao Danilu (Danilo 1,7; 5,12), samo ortografski što mu nedostaje „t“, a to je samo u stvari blaža forma.

Car Valtasar (Belšazar; Bel-šar-usur – znači „Bele, sačuvaj cara“) je potomak cara Navuhodonosora. On je bio poslednji car u Vavilonu, car posle koga je vlast prešla na medopersijsku državu. Većina tumača Biblije pri kraju XIX veka smatra da je ovaj Danilo koji je živeo u 2.veku pre Hrista za vreme Makabejaca, izmislio ovo ime. Ali noviji arheološki izveštaji osvetlili su ličnost i službu ovog Valtasara. 

Godine 1854. pronašao je engleski konzul Tejlor u Uru jedan valjak od gline u ruševinama velikog hrama, koji je bio posvećen Sinu bogu meseca u starom gradu Uru u Haldeji. On nam otkriva molbu poslednjeg vavilonskog cara Nabonida, koji je obnovio ovaj hram. 

Zapisi klinastim slovima potvrđuju da je Nabonid bio sin haranskog princa i sveštenice boga Meseca u Haranu. Kad su Miđani i Vavilonci osvojili Haran 610. godine pre Hrista, ova sveštenica je prešla u Navuhodonosorov harem kao ugledni zatvorenik. Tako je Nabonid rastao pored velikog cara. Herodot ga naziva Labinet. Njegova žena je bila Nitokris, Navuhodonosorova kći od egipatske princeze. Natpis na ovom valjku od gline ovako se završava: „Mene, Nabu-Nahida, cara u Babilu, takođe sačuvaj od greha prema tvom velikom božanstvu i podari mi dug život do najdaljnijih dana, i učini da Bel-sar-usur, izgranak moga srca, moj prvorođeni, proširi klanjanje tvom velikom božanstvu, i da se njegov život, slobodan od greha, produži sve dokle subine dozvole.“ 

Na jednom drugom velikom valjku, koji je kasnije pronađen, nalaze se još dva natpisa slične sadržine, u kojima se spominje neki Bel-šar-usur, koga on naziva svojim prvencem i izgrankom svoga srca. 

Nedavno su pronađeni anali cara Nabonida, u kojima se opisuje da je ovaj prvorođeni Nabonidov sin još za života svoga oca, kao i u trenutku propasti vavilonskog carstva, zauzimao istaknuto mesto pored cara. Po raznim natpisima je utvrđeno da je car Nabonid imao sina pod ovim imenom. U Nabonidovim analima više se puta spominje ovo ime kao ime zapovednika vojske. Dok je car Nabonid imao rezidenciju u gradu Tema, gde je i umro, prestolonaslednik Valtasar nalazio se kao vojni zapovednik u Vavilonu. 

„Učini veliku gozbu.“ Car Valtasar je priredio veliku gozbu i pijanku za hiljadu izabranih gostiju. Ovakva gozba nije bila ništa neobično za istok (vidi Jestira 1,4). Car Aleksandar Veliki je pozvao na svoju svadbu 10 000 zvanica, a persijski car je dnevno hranio 15 000 ljudi od svoje carske trpeze. 

Neki smatraju da je ova gozba bila godišnja svečanost uspomene na osvajanje Judeje. Naime, proslavljala se pobeda nad judejskim Bogom i narodom. 

Ova gozba se održavala one noći kada je car Kir osvojio grad Vavilon. Istoričar Ksenofon iznosi predanje u kom se kaže da je Vavilon pao za vreme neke svečanosti u Vavilonu na kojoj je bio običaj da se svi Vavilonci vesele celu noć. Čudnovato je da je Valtasar održao ovakvu gozbu odmah posle pada Sipara i gubitka bitke kod Opisa. Svakako on se osećao sigurnim u utvrđenom glavnom gradu sa jakim i visokim zidovima i kanalima kojima teče voda oko zidova i tako onemogućava osvajaču da zauzme grad. 

Car se nalazio na naročito uzdignutom mestu prema zvanicama, kao što je to bio običaj kod istočnih naroda. Odatle je car mogao da vidi sve prisutne. 

2-3. Kad se car zagrejao (PK, 524) od vina, naredio je da se donesu zlatni i srebrni sudovi iz riznica bogova. Ove sudove je još car Navuhodonosor preneo iz jerusalimskog hrama u Vavilon (Danilo 1,2). Alkohol nagoni čoveka na svaki greh i drskost. Car je nameravao da se posluži svetim sudovima, da iz njih piju vino. Oni su pili samo iz zlatnih sudova. 

  1. Dok su car i zvanice pili iz sudova, koji su bili posvećeni samo za službu Jahvi, hvalili su oni svoje srebrne, zlatne, drvene i kamene bogove. Oni su proslavljali pobedu svojih bogova nad izrailjskim Bogom, pijući iz sudova pobeđenog Boga u čast svojih bogova pobednika. Tako su se oni podigli nad Gospodarem neba i zemlje. Oni su primoravali nebeskog Boga da proslavlja njihove bogove. To je bila uvreda za nebeskog Boga. Sudovi njegovog hrama bili su drsko oskvrnjeni i veličani drveni i kameni bogovi. Uvreda nije bila samo u izjednačenju Boga sa zemaljskim bogovima, nego i u uzdizanju idola nad Jehovom i obesvećenju Njegovih svetih stvari.

 

  1. Tajanstvena poruka napisana na zidu

(5,5-9) 

  1. „U taj čas izidoše176 prsti ruke čovečije, i pisahu prema svećnjaku po okrečenom zidu od carskoga dvora, i car vide ruku koja pisaše. 
  1. Tada se promeni lice caru,177 i misli ga njegove uznemiriše, i pojas se oko njega raspasa178 i kolena mu udarahu jedno o drugo. 
  1. Povika car iza glasa179; te dovedoše180 zvezdare, Haldeje i gatare; i progovori car i reče mudracima vavilonskim: ko pročita ovo pismo i kaže mi šta znači181, onaj će se obući u skerlet, i nosiće zlatnu verižicu182 o vratu, i biće treći gospodar u carstvu. 
  1. Tada pristupiše183 svi mudraci carevi; ali ne mogoše pročitati184 pisma niti kazati185 caru što znači. 
  1. Tada se car Valtasar vrlo uznemiri186 i lice mu se sasvim izmeni; i knezovi187 se njegovi prepadoše.“ 

(5,5-9) 

5-6. Upravo u trenutku obesvećenja Božjih sudova počela je iznenada neka ljudska ruka da piše po zidu. Ova ruka je pisala po okrečenom zidu, koji se nalazio prema svećnjaku koji je naročito osvetljvao taj zid. Zidovi dvorane nisu bili obloženi nego jednostavno belo okrečeni. Ovaj način uređenja unutrašnjosti dvorova na Istoku bio je poznat. Ostaci carske palate na Nineviji to potvrđuju. 

Dvorana sa carskim prestolom, gde se održavala ova gozba, iskopana je u južnom dvoru u Vavilonu. Ova dvorana je bila 58 m duga, a 17 m široka. U sredini jedne strane, prema ulazu, nalazilo se udubljenje sa podijumom na kome se nalazio presto. Spomenuti svećnjak se nalazio negde u blizini carskog prestola. 

Ovom pojavom nije samo prestalo divlje veselje nego i neobuzdana drskost. Car koji je gledao kraj ruke (prste) koja je pisala po zidu, odjednom je promenio boju lica, zglobovi bedara mu se opustiše, a kolena su mu tako klecala da su udarala jedno o drugo. Car se jako uplašio da nije umeo da pročita pismo. On je osetio da je vest nepovoljna. Slavopoji idolima umukoše, a lica prisutnih prebledeše. 

Duh proroštva kaže: „Stražar koji nije bio priznat, ali čija prisutnost je značila osudu, posmatrao je ovu scenu oskvrnjenja. Uskoro je počela da se oseća prisutnost nevidljivog i nepoznatog Gosta. U trenutku kad je bogohulno orgijanje bilo na vrhuncu, pojavila se čudna ruka i pisala reči osude na zidu dvorane.“ (YJ, 19.maj 1898.) „Burno veselje je prestalo, ljudi i žene obuzeti bezgraničnim užasom gledali su kako tajanstvena ruka piše. Oni su gledali pred sobom, kao u panorami, svoj rđav život.“ (PK, 524) 

Neki misle da je ovo bilo Valtasarovo subjektivno viđenje kao nekad što je car Navuhodonosor video četvrtog  u užarenoj peći. Ali, ova se pojava dogodila na gozbi i to na zidu jače osvetljenom, u trenutku obesvećenja sudova. Pismo i reči su bile izgleda na aramejskom, ali tako malo reči da se nije mogao razumeti smisao napisanog i doznati poruka. Ništa se ne kaže da li su i zvanice videle ruku. Ali, pismo se svakako videlo, jer je trebalo da ga i magi pročitaju i tumače. 

7-9. Car je pozvao mudrace da odgonetnu pismo. Slično Danilu 2,2-27 i 4,4 izašla su pred cara nekoliko predstavnika od svake grupe. Pisac samo spominje da su mudraci izašli pred cara, a ne precizira koje su sve grupe izašle (uporedi stihove 7.11.15). Izgleda da prorok Danilo nije više bio starešina nad mudracima. Pri promeni na prestolu on je izgubio svoj položaj, ali on je zadržao  svoje visoko mesto (vidi 8,27). 

Car obećava svakom koji mu odgonetne pismo na zidu veliki položaj. Obući se u skerlet (crveni za razliku od ljubičastog), znači nositi ogrtač visokog činovnika koji je u velikoj milosti i časti kod cara (vidi Jestira 8,15). I u Persiji je bilo ovako. Nositi zlatan lanac o vratu znači nositi kneževski ukras, kao znak naročite carske milosti. 

„I biće treći gospodar u carstvu.“ tj. po svom rangu treći vladar u carstvu (vidi stihove 7.16.29). Car Valtasar je bio drugi kao suvladar sa ocem Nabonidom. On je nosio carsku titulu. Ovo se ostvarilo još jednom kasnije u vreme cara Darija (vidi 6,2). Ova je ustanova bila, vidimo, poznata na Istoku. 

Mudraci su došli, ali nisu mogli da pročitaju i daju smisao napisanog. Car se veoma zabrinuo, a knezovi su se uplašili. U Vavilonu je nastala pometnja i strah. Niko nije bio više na svom mestu. Svi su bili uznemireni. 

 

  1. Predlog carice

(5,10-12) 

 

  1. „Dođe carica radi toga što se dogodi caru i knezovima njegovim u kuću gde beše gozba,188 i progovori carica i reče: care, da si živ doveka! Da te189 ne uznemiruju misli tvoje i da ti se lice ne menja. 
  1. Ima čovek u tvom carstvu, u kom je duh svetih bogova; i u vreme oca tvojega nađe se u njega videlo190 i razum i mudrost, kakva je u bogova191, i car Navuhodonosor otac tvoj, care, postavi ga glavarem vračarima, zvezdarima, Haldejima i gatarima; 
  1. Jer velik duh i znanje i razum za kazivanje sanova i pogađanje zagonetaka i razmršivanje zamršenih stvari nađe se u Danila, kojemu car nadede ime Valtasar192; neka sada dozovu Danila, i on će kazati što znači.193 

(5,10-12) 

  1. Strah i zabuna doprli su do carice, majke. Herodot pripisuje ženi poslednjeg vavilonskog cara Labineta (Nabonida), koja se zvala Nitokris, naročiti značaj. Anali izveštavaju o njenoj prisutnosti u vojsci, kao i opšte žaljenje u zemlji prilikom njene smrti. Ona je bila Nabonidova žena, i uzrok njegovog prava na vavilonski presto, jer ona je bila Navuhodonosorova kćer. Careve žene i inoče su već bile u dvorani prema 3.stihu.
  2. Carica podseća Valtasara na proroka Danila, u kome je „duh svetih bogova“ (uporedi Danilo 4,18). Ona dobro poznaje događaje na dvoru iz prošlosti i ističe u kakvom je odnosu bio Danilo prema velikom caru: „Car Navuhodonosor, otac tvoj“. U semitskim jezicima upotrebljava se jednina kao izraz za sve potomke i pretke. Valtasar je bio unuk Navuhodonosorov i zato ništa nije čudnovato da se on ovde naziva sinom (potomkom) cara Navuhodonosora, a on njegovim ocem. Nikotris, Nabonidova žena, a majka Valtasarova, bila je mlada žena u vreme Navuhodonosorove bolesti. I Valtasar je dobro znao šta se događalo u prošlosti (vidi Danilo 5,22). Sada pred Valtasarom, unukom cara Navuhodonosora, stoji Danilo – starac od 84 godine, da mu slobodno objavi vest od nebeskog Boga.
  3. Carica još jednom naglašava zašto je car Navuhodonosor tako uzdigao Danila. Kod njega je našao jači duh znanja i mudrosti, pogađanja tajni i rešavanja teških pitanja nego kod svih mudraca. Iz ovoga jasno izlazi da je Danilo vremenom bio zaboravljen kao i Josif u svoje vreme.

 

  1. Danilo čita i tumači pismo

(5,13-29) 

 

  1. „Tada Danilo bi doveden pred cara. Car progovori Danilu i reče: jesi li ti194 Danilo između roblja Judina koje dovede iz Judejske car otac moj? 
  1. Čuh za tebe da je duh svetih bogova u tebi, i videlo i razum i mudrost velika da se nađe u tebe. 
  1. A sada su dovedeni preda me mudraci, zvezdari, da pročitaju pismo i kažu mi što znači195; ali ne mogu da kažu što to znači196. 
  1. A za tebe ja čuh da možeš protumačiti, i zamršene stvari razmrsiti.197 Ako dakle možeš pročitati ovo198 pismo i kazati mi što znači, obući ćeš se u skerlet, i zlatnu verižicu nosićeš o vratu, i bićeš treći gospodar u carstvu. 
  1. Tada odgovori Danilo i reče pred carem: darovi tvoji neka tebi199, i podaj drugome poklone svoje; a pismo ću ja pročitati caru i kazati što znači200. 
  1. Care, Bog višnji dade carstvo i veličinu i slavu i čast Navuhodonosoru ocu tvojemu. 
  1. I od veličine koju mu dade svi narodi, plemena i jezici drhtahu pred njim i bojahu ga se; ubijaše koga hoćaše, uzvišivaše koga hoćaše, i poniživaše koga hoćaše. 
  1. Ali kada mu se podiže srce i duh mu se posili od oholosti, bi smetnut201 s carskoga prestola svojega, i uzeše mu slavu202. 
  1. I bi prognan između ljudi i srce mu posta kao u zveri, i stan mu beše s divljim magarcima, hraniše ga travom kao goveda, i rosa nebeska kvasi mu telo, dokle pozna da Bog višnji vlada carstvom ljudskim, i koga hoće postavlja nad njim.203 
  1. A ti, Valtasare, sine njegov, nisi ponizio srca svojega premda si znao sve ovo. 
  1. Nego si se podigao na Gospoda nebeskoga, i sudove doma njegova donesoše preda te, i piste iz njih vino ti i knezovi tvoji, žene tvoje i inoče tvoje, i ti hvali bogove srebrne i zlatne, mjedene, gvozdene, drvene i kamene, koji ne vide niti čuju niti razumeju204, a ne slavi Boga, u čijoj je ruci duša205 tvoja i svi putovi tvoji. 
  1. Zato od njega bi poslana ruka i ovo pismo bi napisano.“ 

(5,13-24) 

 

  1. Danilo izlazi pred cara. Ovaj sedi i ugledni državnik ulazi u dvoranu među pijane i zaplašene goste. Car ga naziva njegovim jevrejskim imenom, jer ne želi da oslovi Judejina imenom skoro istim kao što je njegovo. Iz ovoga se jasno vidi da car nije bilo lično u vezi sa prorokom Danilom, iako nešto zna o njemu.

„Jesi li ti (taj) Danilo?“ Ova rečenica može da se prevede kao što prevodi RSV i ovako: „Ti si taj Danilo.“ Kad se ovako prevede, Valtasarove reči nam otkrivaju da je on znao o Danilu, ali nije bio u poslovnoj vezi sa njim. Ovo je razumljivo, jer Danilo nije tada više bio nad mudracima na carskom dvoru. 

Izgleda da se nestankom Navuhodonosora promenila i politika koju je Danilo zastupao na dvoru. Danilo se svakako bio povukao iz službe. Ali Valtasar, kao i njegovi prethodnici, bez sumnje su znali sve događaje sa carem Navuhodonosorom (5,22), a ipak su odbacili priznanje Danilovog Boga i odbili njegovu volju. 

Činjenica da se prorok Danilo kasnije, za vreme vladavine Medopersije (Danilo 6,1-3) vratio u službu, dokazuje da se on nije povukao zbog slabog zdravlja ili starosti. Ovo dovođenje u ropstvo je izgleda i bilo povod ove gozbe i ovog celog slučaja. Bog je pohodio cara i ovaj narod upravo u trenutku kada su se sećali i proslavljali pobedu nad Božjim narodom, pijući iz svetih sudova. Ovaj rob – Danilo, trebalo je da bude svedok Božje presude nad vavilonskim carstvom. 

14-16. Car iznosi Danilu razlog zašto ga je pozvao. On mu kaže da mudraci nisu mogli da pročitaju i objasne smisao nepoznatog pisma. Valtasar izostavlja pridev „sveti“ (uporedi 4,8 i 5,11). On obećava proroku Danilu ono isto što je obećao mudracima. 

  1. Prorok Danilo odbija carske poklone da bi sprečio svaki uticaj na istinu, koja treba da se kaže. On, kao Jahvin prorok, mora odlučno i jasno da objavi Božju reč. Danilo je spreman, kao Božji sluga, da caru pročita i protumači pismo na zidu, ali ne radi zemaljske časti i dobra, nego na slavu i čast Boga koji je na ovom mestu tako obeščašćen. 

18-21. Danilo najpre iznosi caru događaje sa njegovim dedom Navuhodonosorom. On to čini bez uobičajene titule: „O care, da si živ doveka!“. Nebeski Bog je velikom caru Navuhodonosoru dao svu slavu i čast. On je bio veliki vladar sveta. Njegov unuk daleko izostaje iza njega. 

Mada je caru Navuhodonosoru data ova velika slava i veličina nije mu bilo dopušteno da pređe granice. Kada je on to učinio morao je da doživi teško iskustvo i gorka iskušenja, da bi znao da postoji Jedan koji je nad njim. Danilo iznosi caru Valtasaru skoro istim rečima kao Navuhodonosoru Božju presudu nad njegovim dedom (stih 21 uporedi sa Danilo 4,25). 

22-24. Danilo ne oslovljava Valtasara carskom titulom. On mu direktno i neustrašivo iznosi njegovu krivicu: car Valtasar se nije ponizio i pokajao kao njegov deda. 

„Premda si znao za sve ovo.“ Kao njegov potomak on je znao šta je činio i doživeo njegov predak. Božji sud je bio težak i svaki potomak je mogao iz njega da se nauči. 

„Nisi ponizio srca svojega.“ Ovde je reč o uzdizanju iznad Boga. On je učinio ono što nije smeo da učini. Ponizio je Boga, a uzdigao ljudske bogove i idole. On nije pravio razliku između živog Boga i mrtvih idola od zemaljske materije: srebra, zlata, drveta i kamena. Car je čak tako daleko išao da je naredio da se donesu sudovi određeni za bogosluženje nebeskom Bogu i iz njih su pili na gozbi. 

Bog je poslao ruku da to napiše, a nije On sam pisao. Ova ruka je bila ruka nekog anđela kome je sam Bog naredio da to učini. Ovim rečima prešao je Danilo na čitanje i tumačenje nepoznatog pisma. 

 

  1. „A ovo je pismo napisano206: MENE, MENE, TEKEL, UFARSIN.
  2. A ovo znače te reči: MENE, brojio je Bog tvoje carstvo, i do kraja izbrojio207.
  3. TEKEL, izmeren si na merila, i našao si se lak208.
  4. FERES, razdeljeno je carstvo tvoje, i dano Midijanima i Persijanima.209
  5. Tada zapovedi Valtasar, te obukoše Danila u skerlet, i metnuše mu zlatnu verižicu oko vrata, i proglasiše za nj da je treći gospodar u carstvu.210

(5,25-29) 

 

25-28. Pismo je bilo napisano na nepoznatom jeziku. Četiri ognjene reči su jako svetlele i bile jasne i ograničene.(PK, 530) Na aramejskom one bi izgledale ovako: MN MN TKU PRS! Čitanje ovih slova zavisi od toga kako su podeljena na reči. Svaka reč sadrži u sebi kratku rečenicu. Prva je reč dvostruka radi jačeg utiska. Ona se odnosi na Valtasarevu vladavinu. Druga reč se odnosi na carevu ličnost, a treća na podelu carstva. 

Neki od prisutnih su možda pročitali ova slova ovako: MeNe-MeNe-Tekel-PeRes, što bi značilo: mine, sekel i pola sekela. Stih 15 ne kaže da mudraci nisu znali da pročitaju pismo, nego nisu znali da ga protumače. Pošto je Danilo pročitao pismo na zidu on je prešao na tumačenje pojedinih reči. On je izgovorio prvu reč kao i prisutni „MeNe“, ali joj je dao drugo tumačenje: „brojio“. 

Za drugu reč on je upotrebio druge samoglasnike i pročitao „TeKiL“, što znači: „izmeren“.  

Treću reč je Danilo čitao prvi put „(u)-FaRSin“, što znači: „(i)komadi“, ali kad je uzeo reč posebno da je tumači i objavi odluku koju je nebo donelo, on je ovu reč pročitao na dva druga načina: „PeRiS“ (podeljeno) i „PaRaS“ (Povećani- Persijanci). Prema tome tumačenje koje je Danilo dao je sledeće: Bog je brojao (MeNe) dane tvoga carstva i izbrojao do kraja. Ti si izmeren (TeKiL) i našao si se lak. Tvoje carstvo je razdeljeno (PeRiS) – u komade (PaRiSin) – i dano Miđanima i Persijancima (PaRaS). Iako se u stihu 31. car Darije naziva Darije „Miđanin“, to nije u suprotnosti sa ovim proročanstvom o Persiji. Jer mada je u vreme propasti vavilonskog carstva Medija bila jednaka sa Persijom, pa je čak i dala vrhovnu dinastiju (radi čega se u 28. stihu i spominju najpre Miđani), ipak je Persija stvarno bila ta koja je nasledila vavilonsko carstvo. Persijski car Kir, Darijev zet, sjedinio je ove dve države u moćno medopersijsko carstvo, naslednicu Vavilona. 

  1. I pored Danilovog oštrog govora protiv cara i njegovog odbijanja da primi visoke počasti i znake, Valtasar je ipak naredio da se Danilu učine obećane počasti i darovi. Ovim nije bila odložena Božja objavljena kazna. Primanje ovih počasti od strane proroka Danila nije u nikakvoj suprotnosti sa njegovim ranijim odbijanjem. Pošto je Božji sluga svršio svoju dužnost, razlog daljeg odbijanja nije više postojao.

 

  1. Ispunjenje Danilovog tumačenja

(5,30.31) 

 

  1. „Istu noć bi ubijen Valtasar car Haldejski.
  2. A Darije Miđanin preuze carstvo i beše mu oko šezdeset i dve godine.“

(5,30.31) 

 

  1. Već u prvoj godini vladavine cara Neriglisara, dve godine posle Navuhodonosorove smrti, izbio je potajni rat između Vavilonjana i Miđana. Završetak ovog rata je bio osvajanje Vavilona. Kijaksar II, car Midije, koji se ovde naziva Darije, pozvao je svog nećaka Kira, vladara persijske linije, da udare na Vavilon.

Ovaj rat je vođen neprekidno sve do 16. godine Nabonidove vladavine, kada je car Kir opseo Vavilon, koji je još jedino odolevao napadima neprijatelja. Car Kir je napravio plan da lukavstvom osvoji ovaj veliki i utvrđeni grad. On je očekivao dan gozbe da tom prilikom prodre u grad. Ali zidovi su bili jako visoki i dobro utvrđeni. Kir je odlučio da odvede Eufrat, koji je prolazio kroz grad, u veštačko jezero kod grada Sipare i da rečnim koritom uđe u grad. Njegova je vojska sa dve strane napala grad: sa ulaza reke u grad i njenog izlaza. Kad su već bili unutra, najpre su napali utvrđenja i carsku palatu. Neki misle da je tom prilikom poginuo sam car Valtasar. 

Nabonidovi anali potvrđuju podatke istoričara Herodota i Ksenofona da je car Kir bez upotrebe mača prodro u Vavilon. Ovi istoričari izveštavaju da je grad uzet prilikom neke noćne svečanosti. U ovom izveštaju o osvajanju grada ime Bal-zal-usur se ne spominje. On je svakako tom prilikom, ili možda još pre ulaska Medopersijanaca u Vavilon, poginuo u zaveri ili iz osvete. Ovde se slaže i sa biblijskim izveštajem. 

  1. „Darije, Miđanin preuze carstvo.“ Posle srušene vavilonske dinastije, vlast je prešla na midskog cara Darija (Kijaksara II). On je bio sin Asvirov (Danilo 9,1) koga su Grci nazvali Astijag. Darije je bio brat matere persijskog cara Kira. Pošto je bio već star 62 godine, a nije imao naslednika, on je Kiru dao svoju kćer za ženu i naimenovao ga za prestolonaslednika. Tako je posle Darijeve smrti prešlo carstvo na Persijance. Ovim podatkom se završava peto poglavlje Knjige proroka Danila.

 

 

 

VI  IZBAVLJENJE DANILA U LAVOVSKOJ JAMI 

(Danilo 6,1-29) 

  1. Postavljanje Danila na visoki položaj 

(6,1.2) 

 

  1. „Svide se Dariju te postavi nad carstvom sto i pedest upravitelja211 da budu nad svim carstvom; 
  1. A nad njima tri starešine212, od kojih jedan beše Danilo, kojima će upravitelji davati račune da ne bi caru bilo štete.213 

(6,1.2) 

 

  1. Postavlja se pitanje: ko je taj Darije Miđanin (vidi 5,31)? Ni persijsko-midski, ni vavilonski natpisi ga ne spominju. Grčki istoričar Ksenofon nas izveštava o sledećem: „Midski i persijski car po imenu Astijag, sin Kijaksara, dao je svoju kćer (Mandanu) za ženu persijskom vladaru Kambisu, koji je stajao pod midskom vrhovnom vlašću. Ova Kambisova žena rodila mu je sina Kira. Kad je Kir odrastao umro je Asijag, a njega je nasledio Kijaksarov (drugi) sin Kijaksar II (Darije)“.

Posle ovoga nastavio se rat protiv Vavilona još većom žestinom. Kijaksar II (Darije), koji je sedeo na midskom prestolu, predsedavao je ratnom savetu, dok je Kir bio vojskovođa. Nastali su veliki vojni pohodi. Sard je pao. Krez je bio zarobljen, a prednja Azija pokorena. Tada je pošao Kir na grad Vavilon. Noć posle gozbe grad je bio osvojen…Tom prilikom je poginuo vavilonski car. Posle osvajanja Vavilona vojska je smatrala Kira za cara. Ali on se ipak vratio u Midiju da bi se pojavio pred carem Kijaksarem II. Kir je caru doneo mnoge darove; izjavio mu je da u Vavilonu postoji carska palata, koja je za njega, kao cara, određena da tamo živi, ako želi da bude tamo. Midski car Kijaksar II je svoju kćer dao Kiru za ženu, a sa tim i celu Midiju kao miraz.“ 

Darije, međutim, nije poznat van biblijskih izvora. Istorijski je poznat samo persijski car Darije I koji je vladao od 522. do 486. pre Hrista. Darije Miđanin ne može da bude ni Stijag, jer je on počeo da vlada 584. pre Hrista i otuda bi morao da ima više od 62 godine u vreme pada Vavilona 539. To nije mogao da bude ni Kambis, sin Kira I, jer on nije bio Miđanin, i bio je jako mlad. To nije bio ni Gabrija, vojskovođa koji je osvojio Vavilon. On je bio samo upravnik i živeo je dugo posle pada grada. 

Najverovatnije da je Darije bio Kiaksar II, Astijagov sin, a unuk Kijaksara I, koji je pomogao Nabopolasaru da razori Nineviju. Majka Kira II je bila Astijagova kćer, a Kir II je bio dobro upoznat sa svojim ujakom Kijaksarom II prilikom posete dedi po majci, Astijagu. Kijaksar II je postao vladar Midije, posle Astijaga. Kad je Kir II osvojio Vavilon, on je Kijaksaru II ponudio da bude u carevom dvoru u Vavilonu. Kijaksar II je dao Kiru II svoju kćer za ženu i time ga oglasio svojim zakonitim naslednikom (PK,523.556.557). 

Već je i Jeronim smatrao, kao i Josif Flavije, da je car Kir padom Vavilona dobio vlast od svoga srodnika Darija, koji je prema Danilu 5,31 u vreme ovoga zbivanja imao 62 godine. 

Neki objašnjavaju, na osnovu Danila 5,31;6,1;11,1 da je drugo svetsko carstvo bilo midsko carstvo. Ali, protiv ovog mišljenja stoje mnoge činjenice. Poslednji vavilonski car Valtasar poginuo je 538. godine pre Hrista, prilikom osvajanja Vavilona od strane ujedinjene medo-persijske vojske, pod zapovedništvom Persijanca Kira. U Danilu 5,28 stoji: „Razdeljeno je carstvo tvoje i dano Midijancima i Persijancima.“ Vavilonsko carstvo je „razdeljeno“ i „dano“ jednima i drugima, a car Kir je kao Persijanac vladao midsko-persijskim carstvom. 

Treba još napomenuti da je car Darije vladao samostalno samo dve godine (539-537). Vavilon je osvojen za vreme cara Darija i vojskovođe Kira, 539. godine pre Hrista, a car Kir je otpočeo samostalno da vlada 536. godine, posle pada Vavilona dve godine. Ove godine je umro Kirov otac Kambis, kao i njegov tast midski car Darije. To je bila Kirova prva godina samostalnog vladanja, a i sedamdeseta godina judejskog ropstva u Vavilonu (vidi Jezdra 1,1). Na jednoj Egibi tabli se treća godina posle osvajanja Vavilona označava kao prva godina cara Kira na vavilonskom prestolu. 

Car Darije je, radi lakšeg upravljanja, podelio zemlju na 120 satrapija. Istorija nas uči da je broj satrapija u Persijskom carstvu, u razna vremena, znatno varirao. Na primer, za vreme cara Darija Histapa bilo je izgleda samo 20 velikih satrapija. U Jestiri 1,1 broj satrapija penje se na 127. Kada je zemlja bila podeljena na više, one su po svom obimu bile znatno manje (uporedi Jezdra 8,36). Izgleda da Darijeva podela na 120 satrapija ima neku simboličku vezu sa astronomskim pojavama. Car Kir nije menjao ovu podelu. 

  1. Nad svim satrapima stajale su tri starešine („sarkin“ = nadglednik, ministar ili nadknez). Ovo uređenje nas podseća na uređenje u vavilonskom carstvu (Danilo 5,7.16.29). Izgleda da je ova Darijeva podela na 120 satrapija imala neku simboličku vezu sa astronomskim pojavama i kao takva prešla iz Vavilona u Persijsko carstvo.

Danilo je bio jedan od ovih „sarkina“. Možda je on ostao na svom položaju koji je dobio od Valtasara i posle promene dinastije. Ovih 120 satrapa bili su prvenstveno viši finansijski činovnici koji su se starali za državnu kasu. 

 

  1. Zavist viših činovnika prema Danilu

(6,3-5) 

 

  1. „A taj Danilo nadvisivaše starešine i upravitelje, jer u njemu beše velik duh214 i car mišljaše da ga postavi nad svim carstvom svojim. 
  1. Tada starešine i upravitelji gledahu kako bi našli što da zabave Danilu radi carstva215; ali ne mogahu naći zabave ni pogreške, jer beše veran, i ne nalažaše se u njega pogreške ni mane. 
  1. Tada rekoše oni ljudi: nećemo naći na toga Danila ništa216, ako ne nađemo što na nj radi zakona Boga njegova.“ 

(6,3-5) 

 

  1. „A taj Danilo nadvisivaše starešine i upravitelje!“ Prorok Danilo se isticao nad svim ostalim višim činovnicima, jer u „njemu beše veliki duh“217. Pokazna zamenica „taj“ upotrebljena je uz Danilovo ime još u stihu 28. Ona je izmišljena i upotrebljena (stih 5) od strane njegovih neprijatelja iz zavisti prema Danilu, koji je napredovao. Sam Danilo ne upotrebljava ovu zamenicu ovde iz sujete, nego kao Božji zastupnik na temelju Danilo 5,12. Taj duh u proroku Danilu bio je Božji duh, koji se daje onima koji imaju veliku veru (uporedi Jevrejima 11,33). Zbog toga ga je sam car uzvisio i nameravao čak da ga postavi na prvo mesto (kao prvoga starešinu ili ministra).

Ali Sotona je dobro znao da će njegov uticaj i kontrola na dvoru u državnim poslovima biti manja ako Danilov uticaj na dvoru ostane. Zli anđeli su uticali na dvorske činovnike i upravitelje da izazovu zavist kod njih prema Danilu. 

  1. Zavist je tražila razlog za optužbu i pogreške. Ali oni nisu mogli ništa pronaći u službi i privatnom životu za što bi ga mogli optužiti caru. Oni su najviše tražili pogrešku u političkom pogledu i tek onda kada na tom polju nisu mogli ništa naći, prešli su oni na versko područje.
  2. Neprijatelji proroka Danila su se dogovorili. Oni su uvideli da nemaju druge mogućnosti da optuže Danila osim „zakona Boga njegova“, tj. zbog njegovog verskog života. Oni su dobro poznavali suštinu izrailjske vere. Kada dođu u sukob vernost prema Bogu sa vernošću prema caru i državi, onda će oni doći do cilja. Sotona je trebao da svrši veliki posao preko ovih knezova. Prorok Danilo je imao jak uticaj na cara, a demoni su se bojali da će njihov uticaj da oslabi.

„Neprijatelji su se nadali da će Danilo ostati čvrst uz Gospodnja načela. Oni se u tom nisu prevarili, jer prorok nije bio voljan da menja način svoga života.“ 

 

  1. Zahtev viših činovnika da se izda verska naredba

(6,6-9) 

 

  1. „Tada dođoše218 starešine i upravitelji k caru, i rekoše mu ovako: Darije care, da si živ doveka. 
  1. Sve starešine u carstvu, poglavari i upravitelji, većnici i vojvode219 dogovoriše se220 da se postavi carska naredba i oštra221 zabrana da ko bi se god zamolio222 za što kome god bogu ili čoveku za trideset dana osim tebi, care, da se baci u jamu lavovsku. 
  1. Zato, care, postavi223 tu zabranu i napiši224 da se ne može promeniti, po zakonu midskom i persijskom, koji je nepromenjiv225. 
  1. I car Darije napisa knjigu i zabranu.226 

(6,6-9) 

 

6-7. U ovoj audijenciji uzeli su učešća svi knezovi i starešine koji su zavideli Danilu (uporedi 5,24)227. Kad su oni rekli „sve starešine“ to je bila laž, jer su u zaveri bili samo neki. Oni su caru predložili da izda strogu naredbu da se za 30 dana sme samo caru moliti. 

Stari narodi koji su imali svoje narodne bogove, smatrali su da kada su pobedili jednu zemlju i narod, da su i njihovi bogovi u isto vreme pobeđeni. Sem toga, bio je stari medo-persijski običaj da se vladaru odaju sve božanske počasti kao živom otkrivenju i zastupniku bogova. Uopšte, vladareva ličnost je kod starih naroda bila najuže povezana sa religijom. Car se smatrao za „izgranak bogova“ i sliku bogova; čak mu se i govorilo kao bogu. 

U našem slučaju ovakav predlog značio je samo akt vernosti i pokornosti medo-persijskom caru od strane ostalih pokorenih naroda i država. Ovom zapovešću nije trebalo da pokoreni narodi prekinu služenje svojim nacionalnim bogovima, nego samo da stvarno pokažu da je car Darije sin i predstavnik i njihovih bogova. Za 30 dana oni su se caru molili kao predstavniku svojih bogova. To su mnogobošci mogli lako da učine, bez ustručavanja i griže savesti. Samo Judejci nisu mogli u caru da vide predstavnika Jahve. Prekršaj ovih zapovesti se smatrao kao politička neposlušnost i samovolja. Ova je opasnost još pooštrena za Judejce time što su se za 30 dana, ako su hteli da se mole, mogli da se mole samo caru kao Bogu. Danilovi neprijatelji su načinili vrlo dobar plan. Oni su računali na Danilovu vernost i pobožnost, zato su tražili da se izda stroga zapovest. Tako je bila postavljena zamka. Zaverenici su ovim polaskali caru da bi im omogućio da izvedu svoj plan. 

„Da se baci u jamu lavovsku.“ Spomenici iz ovoga doba često prikazuju vladare iz Egipta, Sirije i Persije kako se bave lovom na divlje zveri. Lov je bio uglavnom na lavove, ali i na pantere, divlje bikove i slonove. Vazalni vladari slali su svojim gospodarima uhvaćene divlje zveri kao porez. Ove zveri su čuvane u pećinama i kavezima, kao simboli carske svemoći i za zabavljanje cara i njegovih prijatelja. Iako nema podataka o bacanju krivaca divljim zverima, ipak postoje izveštaji o surovom kažnjavanju persijskih vladara, inače dosta humanih vladara. 

  1. Oni traže od cara da se ovaj predlog pismeno izradi i potvrdi udaranjem carskog pečata (uporedi stih 17).

„Po zakonu Miđana i Persijanaca, koji se ne može menjati.“ U ovim zemljama postojao je zakon da careva naredba snabdevena svim propisima ima trajnu zakonsku snagu (uporedi Jestira 1,19; 8,8). To je zato što se car smatra predstavnikom bogova. I ova naredba je trebalo da postane ovakva, medo-persijski napromenljivi zakon. 

  1. Car je poslušao ove ljude i dao da se napiše ovakva naredba. On nije znao za tajne planove svojih knezova i njihovo neprijateljsko raspoloženje prema Danilu i postao je žrtva njihovog laskanja, te je potvrdio zakon. Da su zaverenici tražili ovakvu zabranu za judejskog Boga, car bi otkrio njihovu nameru; zato su oni to tražili za sve bogove i ljude.

 

  1. Danilova vernost Bogu

(6,10.11) 

 

  1. „A Danilo kad dozna da je knjiga228 napisana, otide svojoj kući, gde bijahu otvoreni prozori u njegovoj sobi prema Jerusalimu, i padaše na kolena svoja tri puta na dan i moljaše se i hvalu davaše Bogu svojemu kao što činjaše pre. 
  1. Tada se sabraše oni ljudi,229 i nađoše Danila gde se moli i pripada230 Bogu svojemu.“ 

(6,10.11) 

 

  1. Kada je prorok Danilo doznao o carevoj zapovesti koja je stupila na snagu, on je i dalje ostao veran svome Bogu. On se redovno i dalje molio Bogu. Iako je dobro znao za posledice svoje vernosti prema Bogu, Danilo ih se nije plašio. On nije hteo da izgleda pred onima koji su mu radili o glavi, kao onaj koji se uplašio i prekinuo vezu sa svojim Bogom. „Zašto da sada prekine sa Bogom u molitvi kada mu je ona neophodno potrebna? Radije će žrtvovati svoj život nego da se odrekne nade i pomoći živog Boga.“

Danilo je uvek bio poslušan caru, ali njegovi neprijatelji ga nisu mogli na ovaj način odvojiti od nebeskog cara. Neustrašiv, miran i skroman, smatrao je ovaj Božji prorok da nikakva zemaljska sila nema pravo da stane između njega i njegovog Boga. On se nije krio, a nije hteo ni da prkosi caru. 

U gornjoj sobi zgrade u kojoj je stanovao prorok se redovno molio Bogu. Kuće su imale ravan krov kao i danas, samo gore na jednom uglu bio je prozor sa rešetkom koji se dizao iznad krova. On je služio kao ventilacija. Klečenje pri molitvi je svojstveno držanje Božje dece u sva vremena (vidi 1.O carevima 8,54); Jezdra 9,5; Dela 7,60 itd.). Običaj da se tri puta dnevno moli obrazovao se na osnovu Psalma 55,17. Možda je to u početku bilo u vezi sa žrtvama. Posle vavilonskog ropstva ušao je ovaj običaj i u Talmud i tako postao obavezan za sve Jevreje. Prvi hrišćani su gajili isti običaj (vidi Dela 3,1; 10,9.30). Ova sobica je bila mirno, neometano mesto koje je Danilu služilo za molitvu. Prozor je bio okrenut prema Jerusalimu i bez rešetaka, tj. otvoren. Od vremena zidanja Solomunovog hrama, gde je Bog namestio svoje ime (1.O carevima 8,38.44), Jevreji su se okretali prema Jerusalimu pri molitvi. I kod muhamedanaca je pored Meke (Kibla) bio određen i pravac Jerusalima pri molitvi. Ovo su oni uzeli iz Starog zaveta. Starojevrejski i starohrišćanski običaj zabranjivao je okretanje pri molitvi prema istoku (suncu) na temelju Jezekilja 6,16.17. 

  1. Prorok Danilo nije znao da ovi ljudi naročito motre na njega. Ovo je sve bilo moguće jer se sobica nalazila na krovu. Ovi ljudi „požuriše“ k njemu da bi ga zatekli na delu, tj. na molitvi. Zamka je uspela.

Danilo je osećao da treba da nastavi svoju redovnu molitvu bez obzira na carevu naredbu. On je znao da je Bog bio izvor njegove mudrosti i uspeha u životu. Naklonost neba mu je bila draža nego i sam život. Njegovo ponašanje je bilo prorodni rezultat njegovog poverenja u Boga. 

 

  1. Optužba protiv proroka Danila caru

(6,12-14) 

 

  1. „I otidoše te rekoše231 caru za carsku zabranu: nisi li napisao zapovest232, da ko bi se god zamolio kome god bogu ili čoveku za trideset dana, osim tebi, care, da se baci u jamu lavovsku? Car odgovori i reče: tako je po zakonu midskom i persijskom, koji je nepromenjiv. 
  1. Tada233 odgovoriše i rekoše caru: Danilo, koji je između roblja Judina, ne haje za te, care, ni za zabranu koju si napisao234, nego se moli235 tri puta na dan svojom molitvom. 
  1. Tada car čuvši to ožalosti se vrlo, i naumi da izbavi Danila,236 i truđaše se do zahoda sunčanoga237 da ga izbavi.“ 

(6,12-14) 

 

12-13. Danilovi neprijatelji nisu oklevali da stvar iznesu caru. Oni su odmah pohitali da tuže Danila. Ali, da bi bili sigurniji u svoj uspeh, oni su najpre podsetili cara na naredbu koju je izdao, a koja je postala medo-persijski nepromenljivi zakon. I tek onda kada je car potvrdio da zakon ostaje na snazi, izneli su oni optužbu protiv Danila. Oni o proroku Danilu ne govore kao o visokom carskom činovniku, nego kao o jednom od Judinih robova. Ovo je imalo naročitu svrhu. Time je trebalo naročito da se istakne nezahvalnost jednog roba prema velikoj carevoj milosti. Oni ovaj slučaj tako predstavljaju caru kao da prorok Danilo „ne haje“ za cara ni za zabranu koju je on potpisao. 

  1. Tek sad je car video kakvu su zamku načinili ovi ljudi i Danilu i njemu. On se trudio sve do zalaska sunca da nekako izbavi Danila. Izgleda da je on pokušao da nagovori zaverenike da pređu preko slučaja i odustanu od tužbe, a možda i da ih uveri da se careva naredba nekad može i promeniti (uporedi stih 15). On se trudio jer je dobro poznavao vernost i revnost ovog Božjeg sluge.

 

  1. Izvršenje kazne nad Danilom

(6,15-18) 

 

  1. „Tada oni ljudi sabraše se kod cara238 i rekoše caru: znaj, care, da je239 zakon u Midijana i Persijana da se nikakva zabrana i naredba, koju postavi car, ne menja. 
  1. Tada car reče240 te dovedoše Danila i baciše ga u jamu lavovsku; i car progovori i reče Danilu: Bog tvoj, kojemu bez prestanka služiš, neka te izbavi. 
  1. I donesoše kamen i metnuše jami na vrata241, i car ga zapečati svojim prstenom i prstenom svojih knezova da se ništa ne promeni za Danila242. 
  1. Tada otide243 car u svoj dvor, i prenoći ne jedavši244 niti dopustivši da mu se donese što čim bi se razveselio245 i ne može zaspati.“ 

(6,15-18) 

 

  1. „Ali ti ljudi navališe kod kralja.“246 Kada su Danilovi neprijatelji primetili carevu naklonost prema Danilu, oni su caru još jednom ukazali ozbiljno na nepromenljivost medo-persijskih zakona.

Oni su opet došli k caru predveče. Čekali su izvršenje kazne nad Danilom i kad to nije usledilo oni su otišli u audijenciju i energično zahtevali izvršenje kazne po medo-persijskom zakonu koji se ne može menjati. 

16-18. Car je popustio i naredio da se Danilo baci u lavovsku jamu. Na istoku je bio običaj da se careva presuda odmah izvrši. Car Darije je ovom prilikom pokazao svoju neodlučnost i slab karakter. 

Istoričar Ksenofon, kad govori o caru Kijakserksu II (Darije), kaže sledeće: „On je bio slab, nepromišljen, razdražljiv, a i mekan čak do suza“. Reči: „Neka te izbavi Bog tvoj kome ti ustrajno služiš“247 su priznanje svoje sopstvene slabosti i kukavičluka. Ovako se pravdao i Pilat kada je Hrista predao u ruke njegovih neprijatelja i Irod Antipa kada je zapovedio da se pogubi Jovan Krstitelj. 

Tako je verni, pravedni i besprekorni visoki carski činovnik bačen u lavovsku jamu. 

Nemamo nikakvih podataka o tome kako su izgledale ove jame kod starih naroda. Svakako je to bila jama pod vedrim nebom u dubini zemlje ili u steni. U sredini jame bio je zid koji je jamu delio u dva dela. Na zidu su bila vrata koja su čuvari odozgo zatvarali i otvarali. Mamljenjem mesom čuvari su premeštali životinje iz jednog dela u drugi da bi ga čistili. Oko jame je bio zid preko koga se moglo gledati dole. Ulaz u jamu je bio kroz posebna donja vrata na koja se navaljivala velika kamena ploča. Danilo, kao i njegovi neprijatelji kasnije, bili su bačeni u jamu preko zida. 

„Car ga zapečati.“ Ovo zapečaćenje kamena na vratima jame imalo je dvostruki cilj. Ono je pružalo Danilovim neprijateljima garanciju da se neće pokušati da se Danilo spase i da Danilo neće biti ubijen na neki drugi način, ako ostane u životu od lavova. Pošto se Darije nadao da će Bog da spasi svog vernog slugu, on je hteo da se Danilov život osigura od zlonamernih ljudi. Tako su pečati cara i knezova bili garancija da se kamen neće pomaći sa vrata pećine preko noći. 

„…što čim bi se razveselio.“ Aramejska reč „došavan“ nije inače poznata u Svetom pismu i nejasna je. Jevreji je tumače kao „trpeza“ ili „muzički instrument“ kao što KJV prevodi. Ova reč se različito prevodi: hrana, svirači, igračice, inoče itd. RSV prevod sa „razno“. 

 

  1. Izbavljenje Danila u lavovskoj jami

(6,19-23) 

 

  1. „Potom car usta ujutru vrlo rano i otide brže248 k jami lavovskoj. 
  1. I kad dođe k jami, viknu Danila žalosnim glasom; i progovori car i reče Danilu: Danilo, slugo Boga živoga, Bog tvoj, kojemu služiš bez prestanka249, može li te izbaviti od lavova?250 
  1. Tada Danilo reče caru: care, da si živ doveka! 
  1. Bog moj posla anđela svojega i zatvori usta lavovima, te mi ne naudiše; jer se nađoh čist251 pred njim, a ni tebi, care, ne učinih zla. 
  1. Tada se car veoma obradova tomu, i zapovedi da izvade Danila iz jame. I izvadiše Danila iz jame, i ne nađe se rane na njemu, jer verova Bogu svojemu.252 

(6,19-23) 

 

19-20. Već u prvu zoru pohitao je car k lavovskoj jami. On je proveo celu noć u budnom stanju i u zoru požurio da dozna šta je bilo sa njegovim omiljenim činovnikom. Prve reči žalosnog cara upućene Danilu u lavovskoj jami bile su: „Danijele, slugo Boga živoga, je li te Bog tvoj, kojem tako postojano služiš, mogao izbaviti od lavova?“253 

Darije je već od ranije znao za Danilovog živog Boga. Prorok Danilo je poučio cara o svom Bogu, kao Bogu nad bogovima. Car se nadao da će taj Bog da spase svoga vernog slugu. On je to žarko želeo. Posle neprospavane noći i griže savesti car je želeo da dozna šta je sa Danilom. 

21-22. Odgovor proroka Danila na prvo carevo pitanje nije sadržao u sebi nikakve gorčine i prekora caru. To su bile samo reči poštovanja i dobre volje i želje: „O care, da si živ do veka! Bog moj posla anđela svojega i zatvori usta lavovima.“ Bog je prema svome obećanju sačuvao svog vernog slugu. Možda Danilo nije video anđela, ali on je čvrsto verovao u Božju pomoć i prisutnost anđela (uporedi Dela 12,7). 

Anđeo je stvarno zatvorio usta lavovima, mada to Danilo nije video; on je samo osetio njegovo dejstvo (vidi Jevrejima 11,33). 

Ipak, na kraju prorok skreće pažnju caru na njegovu slabost i nepravdu, ali na takav način da mu car to nije mogao uzeti za zlo. On nije skrivio ni svom Bogu, a ni samom caru i državi. I upravo zbog toga što je bio nevin, poslao je Bog, kome je on služio neprestano i istrajno, svog anđela koji je zatvorio usta lavovima. Danilo je ostao živ i zdrav u lavovskoj jami silom koja je jača od svake zemaljske sile. Ovo se čudo dogodilo zbog ovakve vere Božjeg sluge. O ovome piše apostol Pavle u Jevrejima 11,33. 

  1. Car se veoma obradovao što je Danilo ostao u životu. Zakon je bio zadovoljen i zato je sad car mogao da izvadi Danila iz lavovske jame. Zakon nije zahtevao likvidiranje prestupnika nego samo „da se baci u lavovsku jamu“ (stih 7).

Kada je prorok izašao iz jame on nije bio ni najmanje povređen ili ranjen. Sve ovo se dogodilo „jer se pouzda u Boga svoga“. 

 

  1. Kazna nad Danilovim neprijateljima

(6,24) 

 

  1. „Potom zapovedi car, te dovedoše ljude koji bijahu optužili Danila, i baciše u jamu lavovsku njih, decu njihovu i žene njihove; i još ne dođoše na dno jami, a lavovi ih zgrabiše i sve im kosti potrše.“ 

(6,24) 

 

  1. „Kralj naredi da se dovedu ljudi254koji behu tužili Danila, i da se bace u jamu lavovsku.“255 „Oni ljudi“ (uporedi stihove 5 i 6), tj. viši činovnici koji su stvarali plan protiv proroka Danila. Možda su oni protestovali kada se kamena ploča uklonila da bi Danilo izašao iz jame, jer su i njihovi pečati bili pored carevog na tom kamenu.

Ovde se ispunila ona Solomunova izreka: „Ko /drugom/ jamu kopa u nju će pasti.“ (Priče 26,27; Priče 11,8; Psalam 7,16; 14,1) Izgleda da su zaverenici tvrdili da Danilovo čudno izbavljenje može da se objasni time što lavovi nisu bili gladni. 

Da se bace u lavovsku jamu: oni, i deca njihova i žene njihove.“256 Ovo je bio stari persijski običaj da se sa muževima kažnjavaju i njihove žene i deca. Neki tvrde da je ovakva surova presuda, kad se najpre kazna izvršuje nad decom, pa onda nad majkama i najzad nad muževima, izricana samo prema zaverenicima protiv cara. Tek što su žrtve pale u jamu, lavovi su im potrli sve kosti. 

„Bog nije sprečio da se Danilovi neprijatelji bace u lavovsku jamu. Sve ovo je trebalo da posluži da se prorokovo izbavljenje još više uzdigne i da se jasno istakne pobeda istine nad nepravdom. Hrabrošću i verom ovog čoveka Sotona je pobeđen, a Gospodnje ime se uzvisilo.“ 

 

  1. Carev izveštaj o izbavljenju proroka Danila

(6,25-28) 

 

  1. Tada car Darije pisa257 svim narodima i plemenima i jezicima što življahu u svoj zemlji: mir da vam se umnoži. 
  1. Od mene je zapovest da se u svoj državi carstva mojega svako boji i straši Boga Danilova, jer je on Bog živi, koji ostaje doveka,258 i carstvo se njegovo neće rasuti259, i vlast će njegova biti do kraja260; 
  1. On izbavlja i spasava, i čini znake i čudesa na nebu i na zemlji, on je izbavio Danila od sile lavovske.“ 

(6,25-27) 

 

  1. Car Darije je objavio manifest svim podanicima svog svetskog carstva kao nekad vavilonski car Navuhodonosor (Danilo 4,1). Ova carska naredba upućena je svim narodima, plemenima i jezicima. To je bio rezultat Danilovog čudnog izbavljenja u slavu nebeskog Boga.

26-27. U svom manifestu Darije ide jedan korak dalje od Navuhodonosora. On izražava veliko poštovanje prema nebeskom Bogu iako i on ostavlja, pored živoga Boga, i druge domaće bogove. Ovaj objavljeni manifest sadrži u sebi sledeće osobine: 

  1. On je živi Bog, a svi drugi su mrtvi. 
  1. On postoji večno, a drugi su prolazni. 
  1. On ima svoje carstvo; On je sve stvorio i vlada nad tim. 
  1. Njegovo carstvo neće nikada propasti, a sva druga imaju svoj kraj. 
  1. Njegova vlast je beskrajna i nikakva ljudska sila ne može mu se nasuprot staviti. 
  1. On je izbavitelj iz opasnosti. 
  1. On spasava nevoljne i nemoćne kada mu se za pomoć obrate. 
  1. On čini znake i čudesa na nebu i na zemlji. 
  1. On je spasao proroka Danila od lavova, čime je pokazao svoje staranje za svoje verne sluge i svoju veliku silu. 

Posle čudnovatog izbavljenja Danilovih drugova iz ognjene peći, car Navuhodonosor je izdao naredbu svim narodima u svome carstvu da će se kazniti smrću svako ko pohuli na nebeskog Boga (Danilo 3,29). Slično je učinio i Darije posle čudnovatog spasenja Danila u lavovskoj jami. Njegovim manifestom se zapoveda da se svi boje i poštuju Danilovog Boga. Ne treba misliti da je Darije napustio mnogoboštvo. Ali, on je priznao Danilovog Boga kao živog Boga čije carstvo postoji u večnosti i kome nema kraja. Car nije objavio da on sam priznaje tog Boga kao jedinog istinitog Boga. 

 

  1. „I taj Danilo beše srećan261za carovanja Darijeva i za carovanja Kira Persijanca.“ 

(6,28) 

 

  1. „Taj Danilo“ (kao u stihu 3) je imao mnogo uspeha za vreme vladanja midskog cara Darija i persijskog cara Kira. On je kod njih bio u časti i ugledu. Ponavljanje reči u ovom stihu ne znači odvajanje persijskog od midskog carstva, nego se samo na ovaj način razlikuju vladari. Prvi je bio Miđanin, a drugi Persijanac. Posle Darija došao je na presto Medopersije Kir II.

Ovim stihom završava se istorijski deo Danilove knjige u kom se opisuje život čoveka koji je Boga stavio na prvo mesto u svom životu. Nasuprot carevima i njihovim savetnicima, koji nisu bili voljni da slušaju Boga, prorok Danilo stoji kao svetao primer šta Bog može da učini za pojedince i narode koji poštuju svog Stvoritelja. 

Danilov karakter, njegova ličnost i sposobnost opravdavaju puno poverenje kod onih koji su ga znali. Car Darije je ovo u Danilu nazvao „velikim duhom“. Ljudi su o njemu uvek imali samo dobro mišljenje. Danilo je bio omiljen kod pretpostavljenih još dok je bio đak (1,9). On je bio najpre postavljen da stoji pred carem (1,19), a posle je bio glavni carev savetnik (2,48,49; 5,11). Najzad je postao jedan od triju starešina nad „upraviteljima“ (6,1-3.28). 

Ovo Danilovo napredovanje je bilo usko povezano sa Božjom naklonošću. Bog mu je dao sposobnost za učenje, a uz to je imao izraziti proročki dar, što su mnogobožački vladari nazvali „duhom svetih bogova“ (4,18; 5,11.14). Danila su i sami anđeli štitili. On je dobijao viđenja kao odgovor na molitvu (9,19-23; 10,12.14). Danilo je bio, a i danas je, svedok za Boga preko svoje knjige. 

Njegovo osećanje odgovornosti pred Bogom gonilo ga je da uzdigne Božju čast. On je iskoristio svaku priliku da svedoči za Boga, što se vidi iz sledećeg:  

  1. Danilo nije nikad krio svoju vernost prema Bogu, bilo da je reč o hrani (1,8-12) ili molitvi (6,10), pa i kad je govorio vladarima svetskih carstava (2,28.37.45; 4,24.25; 5,18.21.23; 6,22). 
  1. Danilo je dao smeli savet caru Navuhodonosoru (4,19.24.27), oštro ukorio Valtasara (5,18-23) i prebacio caru Dariju što je odobrio da se baci u lavovsku jamu (6,10; 5T, 527).  
  1. Danilo se ozbiljno brinuo za napredak Božjeg naroda. On je revno ispitivao Pisma da bi doznao Božji plan za njegov narod (9,1-4). Danilo se toplo molio za podizanje Jerusalima (9,15-20; 10,2.12.14) 

Danilovo osnovno načelo je bilo da Bogu da čast i da mu služi i pored teškoća i raznih okolnosti (DA, 330). Ovo načelo je formiralo ceo njegov karakter i ličnost. On je stalno savetovao vladare da i oni prihvate ista načela u svom životu. 

Ovaj Božji čovek je imao jak osećaj zavisnosti od Boga, što se otkrilo u njegovoj poniznosti, veri i zahvalnosti. On je ponizno tražio mudrost od Boga i onda Mu dao čast (2,28.30), iako je imao velikog uspeha u radu. Njegove redovne molitve i zahvaljivanja jasno pokazuju da on nije nikad zaboravio da on nema nikakve sile i snage po sebi (6,10.11; 5T,569). Danilo je izražavao i zahvalnost do kraja svog života. U danima uspeha kao i u opasnosti, on uvek „padaše na kolena svoja tri puta na dan“ i „davaše hvalu Bogu“ (6,10). Prorok Danilo je osobito gajio veru. On je imao potpuno poverenje u Božja načela i verovao je da se Bog stara za one koji Ga slede. On je s puno vere tražio čistu hranu i Bog je divno nagradio njegovu veru (1,8-20). Danilo je najpre ponudio caru da mu otkrije carev san (2,16-18). Njegovo spasenje od lavova je bilo delo njegovog poverenja u Boga (6,23). 

Danilova pokornost Bogu u njegovom privatnom životu pomogla mu je da pokaže neke vrline kao što su kontrola u ishrani, ljubaznost i učtivost, vernost u poslovanju i nepokolebljiva odanost Bogu. U pogledu ishrane on je bio odlučan da ne krši zdravstvena načela (1,8). Njegovo lepo ponašanje se zasnivalo na pravoj plemenitosti srca (Ed, 54-57). Njegova besprekorna vernost u svetovnim poslovima pokazala se sve do njegove duboke starosti (6,4.22.28). U ovome je on dobar primer za svakog učenika i poslovnog čoveka (CT,486; 7T,248). Njegovu odanost prema Bogu morali su da potvrde i njegovi neprijatelji (6,5). 

Prorok Danilo je zaista bio „pravi Izrailjac u kome nije bilo lukavstva“, primer šta Bog može da učini za „one koji mu se pokore i koji celim srcem žele da se ostvari njegova namera.“ (Ed,57) 

Posle dvogodišnje vladavine cara Darija, vladao je car Kir sedam godina i onda predao vlast svom sinu Kambisu II, koji se u Jezdri 4,6 naziva Ahasver (Asvir). On je vladao sedam godina i pet meseci, do 522. godine pre Hrista. 

Posle ovog cara vladalo je do propasti ovog carstva 331. godine pre Hrista, još devet vladara; tako da je svega jedanaest vladara bilo na persijskom prestolu. To su bili: 

  1. Smerdis,  
  1. Mag (Lažvu) koji se isto naziva Artazastra, a grčki Artakserks (Jezdra 4,7); on je vladao sedam meseci u 522. godini pre Hrista.  
  1. Darije Histasp (Veliki), 524-486.pre Hrista.  
  1. Kserks (486-465 pre Hrista).  
  1. Artakserks I Longiman (465-423.pre Hrista).  
  1. Darije II Not (423-404.pre Hrista).  
  1. Artakserks Memnon (404-359.pre Hrista) 
  1. Oh (358-338. pre Hrista) 
  1. Ars (338-336.pre Hrista) 

Godina 336. je bila prva godina vladavine poslednjeg persijskog cara Darija Kodomana. To je bio čovek lepe i otmene pojave, hrabar i plemenit. Tek što je seo na presto, pojavio se moćni car i zavojevač o kome nam i Sveto pismo govori. To je bio grčki car Aleksandar Veliki. Posle bitke kod Arbele 331. Pre Hrista, gde su Perisjanci potučeni do nogu, Aleksandru Velikom je bila otvorena cela Azija. 

 

 

 

 

 

 

 P R O R O Č K I    D E O 

(poglavlja 7-12) 

 

Ovaj deo Danilove knjige sadrži proročanstva (snoviđenja i viđenja), ali pored njih ima i nekih pojedinih činjenica, koje su u vezi sa tim proročanstvima, kao na primer Danilova bolest (Danilo 8,27); post, žalost i molitva (Danilo 9,1-20; 10,1-3) itd. 

Prvo proročanstvo ovoga dela je Danilovo lično snoviđenje o četiri zveri, koje predstavljaju carstva, i o „malom rogu“ kao duhovnoj sili (Danilo 7). 

Drugo proročanstvo je viđenje koje je vezano svojom sadržinom za snoviđenje o četiri zveri i opisuje poslednja tri carstva u vidu borbe između ovna i jarca i „malog roga“, koji je veoma narastao prema jugu, istoku i svetoj zemlji (Danilo 8). 

Treće proročanstvo je dobio prorok Danilo u vezi sa ispitivanjem vremena o 70 godina u Jeremiji 25,11.12. Tu se iznosi početak velikog proročkog lanca od 2300 godina i objašnjava njegov prvi deo od 70 sedmica ili 490 godina (Danilo 9). 

Četvrto proročanstvo sadrži izjave o razvoju pojedinih budućih događaja sve do poslednjih događaja na zemlji (Danilo 10-12). 

Sva ova proročanstva su izneta po strogo hronološkom redu. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  1. SNOVIĐENJE PROROKA DANILA O ČETIRI SVETSKA CARSTVA, „MALOM ROGU“ I BOŽJEM CARSTVU

(Danilo 7,1-28) 

 

Upoređenje 2. i  7. poglavlja  Knjige proroka Danila 

 

Upoređenjem četiri carstva, koja su slikovito predstavljena delovima čovečijeg tela, sa četiri carstva, koja su prikazana u vidu četiri zveri koje izlaze iz mora, jasno se prepoznaje da je reč o istim carstvima. Svi tumači Svetog pisma su saglasni da snoviđenje iz Danila 2 treba da se tumači na isti način kao i snoviđenje iz Danila 7.  Hrišćanske crkve smatraju da su ova četiri carstva: Vavilonsko, Medo-Persijsko, Grčko-Makedonsko i Rimsko svetsko carstvo. Luter kaže: „U ovom tumačenju i mišljenju ceo je svet jednodušan, a i dela istorije snažno to potvrđuju.“ 

Ovo mišljenje je vladalo sve do pred kraj 18. veka, mada je i ranije bilo beznačajnih odstupanja. Ali, od kako je, pod uticajem deizma i racionalizma, vera u natprirodno poreklo i karakter biblijskih proročanstava počela da se ljulja, sa odbacivanjem autentičnosti Knjige proroka Danila odbacila se i činjenica da se četvrto svetsko carstvo odnosi na Rimsko carstvo. Od tada se počelo tvrditi da je prorok Danilo živeo u vreme Makabejaca i da se četvrto carstvo, kao i „mali rog“, odnose na Antioha Epifana, sirskog vladara koji je proganjao Jevreje. 

Sličnost između Danila 2 i 7 – Ova sličnost proizilazi iz sledećeg: 

  1. Oba poglavlja su napisana na haldejskom jeziku. 
  1. Broj ispred carstva potpuno se slaže. 
  1. Opisivanje Božjeg carstva je u oba poglavlja jednako. 
  1. Četiri vrste metala u Danilu 2 su po svojim osobinama i spoljašnjosti paralelna sa četiri zveri u Danilu 7. Jasno se vidi opadanje spoljnjeg izgleda i sjaja, a porast grubosti. 
  1. Deset prstiju iz Danila 2 odgovaraju deset rogova u Danilu 7. 
  1. U oba poglavlja reč je o četiri zemaljska svetska carstva i osnivanju Božjeg carstva na zemlji. 

Razlika između Danila 2 i 7 – Razlika se sastoji u sledećem: 

  1. Ličnosti koje su imale snoviđenje su različite. U Danilu 2 je to car Navuhodonosor i prorok Danilo, a u Danilu 7 samo prorok Danilo. 
  1. Vreme ovih snoviđenja je različito: Danilo 2 – 603. godina pre Hrista, a Danilo 7 – 541. godina pre Hrista. 
  1. Danilo 7 podrobnije opisuje i ima više pojedinosti o četiri carstva. U ovom poglavlju ima dosta novoga od pretežnijeg značenja. 
  1. Dok se u Danilu 2 oseća mrtvilo, jer je i sam kip od mrtve materije i samo odvaljivanje kamena proizvodi neko kretanje i život, dotle u Danilu 7 vidimo život i kretanje, jer je reč o živim bićima, a to je mnogo interesantnije i izrazitije. 
  1. Između četiri svetska carstva i uspostavljanja Božjeg carstva na zemlji u Danilu 7 umeće se i „mali rog“, koji predstavlja protivbožanske težnje u događajima svetske istorije. 
  1. Ovom „malom rogu“ u Danilu 7, koji se vidljivo javlja na svetu iz zemaljskih svetskih carstava, stoji nasuprot „Sin čovečiji“, koji će osnovati Božje carstvo posle uništenja protivbožanske sile. 
  1. Dok Danilo 2 samo izveštava o uništenju svetskih carstava, Danilo 7 iscrpno opisuje sud, na temelju čije odluke treba da se izvrši ovo uništenje. 
  1. Dok se u Danilu 2 ne spominje narod Božjeg carstva, u Danilu 7 se jasno označava kao „sveti narod Najvišega“, čiji dar je „sin čovečiji“. Prema svemu rečenom Danilo 2 iznosi spoljnu stranu toka istorije sveta, dok Danilo 7 iznosi unutrašnju stranu. 

 

  1. Snoviđenje proroka Danila o četiri zveri i „malom rogu“

(7,1-8) 

 

  1. „Prve godine Valtasara cara vailonskoga usni Danilo san i vide utvaru glave svoje262 na postelji263; tada napisa san i pripovedi ukratko264. 
  1. Danilo progovori265 i reče: videh u utvari svojoj noću, a to četiri vetra nebeska udariše se na velikom moru. 
  1. I četiri velike zveri izidoše iz mora, svaka drugačija. 
  1. Prva beše kao lav, i imaše krila orlova; gledah dokle joj se krila poskuboše266 i podiže se sa zemlje i stade na noge kao čovek, i srce ljudsko dade joj se. 
  1. Potom, gle, druga zver beše kao medved, i stade s jedne strane267, i imaše tri rebra u ustima među zubima svojim, i govoraše joj se: ustani, jedi mnogo mesa.268 
  1. Potom videh, i gle, druga, kao ris, imaše na leđima četiri krila kao ptica, i četiri glave imaše zver, i dade joj se vlast. 
  1. Potom videh u utvarama noćnim, i gle, četvrta zver, koje se trebaše bojati,269 strašna i vrlo jaka, i imaše velike zube gvozdene, jeđaše i satiraše, i gažaše nogama ostatak,270 i razlikovaše se271 od svih zveri pređašnjih, i imaše deset rogova. 
  1. Gledah272 rogove, i gle, drugi mali rog izraste među onim, a tri prva roga iščupaše se pred njim; i gle, oči kao oči čovečije behu na tom rogu, i usta koja govorahu velike stvari.273 

(7,1-8) 

 

  1. „Prve godine Valtasara, cara vavilonskoga usni Danilo san i vide utvaru glave svoje na postelji…“ Ovo snoviđenje dobio je sam prorok Danilo, a anđeo mu tumači, dok u Danilu 2, san je dobio car Navuhodonosor, a protumačio ga je prorok Danilo. Pošto je prorok dobio ovo snoviđenje u prvoj godini Valtasarove vladavine, a kraj njegove vladavine se opisuje već u Danilo 5, to znači da Danilo 7 hronološki treba da dođe pre Danila 5. Ali, kako poglavlja 3-6 iznose samo pojedine događaje, a poglavlja 7-12 sadrže razna proročka viđenja, to je i Danilo 7. poglavlje ušlo u proročki deo knjige zbog svoje sadržine.

Ovo napominjanje vremena kada je prorok dobio snoviđenje izgleda da je u vezi sa ranijim sličnim događajima koji su važni i u vezi sa ovim snoviđenjem. To je bio san cara Navuhodonosora koji je prorok Danilo protumačio. 

Ova četiri svetska carstva, koja treba da vladaju do uspostavljanja Božjeg carstva ponovo se pominju, ali samo u vezi sa Božjom vladavinom na zemlji i radi saznanja datog Božjem narodu. 

„Tada napisa san.“ Prorok Danilo je odmah napisao ovo viđenje čim ga je dobio. To nam upravo pruža izvesnost o autentičnosti i tačnosti viđenja. Ova zabeleška mu je poslužila kao temelj za pisanje njegove knjige (Danilo 12,4). 

„Pripovedi ukratko.“274 Ovde se misli na one tačke koje su važne za istoriju dela spasenja. Prorok Danilo je ukratko objavio samo sadržinu svojih snoviđenja, koje je napismeno stavio. 

Dalje, jasno se primećuje da se te glavne tačke, pošto su se iznele u Danilu 7,2-14 stalno ponavljaju, dopunjuju i tumače. Ali u Danilu 7-12 nalaze se svi bitni delovi Danilovog snoviđenja. 

  1. „Četiri vetra nebeska udariše se na velikom moru.“ Ovde se opisuje postanak svetskih zemaljskih carstava. Da se u ovom poglavlju radi o simboličkom predstavljanju dokazuje stih 17. Carstva su se javila posle velikih ratova.

„Vetar nebeski“ je biblijski simbolički izraz za političke prevrate i ratove (Isaija 21,1.2; Jeremija 25,31-33; 49,36), a broj „četiri“ je u neposrednoj vezi sa četiri zveri (uporedi stih 3). Dejstvo ovih vetrova opisuje se u Isaiji 17,12; 57,20. 

„More“ ili „vode“ je simbolički izraz za narode, plemena i jezike (vidi Otkrivenje 17,15). Pod „velikim morem“ razume se Sredozemno more koje je za prednjoazijske narode Veliko more ili okean (vidi Isus Navin 15,47). Proroci Starog zaveta su često u svojim govorima upotrebljavali reč „more“ da bi označili mnogobožački svet koji je neprijateljski raspoložen prema Božjem narodu, a koji je često pretio da svojim valovima prekrije mali Božji narod (uporedi Isaija 8,7.8; 17,12; 27,1; 57,20). Ta četiri vetra „izbiše“ na velikom moru. 

  1. „Četiri velike zveri.“ Slika zveri koje grabe plen posle bure predstavlja dolazak na vlast jednog naroda za drugim pomoću političkih prevrata i ratova. (GC, 439)

Sva ova carstva su se pojavila posle velikih sukoba i ratova među narodima. Ona su izašla iz velikog i maglom pokrivenog mora u vidu zveri i pojavila se pred prorokom. Danilo nije video ove zveri da hode po zemlji. One su ostale u moru. To su prema 17. stihu  svetska carstva koja su se pojavila iz mora tj. mnogobožačkih naroda i vladale na našoj zemlji (uporedi Otkrivenje 13,1.11). Ona se prikazuju kao „strašne zveri“ (uporedi Isaija 27,1; 51,9; Jezekilj 29,3; 32,2; Psalam 74,13). 

Prikazivanje careva i carstava pomoću simboličkih slika životinja je vrlo stari običaj. To potvrđuju razne zastave, znaci i spomenici sa ovakvim simbolima. Najstariji ovakvi simboli su iz Egipta i Asirije. I dvanaest plemena Izrailja imala su svoje simbole. Od životinja kao simbola najviše se javljaju: lav, panter i bik. U Asirskoj državi su bili najmnogobrojniji simboli u raznim životinjama. U ruševinama Ninevije iskopani su mnogi kolosi životinjskih kipova, koji simbolišu silu i slavu ovog carstva. 

Od 8. veka pre Hrista, Izrailj je bio naročito pritiskivan od Asirije i drugih okolnih zemalja i zato su njegovi proroci, govornici i pesnici te države predstavljeni pomoću ranih životinja, kao na pr. Pomoću lava, bika (Asirija) ili krokodila i zmaja (Egipat). Nije ništa čudnovato što se u Danilu 7,8 javljaju zveri kao simboli carstava kao što su haldejsko i asirsko. 

Ali u Danilovim proročanstvima su ove zveri potpuno originalne kao simboli duhovnog značenja država, koje one predstavljaju. 

„Svaka drugačija.“. Ovde se naglašava različitost ovih zveri. To je opravdano jer  one predstavljaju različite države, karaktere naroda i metode. Ova razlika je ovde naročito živa i upadljiva za razliku od kipa u Danilu 2 gde se prikazuje jedinstvo, kontinuitet i razvoj svetske bezbožne sile u četiri faze. Dok Navuhodonosor vidi slavu i veličinu svetskih carstava, osimbolisanu u sjajnim metalima, Božji prorok vidi te protivbožanske tvorevine kao strašne i krvožedne zveri. 

  1. a) Opis četvrte zveri
  2. „Prva zver“. Ona je opisana pomoću lava i orla. Blagodareći simbolima starih država, možemo reći da se pod ovim simbolom razume prvo vavilonsko svetsko carstvo (asirsko-haldejsko), koje je vladalo 606-536. pre Hrista.

Iskopane su ruševine koje nam otkrivaju doba Nevroda, a u kojima se nalaze ostaci figura lavova sa krilima i ljudskim glavama. Sem toga, u Vavilonu su se našle mnoge figure životinja sa krilima, koje su svakako bile simboli sile i slave ovog carstva. Car Navuhodonosor se opisuje kao lav po snazi i orao po brzini, što potvrđuju i njegovi savremenici (vidi Jeremija 4,7; 50,17.18; 49,22; Jezekilj 17,3.12; Plač Jeremijin 4,19). Ova slika lava i orla paralelna je i po svom redu i sili odgovara zlatnoj glavi iz Danila 2. Vavilon je pod Navuhodonosorom vladao carski kao lav među životinjama. On je pobedio neprijatelje brzinom orla. Prorok Jeremija kaže: „Gle, ja ću podići Haldeje, ljuti i brzi narod. Njihovi konji su brži od orlova…“, itd. 

„Ja gledah dokle joj se krila poskuboše.“ Znači: dokle mu se sila i sloboda kretanja nije uzela. On nije mogao više pobedonosno da „leti nad zemljom“ i da kao gospodar bdi nad njom. Njegova je moć i slava počela da opada. 

„I ljudsko srce dade joj se.“ Odjednom se ova zver podigla, bez krila, sa zemlje pred Danilom, postavila se „na noge“ i dobila „ljudsko srce“. U Danilu 4,31-33 nalazimo izveštaj kako je vavilonskom caru Navuhodonosoru uzeto „ljudsko srce“ (razum) i dato „životinjsko srce“ za sedam godina, a posle tog vremena ponovo mu je dato „ljudsko srce“ (vidi Danilo 4,34). Ovo se odnosi na najznačajnijeg vavilonskog cara Navuhodonosora koji je podignut od životinjske poniženosti do ljudskog dostojanstva i časti. Prva zver je došla do „ljudskog srca“, tj. do pravih misli i poniznosti pred Bogom. Ona – zver, tj. car Navuhodonosor je završio život s priznanjem i hvalom Bogu, dok poslednja zver završava s huljenjem, neprijateljstvom i sudom (stihovi 7-11). Prvo svetsko carstvo je bilo najbolje i najplemenitije od sva četiri. To je bilo zlatno carstvo u svetu. Bog je pokušao da preko vernih ljudi pouči vladare Vavilona da priznaju njegova načela i kontrolu. Ali, oni su to odbili i zato je Sotona vladao svetom preko zveri i pokušavao da uništi Izrailja nasiljem i odvođenjem u ropstvo, ali on nije uspeo. Vavilon je pao, pošto je vladao od 626. do 539. godine, a Izrailj je sačuvan. 

  1. „Druga zver“. Ona je bila slična medvedu. Ova zver predstavlja drugo, Medo-Persijsko carstvo sveta, koje je vladalo od 536. do 331. godine pre Hrista.

Posle lava po svojoj jačini i značaju dolazi medved (uporedi 1.Samuilova 17,34; Priče 28,15), kao što posle zlata dolazi srebro. Ova zver je veoma proždrljiva, ali s druge strane troma. 

„I stade s jedne strane“ tj. medved se nagnuo na jednu stranu, na persijsku stranu. U ovoj državi nadjačao je persijski elemenat i persijska dinastija nad midskom. Ovo se ističe i u Danilu 8,3 pomoću roga u ovna, koji je bio „viši od drugoga i posle naraste“. 

„Imaše tri rebra u ustima među zubima.“ Tri rebra među zubima označavaju plen ove zveri. Ova tri rebra predstavljaju Vavilon (538), Lidiju (547) i Egipat (525), tri najveće i najuglednije među pobeđenim zemljama. Neki misle da je ovo samo simbolički puni broj porobljenih zemalja. 

„I govoraše joj se: ustani, jedi mnogo mesa.“ Ove se reči odnose na osvajanja ovog carstva, posle ova tri rebra; na osvajačke i pljačkaške pohode ovog carstva (uporedi Mihej 3,3). 

Ovaj narod je bio vrlo surov i grabljiv. 

  1. „Treća zver.“ Ova zver predstavlja treće, Makedonsko-Grčko svetsko carstvo, koje je vladalo od 331. do 323. (odnosno 168.) godine pre Hrista. Ris nije ni tako carskog izgleda kao lav, niti tako jak kao medved, ali je veoma grabljiva i pokretna zver. Već 800. godine pre Hrista Osija je prorokovao o „risu koji vreba na putu“ (Osija 13,7.8). Izrailjci su bili pod vavilonskom i medo-persijskom vlašću, a biće i pod grčkom vlašću, dok ne dođu pod najstrašniju vlast četvrte zveri.

„Imaše na leđima četiri krila kao ptica.“ Već kod lava vidimo krila koja predstavljaju brzinu. Mada je ris okretna i brza životinja, ipak joj se daju krila i to ne dva, nego četiri da bi se što jače istakla velika brzina kojom je grčko carstvo osvojilo svet. Pobedama Grčke, a naročito pod carem Aleksandrom Velikim, nema primera u istoriji sveta. Aleksandar je za nepunih šest godina osvojio sve države na Istoku do reke Ganga u Indiji. Njegovi pohodi su bili dugi ukupno 18 000 km. To je bilo munjevito osvajanje – zato se i predstavlja risom sa četiri krila. Ovo carstvo počinje i prestaje sa svojim predstavnikom i najvećim carem, Aleksandrom Velikim. On lično može da se isto uporedi sa bojom dlake ove zveri. Ris je šaren. Car Aleksandar je bio neobično hitar i neustrašiv u svim svojim poduhvatima, ali i promenljivog karaktera. On je umro u Vavilonu 323. godine pre Hrista posle groznice, posledice pijanstva. 

Josif Flavije piše da je jevrejski prvosveštenik, kada je Aleksandar Veliki prolazio kroz Palestinu, izašao pred njega i pokazao mu ovo proročansto u Knjizi proroka Danila. Kaže se da mu je ovo dalo hrabrosti, tako da je svom snagom napao Persijance  i pobedio ih. 

„I četiri glave imaše zver.“ Ove četiri glave predstavljaju raspadanje ovog carstva posle smrti cara Aleksandra Velikog na četiri manja carstva (Danilo 8,22). 

Posle Aleksandrove smrti, njegovi su generali podigli na presto njegovog maloumnog brata Filipa IV Arhideja. Malo kasnije Aleksandrova žena je rodila sina i on je proglašen za cara pod imenom Aleksandar IV. Dvadeset godina posle smrti Aleksandra Velikog, šest njegovih generala pokušali su da očuvaju imperiju i vladaju u ime mladog Aleksandra. Ali, nastala je borba za vlast među njima. Jedan od njih, Antigor, pokušao je da vlada celom imperijom. Ostali su ustali na njega i pobedili ga kod Ipsusa 301. godine pre Hrista. Posle ovog, njegove vojskovođe su postale potpuno samostalni gospodari u svojim pokrajinama i vladali nad njima pod imenom dijadoha. Ovo je u viđenju predstavljeno sa četiri glave ove zveri. Ova četiri dijadoha su sledeći: Kasandar – on je vladao u zapadnom delu carstva nad Makedonijom i Grčkom; Lizimah je na severu uzeo Trakiju i delove Azije koji se nalaze na obalama Bosfora i Helesponta u Crnom moru; Ptolomej je upravljao na jugu carstva u Egiptu, Lidiji, Arabiji i Palestini; Seleuk je vladao zemljama Sirije i ostatka države na istoku. Ova podela je isto tako predstavljena sa četiri roga u jarca iz Danila 8. 

  1. „Četvrta zver.“ Poslednja zver se ne može uporediti ni sa jednom od poznatih zveri na zemlji. Zato je ona bez imena. To je „strašna, užasna i neobično jaka zver“ sa gvozdenim zubima. Ona je sve žderala oko sebe, satirala i ostatak gazila nogama. Ova zver predstavlja četvrto, Rimsko svetsko carstvo, koje je vladalo od 31. godine pre Hrsita do 476. godine posle Hrista.

Ovo je carstvo gvozdenom silom svoga oružja osvojilo ceo tadašnji kulturni svet. Gvožđe predstavlja, kao u Danilu 2, tvrdoću koja sve lomi pred sobom, a zubi su simbol gramzljivosti. Ova zver nije zadovoljna svojim plenom kao ostale zveri, nego u divljem gnevu gazi nogama sve što nije mogla da proguta. Oko 200. godine pre Hrista Rim je postao gospodar nad zapadnim Sredozemljem, i počeo da dolazi u vezu sa Istokom. Godine 197. Rim je pobedio Makedoniju i stavio grčke gradove pod svoju zaštitu. Godine 190. on  je pobedio Antioha III i uzeo od Seleukovaca teritoriju sve do Taurus planina. Posle bitke kod Pidna, 168. pre Hrista, Rim je srušio makedonsku monarhiju i podelio je u četiri dela. On je opomenuo Antioha IV da ne napada Egipat. Zatim, 146. godine Rim je prisvojio Makedoniju kao svoju provinciju i mnoge grčke gradove potčinio ovoj provinciji. 

Za prodiranje Rima na istok (na Balkan) najvažnija je 168. godina. Ali, vladari iz dinastije Seleuka i Ptolomejaca ostali su na vlasti mnogo duše: do 63. u Siriji, a do 30. u Egiptu. Dakle, priključenje Rimu ove tri grčke države kao provincije bilo je 146., 64. i 30. godine pre Hrista. 

Neki istoričari naglašavaju naročito 168. godinu, zato što je Rim te godine srušio makedonsku monarhiju i spasao Egipat da ne dođe pod vlast Antioha IV Seleuka. Ovo dokazuje da je Rim u ovo vreme stvarno kontrolisao sve tri države, iako je osvojio samo jednu. 

Sve ovo  je bio postepeni proces i zato nema nekog određenog datuma. Rimska svetska vlast je postepeno rasla na Istoku.   30. godine pre Hrista konačno je priključena teritorija Aleksandra Velikog sve do Egipta.  

„I imaše velike zube gvozdene.“ Ovi zubi simbolišu snagu i grubost. Rim je gutao države i narode. Ponekad su čitavi gradovi bili razrušeni, kao na primer Korint 146. godine. Kad nije mogao da pokori neki narod on ga je odvodio i prodavao ljude kao robove. 

„Ona beše drukčija od svih pređanjih zveri.“275 Dok su prve tri zveri, i pored svoje različitosti bile slične, ova zver je sasvim drugačija i zato se za nju nije mogla naći slika ili simbol. Neki misle da se ova razlika odnosi na karakter i postupanje Rimske države za razliku od grčko-istočnjačkog karaktera i osobina. Poznato je da je Rim pljačkao i potpuno uništavao osvojene države i gradove. 

„I imaše deset rogova.“ Dok obične životinje imaju dva roga ova zver ima deset. Ovi rogovi su simboli moći i sile (uporedi 5.Mojsijeva 33,17; 1.Samuilova 2,10; Psalam 18,2; Mihej 4,13). Broj deset je simbolički broj za zemaljsku puninu i označava množinu vladavina. To su države osnovane unutar granica Rimske imperije. 

  1. b) Mali rog
  2. Prorok gleda kako između ranije izraslih deset rogova izrasta jedanaesti rog, „mali rog“. Reč „mali“ se ovde odnosi na njegov početak (uporedi Danilo 8,9), a ne na njegovo kasnije stanje, tj. kad je ojačao i porastao toliko da je po izgledu bio čak „veći“ od svih ranijih, izraslih rogova (stih 20). Njegovo snažno rastenje predstavlja zemaljsku, svetovnu snagu, a to što je u ljudskom vidu pokazuje njegovu duhovnu silu. Ovo je carstvo koncentrisano u jednom ljudskom biću. Oči i gledanje simbolišu ljudsku oštroumnost, a usta i govor ljudski autoritet i značaj. Ova usta su govorila strašno o nebeskim stvarima.

On je iščupao i uklonio tri od deset rogova koji su bili pred njim i smetali mu. Stih 26. nam kaže šta će na kraju biti sa ovim „malim rogom“. 

Postoje četiri tumačenja „malog roga“: 

  1. Da je to Antioh Epifan, kralj Sirije (176-164. pre Hrista). Ali, pošto je četvrta životinja Rim ovo nije tačno. 
  1. Teza futurista – 10 rogova u prošlosti, jedanaesti u budućnosti; 10 rogova – carstva, a jedanaesti – čovek antihrist. 
  1. Muhamed – katoličko shvatanje; sila van Zapada. 
  1. Papstvo – staro tumačenje. 
  1. Božji istražni sud i carstvo „Sina čovečijega“

(7,9-14) 

 

  1. „Gledah dokle se postaviše prestoli, i starac276 sede, na kom beše odelo belo kao sneg, i kosa na glavi kao čista vuna, presto mu beše kao plamen ognjeni, točkovi mu kao oganj razgorio. 
  1. Reka ognjena izlažaše277 i tecijaše ispred njega, tisuća tisuća služaše mu, i deset tisuća po deset tisuća278 stajahu pred njim; sud279 sede, i knjige se otvoriše. 
  1. Tada gledah radi glasa velikih reči280 koje govoraše onaj rog; i gledah dokle ne bi ubijena zver281 i telo joj se raščini i dade se da izgori ognjem282. 
  1. I ostalim zverima uze se vlast, jer dužina životu beše im određena do vremena i do roka283. 
  1. Videh u utvarama noćnim284, i gle, kao sin čovečiji iđaše s oblacima nebeskim285, i dođe do starca i stade pred njim286. 
  1. I dade mu se vlast287 i slava288 i carstvo da mu služe svi narodi i plemena i jezici; vlast je njegova vlast večna, koja neće proći289, i carstvo se njegovo neće rasuti.290 

(7,9-14) 

  1. „Gledah dokle se postaviše preostali i starac291sede.“ Ova slika je dobro poznata biblijska slika (Otkrivenje 4,2; Jezekilj 1). Ona nam ukazuje na nebo, gde se vrši sud. Sud je zaseo. Istorija ovoga sveta završiće se sudom. Nauka o konačnom obračunu i sudu za sve ljude je važna nauka Svetog pisma (Propovednik 12,13.14; Matej 11,20-24; Jovan 5,22.27; Dela 17,31; 24,25; 2.Korinćanima 5,10; Otkrivenje 20,11-15). Završna faza ovog suda će biti posle hiljadugodišnjeg carstva (Otkrivenje 20,5-12), a početna faza mora biti pre drugog Hristovog dolaska jer će se na kraju tog suda uzeti vlast zemaljskim silama (Otkrivenje 19,19.20). Početak ovog suda opisuje se u Danilu 8.

„Starac“ zauzima predsedavajuće mesto (vidi Psalam 9,4; Isaija 28,6). Starešina dana je Bog Otac. Psalmista kaže: „Pre nego se gore rodiše i sazda se zemlja i vasiljena i od veka do veka ti si Bog.“ (Psalam 90,2) 

Sam Isus je rekao: „Boga nije vidio niko nikad.“ (Jovan 1,18) Danilo je video samo prikaz božanstva. Koliko ovaj prikaz odgovara stvarnosti teško je znati. Bog se prikazuje u raznim vidovima; npr. Isus u Otkrivenju 19,11-15; mi ne mislimo da će Isus ovako izgledati pri svom drugom dolasku. Ali svaka od ovih stvari ima svoje značenje. U Danilovom viđenju mi nalazimo simbole večnosti, čistote i pravde. Da je Bog ličnost o tome nema sumnje. „Bog je duh; ipak On je ličnost, jer čovek je načinjen po Njegovom obličju.“ (8T, 263) 

On, koji je uzrok svakog postojanja i izvor svakog zakona, predsedavaće ovom sudu. To je Svevišnji protiv koga drsko ustaje „mali rog“ (stih 25). 

Ovde se opisuje zasedanje istražnog suda, koji se obavlja u nebeskom svetištu, dokle još „mali rog“ govori protiv Svevišnjeg na zemlji. Ovo je jedino mesto u Svetom pismu gde se opisuje ličnost Boga Oca. 

Bela haljina simboliše čistotu, pravednost i svetost Sudije (O Jovu 29,14), nasuprot ljudskoj prljavoj haljini (Isaija 59,6). Bela kosa kao sneg (uporedi Otkrivenje 1,14) simbolički predstavlja karakter njegovog Bića. Kakav je sudija takav će biti i njegov sud. 

Zatim se opisuje Njegov presto. On je svetlio kao plamen, tj. kao da je od njega načinjen. Ova slika ognjenog plamena koji izlazi i dejstvuje iz samog Božjeg prestola ima naročito simboličko značenje suđenja. (Psalam 50,3) Sudijska stolica sudije sveta je u vidu „nebeskih kola“ (Jezekilj 1,12 i dalje; 10,13 i dalje); točkovi su izbacivali plamen pri svom brzom okretanju. 

  1. „Reka ognjena izviraše292 i tecijaše ispred Njega.“ Ova reka je izvirala od božanskog Sudije, a ne od njegovog prestola. Ona je spremna da proždre sve što je protivno božanskom, što je greh. Ona će zapaliti i grešnu zemlju kada se navrše njeni dani.

Ovi koji služe Bogu Ocu i koji stoje pred Njim nisu ljudi nego anđeli. 

„Kao sluge i svedoci, na ovom velikom sudu uzimaju učešća sveti anđeli na broju ’hiljade hiljada i mirijade mirijada’ /deset hiljada po deset hiljada/. Oni su spremni da služe.“ 

Pred nekim „stajati“ u Svetom pismu znači biti spreman za službu (Danilo 1,4). Ovi stoje kao svedoci i porotnici u krugu oko Sudije. Brojevi „hiljada“ i „mirijada“ su više simbolički izraz velikog mnoštva. Možda ih prorok Danilo i nije mogao sve jasno videti (Psalam 68,17). Anđeli su se oduvek veoma interesovali za čoveka i njegovo stanje. Oni u velikom broju prisustvuju istražnom sudu, kao važnom trenutku u planu spasenja. Heruvimi u zemaljskoj svetinji, koji su gledali na presto blagodati, prikazivali su interesovanje nebeskih anđela i heruvima za delo spasenja. Ovo je tajna milosti u koju anđeli žele zaviriti: da Bog ostaje pravedan kad pravda grešnika koji se kaje i da ponovo uspostavlja vezu sa palim čovečanstvom, da Hristos silazi na ovaj svet da spase i iz ponora izvuče nebrojeno mnoštvo ljudi, obuče ih u svoje haljine pravde, sjedini ih sa anđelima koji nikada nisu sagrešili i dovede ih da žive u večnosti u Božjem prisustvu (1.Petrova 1,12). 

„Sud sede.“ Ovde se misli na sudije kojima su postavljeni „prestoli“ i koji treba da uzmu aktivnog učešća u suđenju. To su svakako neki viši anđeli koji su članovi ovog sudskog tribunala. 

Ovo je sud na temelju sudskih knjiga, izveštaja i svedoka. On zaseda s jedne strane zbog „malog roga“, koji treba da bude osuđen (stih 26), a s druge strane nastalo je vreme kada sveci Višnjeg treba da preuzmu obećano carstvo (stih 22). 

„Po starozavetnoj slikovitoj službi imali su učešća u bogosluženju na dan pomirenja samo oni koji su sa priznanjem i pokajanjem došli Bogu. Njihovi su gresi preneseni pomoću krvi žrtve za greh u zemaljsko svetište. Tako isto i na veliki dan konačnog pomirenja i istražnog suda, uzeće se u obzir samo slučajevi Božjeg naroda, koji je priznao svoje grehe. Sud nad bezbožnima je poseban posao, koji će tek kasnije da se obavi.“ 

„I knjige se otvoriše.“ Po ovim knjigama treba da se sudi. One će se pročitati i svi slučajevi će se dobro ispitati. U Otkrivenju 5 se isto opisuje ovaj istražni sud. 

„Nebeske knjige, u kojima su zapisana imena i dela ljudi biće od presudnog značaja za ovaj sud. Prorok Danilo kaže: „Sud sede i knjige se otvoriše.“ 

Pisac Otkrivenja dodaje opisu istog događaja sledeće: „I knjiga se otvori koja je knjiga života. I sud primiše mrtvi kao što je napisano u knjigama, po delima svojim.“ Sveto Pismo češće spominje knjigu života (vidi Otkrivenje 20,15; 3,5; Filibljanima 4,3; Luka 10,20; Danilo 12,1; Isaija 4,3; Psalam 69,28; 2.Mojsijeva 32,32). U njoj su imena svih onih koji su se odlučili da služe Bogu. U njoj će konačno da ostanu imena onih koji će ući u Božje carstvo. 

„Knjiga života sadrži sva imena onih koji su ikada stupili u Božju službu. Isus je rekao svojim učenicima: „Ali se tome ne radujte što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su vaša imena napisana na nebesima.“ (Luka 10,20) Apostol Pavle govori o svojim vernim saradnicima „čija su imena u knjizi života“. Gledajući žalosno vreme kakvo još nije bilo Danilo spominje spasenje onih koji su zapisani u ovu knjigu. A u Otkrivenju čitamo da će samo oni ući u grad čija su imena zapisana u knjizi života Jagnjeta.“ 

Pored ove knjige ima i drugih knjiga u kojima je zapisan život svakog pojedinca. Tako imamo knjigu za spomen (vidi Malahija 3,16). 

„Knjiga za spomen je napisana pred Gospodom. U njoj su zapisana sva dobra dela onih ’koji se boje Boga i misle o imenu njegovu’. Njihove reči vere, njihova dela ljubavi, zabeleženi su na nebu. Nemija misli na ovu knjigu kad kaže: ’Pomeni me, Bože moj, za to, i nemoj izbrisati dobra mojih koja učinih domu Boga svojega i službi njegovoj.’(Nemija 13,11) U knjizi za spomen ovekovečeno je svako delo pravde. Tamo se nalazi izveštaj o svakom savladanom iskušenju i svakom pobeđenom zlu, o svakoj nežnoj reči saučešća. U njoj je zabeleženo svako požrtvovano delo i svaki bol i tuga podnesene radi Hrista. Psalmista kaže: ’U tebe je izbrojano moje potucanje, suze se moje čuvaju u sudu kod tebe, one su u knjizi tvojoj.’ (Psalam 56,8)“ 

Prema Isaiji 65,6 i Jeremiji 18,23 jasno izlazi da će se na ovom sudu otvoriti još jedna knjiga koju možemo nazvati knjigom greha. 

„Tamo će se podneti izveštaj o gresima ljudi. ’Jer će svako delo Bog izneti na sud i svaku tajnu, bila dobra ili zla.’(Propovednik 12,14) Spasitelj kaže: ’A ja vam kažem da će za svaku praznu reč koju reku ljudi dati odgovor u dan strašnog suda. Jer ćeš se svojim rečima opravdati i svojim ćeš se rečima osuditi.’ (Matej 12,36.37) Sakrivene namere i pobude otkriće se u svojoj stvarnosti, jer će Bog ’izneti na videlo što je skriveno u tami, i objaviće pomisli srca.’ (1.Korinćanima 4,5)“ 

„U nebeskim knjigama vodi se s velikom tačnošću pored svakog imena izveštaj o svakoj lošoj reči, o svakom sebičnom delu, o svakoj neispunjenoj dužnosti, o svakom skrivenom grehu i svakom pretvaranju, o zanemarenim sa neba poslatim opomenama, o neiskorišćenim prilikama, o uticaju na zlo sa njegovim dalekosežnim posledicama – o svemu ovom vode anđeli izveštaj.“ 

„Potom se otvorila druga knjiga, gde su zabeleženi gresi onih koji kažu da priznaju istinu. Svaka kolona je imala svoj naslov, a sem toga, pored pojedinih imena zabeležene su kolone sitnih greha.“ 

Ovaj sud će ispitati svako pojedino ime koje je upisano u knjigu života. Imena onih koji su dostojni ostaće i dalje u knjizi, a nedostojna će se izbrisati. Na ovom sudu će se otkriti sve tajne. Svako delo i pomisao otkriveni su Bogu i biće izneti na ovom sudu. Ništa se neće sakriti. Tamo gde je bilo pokajanja, priznanja i napuštanja greha verom u Hristovu krv koja čisti, zapisaće se da su gresi oprošteni. 

U izveštaju viđenja poslednje faze ovog suda tj. izvršenja presude ovog suda, na kraju hilajdugodišnjeg carstva (Otkrivenje 20,12) opet se spominju knjige. To su sledeće knjige: 

  1. Knjiga života, koja sadrži izveštaje o dobrim delima spasenih. 
  1. Knjiga smrti, koja sadrži izveštaje o zlim delima nepokajanih. 
  1. Knjiga zakona Svetog pisma, prema kojoj je suđeno ljudima. (EW,52) 

 

11-12. „Tada gledah radi glasa velikih reči, koje govoraše onaj rog.“293 Prorok Danilo je sada naročito skrenuo svoju pažnju na „mali rog“ čije su reči prouzrokovale viku.294 On mu je zadavao veliku brigu. Dok je ovaj sud zasedao da svrši svoj posao taj „mali rog“ je govorio drsko o svetim stvarima, sve dok nije bio uništen. 

  1. decembra 1854. papa Pije IX je devicu Mariju proglasio295 za slobodnu od svih naslednih greha (uspenje bogorodice). Godine 1858. objavljena je pojava žene (Marije) devojčice od 14 godina u Lurdu. Godine 1864. izdao je ovaj isti papa silab296 u kom se kaže da je sloboda savesti ludilo i tvrdi da je opravdana nasilna prinuda u crkvi i da prema tome jereticima može biti suđeno, a jednakost hrišćanskih veroispovedanja smatra za prokletu zabludu. On je tvrdio da nijedan papa nije pogrešio i prešao granice svoje vlasti ili zabludio u veri ili moralu. On je, govoreći protiv francuskih biskupa, rekao: „Ja sam put, istina i život!“ I najzad, kao vrhunac svega, 18.jula 1870. proglašen je papa na saboru za nepogrešivog. Za ovo su glasala 533 biskupa. Tako se papa uzdigao nad smrtnim i grešnim ljudima i pripisao sebi Božje osobine. Zar to nije vika prouzrokovana rečima „malog roga“?

Prorok je gledao sve dok ova neprijateljska sila nije uništena i najzad bačena u oganj (uporedi stih 26). Ovde je reč o vlasti koja je dugo vladala na zemlji, pa i za vreme istražnog suda na nebu. Sa uništenjem ove zveri biće najzad uništena svaka Bogu neprijateljska vlast na zemlji. Ognjena reka koja izlazi od velikog Sudije u vezi je sa ovim ognjem koji će je spaliti. Dakle, vlast na zemlji neće preći na novu, petu zver, nego konačno, zauvek nestati. 

„I ostalim zverima uze se vlast, jer dubina života beše im određena do vremena i do roka!“ 

Mada je ranijim zverima oduzeta vlast, one su i dalje postojale. Lav je prešao u medveda, a medved u risa i najzad, ris u četvrtu zver. Tako su one produžile svoj život iako bez vlasti, ali samo do određenog vremena. Kada četvrta zver bude uništena onda će i ostale tri sa njom prestati. Ovo potvrđuje i opis propasti svetskih carstava u Danilu 2,34.35. 

Vavilon je izgubio svoju prevlast 538. pre Hrista, ali on je bio okupiran sve do 7. veka posle Hrista i onda je uništen kao što su proroci prorekli. Persija je izgubila svoju prevlast 331. pre Hrista. Ona je neko vreme pripadala dinastiji Seleuka, ali kad se oslobodila, nju nije više ni jedna zapadna sila osvojila. Njen život je, istina, bio produžen, ali ona nikada nije više imala svoju veličinu i prevlast. Grčki svet je postojao i pod Rimljanima 500 godina, a pod vizantijskim carevima još 1000 godina. I danas postoji Grčka, ali kao mala država. Ali, Rim i pored svoje promenljive sreće, ne samo da postoji i danas preko „malog roga“, nego je i vođa civilizovanog sveta, sve dok „sedne sud i uzme mu se vlast, te će se istrebiti i zatrti sasvim.“ (Danilo 7,26) 

13-14.Videh u utvarama noćnim, i gle, kao sin čovečiji iđaše s oblacima nebeskim.“297 Ovo viđenje stoji u neposrednoj vezi sa prethodnim viđenjem o nebeskom svetištu (stihovi 9-10). Starešina dana se nalazio u nebeskom svetištu, gde treba da se održi sud, a Sin čovečiji dolazi k Starešini dana i stade pred Njim. Prema stihu 14 Sin čovečiji treba da primi vlast, čast i carstvo od Starešine dana. Dakle, Sin čovečiji će primiti carstvo pre nego što se vrati na zemlju. U Hristovoj priči Luka 19,12 o odlasku „čoveka visokog roda“ u daleku zemlju upravo nam se iznosi odlazak Sina čovečijeg  k Starešini dana, da bi od njega primio carstvo i vlast, i da se posle vrati. Prorok Danilo je video u ovom viđenju svečanost postavljanja zakonitog gospodara nad zemljom. Ovo je ono potpuno primanje vlasti opisano u Otkrivenju 11,15-17. Novi Gospodar će primiti carstvo po završetku svoje službe u svetištu, posle čega nastaje njegov dolazak u slavi na zemlju (Matej 24,30) i izricanje suda (Matej 16,27; 25,31; Psalam 110, 1.3.5.6). 

Izraz Sin čovečiji  označava pripadnost ljudskom rodu koja se ovde naročito ističe. Onaj što je došao na oblacima izgledao je kao ljudsko biće. Ovo je bilo za proroka ugodno iznenađenje, koje je kod njega proizvelo dubok utisak. On je očekivao da vidi božansku, natprirodnu, svetu pojavu, a on je video pojavu sličnu čoveku. To je bio Mesija, bogočovek i osnivač Božjeg carstva na zemlji. 

Dok su četiri carstva predstavljena zverima, predstavnik vlasti Božjeg carstva prikazuje se kao čovek. Sem toga, da bi se ova bitna razlika još više istakla, Sin čovečiji se javlja na nebeskim oblacima, koji u Svetom pismu predstavljaju puninu božanske pojave (vidi Psalam 104,3; Isaija 19,1; Jezekilj 10,4). To još više ističe sjedinjenje božanske i ljudske prirode. Sin čovečiji (Mesija) je car carstva koje se sad osnovalo (Danilo 7,14.18.27), a koje će se u stvarnosti uspostaviti posle završetka ljudske istorije na grešnoj zemlji (Matej 25,34). Ova predaja carstva i vlasti pokazuje poraz svih Bogu neprijateljskih sila i pobedu Božjeg carstva (Filibljanima 2,9-11). 

Do uspostavljanja Božje vladavine na zemlji postoji duhovno Božje carstvo na zemlji („nebesko carstvo“ Matej 3,2.4.17) koje se preko Božjeg naroda i u Božjem narodu vidljivo objavljuje. Ovo carstvo mora najpre biti u nama (Luka 17,21) da bi mi mogli, kada dođe  u stvarnosti, biti u Njemu. Ovo carstvo su već priznali Navuhodonosor i Darije (Danilo 2,47; 6,26.27). 

Izraz Sin čovečiji  nalazi se u evanđeljima 82 puta, jedanput u Delima apostolskim (7.56), a dva puta u Otkrivenju (1,13; 14,14). Samo Isus Hristos je upotrebljavao ovaj izraz da bi označio svoju ličnost. On se uvek prikazivao kao Mesija na osnovu Dela 7,13, mesto na koje su se pozivali i Jevreji (Jovan 12,34). Kad sam Isus o sebi govori kao o Sinu čovečijem, On to ne čini samo zato da bi tvrdio kako je On Mesija, nego On naročito želi da sebe označi kao Mesiju iz Danilovog proročanstva, tj. kao Sina čovečijeg, koji je došao s neba na zemlju. Ovo značenje izraza potvrđuje i tekst u Jovanu 1,51 gde se Sin čovečiji  izjednačuje sa „Božjim Sinom koji je hodao po zemlji“. 

 

  1. Anđeo tumači Danilu viđenje

(7,15-22) 

 

  1. „Meni Danilu prenemože duh moj u telu mom, i utvare glave moje uznemiriše me298. 
  1. Pristupih k jednome od onih koji stajahu onde, i zamolih ga za istinu od svega toga299. I progovori mi i kaza mi šta to znači: 
  1. Ove četiri velike zveri jesu četiri cara, koji će nastati na zemlji. 
  1. Ali će300 sveci višnjega preuzeti301 carstvo, i držaće carstvo navek i doveka302. 
  1. Tada zaželeh znati istinu o četvrtoj zveri, koja se razlikovaše od svih i bijaše vrlo strašna, i imaše zube gvozdene i nokte mjedene, i jeđaše i satiraše, a ostatak nogama gažaše, 
  1. I o deset rogova što joj behu na glavi, i o drugom koji izraste i tri otpadoše pred njim, o rogu koji imaše oči i usta koja govorahu velike stvari303 i bijaše po viđenju veći od drugih304. 
  1. Gledah, i taj rog vojevaše sa svecima i nadvlađivaše ih, 
  1. Dokle dođe starac, i dade se sud svecima višnjega305, i prispe vreme da sveci preuzmu carstvo.“ 

(7,15-22) 

  1. Prorok Danilo se u svom duhu veoma uznemirio kad je sve ovo video. Ovo uznemirenje nije došlo otuda što je osećao da još predstoji velika borba Božjem narodu; cilj je uzvišen, ali put je mučan i povezan s velikim nevoljama. On je ovo osećao pre nego što mu je dato pojedinačno tumačenje. On je bio uznemiren jer je video da taj rog nadvođuje svece.

16a. Želeći da više dozna o pojedinostima i značenju svega što je video, Danilo se obratio jednom od onih što su stajali okolo, tj. anđelu koji mu je bio najbliži (stih 10). On ga je zamolio za objašnjenje i tumačenje bez pošteđenja i obzira na prorokovo stanje. 

16b-17. Anđeo mu je objasnio značenje četiri zveri i predaju vlasti, časti i carstva Sinu čovečijem. Zveri predstavljaju svetska carstva na zemlji. Izraz „četiri cara“ koji su prikazani pomoću četiri zveri nisu četiri ličnosti, nego predstavnici četiri carstva (stih 23; 2,37). Ova carstva će se javljati jedno za drugim na zemlji i to će ispuniti čitavu ljudsku istoriju na zemlji do preuzimanja vlasti od strane Sina čovečijeg. 

  1. „Sveci Svevišnjega“ ili samo „sveci“ (stihovi 21-22) nisu anđeli iz stihova 10 i 16 koji su stajali oko prestola, nego Božji narod svih vremena na zemlji koji će naslediti večno carstvo (stih 14). To potvrđuju sledeći stihovi: 2.Mojsijeva 19,6; 5.Mojsijeva 7,6; Isaija 62,12. „Kada se kaže da će oni ’preuzeti carstvo’ to se misli na ustanovljenje carstva Svevišnjega, kada će ovi sveci preuzeti vlast koju im je Hristos osigurao, jer je tu vlast i pravo primio od Starešine dana.

Ovi „sveti“ nisu izrailjski narod kao ličnosti koje se bore i koje će pobediti u ratu protiv Antihrista, kao što to neki misle. Ovo carstvo je carstvo Svevišnjega jer ga On osniva, a ne sami „sveci“. Oni će carstvo preuzeti od Cara koji ga je, prema stihu 14, preuzeo tj. primio od Boga Oca. Oni će ovo carstvo da posednu kao stvarno carstvo na ovoj zemlji. Ovo će carstvo da traje u svu večnost. 

19-20. U ovim stihovima se ukratko ponavlja sve što je kazano u stihovima 7-14 o izgledu ove zveri i njenom delovanju. Novo je u ovom ponavljanju što se spominju „bakreni nokti“ u ove bezimene zveri (uporedi Danilo 2,45.34), pored gvozdenih zuba. Ovim noktima ova zver sve satire, što ne može da pojede. Prema stihu 23 ona će „proždirati svu zemlju, i pogaziće i satrće je“306. U tome je ovo carstvo drugačije od drugih. 

Danilo naročito želi da nešto više dozna o ovoj čudnovatoj i strašnoj zveri. Prve tri zveri liče na životinje u prirodi, uz neke posebne osobine, ali četvrta nije mogla da se uporedi ni sa jednom životinjom na zemlji. Ona je bila naročito divlja i krvožedna; ona sve proždire, kida i nogama satire. Zato je ona proroku ostavila tako jak utisak i on želi o njoj da dozna što više. 

21-22. Prorok Danilo je svu svoju pažnju koncentrisao na rad „malog roga“, koji je sa velikim gnjevom ratovao sa „svecima“; on ih je i nadvlađivao. Ovo je bilo krvavo progonstvo Božje dece na zemlji. To progonstvo, verski ratovi i masovna ubijanja svetaca imali su više žrtava nego sva proganjanja Božje dece od strane mnogobožaca od početka sveta. 

Učenje Katoličke crkve o pravu na progonstvo, kako je objasnio veliki katolički teolog Toma Akvinski, tvrdi da su svi kršteni hrišćani, bilo katolici ili ne, podanici Katoličke crkve. Zato ona ima puno pravo da ih kazni, čak i smrtnom kaznom. Inkvizicija, tj. crkveni sud za jeretike, ima pravo da od građanskih vlasti zahteva da spali one koje ona označi kao jeretike. Inkvizicija je naročito bila poznata u Španiji, Italiji i Holandiji. 

Istorija nam kaže da je 31 000 bilo spaljeno u Španiji, 50 000 je umrlo u Holandiji za vreme cara Karla V. Papsto je podsticalo na masakriranje jednog miliona valdenžana. Papsko proslavljanje krvoprolića 80 000 hugenota za vreme Vartolomejske noći u Francuskoj, jasno dokazuje da je papstvo prouzrokovalo mnoge patnje i prolilo mnogo nevine krvi. To je bila ona „nevolja velika kakova nije bila od postanja sveta do sad niti će biti“, o kojoj govori Isus i dalje kaže: „I da se ovi dani ne skrate, niko ne bi ostao“ (Matej 24,21.22). Dani progonstva su skraćeni blagodareći načelima i duhu reformacije. Ali, neka druga proročanstva nam napominju da će rimski duh opet oživeti u našim danima, kratko vreme pred kraj (Otkrivenje 13; GC, 564-565; 579-581). 

Ovo nadvlađivanje svetaca će da traje sve do zasedanja spomenutog suda, kad sveci preuzmu vlast. 

 

  1. Anđeo daje objašnjenje Danilu o četvrtoj zveri

(7,23-25) 

 

  1. „Ovako reče: četvrta zver biće četvrto carstvo na zemlji, koje će se razlikovati od svih carstava, i izješće svu zemlju i pogaziti i satrti. 
  1. I deset rogova jesu deset careva, koji će nastati iz toga carstva, a posle njih nastaće drugi, i on će se razlikovati od pređašnjih, i pokoriće tri cara307. 
  1. I govoriće reči308 na višnjega, i potiraće svece višnjega309 i pomišljaće da promeni vremena i zakone; i daće mu se u ruke310 za311 vreme i za vremena i za po vremena.“ 

(7,23-25) 

  1. Četvrta zver je simbol četvrtog svetskog carstva na zemlji koje se, videli smo, razlikuje od svih ostalih carstava. To carstvo je bilo Rimsko carstvo. Ono će izjesti svu zemlju i pogaziti i satrti. Naglasak ne leži na „svu zemlju“ nego na reči „izjesti“, što se pojačava još izrazima „pogaziće“ i „satrće“, koje ne predstavljaju osvajanje nego uništenje.

24-25. „Deset rogova jesu deset careva, koji će nastati iz toga carstva.“ Pošto se ovih deset rogova nalaze jedan pored drugog na glavi četvrte zveri, to znači da će oni istovremeno da nastanu iz ovog carstva. Deoba ili odvajanje četvrtog (Rimskog) svetskog carstva simbolički je prikazana pomoću deset rogova, koji opet predstavljaju deset careva ili vladanje na teritoriji Rimske imperije. Izraz „deset careva“ se ne odnosi na ličnosti nego na države i vlast (Danilo 2,38; 7,17). Ovo potvrđuje i simboličkih deset prstiju na nogama kipa iz Danila 2. Ovo se stvarno i dogodilo za vreme seobe naroda 351-483. godine posle Hrista, koju je prouzrokovala najezda Huna. Tada su svi narodi u Evropi bili pokrenuti, a naročito germanska plemena. Ova plemena su navalila na Zapadno rimsko carstvo koje je podleglo godine 476. posle Hrista, a njena teritorija se razdelila među deset sledećih plemena, koja su obrazovala deset država: 

  1. Franci u Severnoj Francuskoj i Belgiji, 351. godine 
  1. Alemani u Južnoj Nemačkoj, 351. godine 
  1. Burgundi u Istočnoj Francuskoj i Zapadnoj Švajcarskoj, 406. godine 
  1. Suevi u Portugaliji, 406. godine 
  1. Vandali u Severnoj Africi, 406. godine 
  1. Zapadni Goti u Južnoj Francuskoj i Španiji, 408. godine 
  1. Anglosasi u Engleskoj, 449. godine 
  1. Istočni Goti u Austriji, Mađarskoj i Jugoslaviji, 453. godine 
  1. Langobardi u Bavarskoj i Austriji, 453. godine 
  1. Heruli u Italiji, 453. godine 

Tako se glina pomešala sa gvožđem (vidi Danilo 2,41-43). 

„A posle njih nastaće drugi i on će se razlikovati od pređašnjih.“ Ovo viđenje nema za cilj da se prorok Danilo upozna sa političkim razvojem deset država, nego se iznosi budućnost Božjeg naroda. Ovde je glavna verska strana budućih događaja, a ovih deset država se samo uzgred spominju, da bi se ukazalo na njihovu vezu sa Rimskom imperijom i „malim rogom“. 

Prorok Danilo je molio da mu se više kaže o ovoj sili koja govori protiv Boga i goni Njegove svece. Anđeo je ispunio prorokovu želju. Njegov odgovor se nalazi u stihovima 23-27. 

Da li je postojala ovakva čudnovata i „drukčija“312 vlast i država među ovih deset država koje su iznikle iz ruševina Rimskog carstva? 

Prvi rimski biskupi uživali su veliki ugled i poštovanje s obzirom na značaj grada u kom su živeli. Rim je bio u prvim vekovima razvijanja hrišćanstva najveći, najlepši i najmoćniji grad na svetu. On je bio carska prestonica i glavni grad svih kulturnih naroda. Rimski biskupi su bili svesni svega toga. Razumljivo je da se želja za prvenstvom rodila kod ovih biskupa. Biskupi rimskih provincija su ovo razumeli i nisu bili tako protivni. Oni su čak štitili rimskog biskupa u sukobima sa episkopima istočnog dela imperije. 

Svetska sila papstva stvorena je usled neobičnih okolnosti i događaja. Ta nova vlast postepeno je rasla iz ruševina Rimske imperije. Stari Rim je postepeno prenosio svoju vlast nad narodima i zemljama na „novi“ Rim, papski Rim. U Rimu je rasla vlast „Petrovog naslednika“ pored vlasti careva dok najzad ona nije postala jedini gospodar. Rimski biskup je postao zastupnik, zaštitnik i otac Rima. 

Dakle, iz haosa prouzrokovanog seobom naroda, a iz ruševina Rimskog svetskog carstva uzdizalo se postepeno novo, „drugačije“ carstvo. Tako je, malo po malo, biskup u Rimu postao glava crkve, „duhovni“ car koji je „po viđenju bio veći od drugih“. Tako se pojavilo papstvo. 

Već je apostol Pavle napominjao da će se među hrišćanima pojaviti ovakva sila (Dela 20,28-30; 2.Solunjanima 2,3-8; 3.Jovanova 9,10; 1.Jovanova 2,8). Nabrojaćemo samo nekoliko imena rimskih biskupa koji su postepeno prisvajali prevlast: Viktor I (193-203) je naredio crkvama na istoku da svetkuju nedelju, ali je bilo uzaludno i pored pretnje isključenjem. Julije I (341-352) je na saboru u Sardu (343) bio sudija među episkopima i biskupima. Sikst III (432-440) je rekao:“ Ja sam označen od Boga da bdim nad celom crkvom.“ Lav I (440-461) je izdao dekret o prevlasti rimskog biskupa; samo je carigradski jednak rimskom. Simah (498-514) tvrdi da rimski biskup sudi umesto Boga. Jovan II (532-535) je bio priznat od Jusitnijana kao glava svih crkava. Grgur I (490-504) nastupa kao vladar. Grgur VII (1073-1085) ograničava građanske vlasti i tvrdi da je on sudija nad kraljevima i carevima. Inoćentije III (1198-1216) meša se u politiku i interveniše u političkim poslovima Evrope. On je bio najstrožiji. Dok je Lav I smatrao pape naslednicima Petra, Inoćentije III je prvi počeo da nosi titulu – zamenik Hristov. 

„I pokoriće tri cara.“ Papstvu je bilo potrebno da postane i svetovni gospodar da bi svoju duhovnu vlast još više ojačao. Njegovoj duhovnoj i svetovnoj nadmoćnosti stajala su na putu arijanska jeres i neka germanska arijanska plemena koja su prodrla u Italiju i došla čak do Rima. 

Ovo učenje je izazvalo veliku borbu i trvenje u hrišćanskoj crkvi radi kojih je održan prvi sveopšti (vaseljenski) sabor u Nikeji 325. godine posle Hrista, za vreme cara Konstantina Velikog. Ovo učenje je proglašeno za jeres; Arije je proteran u Iliriju, a njegovi učenici prinuđeni da napuste novo verovanje. Ali, ovaj sukob nije bio likvidiran na ovaj način. Arijanci su kasnije bili ogorčeni neprijatelji papstva i rimske katoličke crkve. Tamo gde su bili arijanci, katolicizam nije napredovao jer su neka germanska plemena smatrala ovu veru svojom nacionalnom verom, a crkvu za jeres. 

Da su još germanska, arijanska pelemena ostala u Rimu, to bi zaista bilo veoma opasno za katoličke biskupe. Ali proročanstvo nam kaže da će „mali rog“ pobediti u ovom ratu. To se i dogodilo. „Mali rog“ je „pokorio tri cara“.  

Herulski kralj Odoakar, koji je bio arijanac prinudio je 25. avgusta 476. godine posle Hrista na odricanje od prestola poslednjeg zapadnorimskog cara Romula Augustula. On je načinio neke promene u katoličkoj crkvi. Kad je umro papa Simplicije 483. godine, u izbor novog pape umešao se Odoakarov predstavnik i tražio nove izbore u njegovoj prisutnosti. Papstvo nije moglo da trpi ovakve smetnje u svom razvoju. Svoj cilj postiglo je ono pomoću istočnogotskog kralja Teodoriha, koji je takođe bio arijanac. On je u tri maha pobedio Odoakara, koji mu se i predao u Raveni 493. godine, gde je kasnije bio ubijen pri nekoj gozbi. Heruli su se postepeno stopili s drugim plemenima. Tako je iščupan prvi rog 493. godine pred „malim rogom“. 

Teodorih je odbio svako tutorstvo rimskog biskupa. On je čak vršio nasilje nad rimskim biskupom. Jednom je prinudio papu Ivana I da pođe u Vizantiju da bi odvratio grčkog cara Justina da ne proganja arijance. Kad ovaj to nije uspeo, bio je bačen u zatvor gde je umro 536. godine. 

Ali, rimska je crkva u Severnoj Africi još jače osećala pritisak arijanaca. Tamo su Vandali, germansko pleme, bili smrtni neprijatelj rimske crkve. Godine 531. je njihov kralj Hilderih, koji je pomagao grčkopravoslavnom caru Justinijanu, zbačen bio sa prestola i zatvoren. Sada se ukazala pogodna prilika da se umeša u njihove unutarnje poslove i zato je car Justinijan poslao svog čuvenog vojskovođu Velizara sa vojskom. Uz njega je pristalo stanovništvo sa kojim su arijanski Vandali zlo postupali i progonili ih zbog njihove katoličke vere. Velizar je mirno ušao u Kartaginu, bez nasilja i pljačkanja sa muzikom i veseljem. Grubo vandalsko kraljevstvo ukinuto je 534. godine, posle 95 godina vladanja u Africi, Sardiniji i Korzici. Tako je iščupan i drugi rog 534. godine pred „malim rogom“. 

Sada su bili ostali još samo Istočni Goti. Car Justinijan je bacio oko na istočnogotsko kraljevstvo u Italiji. On je poslao svog vojskovođu Velizara sa malom vojskom. On je najpre osvojio Siciliju i posle hrabro prešao na kopno. I tamo su mu katolički Italijani svugde otvarali vrata. Najzad je 536. godine ušao u Rim. Istočni Goti pod Vitigom, opkolili su Velizara u Rimu, ali u martu 538. godine bili su prinuđeni da obustave opsadu. Oni su još neko vreme ostali u Italiji i pokušavali da se podignu. Najzad su izabrali za kralja hrabrog Teja i na podnožju Vezuva vodili poslednju borbu. Teja je, proboden kopljem kad je menjao štit, poginuo, a njegova hrabra vojska se borila do sutra uveče. Ostatak Istočnih Gota se povukao u Alpe 553. godine, gde su se pretopili u tamošnje narode. Tako se iščupao pred „malim rogom“ i treći rog 538. godine. 

Već su Teodosije II i Valentin III nazvali rimskog biskupa „glavom svih careva“. Justinijan je izdao 533. sličan edikt, kojim je bez oklevanja ponovo utvrdio moć rimskog biskupa – pape. On ga je postavio glavom svih crkava na Zapadu i Istoku. Ali, tek 538. godine, kad je Rim bio oslobođen od ovih arijanskih germanskih plemena, dobilo je papstvo svoju punu moć. 

Ova tri arijanska plemena potpuno su nestala na kraju ovog veka. Zemlje u kojima su oni vladali vratile su se pod prevlast „Petrovog naslednika“. Pobedonosni i ponosni papa javlja se od tada sa sjajnom krunom na glavi, kao znak slavne pobede nad tri cara. Kada je papa u svojoj svečanoj pratnji išao na obalu reke Tibar da tamo pogazi nogama Romulov pepeo, ili u crkvu sv. Petra, ili u svoju palatu u Vatikanu, nosio je on katkada na svojoj glavi trijaru (vavilonsku krunu) koja se sastoji od tri krune pobeđenih carstava. On je sveštenički car koji je izrastao kao moćni „rog“ u Rimu posle pobede nad Vandalima u Africi, Herulima i Istočnim Gotima u Italiji, pri čemu mu je mnogo pomagao vizantijski car Justinijan. 

Kasnije, kada je jedno drugo germansko pleme postalo hrišćansko – Franci, ono zamenjuje cara istočne carevine u političkom podupiranju papstva. Kasnije evropski vladari priznaju papu za svog vođu. Na primer, franački kralj Pipin odlazi u rat protiv Langobarda 756. godine na zahtev pape i daje mu teritoriju u Italiji i tako papa postaje i vladar države. Nešto kasnije posle ovog, na Božić 800. Godine, stavlja papa Karlu Velikom krunu na glavu u milanskoj katedrali i proglašava ga vladarem svete Rimske imperije. Time je papa proglasio sebe onim koji postavlja vladare u Evropi. 

„I govoriće reči na Višnjega.“ U stihovima 8 i 20 kaže se: „…i usta koja govoraše velike stvari…“. Protiv koga ona govore kaže nam ovaj 25. stih: protiv Višnjega. On će tako da govori i radi kao što nam kaže apostol Pavle u 2.Solunjanima 2,4. Ta usta će govoriti kao onaj koji je i samog Boga zbacio i sam se smatra i izdaje pred ljudima za Boga. Ovakve reči su stvarno pravo huljenje na Višnjega. 

Dakle, „mali rog“ će se oglasiti kao Višnji na zemlji, „Bogom svih bogova“, „gospodarem svih gospodara“ i „carem svih careva“. On će se smatrati božanskim čovekom tj. pomešanim sa Bogom, kao što je Hristos bio Bog i čovek. 

Papa Jovan XXII je objavio sledeće: „Samo papa izdaje zakone. On je jedini slobodan od svih zakona. Jedino on sedi na stolici sv. Petra, ne samo kao čovek, nego kao čovek i Bog.“ 

Bonifacije VIII veli u svojoj buli sledeće: „Zato mi tvrdimo, odlučujemo i objavljujemo da je za spasenje potrebno da svako ljudsko biće bude potčinjeno papi u Rimu.“ 

Papa Nikola rekao je caru Mihaelu: „Papa, koga je Konstantin nazvao Bogom, ne može nikada biti obavezan ljudima, pošto ljudi ne mogu suditi Bogu.“ 

Pape su dobijale razne titule u toku vremena. One su bile sledeće: „Njegova svetost“, „Zastupnik sina Božjega“, „Naš Gospod Bog, papa“, „drugi Bog na zemlji“, „car sveta“, „car careva i gospodar gospodara“, itd. 

Bilo je i mnogo laskanja upućeno papi od strane njihovih obožavalaca. Venecijanski prelat šalje poruku papi za vreme IV lateranskog zasedanja. Ona glasi: „Ti si naš pastir, naš lečnik, ukratko drugi Bog na zemlji“. Jedan ga je biskup nazvao „Lavom Judinog plemena, obećanim spasiteljem.“ Lord Anton Puči rekao je papi na V lateranskom zasedanju sledeće: „Pogled tvoga božanskog veličanstva mnogo me zastrašuje; jer meni nije nepoznato da je tebi data svaka vlast na nebu i zemlji i da se prororčke reči ispunjavaju na tebi:’Svi carevi zemaljski treba njemu da se pokore i svi narodi da mu služe’.“ 

Najzad da spomenemo direktne i nepobitne dokaze da proročanstvo pod „malim rogom“ misli na papstvo: Pap je proglašen nepogrešivim. Dato mu je svojstvo koje pripada jedino Bogu. Sem toga on polaže pravo da može da oprašta grehe, što može jedino Bog. On tvrdi da može da otvori i zatvori nebo, što je samo Bogu moguće. Spasenje može da dobije samo onaj koji se potčini papi. On je jednak Bogu i Hristu. On je viša duhovna sila na nebu i na zemlji. Pape su čak smatrale da mogu da razreše zakletve prema vladarima koji im se ne dopadaju itd. To je sve huljenje na Boga ili drsko govorenje protiv Višnjega. Ovo je bilo moguće samo tako što je crkva zabranila čitanje Svetog pisma svetovnjacima. Tako je narod izgubio iz vida Božje zakone i prihvatio ljudske propise. Svetovnjacima je bilo pod pretnjom teške kazne zabranjeno da imaju Sveto pismo, osim psaltira i brevijere. 

„I potiraće svece Višnjega.“ Stih 21 nam kaže šta znači to „potirati“ ili tlačiti: „Ovaj rog ratovaše sa svecima i nadvlađivaše ih“. Istorija nam daje dovoljno dokaza o ispunjenju ovog proročanstva, koje se odnosi na „mali rog“. Vođe krstaških ratova izjavili su po povratku s pohoda protiv Albižana sledeće: „Ni pol, ni starost, ni položaj nismo štedeli nego smo svakoga srušili oštricom mača.“ Papa Inoćentije III zahtevao je od francuskog kralja i svojih ratnika: „Sjedini mač sa našim da se zajedno osvetimo tim tako drskim ljudskim zločincima“. Sabor u Tuluzi 1299. godine u svom 36. kanonu pripisuje da svako treba revno da traga za jereticima i kada se takav pronađe potpada pod kaznu. Njegova kuća treba da se poruši, a zemlja konfiskuje. Nemarnost u prokazivanju isto je bila kažnjavana. Setimo se samo strašnih progonstava valdenžana i hugenota u Francuskoj. Broj žrtava ovog potiranja svetaca Višnjega nije nam poznat. Računa se da je papstvo posredno ili neposredno ubilo oko 50 miliona mučenika. Samo za trideset godina za vreme osnivanja jezuitskog reda poginulo je 900 000 ljudi.  

Srednjevekovna inkvizicija je bila moćno oružje rimske crkve. Jeretici su bili mučeni na najsvirepiji način. Inkvizitori su iznenada prodirali u kuće. Sumnjivi su odvučeni u zatvor, gde su bili grozno mučeni da bi priznali krivicu, a kada su priznali onda su bili od suda osuđeni na smrt spaljivanjem na lomači. Ovo je obavljala svetovna vlast „jer crkva ne pije krv“. Gubilišta su bila mnogobrojna. Presude su se izvršavale sa velikom svečanošću u prisutnosti više vlasti i mase naroda. Stvarno, dovoljan je samo letimičan pogled u istoriju papstva i rimske crkve, pa da se u njemu prepozna rad „malog roga“, koji se opisuje u stihovima 21 i 25. 

„I pomišljaće da promeni vremena i zakon.“ „Vremena i zakon“ su temelji koje je postavio sam Tvorac i On ih jedini može menjati. Oni su osnovni uslovi duhovnog života i rada ljudi na zemlji. U Danilu 2,21 se veli da samo Bog ima pravo da menja „ vremena i zakon“. 

Reč „zimnin“ (vremena) označava utvrđeno vreme za praznovanje (dan verskog obreda, vreme praznika), a pod reči „dat“ razume se verski zakon, zakon religije. 

„Mali rog će dakle nastojati da izmeni određeno vreme koje je posvećeno i verski zakon Božjeg naroda. Na primer, kao što je Muhamed promenio praznične dane i zakon. Ova duhovna sila i vlast prisvaja sebi pravo i vlast da menja vremena i zakon Onoga čije svece on potire i to mu se sve dozvoljava za neko određeno vreme. 

Da li je papstvo (katolička crkva) i ovo nastojalo? Katolička crkva je svojim autoritetom izmenila „vremena i zakon“ koji je Bog propisao u Svetom pismu. Ona se hvali kako je promenila subotu u nedelju. To ona smatra znakom svoje moći i ovlašćenja. Dr Ek, poznati Luterov protivnik, rekao je: „Prevlast crkve nad Svetim pismom izlazi iz same činejnice da je crkva pravom pune vlasti koja joj je dana, promenila izvesne propise Svetog pisma. Tako i pored zapovesti o suboti, nedelja je uzela mesto subote“. Arhibiskup Gašpar del Foso rekao je pri otvaranju sabora u Tridentu 1562. godine sledeće: „Nije li to ona (crkva) od Boga osnovana koja je zamenila subotu nedeljom?“ 

Zatim, kada uporedimo katolički udžbenik veronauke sa Božjim zakonom, koji se nalazi u 2.Mojsijevoj 20, odmah se primećuje da nedostaje Druga zapovest koja govori o zabrani slika i kipova, a Deseta zapovest je podeljena na dve. To je učinilo papstvo. „Naročito obeležje zveri i njene ikone je prestupanje Božjih zapovesti. Danilo kaže o „malom rogu“ tj. papstvu: „I nastojaće da promeni vremena i zakon.“ 

I Pavle naziva ovu silu „čovek bezakonja“, koji se podiže iznad Boga. Ova se proročanstva dopunjuju. Samo promenom božanskog zakona moglo se papstvo da uzdigne iznad Boga. Ali, ko se svesno drži ovako promenjenog zakona daje time najvišu čast onoj sili koja je to učinila. Ovakva poslušnost prema papskim zakonima znak je veze sa papstvom namesto sa Bogom. 

U stihu 20 se kaže: „I beše po viđenju veći od drugih.“ Papa je bio ustvari glava i gospodar Evrope u srednjem veku. Carevi i kraljevi dobijali su od njega svoje krune i žezla. Oni su ga uzdizali na svojim štitovima, a on im je nogom stajao na vrat. Narodi su bili podnožje njegovim nogama. On se sa svog visokog prestola pokazivao začuđenom narodu i to ne kao zemaljsko nego nebesko veličanstvo čije je osobine i vlast drsko prigrabio na zemlji. Tako je on izgledao veći od svih ostalih. Papska hijerarhija gospodarila je od Kipra do Gibraltara i od Finskog zaliva do Severne Afrike. U tim zemljama vladalo je klerikalno načelo svemoćne vlasti katoličke crkve. Ova vlast je bila kao zimzelen koji obuhvata celo drvo i penje se do samog vrha. Pomoću laskanja, pretvaranja i praznog sujeverja pružala se njegova vlast pod imenom sv. Petra dok nije uhvatila čvrstog korena u srcima samih careva čijim mačem je gonio svoje neprijatelje. Kad je bilo potrebno on je svojim nogama gazio i same careve (npr. Henriha IV), koji su se morali poniziti i poljubiti ga u papuču. Ovde se proročanstvo potpuno slaže s istorijom. 

„I daće mu se u ruke313 za314 vreme i za315 vremena i za po vremena.“ Ovde treba naročito naglasiti da se radi o proročkom, a ne običnom vremenu. Otuda je i smisao reči simbolički, a ne doslovni. Ove reči koje predstavljaju vreme su simboličke i označavaju mnogo duže vremensko razdoblje nego što same reči doslovno označavaju. Haldejska reč ovde upotrebljena je „idian“, a znači vreme, ali kao i jevrejska reč „jom“ označava vremensko razdoblje, naročito vreme od jedne godine (Danilo 4,23). Kad god je u proročanstvu reč o vremenu, simbolički dan označava godinu (Jezekilj 4,6; 4.Mojsijeva 14,14). Proročka godina koja se uzima kao osnova u ovom proročanstvu ima 360 dana. Drugi izraz „vremena“ je dual tj. dvostruki deo vremena ili dva vremena. I najzad još pola (pelag, podeljen, pola) vremena. To znači svega tri i po godine (42 meseca – 1260 dana) proročkih (Otkrivenje 12,14; 13,5; 12,6). Za ovo vreme će papstvo da pokuša da promeni „vremena i zakon“, potiraće svece Višnjega i govoriti reči na Višnjega (stih 25). To je papstvo radilo kad je pokorilo tri arijanska plemena 538. godine. Te godine je papstvo dobilo vlast u svoje ruke, blagodareći caru Justinijanu. On je još 533. godine oglasio biskupa u Rimu za glavu svim crkvama, ali papstvo je tek ove godine bilo u stanju da preuzme vlast. Kad računamo od 538. godine (vreme papske prevlasti) 1260 godina, dolazimo do 1798. godine. Šta se te godine dogodilo sa papstvom? Vojska francuske republike ušla je u Rim i ovaj grad oglasila republikom, a papu Pija VI odvela u ropstvo, gde je umro 1799. godine. 

Dakle, tačno posle proročkih tri i po godine /1260 kalendarskih/, prestala je vlast rimskog pape u Evropi. Vizantijski car Justinijan, sa svojim vojskovođom Velizarom, podigao je papu na vlast 538. godine, a car Napoleon i njegov general Bertier tačno posle tri i po proročke godine ukinuo je ovu vlast i papu odveo u ropstvo. Iako je kasnije izabran novi papa u Rimu, papska vlast je opadala do 1870. godine, kada je Garibaldi u svom patriotskom oduševljenju za ujedinjenje Italije uklonio poslednju papsku državu, a papa prestao da bude svetovni vladar. 

Način rada „malog roga“ opisuje se u stihu 8: „I gle, oči kao oči čovečije.“ „Mali rog“ je pomoću vešte politike i postepenog jačanja i razvijanja u ratu i miru, postao „veći“ od svih ostalih rogova. Ali, njegovom svetskom gospodarenju najviše je doprineo njegov duhovni karakter i autoritet. Papstvo je stvorilo i propovedalo teoriju da je njegova duhovna vlast božansko zastupništvo na zemlji. Papa se smatra zastupnikom Hristovim, a sveštenstvo (tajnom-sakramentom posvećenja) posrednici između Boga i ljudi. Crkva predstavljena u kleru je nepogrešiva; ovakva crkva je živa inkarnacija Božje Reči. Vidljivi sakramenti su središte celokupne službe Bogu; zato su oni dostojni svetosti. Crkva je vlasnik duhovnog blaga i ona ga deli preko pape i klera. Na ovome se i zasniva sistem ispovedanja. Sve su to mudro izmišljene i sprovedene ideje, koje su naročito prilagođene ljudskim osećanjima i naklonostima kao i misticizmu. 

S druge strane, Sveto pismo je dugo bilo na tuđem jeziku, a kasnije je crkva zabranila svetovnjacima da ga čitaju. Poznavaoci i čuvari verskih tajni bili su samo svštenici. Papstvo je zavelo strogu kontrolu nad svojim vernicima. Svako protivljenje je bilo ugušeno. A da bi ljudske duhove i umove odvelo od verskog razmišljanja, istine i potrebe za spasenjem, papstvo je razvilo u crkvi nečuvenu umetnost i književnost. Ono je zaista bilo „tvorac“ najvećeg stepena, ali ne nebeske nego ljudske mudrosti. Ta sposobnost „malog roga“ izražena je vrlo pogodnim simbolom kojim se prikazuje ljudska mudrost. Taj simbol su „čovečije oči.“ One pokazuju budnost koja posmatra celu zemlju (pomoću svojih sveštenika, organizacije, a naročito preko ispovedaonice). Ove oči su uvek otvorene i nikad ne spavaju. One dobro poznaju ljudske slabosti i naklonosti. Ovakvo upravljanje i odgajanje vernih je zaista najveća ljudska mudrost. 

 

  1. Preuzimanje vlasti „svetaca“

(7,26.27) 

 

  1. „Potom će sesti sud, i uzeće316 mu se vlast, te će se istrebiti i zatrti sasvim317. 
  1. A carstvo i vlast i veličanstvo carsko pod svim nebom daće se narodu svetaca višnjega; njegovo će carstvo biti večno carstvo, i sve će vlasti njemu služiti i slušati ga.“ 

(7,26.27) 

 

  1. „Potom će sesti sud, i uzeće mu se vlast, te će se istrebiti i zatrti sasvim.“ Ovde je reč o sudu nad „malim rogom“ čija vlast ima da prestane. Ovaj sud treba da počne posle navršetka tri i po proročka vremena. To povrđuju stihovi 21. i 22.

Vlast „malog roga“ počela je sve više da slabi od 1798. godine (Danilo 12,12), ali ovo se osobito primetilo tek 1844. godine, kad je otpočeo istražni sud na nebu (Otkrivenje 14,6). Godine 1848. Papa je bio proteran iz svog glavnog grada, a njegova svetovna vlast je nestala potpuno 1879. godine, kada je Viktor Emanuel, ujedinjujući Italiju, zaposeo Rim i od njega načinio prestonicu. 

Ovde je reč o Božjem sudu nad neprijateljem Boga i njegovog naroda kao u Danilu 7,7. Crkvena prevlast je te godine prestala u svetovnom pogledu. Ona je počela da opada, mada će da postoji sve do Hristovog dolaska (2.Solunjanima 2,8), ali samo kao sen ranije svemoći. Najzad, ona će biti zauvek uništena o drugom vaskrsenju (stih 11 uporedi sa Otkrivenjem 20,10). 

  1. Sveci Višnjega, koji su dugo bili tlačeni i proganjani, najzad će naći mir u Božjem carstvu. To će carstvo biti večno „pod svim nebom“, na njegovom prestolu će sedeti zakoniti Gospodar i Car. Prorok Danilo vidi to doba koje će nastupiti posle mnogo nevolja i borbe, kroz koje Božji narod mora da prolazi. Tada će Božji narod dobiti svaku vlast na zemlji (uporedi 1.Mojsijeva 1,28), na kojoj neće više biti Sotone i neprijatelja Boga i Njegovog naroda. Ovo će biti Božje večno carstvo u svoj svojoj punini, nasuprot svetskim carstvima (Danilo 4,36).

 

  1. Utisak snoviđenja na Danila

(7,28) 

 

  1. „Ovde je kraj ovoj reči.318 A mene Danila vrlo uznemiriše misli moje319, i lice mi se sve promeni;320 ali reč sačuvah u srcu svom.“ 

 

28.“Ovde je kraj ovoj reči.“321 Anđeo koji je objašnjavao proroku, završio je svoje objašnjenje. Ovim prestaje i samo snoviđenje. 

Prorok Danilo se probudio. Ovo snoviđenje ga je veoma uznemirilo. Boja lica mu se promenila, što je bio znak njegovog unutrašnjeg uzbuđenja. Ali, reči anđela koji mu je protumačio snoviđenje sačuvao je Danilo u svom srcu. 

 

 

 

 

  1. VIĐENJE PROROKA DANILA O MEDOPERSIJSKOM I MAKEDONSKO-GRČKOM SVETSKOM CARSTVU I „MALOM ROGU“

(Danilo 8,1-27) 

 

U Danilu 8 opisuje se viđenje koje je imao prorok Danilo u budnom stanju. Prorok je u viđenju prenešen u duhu u Suzu, u pokrajinu Elam. Ova tvrđava je bila kasnije carska prestonica svetskog carstva. Prorok Danilo gleda iz same prestonice ove države njenu sopstvenu propast u viđenju o ovnu i jarcu. 

Od ovog poglavlja (Danilo 8) pa do kraja svoje knjige prorok piše opet na jevrejskom jeziku. Deo knjige od Danila 2,4 do 7,28 napisan je prvobitno na haldejskom jeziku, jer je to imalo za Vavilonce naročiti značaj i vrednost. Tu se iznose istorija i proročanstva o njihovoj svetskoj vlasti i njenoj propasti. Ali, ostala proročanstva od Danila 8. do 12. poglavlja dolaze istorijski posle vavilonskog svetskog carstva i odnose se uglavnom na Božji narod i crkvu u opštim crtama. Zato je Danilo sve ovo i napisao na jevrejskom, svetom jeziku, kojim se Bog služio da u Starom zavetu objavi svoja obećanja i namere. 

 

  1. Vreme i mesto viđenja

(8,1.2) 

 

  1. „Treće godine carovanja Valtasarova pokaza se meni Danilu utvara posle one koja mi se pokazala pre. 
  1. I videh u utvari; a bijah u Susanu u gradu koji je u zemlji Elamu322, kad videh,  i videh u utvari i bijah na vodi Ulaju.323 

(8,1.2) 

  1. Dve godine posle prvog viđenja (Danilo 7), dobio je prorok Danilo ovo svoje drugo viđenje. To je bilo pre osvajanja Vavilona od strane persijskog cara Kira 538. godine pre Hrista. Prorok Danilo je imao tada oko 73 godine. Obično se uzima da je prva godina cara Valtasara 541. godina pre Hrista; a njegova treća godina vladanja bi bila 539-538. pre Hrista. Te godine je Danilo dobio ovo viđenje, posle dve godine ozbiljnog proučavanja i molitve (PK, 553-554).
  2. Kad je prorok dobio ovo viđenje izgledalo mu je kao da je u Suzi, u prestonici pokrajine Elam. U viđenju on je bio pokraj reke Ulaj. Dok se u 1. stihu iznosi vreme ovog viđenja, u ovom stihu se iznosi mesto. Tvrđava ili dvorac „Šušan“ (staropersijski Suza), danas Šuš, je bio kasnije glavni grad pokrajine Elam i prestonica medopersijske svetske vlasti i carevine. Prema Nemiji 1 i Jestiri 1 ovo mesto je bila zimska rezidencija persijskih careva. Za vreme vavilonske vlasti pripadala je Suza vavilonskim carevima, gde su oni imali svoj dvorac.

Prorok Danilo je svakako dolazio carskim poslovima u Suzu i on je ovo mesto dobro poznavao. Otprilike tri godine posle ove vizije pobunio se Abradat, knez ove pokrajine i prišao Kiru, a ova se pokrajina priključila Medopersiji (Isaija 21,2).  

Car Kir je uzeo Suzu za glavni grad svog carstva, a Darije Histasp ju je proširio i ukrasio. Prorok se nalazio pokraj reke Ulaj, danas Karha, istočno od grada. U starim asirskim spisima spominje se ova reka. Ona je tekla pored grada Suze s jedne strane, dok je s druge strane tekla reka Koasp. U jednom duborezu nađenom u Kujundžiku prikazan je položaj ovog grada. 

 

  1. Viđenje o ovnu

(8,3.4) 

 

  1. „I podigoh oči svoje i videh, i gle, stajaše kraj vode ovan, koji imaše dva roga, a rogovi behu visoki, ali jedan viši od drugoga, i viši naraste posle. 
  1. Videh ovna gde324 bode na zapad i na sever i na jug, i nijedna zver ne mogaše mu odoleti, i ne beše nikoga ko bi izbavio od njega, nego činjaše što hoćaše, i osili.“ 

(8,3.4) 

 

  1. Ne bi se mogla dati pogodnija slika o Medopersijskom svetskom carstvu od slike ovna sa dva visoka roga. Dva visoka roga predstavljaju dva naroda i carstva iz kojih je ovo svetsko carstvo postalo. Ovo potpuno odgovara istoriji ovog carstva.

Pošto je pad Vavilona predstojao, on nestaje sa proročkog vidika i prorok Danilo sada posmatra razvoj novog carstva i njegovu budućnost iz same njegove prestonice. Ali, iako je Medija starije carstvo od Persije, ipak je ovo drugo bilo pretežnije i dalje je još živelo kao posebno carstvo. Viši rog je narastao kasnije. Car Darije je bio medski car i gospodar ovog svetskog carstva za vreme osvajanja Vavilona. Ali posle njega stupio je na presto njegov nećak Kir, koji je bio persijski car (uporedi Danilo 5,31 sa 6,28). Za njegove vladavine je ovo svetsko carstvo došlo do svog punog izražaja.  

  1. Ovan bode na zapad, sever i jug. Ovo svetsko carstvo je osvojilo na zapadu: Vaviloniju, Siriju, Lidiju i Malu Aziju; na severu: Armeniju i Skitiju; a na jugu: Egipat, Libiju, Etiopiju i Arabiju. Nijedna zemaljska sila joj se nije mogla suprotstaviti, dok nije postigla svoju određenu visinu. Ovo svetsko carstvo je postalo tako veliko za vreme jednog od njenih careva, cara Asvira (Ahasvera), da se prostiralo od Indije do Etiopije (Jestira 1,1). Zato se i kaže da je ovan činio sve što je hteo i postao silan. Ovo carstvo je zaista bilo veliko.

 

  1. Viđenje o jarcu

(8,5-7) 

 

  1. „A kad motrah, gle, iđaše jarac od zapada povrh sve zemlje a ne doticaše se zemlje; i taj jarac imaše rog znamenit među očima svojim. 
  1. I dođe do ovna koji imaše dva roga, kojega videh gde stoji kraj vode, i potrča na nj gnevno silom svojom. 
  1. I videh ga gde dođe do ovna, i razgneviv se na nj udari ovna, te mu slomi oba roga i ne beše sile u ovnu da mu odoli, nego ga obori na zemlju i pogazi ga, i ne beše nikoga da izbavi ovna od njega.“ 

(8,5-7) 

 

5-6. „Iziđe jarac…i potrča na nj.“ Dok je Danilo posmatrao ovna, odjednom se pojavi sa zapada jarac sa velikim rogom između očiju. On se u brzini nije ni doticao zemlje (uporedi Danilo 7,6). Ovakve jednorožne životinje nalaze se naslikane na spomenicima Ninevije, Vavilona i Persepolja. One simbolišu veliku snagu i brzinu. Simbolika je ovde vrlo jasna; ogromna brzina i neposredni cilj – da se sruši ovan. 

Prema 21. stihu jarac predstavlja Grčko carstvo. Ovo se slaže sa činjenicama istorije. Grci su pod vođstvom Aleksandra Velikog, koji je prikazan u viđenju kao rog između očiju, vrlo brzo nadirali na Istok. Ovaj veliki vojskovođa i prvi grčki car napao je svom snagom Medopersijsko svetsko carstvo. Aleksandar Veliki se prvi put susreo sa Darijem i njegovom vojskom kod reke Granik u Frigiji 334. godine pre Hrista. Aleksandrova vojska od 35 000 ljudi preplivala je reku i napala medopersijsku vojsku koja je bila pet puta veća, i pobedila je. Grci su tu i tamo nailazili na medopersijsku vojsku i potukli je do nogu. 

  1. „Udari ovna…i pogazi ga.“ Ovaj stih nam daje u opštim crtama Aleksandrov pohod na Medopersijsko carstvo. Posle nekoliko velikih sukoba kod Granika, Isa, Arabele i na reci Ulaju medopersijska sila je bila potpuno uništena. Oba roga su slomljena. Ova životinja (ovan), tj. Medopersijsko carstvo je oboreno na zemlju i pogaženo. Niko mu nije mogao pomoći. Aleksandar Veliki je u roku od 10 godina osvojio čitavo Medopersijsko carstvo, Aziju i prodro čak do srca Indije. On je nastojao da sve to helenizira. Car Aleksandar je sve to sjedinio na Istoku pod grčkom vlašću.

 

  1. „Mali rog“ i njegove borbe protiv Višnjeg, Njegovih svetaca, svetišta i istine

(8,8-12) 

 

  1. „I jarac posta vrlo velik; a kad osili, slomi se veliki rog, i mesto njega narastoše znamenita četiri roga prema četiri vetra nebeska. 
  1. I iz jednoga njih izide jedan rog malen i naraste vrlo velik prema jugu i istoku prema krasnoj zemlji. 
  1. I naraste dori do vojske nebeske  i obori na zemlju neke od vojske i od zvezda, i pogazi ih. 
  1. I naraste dori do poglavara toj vojsci, i uze mu svagdašnju žrtvu, i sveti stan njegov obori. 
  1. I vojska bi dana u otpad od žrtve svagdašnje, i obori istinu na zemlju, i što činjaše napredovaše mu.“ 

(8,8-12) 

 

  1. „A kad osili slomi se veliki rog.“ Ovan je bio velik, a jarac vrlo velik. Kad se Aleksandar Veliki vratio u Vavilon i počeo da uređuje svoju ogromnu državu, imao je samo 32 godine. Svet je ležao pred njegovim nogama. Izaslanici čak iz Galije, Španije, Kartagine, Sicilije, Sardinije i Italije došli su u Vavilon da ga pozdrave. On nije bio oslabio usled starosti, niti je bio  istrošen u ratu, nego kad je bio na vrhuncu svoje slave Aleksandar je umro 323. godine od groznice kao veliki alkoholičar. Slomio je veliki rog među očima.

Odmah posle njegove smrti nastala je borba oko nasleđa prestola. Posle sedmodnevnog prepiranja podignut je Aleksandrov maloumni brat Filip Arhidej na presto. U njemu i Aleksandrovom sinu Aleksandru IV Egu gledalo se produženje ovog carstva. Ali, uskoro su svi oni bili ubijeni i tako je nestala ova dinastija. 

Posle ovog događaja Aleksandrove vojskovođe, koje su upravljale u raznim krajevima ovog velikog carstva, oglasile su se za samostalne vladare tzv. diadohe (Danilo 7,6). Među njima je nastala svađa i neprijateljstvo i za 15 godina održala su se samo njih četiri, kao što to predviđa proročanstvo. To su bili: Seleuk, koji je vladao nad Sirijom, Vavilonom, Persijom, na istoku do Indije; Lizimah, koji je imao Trakiju i Bitiniju; Kasandar je imao Makedoniju i Grčku, a Ptolomej Egipat, Palestinu i Arabiju. Oni su vladali na četiri kraja sveta: Seleuk na istoku, Lizimah na severu, Kasandar na zapadu i Ptolomej na jugu. Dakle, ova četiri roga predstavljaju: Siriju, Trakiju, Grčku i Egipat. Ovi su rogovi bili „znameniti“ iako su predstavljali samo delove bivšeg svetskog carstva. 

  1. „Iz jednog od njih iziđe jedan rog malen i naraste vrlo velik (neobično velik) prema jugu i istoku i prema krasnoj zemlji.“ Ovde se opisuje „mali rog“, koji je izrastao iz jednog od četiri znatna roga.

Neki katolički komentatori smatraju da je ovaj rog, „mali rog“, koji je kasnije narastao „neobično velik“, carstvo Seleuka – Antioh Epifan. Ali, već je Aleksandar Veliki nazvan „vrlo velikim rogom“, a ovaj je „neobično velik“. Antioh Epifan nije bio veći od Aleksandra Velikog. On je istina progonio Božji narod i oskvrnio svetinju, ali je vladao kratko vreme i bio neopažen vladar. Njegov otac Antioh Veliki posle poraza plaćao je Rimljanima danak, a Antioh Epifan je bio kao otac u Rimu. On je bio mali vladar koga istorija skoro i ne spominje. 

Veoma je pogrešno kad se „mali rog“ iz Danila 7 tumači da je antihrist, a „mali rog“ iz Danila 8 da je Antioh Epifan, što neki čine. Između ova dva „mala roga“ ne postoji u stvari nikakva razlika. 

Dva svetska carstva predstavljena ovnom i jarcem u Danilu 8, spadaju u četiri svetska carstva iz Danila 2 i 7. Sâmo nebesko biće tumači Danilu ova dva svetska carstva kao Medopersijsko i Makedonsko-grčko svetsko carstvo (stihovi 19-21). Ova se dva carstva u ovom poglavlju iscrpnije prikazuju. Prema stihovima 23-25. ovaj „mali rog“ nastupa kao naslednik svetskog carstva. On uzima vlast u svoje ruke, jer samo jedna ovakva sila može tako da se podigne protiv neba. 

Dakle, „mali rog“ iz Danila 8 dolazi do izražaja posle medopersijske i makedonsko-grčke svetske države. To je ona četvrta, bezimena svetska sila. 

Ovo potvrđuje isti karakter „maloga roga“ iz Danila 7 i 8: 

  1. Razvoj svetske zemaljske vlasti (Danilo 7,8; 8,9) 
  1. Potiranje svetaca (Danilo 7,21;8,10.24) 
  1. Protivbožanski rad (Danilo 7,25; 8,11) 
  1. Sam Bog će ga uništiti (Danilo 7,26; 8,25) 

„Mali rog“ iz Danila 7,8 zadaje proroku Danilu najveću brigu. On je želeo da se zna nešto više o njemu. Ovaj „rog“ ratuje protiv Višnjeg, pokušava da menja Njegov zakon i vremena i potire svece Njegove. (Danilo 7,25) 

„Mali rog“ je sila dugog veka, sve dok sveci ne preuzmu vlast u svoje ruke (vidi: Danilo 7,21.22). Možemo sa sigurnošću reći da „mali rog“ iz Danila 7 predstavlja neposredno papstvo, a „mali rog“ iz Danila 8 prvo carski, a potom papski Rim. Ovo dokazuje sledeće: 

1) Ovaj rog je narastao „neobično velik“ prema jugu, istoku i krasnoj zemlji (jevr. „tsebi“ – slavna, divna). Ovo se u svemu slaže sa istorijom Rima. Rimljani su 168. godine pre Hrista pobedili Makedonce kod Pidne, zbacili Perzensa sa prestola, a 146. godine pre Hrista pobedili su i Grke i pretvorili obe zemlje u rimsku provinciju. Godine 133. pre Hrista prepustio je pergamski car Atal III zaveštanjem svoju zemlju Rimljanima, a 129. godine Rimljani su je uredili kao pravu provinciju u Aziji pod imenom „Azija“. Slavni Pompej već je 65. godine pre Hrista prodro do Kavkaza, a već 64. pokorio je Siriju, zbacivši cara Antioha XIII s prestola, a Siriju sa Fenikijom oglasio rimskom provincijom. Iz Sirije se 36. godine pre Hrista spustio do Jerusalima, gde je rešio spor između braće, makabejaca Hirkana i Aristobula u korist prvoga. On mu je poverio upravu nad Judejom. Egipat je došao pod rimsku vlast tek 47. godine pre Hrista kad je Julije Cezar rešio pitanje o nasleđu prestola u korist Kleopatre. Već 31. godine pre Hrista Oktavijan je pobedio Kleopatrinu flotu kod Akcije, posle čega se ona otrovala, a Oktavijan zavladao Egiptom. Sa Oktavijanovom vladavinom nastaje Rimsko carstvo. Tako je Rim rastao preko jednog od četiri roga, Makedonije. To je bila prva zemlja na istoku koju je Rim osvojio. 

2) Mnogobožački i papski Rim dugo je progonio Božji narod (progonstvo hrišćana). Ako se već u Danilu 7,21.27 pod spomenutim svecima ne misli  na Jevreje, onda se i Danilo 8,10.24 isto ne može na njih odnositi.  

3) „Poglavar vojske nebeske“ i „poglavar nad poglavarima“ (11,25) može da se po Svetom pismu odnosi samo na Hrista (Isus Navin 5,14.15; Danilo 3,15; Otkrivenje 1,5; uporedi Otkrivenje 12,1-5). 

U 23. stihu, gde anđeo Gavrilo tumači san proroku Danilu kaže se: „A na posledak carovanja njihova kad bezakonici navrše meru, nastaće car bestidan i lukav“. Posle osvajanja Aleksandra Velikog Jevreji su počeli svugde, osim u Vavilonu i Judeji, da uče grčki. U vreme Ptolomeja Filadelfa jevrejska se Biblija počela da prevodi na grčki i postala Biblija miliona Jevreja koji su živeli u Egiptu, Siriji i Maloj Aziji. U sinagogama gde se čitao zakon i proroci prevodila se i govorila i na jeziku tih naroda. 

Ovo je bio pokušaj s neba da se iznese vera i nada Božjeg naroda kulturnom svetu onog doba. Učeni Grci i Rimljani ovog doba divili su se jevrejskoj moralnoj čistoti i njihovom uzvišenom shvatanju o Bogu. Oni su slušali i o njihovoj nadi u Mesiju koji će ih osloboditi. Mnogi su posećivali sinagoge i bili poznati kao „prozeliti vrata“. Neki su se čak potpuno obratili i priključili jevrejeskom narodu (Danilo 6,5; 8,27). 

Ali, i Sotona je radio. Palestina je promenila vladajuću dinastiju sredinom helenisitičkog doba. Vlast je prešla od Ptolomeja u Egipat na Seleuke u Siriji. Kralj Antioh Epifan surovo je progonio judejstvo. On je zatvorio hram, progonio one koji su svetkovali subotu i bili obrezani. Smatralo se zločinom da se ima Mojsijev zakon (1.Makabejcima 1,46-66). Jedna sveštenička porodica, Hazmonejci, vodila je ustanički pokret i uspela je da ponovo osveti hram 164. pre Hrista. 

Ipak je heleinistički svet imao priliku da upozna Mesiju i Božju istinu. Ali i Danilovo proročanstvo u 8,23: „…nastaće car bestidan i lukav“ je samo potvrda Mojsijevog proročanstva u 5.Mojsijevoj 28,49-55 o uništenju Jerusalima od strane Rimljana 70. godine posle Hrista. Proročke reči: „Kojem jezik nećeš razumeti“ odnose se na latinski jezik koji se znatno razlikuje od semitskih jezika. 

  1. Izraz „vojska nebeska“ je slikovit izraz za zajednicu svetaca Božjih, Njegovu crkvu, koju je osnovao „gospodar nad gospodarima“ na zemlji (vidi 2.Mojsijevu 7,4; 12,41). I samo nebesko biće nam to objašnjava u stihu 24. Vođa ove vojske ima svoj presto na nebu; ko radi protiv nje ustaje protiv neba. U Danilu 12,3 se takođe za Božju decu upotrebljava izraz „zvezda“. „Zvezda“ je uopšte biblijski pojam kojim se označava biće naročitog karaktera, osobina ili uzvišenog položaja (uporedi Otkrivenje 12,4). Da je „mali rog“ tj. mnogobožački i papski Rim progonio Božju decu vidimo već u 7,25.

Kad su Rimljani razorili Jerusalim 70. godine posle Hrista, jedan milion Jevreja je poginuo. U to vreme nijedan hrišćanin nije poginuo. Ali u prva dva veka hrišćanske ere, za vreme Nerona, Decija i drugih, a kasnije i Dioklecijana, ubijeno je hiljade hrišćana. Isto tako za vreme srednjeg veka mnogi su „jeretici“ bili spaljeni po nalogu rimske crkve. 

Dobro su poznati zverski metodi koje je mnogobožački Rim upotrebljavao da bi očuvao državu i mnogoboštvo. Sve ovo je prestalo u vreme cara Konstantina. On je podelio carski presto i podigao drugi glavni grad u Carigradu. U starom Rimu carstvo je opadalo i prestalo 476. posle Hrista. U novom Rimu, papskom, koji je jačao, počelo je uskoro progonstvo u ime crkve. 

Mnogi su se mnogobošci priključili hrišćanskoj crkvi za vreme Konstantina jer je car podržavao hrišćanstvo i za činovnike države postavljao hrišćane. 

Ali, 50 godina kasnije, Teodosije je ukinuo dobrovoljno pristupanje crkvi i hrišćanstvo smatrao obaveznom religijom. Za 150 godina mnogoboštvo se skoro izgubilo, a hrišćanstvo postalo jedina zakonska vera. 

Za vreme srednjeg veka zahtevalo se od vladara da postave zakone hrišćanskih careva protiv jeretika. Ovo je zahtevao već papa Pelagije, prvi papa posle pape Vigilija, koga je car postavio na papsku stolicu 538. godine. Kasnije, u 13.veku, ovo se naročito zahtevalo papskom bulom „Ad Extirpanda“ u kojoj se nabrajaju dužnosti koje crkva očekuje od svetovnih vlasti. 

Ali, pošto je crkva bila nezadovoljna kažnjavanjem od strane sudova za one jeresi koje je crkva označila, crkva je sama obrazovala svoj sud za ispitivanje jeresi u narodu. To je bila papska inkvizicija, čisto crkveni sud koji je tajno zasedao, bez javnog privođenja svedoka. Ovakvi sudovi su osuđivali ljude samo zato što su imali Sveto pismo na svom jeziku. Oni koji su bili osumnjičeni predavali su se mesnim vlastima sa zahtevom da se spale, proteraju ili da im se oduzme svojina. 

Uz papsku inkviziciju postojala je i španska inkvizicija s tom razlikom što je ona radila u ime španske države. Pomoću ovog crkvenog suda Filip II je osudio celo stanovništvo Holandije na smrt 1568. godine. Tri miliona ljudi, žena i dece, bilo je osuđeno na smrt od ovog suda. 

„Sve do kneza vojske nebeske on se je podigao… i oskvrnio mjesto svetišta njegova.“325 Stih 25 kaže: „I ustaće na Kneza nad knezovima“. „Mali rog“ je narastao tako velik da se dotakao čak „Kneza“ nebeske vojske. 

„Poglavar vojske nebeske“, tj. Božjeg naroda može da bude samo „Pomazanik vojvoda“ (9,25), „Mihailo Knez vaš“ (10,21) ili „Mihailo veliki knez, koji brani tvoj narod“ (12,1). Rimski namesnik, Pontije Pilat, izrekao je presudu koju su zahtevali jevrejski sveštenici u ime rimskog imperatora Tiberija Cezara. Tako su Rimljani bili odgovorni za razapinjanje Pomazanika (Luka 23,23.24.38; Dela 4,26.27). S druge strane biskup u Rimu je javno sva prava i službu Hrista kao posrednika između Boga i ljudi uzeo i uzdigao sebe iznad „svega što se zove Bog ili se poštuje“ (2.Solunjanima 2,4). Papa Grgur I se odlučno protivio zahtevu carigradskog patrijarha da se nazove sveopšti biskup, jer je on na to ime i položaj polagao pravo. Ovo nam otkriva anti-hrista. Ovaj zahtev i pravo isticali su i njegovi sledbenici. Oni su tvrdili da imaju isti ugled kao Bog i Hristos koji je glava crkve i zato stoje iznad svakog ljudskog suda. 

Neki tvrde da se tu misli na Antioha Epifana koji je ukinuo dnevnu, večernju i jutarnju žrtvu u jerusalimskom hramu. Ali pod „knezom nad knezovima“ (stih 25), koji je vođa ove vojske, podrazuvema Sveto pismo Hrista (Danilo 3,15; Otkrivenje 1,5). Najzad, prema stihu 25 ovaj „mali rog“ potrće se „bez ruke“ na kraju svega. Ovo se potpuno slaže sa Danilo 2,34.45. „Mali rog“ tj. Rim će biti uništen dolaskom Isusa Hrista u slavi svog Oca (uporedi 2.Solunjanima 1,8). 

  1. „I uze mu svagdašnju žrtvu (službu)“. U originalu stoji: „Umimenu huram hattamid“, a znači u prevodu doslovno: „I od njega beše uzeta svagdašnja“. Reč „žrtva“ ne postoji u originalu; nju su dodali prevodioci da bi dopunili smisao.

Već 63. godine pre Hrista Rim je posegnuo rukom na „krasnu zemlju“ (Palestinu), a 31. godine posle Hrista razapeo je on „kneza nebeske vojske“ (Hrista), a njegove verne sledbenike progonio. Ali „mali rog“ je trebalo još da oduzme i „svagdašnju“ (službu). Šta znači ovde upotrebljena jevrejska reč „tamid“, tj. svagdašnja? Ova reč se nalazi 104 puta u Starom zavetu, a prevodioci je različito prevode: stalna, dnevna, svakodnevna, neprestana, a mi je prevodimo sa „svagdašnja“. U 4.Mojsijevoj 28 i 29 nalazi se ova reč 17 puta i uvek se odnosi na celokupnu službu u svetištu. Rabineri nikada nisu ovaj izraz ograničili samo na dnevnu, večernju i jutarnju službu žrtvovanja. Reč „tamid“ označava sve ono što pripada redovnoj Božjoj službi. Ova reč se potpuno poklapa sa onim izrazom u Rimljanima 9,4 („bogosluženje“), što je bilo naročito preimućstvo Izrailjaca. 

Mnogobožački Rim je najpre ukinuo jerusalimski hram, starozavetnu službu, koja je inače morala da prestane posle Hristove smrti. Ali, papski Rim se u Božje ime „podigao više svega što se zove Bog ili se poštuje“, tako da je on seo u crkvi Božjoj, pokazujući sebe da je Bog (2.Solunjanima 2,4). On nije samo prema Danilu 7,25 potirao svece Višnjega i usudio se da menja Božja vremena i zakone, nego je i od Boga uređenu službu promenio. On je ukinuo pravu svagdašnju službu i dao svoju službu: misu. Katoličko bogosluženje je kombinacija starozavetne ceremonijalne službe i mnogoboštva. Rimska crkva je oživela staru teokratiju sa njenom ceremonijalnom službom. Ova crkva ima svoje svetište, svoju svetinju, svoj kadioni oltar, sto sa hlebovima i tabernakel, umivaonicu sa posvećenom vodom itd. Ona ima svoju žrtvu-misu, svoj obred, prinašanje tamjana itd. Ona ima praznike prema Izrailjevim običajima. Postoji velika sličnost sa izrailjskim uređenjem, ali ima i primesa mnogoboštva. Tako je „mali rog“ uzeo „svagdašnju“ (službu) i postavio svoje bogosluženje. 

„I sveti stan njegov obori“.326 Bog je još u pustinji naredio Izrailju da mu „načini sveto mesto da nastava među njima“ (2.Mojsijeva 25,8). Mojsije je načinio „šator od sastanka“, a kasnije je to prenešeno u jeruslimski hram, koji je bio razoren 70. godine od strane Rimljana pod vojskovođom Titom. Izraz „svetište“ nalazi se na 140 mesta u Svetom pismu, a pod njim se razume mesto gde se obavlja služba Bogu. Zemaljsko svetište koje je načinio Mojsije je samo slika nebeskog svetišta, što jasno dokazuje 2.Mojsijeva 25,9.40. Apostol Pavle nam opisuje u Jevrejima 9 službu u zemaljskom svetištu, koju obavljaju ljudi (sveštenici u Starom zavetu) i službu u nebeskom svetištu, koju obavlja sam Hristos (kao naš prvosveštenik). Svaki zavet ima svoje svetište: stari zemaljsko, a novi nebesko svetište. Hristovom smrću je prestala služba u zemaljskom svetištu, jer je Hristos ušao u nebesko svetište koje je sagradio Bog, a ne čovek (Jevrejima 8,2). Tamo Hristos služi za nas kao naš prvosveštenik (Jevrejima 7,14-22). Ako mu ispovedamo grehe, On ih oprašta (Jevrejima 9,11.12.24). On nam je svojom smrću i vaznesenjem otvorio put u nebesko svetište pred prestolom milosti (Jevrejima 10,19-22). 

Ali, katolička crkva je potpuno sakrila pred ljudima nebesko svetište i Hristovu službu u njoj. Njenim vernicima je oduzeta najglavnija hrišćanska istina o nebeskoj svetinji i Hristovoj službi u njoj (Jevrejima 8,1.2). Ovo je crkva morala da objavi narodu. Čovek je morao da zna da je Hristos „Jagnje Božje“ koje je uzelo grehe sveta na sebe i umro za nas, i da se danas nalazi u nebeskom svetištu. Tako su ljudi izgubili iz vida nebesko svetište gde Hristos ovlašteno posreduje za nas. Oni ne znaju da Njegovom krvlju imamo pristup prestolu Božje milosti. Njihova je pažnja, naprotiv, skrenuta na tobožnjeg Hristovog naslednika i zastupnika, zemaljskog prvosveštenika – papu u Rimu i sveštenstvo. Tako je „mali rog“, papski Rim, oborio mesto njegovog svetišta (stan). 

  1. 12. „I vojska bi dana u otpad od žrtve svagdašnje.“327 Rimu se „dade sila (jevr. „sava“ = vojska ili služba) protiv „svagdašnje“ ili on iziđe u pohod protiv „svagdašnje“ i to radi ili zbog „otpada“ (ili neverstva).

Bog je dozvolio da ova sila, neprijateljska vojska (nasuprot nebeskoj vojsci) ustane protiv svagdašnje tj. prave službe Bogu, čime je istina /Hristos u nebeskoj svetinji/ oborena na zemlju. Ovo se potpuno slaže sa Danilo 7,21-25 prema čemu je papstvo dobilo prevlast 1260 godina nad Božjim svecima, vremenima i zakonom (uporedi Otkrivenje 13,5-7). Odakle je ova sila jasno izlazi iz Otkrivenja 13,2-4 i 17,13. Ovom silom bacio je on „svete“, zakon i „svagdašnju“ na zemlju, i sam sebe uzdigao iznad „svega što se zove Bog ili se poštuje“ (2.Solunjanima 2,3.4). Ova sila donela je sa sobom svoju lažnu službu i postavila je umesto Božje prave službe. Ona je oborila na zemlju istinu pred onima koji su hteli da drže Božju pravu službu. 

Prema tome, ovde imamo dva suprotna pojma: istinu tj. Božju stvarnost i otpad od nje. Papski Rim je oborio istinu o Hristu i njegovoj službi u nebeskom svetištu i zamenio je svojom naukom o praštanju greha pomoću mise i sveštenika. On je kombinovao jevrejski ceremonijal sa mnogoboštvom i ljudskim ustanovma i tako je postao „novi Vavilon“, poprimivši sve oblike i osobine stare mnogobožačke religije. U njemu su se očuvali svi stari mnogobožački običaji. On je narodu oduzeo Božju reč i istinu, a uveo predanja i odluke sabora, koje su se zasnivale na ljudskom autoritetu umesto na Svetom pismu. Katolička crkva je ukinula nauku o opravdanju verom u Hrista i Njegovu krv. 

Hristos je pravo Jagnje Božje, koje je uzelo grehe sveta (Jovan 1,24). Samo Njegovom krvlju imamo pomirenje i oproštenje greha. Ali, katolička crkva je uzdigla papstvo kao takmaca Isusu Hristu. Ona ima svoje sveštenike, prvosveštenike (maximus pontifex), levite, pevače itd. Ona je zatvorila put u nebo pomoću mise, kulta svetaca i Marije. Čovek se tu može samo preko ljudskih zastupnika, sveštenika obratiti Bogu. Papstvo je uspostavilo svoj naročiti ritual tvrdeći da ima pravo da oprašta grehe preko sveštenika kao posrednika. Tako je pomračeno Hristovo posredništvo. 

U jednom priručniku za mlade devojke, kome je papa Pije IX pismeno dodelio blagoslov, piše sledeće: „Poštujte sveštenika, bez njega nemate Isusa Hrista. Ko je njega u ovoj svetinji postavio? Sveštenik. Ko je vaše duše u ovom svetu prihvatio? Sveštenik. Ko je hrani da bi dobila snagu za svoje oproštenje? Sveštenik. Ko će je pripremiti da se pojavi pred Bogom? Sveštenik. I kad duša jednom umre ko će je probuditi? Opet sveštenik. Sveštenik ima ključ od nebeskog blaga. On otvara nebeska vrata. On je pristav Božji i Njegovih darova. Ako se ispovedate Božjoj majci i anđelu da li ćete dobiti oproštenje greha? Ne. Da li će vam oni dati telo i krv Hristovu? Ne. Majka Božija ne može svog sina spustiti u hostije. Ni dvesta anđela ti ne može dati oproštenje. Ali sveštenik, pa ma kako on bio neznatan, to može. On može reći: Idi s mirom, ja ti opraštam!“ 

Sabor u Trijentu doneo je sledeću odluku: „Ako bi neko tvrdio da je misa samo slavopoj, zahvalnost ili spomen žrtve prinesene na krstu, a da nema silu pomirenja ili da ona donosi blagoslov samo onima koji je primaju, a ne i za žive i mrtve, prinesene radi njihovih greha, kazne, zadovoljštine i drugih potreba, neka je proklet“. Jedan crkveni otac kaže: „Misa je savršena molitvena žrtva, najmoćnija žrtva pomirenja, izvanredno delo Svetog Duha, najveća radost svetih, najbolja korist za vernika; sredstvo umnožavanja milosti i nebeske slave i najviše osveženje umrlih“. Tako je Hristovo sveštenstvo, služba i slava njegovog krsta i službe u nebeskoj svetinji oborena preko Rima i njegove mise. 

 

  1. Proročanstvo o čišćenju nebeske svetinje

(8,13.14) 

 

  1. „Tada čuh jednog sveca gde govoraše, i jedan328 svetac reče nekome koji govoraše: dokle će trajati ta utvara za svagdašnju žrtvu329 i za otpad pustošni da se gazi svetinja i vojska? 
  1. I reče mi: do dve tisuće i tri stotine dana i noći; onda će se svetinja očistiti.“ 

(8,13.14) 

 

  1. Prorok Danilo je osećao da prisustvuje razgovoru na nebu između anđela, kao u Danilu 7,10. On je video dva nebeska sveca (anđela) u međusobnom razgovoru, ali nije razumeo šta je prvi anđeo govorio onom drugom anđelu. On je tek onda razumeo kada je jedan drugi anđeo jasno postavio pitanje onom koji je govorio. Ovaj anđeo je odgovorio ne anđelu koji je pitao, nego samom Danilu. To je dokaz da su oni razgovarali o događajima na zemlji i trajanju nevolje Božjeg naroda koje mu je prouzrokovao „mali rog“. Za ovo pitanje interesuju se i sama nebeska bića, jer je to važno za plan spasenja čoveka (1.Petrova 1,12).

Anđeo je pitao onog anđela koji je govorio sledeće: „Dokle će trajati ovo viđenje o svagdašnjoj žrtvi?“330 i za otpad pustošni. I, dokle će se gaziti svetište i vojska?331 U originalu stoji: „Dokle (koliko vremena) će trajati viđenje (sadržina, ono što je predskazano u viđenju) o svagdašnjoj („hattamid“) i za otpad pustošni (jevrejska reč „pešan“ označava otpad, neverstvo; mi je prevodimo sa „gnusoba“ ili „nasilje“, a reč „šomem“ označava pojam „pustošenja“; ova reč se nalazi još u Danilu 9,27 („onaj koji pustoši“, dakle „pustinjak“, prevodimo kao „gnusoba pustošnika“) da gazi svetinja i vojska.“ Mnogobožački, a naročito papski Rim se drznuo „da gazi (nebesko) svetište i (nebesku) vojsku, tj. da ukloni istinu o službi u nebeskom svetištu i progoni Božji narod na zemlji. 

  1. „Do dve tisuće i tri stotine dana i noći, onda će se svetinja očistiti.“ Nebesko svetište neće uvek biti gaženo. Istina o Hristovoj službi u nebeskom svetištu će se podignuti. Jevrejska reč „sadak“ znači „opravdati“, „doći do svog prava“. 

Pošto se ovaj glagol ovde nalazi u naročitom obliku („nisdak“), jedinom u Starom zavetu, smatra se da to ima naročitog značaja. LXX prevodi sa „očistiće se“ (gr. „kathaoisthesetai“), misli se da li je to prevod reči „sadak“. Vulgata prevodi sa „mundabitur“ (očišćen). Da bi ovu reč u originalu razumeli možemo se podsetiti na službu u šatoru od sastanka. 

Svetište će „doći do svog prava“, ono će se „očistiti“ ili „opravdati“, tj. istina o tom svetištu će se propovedati; stare će se „pustoline sazidati“ (Isaija 58,12). To će biti na kraju 2300 (jevr. „eber boker“) večeri – jutara (tj. dana). U Danilu 8,14 objavljuje se vreme početka ovog naročitog dela čišćenja svetinje u nebeskom svetištu i označava konačni sud tj. obračun, koji će se kasnije izvršiti sa izvršenjem presude. Tada će se iskoreniti greh u svemiru. 

Stih 26. nam kaže da je ovo viđenje istina. Ali, prorok Danilo treba da ga zapečati, jer je za daleko vreme. Prema tome ovde nije reč o dobu Antioha Epifana. Vreme njegovog proganjanja Izrailjaca i gaženja njihove svetinje u Jerusalimu je bilo mnogo kraće. 

Šta se podrazumeva pod vremenskim periodom od 2300 „dana i noći“ (večeri-jutara)? Prva četiri dela ovog viđenja u Danilu 8 su simbolička (vidi Danilo 8,3.4 i uporedi sa stihom 20; Danilo 8,5-7 uporedi sa stihom 21; Danilo 8,8 uporedi sa stihom 22; Danilo 8,9-12 uporedi sa stihovima 23-25), te je isto tako i ovaj peti deo viđenja (Danilo 8,13.14) o dve tisuće i trista večera-jutara isto simbolički. Za ovakvo proročko vreme postoji u Svetom pismu naročiti način računanja u 4.Mojsijevoj 14,34 i Jezekilju 4,6. Dakle, reč je o vremenskom periodu od 2300 godina. To je najduži proročki lanac u Svetom pismu, posle čijeg prestanka nema više određenog vremena. 

Mnogi su pokušavali da ovaj proročki period primene na opustošenje jerusalimskog hrama od strane Antioha IV Epifana. Oni izraz 2300 noći i „dana“ svode na 1150 doslovnih dana. Ali, Jevreji nikada nisu ovako računali izraz „noć-dan“, je se ovde misli uvek na genezične dane. Neki tumači Biblije su opet tražili događaje u ono vreme na koje bi se mogao primeniti ovaj period vremena. Ali, u istoriji se ne nalazi nikakav događaj koji se prostire na 6 godina i 4 meseca prema doslovnom računanju ovog perioda (Otkrivenje 10,5.6). 

Ali, u ovom poglavlju se ne nalazi ni početak računanja ovog perioda niti njegovo razjašnjenje. O tome nam se govori tek u Danilu 9. 

 

  1. Pripema za tumačenje viđenja o ovnu i jarcu

(8, 15-19) 

 

  1. „A kad videh ja Danilo ovu utvaru, i zaiskah da razumem, gle, stade preda me332 kao čovek. 
  1. I čuh glas čovečiji nasred333 Ulaja, koji povika i reče: Gavrilo, kaži ovome utvaru334. 
  1. I dođe335 gde ja stajah; i kad dođe uplaših se, i padoh na lice svoje; a on mi reče: pazi, sine čovečiji, jer je ova utvara za poslednje vreme.336 
  1. A dok mi on govoraše, ja bijah izvan sebe ležeći ničice na zemlji337; a on me se dotače, i ispravi me, te stadoh. 
  1. I reče: evo, ja ću ti kazati šta će biti na kraju gneva338; jer će u određeno vreme biti kraj.339 

(8,15-19) 

15-16. Dok je prorok još posmatrao viđenje, zaželeo je da dozna značenje ovog celog viđenja. Ova njegova želja je bila još sakrivena u njemu. Danilo nije molio Boga niti pitao nekog anđela za značenje vizije koju je video. Ono „gle“ ukazuje na iznenađenje i neku vanrednu pojavu, nešto natprirodno. Ovo je prouzrokovala naročita pojava nebeskog bića u obliku čoveka. 

Danilo je čuo kao ljudski glas „između“ reke Ulaja, tj. između dva kraka ove reke, a ne usred same reke. Ovo je bio glas ne čoveka nego nebeskog bića, podešen ljudskom uhu. Taj anđeo je bio sam anđeo Gavrilo, jedan od glavnih anđela. Reč „Gavrilo“ znači na jevrejskom jeziku „Božji čovek“. Ovaj anđeo je bio naročito na službi ljudima u sprovođenju plana spasenja. Njega vidimo da Zahariji objavljuje radosnu vest o rođenju sina (Luka 1,11). On takođe javlja Mariji da će roditi Mesiju (Luka 1,26). Sam Gavrilo kaže za sebe da „stoji pred Bogom“ (Luka 1,19). Iz svega ovog izlazi da je Gavrilo bio ugledni prvi anđeo. U Danilu 9 nastavlja ovaj anđeo sa svojim tumačenjem proroku Danilu. Ali, Onaj koji je njemu govorio bio je iznad njega i naređivao mu je. To je svakako bio arhanđel Mihailo, sam Hristos, sa kim je anđeo Gavrilo sarađivao na ostvarenju plana spasenja čoveka (Danilo 10,21). 

17-18. Prisutnost nebeskog bića nije mogao da podnese smrtni čovek. Prorok Danilo se uplašio i pao na lice. Tada je anđeo Gavrilo saopštio Danilu važnu izjavu: ovo se viđenje odnosi na poslednje vreme. Vizija, koju je on video tiče se „poslednjeg vremena“ zemaljske istorije (uporedi stihove 19 i 26).  

Dok je Gavrilo govorio prorok Danilo je bio preneražen, jer je osetio da je u Božjoj prisutnosti. Jednim dodirom anđelove ruke potvratio se prorok i podigao se na mestu, gde je „preneražen“340 ležao licem prema zemlji. 

  1. „I reče: evo, ja ću ti kazati šta će biti na kraju gneva.341Anđeo Gavrilo je spreman da po naredbi nebeskog bića kaže značenje viđenja proroku Danilu. Proroka je naročito interesovalo: „Dokle će trajati ta utvara (sadržina viđenja) za svagdašnju žrtvu i za otpad pustošni da se gazi svetinja i vojska?“ (stih 13). Gavrilo sada tumači Danilu naročito rad „malog roga“ (stihovi 23-25), što je želeo da dozna.

„Poslednje vreme gneva“ odnosi se svakako na izvesni period vremena Božjeg gneva zbog greha čoveka (Rimljanima 2,5; Isaija 26,20; Matej 3,7; Otkrivenje 11,18). To je vreme posle koga dolazi kraj viđenja, jer je rok tačno određen. Dakle, Danilo 8 nam naročito podrobno govori o događajima koji prethode konačnom pomirenju Božjeg naroda u nebeskoj svetinji na kraju 2300 godina. U početku ovog pomirenja prestaće da se „gazi svetište i vojska“. 

 

 

  1. 7. Tumačenje viđenja

(8,20-26) 

 

  1. „Ovan što si ga video, koji ima dva roga, to su carevi Midski i Persijski. 
  1. A runjavi je jarac car Grčki342; i veliki rog što mu beše među očima, to je prvi car. 
  1. A što se on slomi, i mesto njega narastoše343 četiri, to su četiri carstva, koja će nastati iza toga naroda, ali ne s njegovom silom.344 
  1. A na pošljedak carovanja njihova345, kad bezakonici navrše meru, nastaće car bestidan346 i lukav. 
  1. Sila će mu biti jaka, ali ne od njegove jačine347, i čudesno348 će pustošiti, i biće srećan i svršivaće349, i gubiće350 silne i narod sveti.351 
  1. I lukavstvom njegovim napredovaće prevara u njegovoj ruci,352 i podignuće se u srcu svom353, i u miru će pogubiti mnoge,354 i ustaće na kneza nad knezovima355, ali će se potrti bez ruke.356 
  1. A rečena utvara o danu i noći istina je; zato ti zapečati utvaru, jer je za mnogo vremena.357 

(8,20-26) 

 

  1. Anđeo Gavrilo tumači sada proroku Danilu viđenje koje je imao. Ovan simboliše Medopersijsko carstvo. To mu tumači sâmo nebesko biće. Dva roga u životinje predstavljaju dve narodnosti u državi iz kojih se sastojalo ovo svetsko carstvo.

Ovo je starozavetni biblijski način slikovitog prikazivanja naroda, gde se njihovi knezovi kao predstavnici naroda iznose u vidu životinja. 

21-22. Jarac predstavlja Jovana, tj. (makedonsko) grčku narodnost  i državu. Jevreji su nazivali grčke zemlje i narode „Javan“, jer se poznato grčko pleme, jonsko pleme koje je bilo nastanjeno na istoku Grčke i rasejano po svim ostrvima i maloazijskoj obali zvalo „Jaones“. Oni su bili dobro poznati azijskim narodima sve do Indije. 

Veliki rog je prvi grčki car, a to je, znamo, bio Aleksandar Veliki. Kad se on slomio onda su nastala četiri manja carstva od ovog svetskog carstva. Ona nisu bila novoosnovana nego samo odvojeni delovi ovog carstva i naroda. 

Medopersijsko i Makedonsko-grčko carstvo, kao i poslednja četiri manja carstva pripremila su zemljište za novo svetsko carstvo. 

23-25. Na kraju vladanja četiri carstva, koja su postala podelom trećeg svetskog carstva, nastaće naročito carstvo koje se odlikuje drskošću i bezdušnošću kao i lukavošću i veštinom. Za njega je već govorio Mojsije u 5.Mojsijevoj 28,49.50. On ga prikazuje kao bezdušnog „orla“ koji će izjesti, istrebiti i zatrti Božji narod. 

Orao je bio ratni znak Rimljana. Njegov jezik Izrailj nije poznavao kao jezik Vavilonaca, Persijanaca i Grka. Danilo 7,7.23 se odnosi na Rim, a Danilo 9,27 po rečima samog Hrista (Matej 24,15) takođe se odnosi na Rim. Sve ovo se ostvarilo za vreme rata u Judeji i osvajanja Jerusalima 70. godine posle Hrista. 

„Njegova će moć porasti, ali ne njegovom /sopstvenom/ moći.“358 Bog je dozvolio da ova sila raste. Ona je rasla ne svojom snagom nego drskošću, veštinom i lukavošću. Uspeh Rimljana dolazio je najviše usled neslaganja njihovih neprijatelja i usled pomoći koju su im pružali njihovi saveznici. Rimljani su se mešali kao sudije u sporove drugih država. Oni su njih mirili i pri tom i sebe namirili. Tako su radili u Judeji, Egiptu itd. Rim je sve okolnosti umeo dobro da iskoristi za sebe i tako je uspeo da osvoji ceo svet. 

„On će strašno pustošiti359 i uspjevaće u svojim poduhvatima.360 Da bi potvrdili tačnost ovog proročanstva dosta je samo da navedemo postupak Rimljana posle osvajanja Jerusalima. Tada je bilo ubijeno u Judeji 1 100 000 Jevreja, a 97 000 odvedeno u ropstvo. Zemlja je bila pretvorena u pustoš. 

„Uništiće moćne pa i narod svetaca.“ Ovi „moćni“ su bez sumnje neprijateljske sile, ratnici, koji su se hrabro borili protiv rimske sile. Ali, Rim nije uništavao samo oružane neprijatelje, nego i neratnički i mirni Božji narod. Ovo se proročanstvo potpuno ostvarilo na Rimu. 

Blagodareći njegovoj lukavosti on je uspevao u svojoj prevari. On se uzdignuo u svom srcu i pogubio mnoge koji mirno žive. Što Rim nije mogao da postigne svojom vojnom silom, on je to uspeo svojom veštinom i lukavošću. On je koristio svako sredstvo da dođe do cilja. Uspeh njegovog oružja i diplomatije probudile su u njemu želju za svetskom vlašću. On se poneo svojim uspehom. Iznenada, neočekivano, Rim je napadao svoje neprijatelje i uništavao ih. To je bio metod rada ove vešte i lukave sile. 

„Ali čim se digne na kneza nad knezovima361, razbiće se bez napora ičije ruke362.“  „Mali rog“ je narastao čak do „kneza nad knezovima“, koji je vođa Božje vojske na zemlji, tj. do Isusa Hrista. To se dogodilo kad je rimski prokurator osudio Hrista na smrt na krstu. Da se izraz „knez nad knezovima“ odnosi na Hrista potvrđuje Danilo 9,25; Dela 3,15 i Otkrivenje 1,5. Ovaj se događaj opisuje u Otkrivenju 12,1-5. Rim je izvršio smrtnu kaznu nad nevinim Isusom Hristom. Reči „on će se potrti bez ruke“ podsećaju na Danila 2,34.45. Ovo znači da će sam Gospod uništiti ovu silu. Crkveno uređenje ove sile će nastaviti svoj rad dok ne bude uništeno „bez ljudske ruke“, pri Drugom Hristovom dolasku (2.Solunjanima 2,8). Ovaj antihristov, najpre mnogobožački, pa onda papski Rim, kao manifestacija antihrista, biće najzad i sam zauvek uništen. To je onaj „bezbožnik“ iz Isaije 11,4 koga će sam Bog ubiti „duhom usta svojih“ (uporedi 2.Solunjanima 2,8). 

Rimska imperija se podizala postepeno. Ona je postigla svoju prevlast tek posle podele i slabljenja Makedonsko-grčkog carstva. Proročanstvo o Rimu se odnosi kako na mnogobožački, tako i na papski Rim. To je razumljivo kad uzmemo u obzir istorijsku činjenicu da je papski Rim samo nastavak mnogobožačkog Rima. 

Istoričar Adolf Harnak u svom delu „Šta je istorija“ kaže: „Ono što je ostalo od rimskih elemenata došlo je pod zaštitu rimskog biskupa, koji je tamo bio glavna ličnost posle rimskih imperatora…Na ovaj način rimska crkva je potajno gurnula sebe na mesto rimske svetske imperije, čega je ona i aktivno nastavljanje; imperija se nije izgubila, nego je samo doživela promenu…Ona je politička tvorevina i na oči kao svetska imperija, zato što je nastavak rimske imperije. Papa koji sebe naziva „carem“ i „pontifex maximus“ – on je naslednik cezara.“ 

  1. Gavrilo završava Danilu svoje tumačenje viđenja o radu „malog roga“ i 2300 večeri-jutara sa napomenom da je sve to istina. To znači da je dostojno verovanja i potpuno tačno i pouzdano.

Ovde nije reč o zapečaćenju kao u Danilu 12,4 nego samo o neobjavljivanju viđenja, jer se odnosi na daleko vreme. Ovo viđenje sadrži proročanstvo za daleku budućnost (suprotno Otkrivenju 22,10). Ova izjava je razumljiva, jer je viđenje dato jednom starozavetnom proroku. Pojedinosti ovog proročanstva treba da se ispune tek u budućnosti. Proročanstvo o 2300 godina je najduže proročko vreme u Svetom pismu posle čijeg isteka nema više određenog proročkog vremena (Otkrivenje 10,6). 

 

  1. Dejstvo viđenja na proroka Danila

(8,27) 

 

  1. „Tada ja Danilo zanemogoh, i bolovah neko vreme; a posle ustah i vrših poslove careve; i čudih se utvari, ali niko ne dozna.“363 

(8,27) 

 

  1. Prorok Danilo je bio duboko uznemiren sadržinom viđenja. On je zanemogao, tako je jako uticao na njega rad „malog roga“. Posledice ovoga uzbuđenja su bile da je prorok neko vreme oboleo i bio u postelji. Danilo je bio još dugo pod utiskom viđenja, ali po naređenju anđela nikom nije govorio o viđenju.

Gavrilo je objasnio Danilu ovna, jarca i „malog roga“. On je izneo uzdizanje i sada „malog roga“ protiv Hrista i njegovog naroda, svetišta i istine. On je uveravao Danila da će se svetinja obnoviti. Ali, kada je spomenuto vreme od 2300 godina posle koga treba sve ovo da prestane i svetinja da se očisti, prorok Danilo to nije razumeo. Prorokovi napori da bi sve ovo razumeo iznose se u Danilu 9. 

 

 

 

 

 

 

Tumačenje „malog roga“ kroz vekove: 

Ima preko 100 raznih tumačenja. Iznećemo samo nekoliko važnijih imena. 

 

Ime Godine Zemlja Veroispovest i zvanje Tumačenje 
Eberhard II 1246 Austrija kat.biskup papstvo 
John Wycliffe 1379 Engleska dr teologije, katolik, kasnije reformator pape 
Martin Luther 1522 Nemačka dr teologije, kasnije reformator papstvo – Tur. 
John Oecolampadius 1530 Švajcarska dr teologije, reformator papstvo 
John Knox 1547 Škotska reformator papstvo 
Isaac Newton 1727 Engleska naučnik protestant papstvo 
Roger Williams 1644 USA baptistički pastor papstvo 
Adam Clarke 1810 Irska teolog, metodist papstvo 
Joseph Wolff 1822 Nemačka jevrejski hrišćanski misionar papstvo 
Louis Gaussen 1837 Švajcarska protestantski pastor papstvo 
Georges Pacard 1604 Francuska protestantski pastor papstvo 
Joseph Spalding 1796 USA protest. pastor papstvo 
Pierre Agier 1823 Francuska katolik hrišćanski Rim 
Ind.Bayford 1820 Engleska  katolik rimski biskup 

 

 

 

III.   TUMAČENJE SEDAMDESET SEDMICA PROROKU DANILU  

(Danilo 9,1-27) 

 

Viđenje u Danilu 8 prorok Danilo je dobio 539. godine pre Hrista, tj. treće godine vavilonskog cara Valtasara, a događaji koji se opisuju u ovom poglavlju (Danilo 9) padaju u prvu godinu vladanja midskog cara Darija, dakle 538. godine pre Hrista. Između ova dva događaja ima razmaka od jedne godine. 

Prorok Danilo je bio više godina savremenik proroka Jeremije. On je svakako imao prepis proročkih knjiga u ropstvu, gde je on brižljivo proučavao i knjigu ovog Božjeg sluge. I kako je već palo vavilonsko ropstvo i sada zavladao midski car Darije, Božji je sluga proučavao upravo Knjigu proroka Jeremije, naročito onaj deo koji govori o sedamdesetogodišnjem ropstvu Izrailja, koje je počelo 606. godine pre Hrista, i njegovom prestanku propašću vavailonskog carstva (Jeremija 25,8-12). 

Proročanstvo o Jeremijinih 70 godina ropstva nema nikakve veze sa objašnjenjem proročanstva o 70 sedmica u ovom poglavlju Knjige proroka Danila. Danilo je bio veoma uznemiren i zabrinut zbog viđenja o strašnom pustošenju. I upravo kad je prorok razmišljao i proučavao pitanje o sedamdesetogodišnjem vavilonskom ropstvu i njegovom prestanku, Bog mu je dao svetlost o trajanju strašnog pustošenja „malog roga“. Molitva proroka Danila (Danilo 9,4-19) otkriva nam duboku zainteresovanost za viđenje Danila 8; naročito u pogledu opustošenja svetišta i progonstva Božjeg naroda. Upoređenjem sledećih mesta iz Danila 8 i 9, jasno izlazi da ovi stihovi stoje u međusobnoj tesnoj vezi: 

  • Danilo 8,10.24 („vojska“, „sveti narod“) – Danilo 9,24 („tvoj narod“) 
  • Danilo 8,9 („krasna zemlja“) – Danilo 9,26 („svetište“) 
  • Danilo 8,11.13 (gaženje svetišta) – Danilo 9,26.27 (pustošenje svetišta) 
  • Danilo 8,23.24 (car koji pustoši) – Danilo 9,26.27 (narod kneza pustošnika) 
  • Danilo 8,11.25 („Knez nad knezovima“) – Danilo 9,25 („pomazanik knez“) 
  • Danilo 8,25 (slomiće se bez ikakve ljudske pomoći) 

Iz svega ovog izlazi da je Danilo neprestano razmišljao o viđenju opisanom u Danilu 8. 

Najzad vidimo da onaj isti čovek, Gavrilo, koga je prorok video ranije u viđenju (Danilo 8,15) poučava Danila. On je došao da mu objasni sve ono što je Danilu bilo nejasno u viđenju koje je opisano u Danilu 8. Zato mu anđeo kaže: „(Pažljivo) slušaj reč, i razumij viđenje!“ (Danilo 9,23). Koje viđenje? Viđenje iz Danila 8. 

Prema tome, Danilo 9,24-27 je tumačenje viđenja o 2300 večeri-jutara, naročito onog nejasnog dela (Danilo 8,14.26). Reč „odsečeno“ u Danilu 9,24 nije dvosmislena u jevrejskom jeziku, ona znači odvojeno od nečeg većeg. A pošto je Danilo 9, osobito stihovi 24-27, u tesnoj vezi sa Danilo 8, jasno je da je 70 sedmica deo proročkog vremena od 2300 večera-jutra tj. godina. 

Pre Hrista jevrejski pisci su proročanstvo u Danilu 9,24-27 o 70 sedmica primenjivali na doba borbe Makabejaca i Antioha Epifana. Tako isto čini i LXX. Oni su kombinacijama dobili od 77+62=139 godina kao godinu otpada zavedenih Jevreja od strane Antioha Epifana. U „Enohovoj knjizi“, jednoj kopiji Knjige proroka Danila, nalaze se dva posebna načina računanja Danilovih sedmica. Prvi govori o „70 pastirskih vremena određenih tvome narodu“. Po isteku ovog vremna treba da nastupi mesijansko doba. Drugi sadrži podelu čitavog svetskog perioda vremena na 10 velikih sedmica koje dopiru do kraja. 

Jevreji su se u prva dva veka posle Hrista oslanjali na proročanstvo proroka Danila o 70 sedmica. To se jasno vidi po pitanju učenika u Mateju 24,1-4 kada će biti: razorenje Jerusalima, dolazak Mesije i kraj sveta. Ova tri događaja nalazimo sjedinjena u Knjizi proroka Danila. U ovo vreme se obično dovodilo u vezu: Danilo 9,24 sa Lukom 2,38; Danilo 9,26 sa Matej 11,3 i Danilo 9,27 sa 2.Solunjanima 2,3. Među judejskim apokrifima nalaze se imitacije Danilovih proročanstava o sedmicama i to u knjigama: Jubileji, Assumtio Mosis (Uzimanje Mojsija) i u 4.Knjizi Jezdre. Oni ovde računaju sedmice kao sedmice-godine i tumače ih mesijanski. 

I kod Josifa Flavija nalazi se na nekim mestima proroštvo o sedamdeset sedmica. Na jednom takvom mestu reč je o proricanju razorenja Jerusalima. On ostavlja jedan podatak, naime, da od druge godine cara Kira do razorenja Jerusalima treba da protekne 639 godina. Ovo se njegovo računanje zasniva na proročanstvu o 70 sedmica. 

Što se tiče kasnijeg jevrejstva u doba talmudske epohe i kasnije, izgleda da je Flavijevo tumačenje o razorenju Jerusalima, koje se dogodilo 70. godine posle Hrista kada je vojskovođa Tit („knez“ u Danilu 9,26) osvojio grad i porušio hram, jedino smatrano za tačno. Prema Jeronimu, neki rabineri, koje on naziva „hebraci“, a sa kojima je on bio u vezi, tvrdili su da 70 sedmica-godina tj. 490 stvarnih godina počinju da traju od prve godine Darija ili 539. godine pre Hrista. Oni su isto tako odredili završetak ovog perioda u doba Isusa, čiju smrt su smatrali prorečenom u Danilovom proročanstvu (Danilo 9,26). Ovo možemo tako razumeti da su ovi „hebraci“ u Danilu 9,24 ipak videli svog Mesiju, koji je prema Talmudu rođen na dan razorenja Jerusalima, ali posle olujom je bio uklonjen i negde sakriven. I Volf (1228) nas izveštava o značajnoj izjavi venecijanskog nadrabinera Simona Luzzata. Prema ovoj izjavi posledice dugog i dubljeg istraživanja judejskih naučnika o Danilu 9 bile bi svakako da bi svi oni postali hrišćani, jer se ne može poricati da je, prema Danilovim podacima, Mesija već došao. Da li je stvarno Isus pravi Mesija, to on ne može sa sigurnošću da kaže. 

Što se tiče hrišćanskih pisaca i tumača Svetog pisma do reformacije, svi oni odlučno potvrđuju mesijanski smisao Danila 9,24-27. Istina, u računanju ima među njima velikih razlika i znatnih odstupanja u pogledu datuma početka proročkog perioda, kao i njegovog završetka. Ali, za sve njih reč je ovde o sedmicama – godinama. Još nam Jeronim iznosi razne načine tumačenja Julija Afrikanca, Euzebija, Hipolita, Apolinarija, Klimenta Aleksandrijskog, Origena, Tertulijana i dr. Sam Jeronim nije dao svoje tumačenje. 

Od kasnijih tumača latinske crkve imamo Augustina, koji isto nije dao svoje mišljenje nego drugih. Dalje, iz 6. veka imamo obradu nepoznatog arijanskog pisca, pa onda dela Suplicija Severa, Julija Hilarijana, Beda Benerabila i Tome Akvinskog. 

Od tumača novijeg vremena do racionalističke epohe svi priznaju mesijanski smisao teksta u Danilu 9,24-27. Oni se rzalikuju u računanju kao i šta znači. Kao početak računanja 70 sedmica uzimaju oni: 

  1. Datum prvog Jeremijinog proročanstva (Jeremija 25,11) ili 4. godinu vlade Joakima 
  1. Datum drugog Jeremijinog proročanstva (Jeremija 29,10) ili 4. godinu Sedekije 
  1. Datum samog Danilovog proročanstva (Danilo 9,1) ili 1. godinu Darija Miđanina nad Vavilonom – 538. godinu pre Hrista 
  1. Prvu godinu vlade cara Kira (560. godina pre Hrista) /Kalvin i drugi/ 
  1. Drugu godinu vlade Darija Histaspa (ili godinu Agejevog objavljivanja spasenja (Agej 1,1 i dalje; 2,1 i dalje) 
  1. Drugu godinu Darija Nota (423. godine pre Hrista) 
  1. Drugu godinu Artakserksa Longimana (Luter, Melanhton i drugi) 
  1. Sedmu godinu Artakserksa Longimana ili datum prvog edikta ovog cara da se Jerusalim sazida (Isak Njutn i drugi) 
  1. Dvadesetu godinu cara Artakserksa Longimana ili datum drugog edikta ovog cara (Nemija 2,1.7 i dalje) 
  1. Drugu godinu cara Kserksa 

Kraj ovog proročkog perioda tumače oni svi u vezi sa Hristom, ali veoma različito – na Hristovo rođenje, Njegovo predstavljanje u hramu, Njegovo krštenje, Njegovu godinu smrti ili opšte širenje evanđelja narednih godina. 

Racionalistički kritičari ili antimesijanski tumači novoga doba tumače Danila 9,24-27 na Antioha Epifana i doba Makabejaca. Oni ne prihvataju mesijanski karakter ovog proročanstva. Njih možemo podeliti u dve grupe: popravljači i naučno-kritički tumači. 

Popravljači se trude da hronološke teškoće uklone kritičkim tumačenjem ili pretpostavkama. Na primer, da su 70 sedmica obične sedmice (490 dana), koje počinju od viđenja do cara Kira i prvog kolena Zorovaveljevog hrama; da je ovo mesto glosa (umetak) nekog rabija ili da je „neki“ Danilo pisao posle cara Kira, da će i taj novopodignuti hram biti porušen, itd. 

Naučno-kritički tumači tvrde da se ovo mesto dodalo u vreme Antioha Epifana i da se na njega i odnosi. Na primer, 62 sedmice računaju oni od početka ropstva do prvoga upada Antioha Epifana u Judeju, a 7 sedmica od pisanja ove tobožnje Danilove knjige pa do 115. godine pre Hrista, kada se očekivao makabejski Mesija, a ona 1 sedmica je između ova dva vremena kada je Epifan ukinuo žrtve; ili 7 sedmica računaju od edikta cara Kira 536. godine natrag do razorenja Jerusalima od strane Navuhodonosora, a 62 od 4. godine Joakima (605.) do A. Epifana unapred, a poslednju sedmicu od smrti Onija pa do uspostavljanja službe u hramu od strane Jude Makabejca itd. 

Najzad imamo i nove mesijanske tumače. Oni se dele u dve grupe: zastupnici neposredno-mesijanskog i zastupnici tipično-mesijanskog smisla proročanstva. Zastupnici neposredno-mesijanskog smisla: Hengstenberg, Allioli, Auberlen, Kliefoth i drugi – svi tumače Danila 9,25.26 na Isusa Hrista, ali se ne slažu u vremenu početka i završetka proročanstva. Hristovu smrt stavljaju oni u sredinu poslednje sedmice (stih 27). 

Zastupnici tipično-mesijanskog smisla (Delitoch, Kraniefeld i drugi) stavljaju 7 sedmica iza 62+1 sedmice, koje počinju od 606. godine pre Hrista ili 4. godine Joakima, pa do doba Makabeja (62 sedmice = 606-172 godine; a 1 sedmica = 172-165 godina) i progonstva A.Epifana i to kao predslika glavnog događaja, koji spada u istoriju hrišćanstva. Hrišćansko doba ima dugi period, započeo je „izlaskom reči da se sazida Jerusalim“. 

 

 

  1. Vreme i povod Danilove pokajničke molitve

(9,1-3) 

 

  1. „Prve godine Darija sina Asvirova od plemena Midskoga, koji se zacari nad carstvom Haldejskim364, 
  1. Prve godine njegova carovanja ja Danilo razumeh iz knjiga broj godina, koje beše rekao Gospod Jeremiji proroku da će se navršiti razvalinama Jerusalimskim, sedamdeset godina.365 
  1. I okretoh lice svoje ka Gospodu Bogu tražeći ga molitvom i molbama s postom i s kostrijeti i pepelom.“ 

(9,1-3) 

 

Dok je prorok Danilo imao svoja viđenja izneta u 2., 7. i 8. glavi  Knjige proroka Danila i za vreme vavilonske svetske vladavine, događaj opisan u ovom poglavlju pada u doba druge svetske vladavine. S godinom 538. pre Hrista, koja je prva godina cara Darija Midskog, nastupa doba medopersijske prevlasti. Time je prestalo carstvo kojim se Bog poslužio da pohodi svoj narod. Ovo je bio jedan od povoda što se prorok Danilo molio i istraživao Knjigu proroka Jeremije. Drugi je povod bio opusteli grad Jerusalim. 

Viđenje u Danilu 8 naročito govori o opustošenju grada i naroda. Treći i svakako najvažniji povod ove Danilove molitve bio je broj 2300 večera-jutra u Danilo 8,14. Prorok Danilo se molio i tražio podatke o brojevima u Knjizi proroka Jeremije. Da Danilo ne bi pogrešno primenio viđenje na zemaljski Izrailj, Bog mu dolazi u pomoći i preko Gavrila otkriva vreme i značenje viđenja. Prorok Danilo je tada imao 86 godina. 

  1. Car Darije Midski, koga Danilo već spominje u Danilu 6,28 postao je car nad haldejskim (vavilonskim) carstvom, blagodareći svom nećaku Kiru, koji je 538. godine osvojio Vavilon. Ovde se naročito naglašava da je on od midskog plemena tj. da je nastala druga vlast. On je bio sin Ahasvera midskog cara (Jestira 1,1). Posle njegove smrti nasledio ga je nećak Kir, koji je srušio prvo svetsko carstvo. Za njega se kaže u Isaiji 44,28 da će razoreni Jerusalim opet sazidati i hram osnovati. Svako verno Božje dete je očekivalo da nastupi čas oslobođenja od vavilonskog ropstva i podizanja Siona.
  2. „Ja Danilo razumeh366broj godina da će se navršiti razvalinama Jerusalimskim.“ Prorok Danilo je naročito proučavao proročanstva. On je čitao „knjigu“ tj. zbirku proročanskih spisa, a ne zbirku svih knjiga Starog zaveta. Šta se sve nalazilo u ovoj zbirci ne znamo, ali jedno je sigurno da je on naročito proučavao proroka Jeremiju i to one delove knjige koji govore o ropstvu i oslobođenju izrailjskog naroda (Jeremija 25,11.12; 29,10).

Dvanaest godina je prošlo od viđenja opisanog u Danilu 8. Vavilon, koji je Izrailja savladao i odveo ih u svoju zemlju, pao je i Medopersija je preuzela vlast. Ali, do tada još nije bila izdata nikakva naredba o otpuštanju Izrailjaca iz ropstva. Proročanstvu iz Jeremije 29,10 nedostajalo je još samo 2 godine do ispunjenja. Sam Danilo je verno sprovodio savet proroka Jeremije (29,7) da „traže dobro“ gradu u koji su odvedeni u ropstvo. Ali, prorok Jeremija je isto prorekao na istom mestu da će ih vratiti u njihovu otadžbinu kad Ga potraže celim srcem (Jeremija 29,11-14). 

  1. Kad je nastupilo vreme da se Božja reč ispuni, Božji sluga se obratio Gospodu celim srcem. On nije našao samo broj godina nego i uslove pod kojima će narod moći da se vrati (Jeremija 29,12.13). Zato se on ovako ozbiljno molio s postom, kostreti i pepelom (Psalam 27,8). On je molio Boga za izbavljenje svog naroda.

 

  1. Danilova pokajnička molitva

(9,4-19) 

 

Molitva proroka Danila je jedna od najlepših molitava u Svetom pismu. Prorok je duboko ožalošćen zbog velike i duge nevolje svoga naroda. On je proučavao neka mesta iz Knjige proroka Jeremije koja proriču tu nevolju. Ali, on je dobro znao da je to stanje prouzrokovao sam Božji narod i da samo on može popraviti svoje stanje pred Bogom. Ipak, on se moli za milost nad svojim narodom. 

 

  1. „I pomolih se Gospodu Bogu svojemu i ispovedajući se367 rekoh:  o Gospode, Bože veliki i strašni368,  koji držiš zavet i milost onima koji te ljube i drže zapovesti tvoje; 
  1. Zgrešismo i zlo činismo369 i bismo bezbožni370, i odmetnusmo se i odstupismo371 od zapovesti tvojih i od zakona tvojih. 
  1. I ne slušasmo sluga tvojih proroka, koji govorahu u tvoje ime carevima našim, knezovima našim i ocima našim i svemu narodu zemaljskom372. 
  1. U tebe je, Gospode, pravda a u nas sram na licu373, kako je danas374, u Judejaca i u Jerusalimljana i u svih Izrailjaca, koji su blizu i koji su daleko po svim zemljama kuda si ih razagnao375 za grehe njihove, kojima ti grešiše376. 
  1. Gospode, u nas je377 sram na licu, u careva naših, u knezova naših i u otaca naših, jer ti zgrešismo. 
  1. U Gospoda je Boga našega milost i praštanje378, jer se odmetnusmo od njega. 
  1. I ne slušasmo glasa Gospoda Boga svojega da hodimo po zakonima njegovim, koje nam je dao preko sluga svojih proroka.“ 

(9,4-10) 

 

  1. a) Danilovo priznanje greha i krivice. (9,4-10) Danilo se obraća u molitvi „velikom i strašnom Bogu“, ali dobrom i milostivom za one koji hoće da drže Njegovu volju (Nemija 1,5). Prorok se izjednačuje sa narodom („zgrešismo i zlo činismo“) i u poniznosti ispoveda grehe i krivice naroda. On ukazuje na zavet, zakon i vernost Božju prema onima koji tako žive (stih 4). Udaljavanje od zapovesti je greh, zlo i otpad od Boga. Narod je ustao protiv svog Boga i odmetnuo se (stih 5). Božje sluge i proroci govorili su narodu u Gospodnje ime. Oni su govorili „ocima“ („precima“) današnjeg Izrailja, kao i carevima i knezovima, dakle čitavom narodu (stih 6). Na Božjoj strani je pravda o neposlušnom narodu, koji je grešio „sram na licu“. Zato je kazna odbacivanja i rasejavanja po svoj zemlji pravedni Božji sud (stihovi 7 i 8). Narod se pobunio i otpao, ne slušajući svoga Boga, i sada može pomoći jedino Njegova milost i oproštenje (stihovi 9 i 10).
  2. b) Danilo opravdava Božju kaznu zbog svog naroda. (9,11-14)
  3. „I sav Izrailj prestupi zakon tvoj, i odstupi da ne sluša glasa tvojega;379 zato se izli na  nas prokletstvo i zakletva380 napisana u zakonu Mojsija sluge Božijega, jer mu zgrešismo.
  4. I on potvrdi reči svoje koje je govorio za nas i za sudije naše, koje su nam sudile381, pustivši na nas zlo veliko, da tako ne bi pod svim nebom kako bi u Jerusalimu.382
  5. Kako je pisano u zakonu Mojsijevu, sve to zlo dođe na nas,383 i opet se ne molismo Gospodu Bogu svojemu da bismo se vratili od bezakonja svojega i pazili na istinu tvoju384.
  6. I Gospod nasta oko zla385 i navede ga na nas; jer je pravedan Gospod Bog naš u svim delima svojim koja čini, jer ne slušasmo glasa njegova.“

(9,11-14) 

 

Kao što se ispunjavaju Božja obećanja blagoslova, tako se izlivaju na nepokajane i Njegova objavljena prokletstva sa kletvom označenom u zakonu. Ona se izlivaju kao ognjena kiša, koja sve uništava (tih 11). Bog je opominjao, pretio i najzad morao da pusti zlo na svoj narod, „zlo veliko koje ne bi pod celim nebom“ (stih 12). 

Da li se narod obratio? To bi jedino ublažilo Božji gnev. Da li su odustali od bezakonja i pazili na njegovu istinu? Ne. Zato je Bog morao da pusti zlo na svoj narod. To je bilo pravo, jer nisu slušali Njegov glas. 

  1. Danilova molitva za milosrđe. (9,15-19) 
  1. „Ali sada, Gospode Bože naš, koji si izveo narod svoj iz zemlje Misirske rukom krepkom, i386 stekao si sebi ime, kako je danas387, zgrešismo, bezbožni bismo388.
  2. Gospode, po svoj pravdi tvojoj neka se odvrati gnev tvoj389 i jarost tvoja od grada tvojega Jerusalima,390 svete gore tvoje; jer sa /zbog/ greha naših i s bezakonja otaca naših Jerusalim i tvoj narod posta rug /ruglo/ u svih koji su oko nas.
  3. Sada dakle poslušaj, Bože naš, molitvu sluge svojega i molbe391 njegove, i obasjaj licem svojim opustelu svetinju392 svoju, Gospoda radi393.
  4. Bože moj, prigni uho svoje, i čuj; otvori oči svoje, i vidi pustoš našu394 i grad, na koji je prizvano ime tvoje395, jer ne pravde svoje radi nego radi velike milosti tvoje padamo pred tobom moleći se396.
  5. Gospode, usliši, Gospode, oprosti, Gospode, pazi i učini397, ne časi, sebe radi398, Bože moj, jer je tvoje ime prizvano na ovaj grad i na tvoj narod.399

(9,15-19) 

Izvođenje Izrailja iz Egipta je dokaz da Bog ima velike namere sa svojim narodom. Ono je trebalo da posluži mnogobošcima kao zemaljsko otkrivenje božanskog vođstva. 

Danilo iznosi razlog uslišenja svoje molitve: „Obasjaj licem svojim opustelo svetište svoje“. Kao Božji sluga Danilo ovde izražava svoj naročiti stav i odnos prema Gospodu i moli ga da pogleda na svoj sveti stan. On želi da Gospod kao svemoćni Bog, ne dozvoli, radi svog velikog imena, da Jerusalim i dalje ostane pust, jer je to na štetu Njegove časti (stih 17). Božje ime je otkrivenje Njegovog bića. Gospod se otkrivao u Jerusalimu i sad neka pogleda na njegove ruševine, gde se nekada prizivalo Njegovo ime. Najzad, prorok Danilo se poziva na Božju milost, a ne na neke svoje zasluge (stih 18). 

Danilo završava svoju veliku molitvu rečima: „Gospode, usliši, Gospode oprosti, Gospode obrati pažnju i učini. Ne oklevaj radi sebe samoga, o moj Bože, jer je tvoje ime dato ovom gradu i ovom narodu.“ 

Trostruko ponavljanje imena „Gospode“ (Adonai) otkriva nam prodornost i hitnost molitve. Danilo je razumeo da je došlo vreme da se ispuni Jeremijino proročanstvo o 70 godina ropstva Izrailja da Božji narod treba da se vrati u svoju zemlju. Bog je uslišio njegovu molitvu. 

 

  1. Pojava Božjeg tumača proroku Danilu

(9,20-23) 

 

  1. „A dok ja još govorah i moljaš se i ispovedah greh svoj i greh naroda svojega Izrailja, i padah moleći se pred Gospodom Bogom svojim za svetu goru Boga svojega,
  2. Dok još govorah moleći se, onaj čovek Gavrilo, kojega videh pre u utvari, dolete brzo i dotače me se o večernjoj žrtvi.
  3. I nauči me400 i govori sa mnom i reče: Danilo, sada izidoh da te urazumim401.
  4. U početku molitve tvoje izide reč, i ja dođoh da ti kažem, jer si mio402; zato slušaj reč403, i razumij utvaru.404

(9,20-23) 

 

20-21. Ovde se iznosi rezultat Danilove molitve. Nebeski vesnik na kraju molitve iznenada je prekinuo proroka. Anđeo Gavrilo, kojega je Danilo već video u svom ranijem viđenju u vidu čoveka, doleteo je brzo i dotakao se proroka. O kom viđenju govori ovde prorok Danilo? To je ono viđenje u kom se anđeo Gavrilo javio u vidu čoveka. Jasno je da se radi o Danilu 8, viđenju u kojem se Gavrilo prvi put spominje u Knjizi proroka Danila. U tom viđenju neko je naredio ovom anđelu da protumači viđenje Danilu. Ovo se dogodilo u vreme večernje žrtve kada je prorok bio na molitvi, dakle pri zalasku sunca. On se molio u vreme žrtvovanja gledajući u duhu hram u Jerusalimu. 

22-23. Gavrilo je došao po Božjem naređenju da proroku objasni sve što mu je u viđenju bilo nejasno. 

Danilo nije shvatio sve što je čuo i video. On je bio u zabludi i o kraju sedamdesetogodišnjeg ropstva koje je dovodio u vezu sa radom „malog roga“, obaranjem svetišta i proganjanjem Božjeg naroda. Ali, srž njegove molbe je bilo obnavljanje razorenog svetišta. Otuda on je bez sumnje došao do zaključka da je kraj sedamdesetogodišnjeg ropstva u isto vreme i trenutak ispunjenja svega što mu je anđeo rekao o čišćenju svetišta na kraju 2300 večera-jutra. Zato je Danilo morao da bude poučen, jer je pogrešno primenio tumačenje anđela. Danilo nije smeo da ostane u zabludi, zato mu anđeo Gavrilo kaže: „U početku tvoje molitve iziđe reč, i ja dođoh da ti je kažem, jer si drag i mio. Pazi na reči i razumij viđenje.“ Iz ovih reči jasno izlazi veza između viđenja u Danilu 8 i njegovog objašnjenja u ovom poglavlju (stih 24-27). 

Vrlo je važno da razumemo da ono što Gavrilo iznosi u Danilu 9 nije neko novo viđenje, nego samo dalje objašnjenje viđenja iz Danila 8. Ovo proizlazi iz sledećeg: 

  1. Prorok Danilo nije potpuno razumeo ono viđenje (8,27). 
  1. Jedini deo onog viđenja koji nije objašnjen u Danilu 8 jeste 2300 večera-jutara (8,20-26) 
  1. Prorok Danilo je proučavao jedno drugo proročanstvo, proročanstvo o vremenu trajanja vavilonskog ropstva (9,2). 
  1. On se molio da se ropstvo ne produži (9,19). 
  1. Prorok Danilo je dobio odgovor od samoga vesnika koji mu je objasnio ranije viđenje (9,21; 8,16). 
  1. Danilo kaže za Gavrila: „koga videh pre u viđenju“405, „u ranijem viđenju“406, „prethodnom viđenju“407. 
  1. Gavrilo kaže da je došao da proroka Danila „urazumi“ (pouči – 9,22) o onome radi čega se molio, a to je ustvari ono što mu još nije objasnio od proročkog vremena 2300 godina. 
  1. Kad je Gavrilo kazao „razumij viđenje“ (9,23) on nije upotrebio izraz čazon, reč koja se odnosi na viđenje kao celinu, kao u 8,1.13.15.17.26  i 9,21., nego je upotrebio sinonim mareh – reč koja se jedino upotrebljava za viđenje o 2300 dana, koje on nije razumeo kao što se kaže u 8,26.27. Ova reč je upotrebljena u 8,16 gde se Gavrilu daje naredba da kaže i objasni viđenje. U 9,23 se kaže: „I ja dođoh da ti kažem…zato slušaj reč, i razumij utvaru (mareh)“. 
  1. Otuda je razumljivo kad Gavrilo počinje odmah da govori o vremenu u 9,24. 
  1. Gavrilo počinje rečima: „Sedamdeset je nedelja (od 2300 dana) odsečeno tvome narodu i tvome gradu svetom“. Ovde Gavrilo upotrebljava reč koja znači odseći, odvojiti… Iz ovog jasno izlazi da je 70 nedelja određeno (odvojeno) od nekog dužeg vremenskog perioda (2300 dana) i određeno Jevrejima. 

 

  1. Gavrilo tumači Danilu sedamdeset sedmica

(9,24-27) 

 

  1. „Sedamdeset je nedelja408 određeno tvome narodu i tvome gradu svetom da se svrši prestup409 i da nestane greha410 i da se očisti bezakonje i da se dovede večna pravda, i da se zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže sveti nad svetima.411
  2. Zato znaj i razumij412: otkad iziđe reč da se Jerusalim opet sazida413 do pomazanika vojvode414 biće sedam nedelja, i šezdeset i dve nedelje da se opet pograde ulice i zidovi415, i to u teško vreme.
  3. A posle te šezdeset i dve nedelje pogubljen će biti pomazanik i ništa mu neće ostati416; narod će vojvodin doći i razoriti grad i svetinju417; i kraj će mu biti s potopom418, i određeno će pustošenje biti do svršetka rata419.
  4. I utvrdiće420 zavet s mnogima za nedelju dana,  a u polovinu nedelje ukinuće žrtvu i prinos421; i krilima mrskim, koja pustoše, do svršetka određenoga izliće se na pustoš.422

(9,24-27) 

 

  1. „Sedamdeset je sedmica određeno tvome narodu i tvome gradu svetom“.  Da bi razumeli zašto anđeo Gavrilo ovako počinje svoje objašnjenje moramo da se vratimo na 8. Poglavlje Knjige proroka Danila.  U ovom poglavlju Danilo je video ovna, jarca: „malog roga“ i još mu je objavljeno vreme o čišćenju svetišta. Ovo poslednje, pitanje čišćenja svetišta, nije anđeo objasnio proroku Danilu. Danilo je proučavao spise proroka Jeremije gde se nalazi proročanstvo o 70 godina ropstva u Vavilonu. On je to doveo u vezu sa događajem čišćenja svetinje. Anđeo Gavrilo se javio Danilu za vreme molitve u kojoj je tražio da Bog svom narodu oprosti grehe. On je znao da je došlo vreme da se navrši 70 godina vavilonskog ropstva, ali nije razumeo u kakvoj je to vezi sa čišćenjem svetinje i 2300 večera-jutra, kao i od kada počinje da se računa to vreme. Sada je Gavrilo nastavio sa tumačenjem viđenja u Danilu 8 o čišćenju svetinje; zato on počinje svoje objašnjenje rečima: „Sedamdeset je sedmica određeno tvome narodu.“

Jevrejska reč hatak, koja se ovde upotrebljava, znači odseći, odvojiti, odrediti. U grčkom prevodu LXX i Teodicijana ova je reč prevedena grčkom rečju sunetmesan što znači odsečene su, a latinski prevod Vulgata, prevod Jeronima sa originala, kaže: „abbreviatae sunt“ – skraćene, smanjene su. To znači da su ovih 70 večeri-jutra izdvojeni od neke celine, nekog većeg broja datog u Danilu 8. To može biti samo period od 2300 večeri-jutra u ovom viđenju. 

Prema ovome, 70 sedmica ili 490 večeri-jutra/dana je odvojeno, odsečeno od vremena 2300 večeri-jutra. Prevod „određeno je“ nije tačan. Prevodioci su tako preveli jer nisu videli vezu između Danila 8 i 9 i zato su smatrali da bi reč „odsečeno je“ bila nepodesna za prevod, jer nisu u ovom poglavlju našli ništa odakle bi mogli odseći 70 sedmica. Tako su oni ovoj jevrejskoj reči dali figurativan umesto doslovnog smisla. 

Sedam sedmica je prvi deo od vremenskog perioda 2300 večeri-jutra, tj. godina prema proročkom računanju vremena. Prema tome, 70 sedmica ili 490 godina se odnose na izrailjski narod i grad Jerusalim. Ovo je bio odgovor na Danilovu molitvu. 

Događaji koji treba da se dogode za vreme ovih 490 godina opisani su ukratko u ovom stihu. Oni su sledeći: 

  1. „Da se izvrši otpad“423, tj. Izrailj je trebalo da navrši meru bezakonja. On je to i učinio kad je tražio da se Hristos razapne pošto su ga odbacili. 
  1. „Da nestane greha i da se očisti bezakonje“ tj. da prestane žrtva za greh. Jevrejska reč za greh i za žrtvu radi greha je ista. Ovo se zbilo. Isusovom smrću prestale su žrtve za greh. Za ovo vreme treba i bezakonje da se očisti. I to se dogodilo Hristovom žrtvom na krstu. Isusova smrt je zadovoljila Boga za ceo svet. 
  1. „Da se dovede večna pravda.“ Isus je otvorio tu pravdu svojim životom po Božjem zakonu i tako je uveo u svet. 
  1. „Da se zapečati viđenje i proroštvo.“ Ispunjenje ovih spomenutih pojedinosti za vreme 70 sedmica potvrdiće i zapečatiti istinitost celog viđenja. Kada se ovi unapred prorečeni događaji dogode u ovom prvom odseku proročkog perioda od 2300 godina, onda je to dokaz i znak da će se i ostala proročanstva ovog viđenja isto ispuniti. Najzad, ako 70 sedmica stvarno označavaju 490 godina onda i ovo celo proročanstvo, od koga je 70 sedmica samo prvi deo, isto označava 2300 godina. Dakle, 70 sedmica je temelj i ključ celog viđenja u Danilu 8. 
  1. „Da se pomaže sveti nad svetima“424. Jevrejski izraz koaš žak kodašim znači „svet nad svetima“, a primenjuje se i odnosi samo na predmete, a ne na lica. Ovaj se izraz odnosi na nebesko svetište koje je Hristos pomazao pre nego što je ušao u njega i počeo službu. U viziji Danilo 8 iznosi se da će doći vreme kada će otpočeti služba u nebeskom svetištu namesto zemaljskom. Pre nego što je počela služba u šatoru od sastanka on je bio pomazan kao i svi sudovi i predmeti koji su služili pri žrtvovanju (vidi 2.Mojsijeva 48,9.10). 

Dakle, prvi događaj posle navršetka 70 sedmica je pomazanje nebeske svetinje i početak službe u njoj; najpre u prvom delu svetišta (u svetinji) do navršetka 2300 godina, a potom u drugom delu svetišta (u svetinji nad svetinjama) posle očišćenja prvog dela tj. svetinje. Tada će otpočeti služba u nebeskoj svetinji nad svetinjama. 

  1. „Zato znaj i razumij: otkad iziđe reč da se Jerusalim opet sazida…“ Za Danila je bilo najvažnije da dozna od kog datuma počinje da se računa ovaj period od 2300 godina. Prorok treba sada da „zna i razume“, jer će anđeo da mu saopšti vreme početka ovog perioda. On počinje od dana objavljivanja da će se Jerusalim opet podignuti i sazidati.

U Svetom pismu su spomenuta četiri naređenja Izrailjcima da se vrate u svoju zemlju i obnove Jerusalim i hram: 

  1. Godine 536. pre Hrista izdao je car Kir naredbu koja se naročito odnosi na obnovljenje hrama (Jezdra 1,1-4; 2.Dnevnika 36,22.23). 
  1. Godine 519. pre Hrista izdao je car Darije Histasp drugu zapovest da se nastavi rad koji su ometali okolni narodi. Ovo je bilo samo obnavljanje prve zapovesti (Jezdra 6,1-8). 
  1. Godine 457. pre Hrista izdao je ponovo car Artakserks Longiman zapovest da se svi zauzmu za obnovljenje Jerusalima (Jezdra 6,14; 7,7-24). 
  1. I najzad, ovaj isti car izdao je još jednu naredbu godine 444. pre Hrista u dvadesetoj godini svoje vladavine (Nemija 2,1-9) koja je bila samo obnavljanje druge zapovesti. 

Prema ovom, godina 457. pre Hrista, kada je ponovo data zapovest da se Jerusalim opet sazida, je godina od koje treba Danilo da računa početak vremena od 70 sedmica, kao i period od 2300 večeri-jutra. 

Pouzdanost ove godine nam naročito garantuje hronolog, geograf i astronom Klaudije Ptolomej, koji je umro 151. godine posle Hrista. On je sastavio „kanon“ tj. listu careva starog veka sa godinama vladanja. Na temelju ove liste znamo da je sedma godina vladavine cara Artakserksa Longimana bila 457. godina pre Hrista. 

Isti pisac je sastavio i izveštaj o starim astronomskim posmatranjima po imenu „Imagest“ („Veliki sastav“) u kome nas izveštava o pomračenjima sunca i meseca za vreme starih careva. I pomoću ovoga dela utvrđena je 457. godina pre Hrista kao sedma godina vladavine cara Artakserksa. 

Ova zapovest o obnavljanju Jerusalima znači mnogo više nego samo popravljanje hrama, grada i zidova. Ona znači potpuno obnavljanje nacionalne, građanske, političke i sudske samostalnosti Izrailjaca. Car je stavio Jezdri, vođi izrailjskog naroda, neograničena novčana sredstva za ulepšavanje Božjeg doma i kupovanje stoke za žrtvovanje kao i sve drugo što je bilo potrebno.  

Zapovest koju je izdao car Kir, a Darije Histasp potvrdio, obuhvatila je hram. To je bila samo delimična amnestija za jevrejski narod, ali amnestija cara Artakserksa Longimana je značila potpuno obnovljenje Jerusalima, što je u proročanstvu naročito naglašeno. 

„Do pomazanika Kneza biće sedam sedmica i šezdeset i dve sedmice da se ponovo izgrade ulice i bedemi, ali u teško vreme.“425  Do pojave pomazanika Kneza („Mašijah Nagid“ = Hristos) treba da protekne 69 sedmica, i to – 7 sedmica će biti potrebno da se obnovi grad Jerusalim, a posle će imati još da proteknu 62 sedmice do pomazanika Kneza. 

Anđeo Gavrilo deli 69 sedmica u dva dela: 7 sedmica i 62 sedmice. U početku 70 sedmica data je zapovest da se grad Jerusalim ponovo podigne. Na kraju prvih 7 sedmica treba da su već izgrađene ulice i podignuti zidovi. To je učinjeno 15. godine vladavine cara Darija Nota. Sve ovo završeno je poslednjom naredbom Nemije o zatvaranju gradskih vrata u subotu (Nemija 13,13-31), posle 49 godina od kako je otpočelo zidanje Jerusalima 7. godine cara Artakserksa Longimana (457-408. godine pre Hrista). 

Ovo zidanje se obavljalo pod vrlo teškim okolnostima. Narod je bio noću na straži zbog ometanja neprijatelja, a danju na radu (Nemija 4,21.22) 

Dalje, do „pomazanika Kneza“ trebalo je da prođe još 62 sedmice (7+62=69). Kada ovo vreme računamo od 457. godine pre Hrista, onda se ono završava 27. godine posle Hrista. Naredba cara Artakserksa stupila je na snagu u jesen 457. godine pre Hrista. Od ovog momenta treba da prođe 483 godine. Tako dolazimo do jeseni 27. godine posle Hrista. U ovo vreme se ispunilo ovo proročanstvo. U jesen 27. godine Jovan Krstitelj je krstio Hrista i On je primio pomazanje Svetim Duhom (Dela 10,28). 

I sam Spasitelj tvrdi da se starozavetno proročanstvo ispunilo na Njemu: „Duh Gospodnji je na meni; zato me pomaza da javim evanđelje siromasima.“ Posle krštenja „dođe Isus u Galileju propovedajući evanđelje o Božjem carstvu i govoreći: ispuni se vreme.“ (Marko 1,14.15) Koje vreme? Svakako vreme o kom je ovde reč. To je naročito određeno vreme koje je unapred prorečeno. Ovo vreme može da bude samo neko proročko vreme koje je dopiralo do Hristovog doba. To je jedino vreme od 69 sedmica iz Knjige proroka Danila. Mesija je došao i sam objavio da se s Njegovim dolaskom ispunilo vreme o kom prorok Danilo govori unapred. 

Isus je otpočeo svoj javni rad kao Mesija svojim krštenjem. Ono se dogodilo 15. godine vladavine Tiberija, tj. 27. godine posle Hrista (Luka 3,2.3.21-23). Na osnovu Svetog pisma možemo da znamo i mesec Njegovog krštenja. Znamo da je Isus umro 1. meseca 31. godine. Pomazanje je bilo tri i po godine ranije, tj. 7. meseca 27. godine. Ovaj mesec odgovara našem mesecu oktobru. Dakle, za oktobar 27. godine (uporedi oktobar 457. pre Hrista) naše hrišćanske ere (računanja) rekao je anđeo Gavrilo da će se pojaviti Mesija tj. „pomazanik Knez“, na kraju 69 sedmica. Pre Hrista bili su pomazani samo sveštenici i carevi. Stari zavet poznaje samo jednu jedinu ličnost koja će biti u isto vreme car i sveštenik (Psalam 110,4; Zaharija 6,13) – to je Mesija. Grčka reč „Hristos“ odgovara jevrejskoj reči „Mašijah“ (grčki izgovoreno Mesijas). Dakle, „Mašijah Nagid“, tj. „Pomazanik Knez“ je sam Isus Hristos. 

  1. „A posle te šezdeset i dve sedmice pogubljen će biti Pomazanik i ništa mu neće ostati.“ Posle ovih 62 sedmice treba ovaj Pomazanik da bude pogubljen. To se dogodilo kada je Hristos bio razapet na krstu 31. godine posle Hrista.

Reči „ništa mu neće ostati“  veoma se razno prevode. Na primer: „ništa neće imati“, „ništa neće biti“, „neće imati naslednika“ itd. Izgleda da je pravi smisao ovih reči: „niko mu neće pomoći“ ili još tačnije „neće imati nikoga/kao pomoćnika/“, što se stvarno i dogodilo prema proročanstvu Zaharija 13,7. 

„Narod jednog kneza koji će doći razorit će grad i svetište.“426 Ovde se ponovo podsećamo na Danila 7 i 8 gde je reč o neprijateljskom narodu Božjem narodu. Taj ratnički, neprijateljski narod, pod svojim knezom, doći će i uništiti grad i svetište. Ovo će se dogoditi kao posledica pogubljenja „pomazanika Kneza“ /Hrista/. Sa pogubljenjem ovog Kneza grad i svetište izgubili su njegovu zaštitu i pomoć. 

Posle 40 godina došla je rimska vojska, uzela grad i zapalila hram. Vojskovođa Tit je dao strogu naredbu da sačuva ovu lepu građevinu, ali „narod vojvodin“, tj. Titova vojska, u velikom gnevu zbog pobune jevrejskog naroda zapalili su hram. U ovo vreme poginulo je oko 1 milion Jevreja, a mnogi su odvedeni u ropstvo. Za vreme drugog rata sa Rimom 132-135. godine, bili su Jevreji proterani iz grada, a treći put su bili prognani iz svoje zemlje, koju je Bog obećao da će im je dati zauvek. 

Posle pogubljenja „pomazanika Kneza“ kaže se da će nastupiti „potop“. Izraz „i kraj će mu biti s potopom“ jedni tumače da se odnosi na grad i svetište, a drugi na razoritelja. U svakom slučaju kada je jevrejski narod postao duhovno mrtav, „osušena loza“, koja je trebalo da se baci u oganj (Jovan 15,6), ili „strvina“ oko koje se orlovi kupe (Matej 24,28), sam rimski vojskovođa Tit, bio je svestan da je on samo Božji mač da kazni tvrdoglavi narod. On sam kaže da su bogovi bili tako gnevni na ovaj narod, da se on sam bojao ovog gneva kada bi bio milostiv Judejima. 

„I sve do kraja će biti ratova i određena pustošenja.“ Jerusalim, „grad mira“, biće pustošen u ratovima do kraja. Vekovima su razni narodi ratovali za ovaj grad i gazili ga: Rimljani pod Titom, Hadrijanom i drugima, Perisijanci u vreme Kosrosa, zatim muslimani, pa krstaši, onda Turci i sada najzad Arabljani. Zemaljski, telesni Jerusalim je i danas pritisnut od Hagarena i Ismailovaca i nema mira. 

  1. „I načiniće427čvrsti zavet sa mnogima za sedmicu dana.“428 Ovde je reč o poslednjoj sedmici od 70 sedmica određenih jevrejskom narodu. Kad 69 sedmica završavaju 27. godine posle Hrista, onda sedamdeseta sedmica traje od 27-34. godine posle Hrista. Ovo vreme je još određeno izrailjskom narodu. Među njima treba za to vreme da se učini novi, čvrsti zavet (Matej 15,24;10,5).

Celokupna sedamdeseta sedmica bila je posvećena naročito Judejima. „I utvrdiće zavet s mnogima za nedelju dana“. Ovo se ispunilo tako što je lično sam Hristos za vreme tri i po godine radio među Judejima, a taj isti rad su nastavili Njegovi učenici još tri i po godine posle Njegove smrti. Posle ovog trebalo je da se Judeji ne nazivaju više naročitim, Bogom izabranim narodom. 

Ako uzmemo 27. godinu kao početak Hristove službe onda sedam godina dopiru do 34. godine posle Hrista. U ovo vreme je poginuo Stefan kao mučenik. Time što su Judeji odbili Hrista i Njegovu vest o spasenju, odbili su jedino sredstvo za spasenje i Bog ih nije više smatrati svojim izabranim narodom. Deset godina kasnije dato je naređenje da se učenici obrate mnogobošcima (Dela 13,46.47). 

„A u polovini nedelje ukinuće429žrtvu i prinos“. Izraz „u polovini /jevr. čazi = u sredini/ nedelje“ odnosi se na sredinu sedmice (Matej 27,51). Proročanstvo kaže da žrtve i prinosi (jestivne žrtve) imaju da prestanu u sredini poslednje, 70. sedmice. Obredni propisi o žrtvovanju ukinuti su kada se „Božje jagnje“ (Hristos), kao jagnje određeno od postanja sveta (Otkrivenje 14,8) prinelo na žrtvu na krstu, iako je starozavetna služba obavljana u hramu sve do razorenja Jerusalima. Hristos je ukinuo svojom žrtvom ceo sistem žrtava, jer je On sam „jagnje Božje koje nosi grehe sveta“ (Jovan 1,29). Njegovom smrću prestala je celokupna služba žrtvama u zemaljskom svetištu. 

Koje godine je trebalo da prestane ova služba prema proročanstvu proroka Danila? Hristos je posle svog krštenja praznovao još četiri Pashe (Jovan 2,13; 5,1; 6,4; 13,1). Posle poslednje On je umro na krstu. Godine 27. posle Hrista nastupio je Hristos i praznovao Pashe 28., 29., 30. i 31. godine posle Hrista. Kako je On nastupio u jesen 27. godine, tri i po godine (pola sedmice) navršavaju se upravo u proleće 31. godine. Ovo potvrđuju i podaci o neprirodnom pomračenju za vreme Hristove smrti na krstu. To nije bilo redovno pomračenje, jer je mesec bio pun i nije moglo da dođe do pomračenja sunca. O tome nam spominje rimski konzul Aurelije Kasijadorije, senator (514.posle Hrista). Kao hrišćanin, on kaže: „U doba konzulovanja Tiberija Cezara Augusta V i Elija Sejanusa (Ab U.C. 784 ili 31. posle Hrista) izdahnuo je naš Gospod Isus Hristos, 8. kalenda, meseca aprila (25.marta), za vreme totalnog pomračenja koje se ne pamti. Isto vreme je zabeležila i aleksandrijska hronika. Sa ovim se slažu i Maksim Monah, Nićifor Konstantin, kao i Kedren, a ovu godinu daju i Kepler, Buher, Patinus i Petavius. 

Ako pođemo od 31. godine posle Hrista, u proleće, druga polovina od tri i po godine dopire do 37. godine posle Hrista, u jesen. Ovim se završava prvi odsek od 2300 godina, koji iznosi 70 sedmica ili 490 godina određenih izrailjskom narodu. 

„I krilima mrskim, koja pustoše, do svršetka određenoga izliće se na pustoš.“  Ovaj tekst se veoma različito prevodi: „i krilima mrskim, koja pustoše“, „i gore će biti strašna krila gnusobe“, „na vrhu Hrama stajaće gnusoba pustoši“, „i na krilu gnusobe doći će pustošnik“, itd. Prevodioci obično misle na Antioha Epifana ili rimski ratni znak, orla, postavljenog u hramu. 

Reč „gnusoba“ označava gnusobu idolopoklonstva. Neki prevodioci, kao i katolička crkva, prevode reč „krila“ sa hram, svetište, zato što se u Mateju 4,5-7 upotrebljava ta ista grčka reč (prerigion) za vrh, krov hrama u prevodu na grčki ovog mesta. 

Ali tek kad uzmemo u obzir Hristovo tumačenje ovog mesta u Mateju 24,15 onda nema nikakve sumnje o smislu ovog teksta. On kaže: „Kad vidite gnusobu pustošenja, o kojoj govori prorok Danilo, gde stoji na svetom mestu“. Dakle, reč je o svetom mestu. „Gnusoba pustošenja na svetom mestu“ znači: opustošenje i uništenje grada i hrama od strane Rimljana. Bakotićev prevod prevodi ovu rečenicu: „Pustošnik će najmrže stvari izvršiti dok se pustošenje koje namisli ne izlije na pustošnika.“ Pustošnik će pustošiti sve dok ne dođe vreme da se ovo pustošenje najzad izlije na njega samoga, po božanskom sudu. Najzad će i pustošnik primiti pravednu kaznu za sva zla koja je naneo Bogu i Njegovom narodu. Ovo Božje obećanje je velika uteha za progonjeni Božji narod. 

 

Tumači Danilovih proročkih vremena 

 

Njih ima preko 130. Navešćemo samo neke poznatije: 

Ime God. Zemlja Danilo 7 

tri i po vremena 

Danilo 8 

2300 dana 

Danilo 9 

70 sedmica 

Danilo 12 

1290/1334 dana 

Hipolit 236. Rimska    
Julije Afrikanski 240 Aleksandrija    
Jevsevije Panfil 340 Palestina    
Jeronim 420 Dalmacija    
Teodoret 457. Sirija    
Nahavendi 9.vek Jevr.    
Sadija 942 Jevr.   
Raši 1105 Jevr.   
Avram Ibn Jezdra 1167 Jevr.    
Joakim iz Flore 1202 Italija    
G.Savonarola 1497 Italija    
M.Luter 1522 Nemačka    
F. Melanhton 1543 Nemačka    
W.Sharwin 1670 Engleska 
I.Newton 1727 Engleska  
J.Bengel 1740 Nemačka   
J.Petri 1768 Nemačka 
Lacunza M. 1799 Čile    
A.Clarke 1810 Irska 334-1966.   
J.Wolff 1822 Nemačka 453-1847.   
L. Gaussen 1837 Švajcarska 529-1789. 457-34. 529-1819;529-1864. 

 

 

  1. POSLEDNJE VIĐENJE PROROKA DANILA O BORBI I NEVOLJAMA BOŽJEG NARODA I OSTVARENJU BOŽJEG CARSTVA

(poglavlja 10-12) 

 

Ovo poslednje, četvrto proročanstvo proročkog dela Knjige proroka Danila razdeljeno je na tri odseka: Danilo 10,1-10,11; 11,2-12,3; 12,4-12,13. Ono sadrži viđenje o nebeskom biću, razvoju događaja u svetu i nevoljama Božjeg naroda sve do uspostavljanja Božje vladavine na zemlji. Prethodna poglavlja (Danilo 7-9) nam iznose pojavu i razvoj zemaljske, antibožanske sile, a ovde se podrobnije opisuje njen dalji rad i najzad konačna pobeda Božje vladavine nad tom neprijateljskom silom. 

 

  1. POJAVA NEBESKOG BIĆA PROROKU DANILU

(Danilo 10,1-11,1) 

  1. Vreme, okolnosti i značaj viđenja

(10,1-3) 

  1. „Treće godine Kira cara Persijskoga objavi se reč Danilu, koji se zvaše Valtasar; i reč beše istinita i o velikim stvarima430; i razabra reč i razume utvaru. 
  1. U to vreme ja Danilo bejah u žalosti tri nedelje dana. 
  1. Jela ugodna431 ne jedoh, ni meso ni vino ne uđe u moja usta, niti se namazah uljem dok se ne navršiše tri nedelje dana.“ 

(10,1-3) 

  1. Ovde je reč o poslednjem viđenju proroka Danila. Treća godina vladanja cara Kira je 534. godina pre Hrista jer je ovaj car počeo samostalno da vlada 536. godine pre Hrista.

Car Kir je bolje upoznao Danila po njegovom iskustvu u lavovskoj jami. Danilo mu je svakako izneo proročanstvo proroka Isaije (45,4-6.13) o njemu, i on je nastojao da se to proročanstvo ostvari (Jezdra 1,1-4; 6,3-5; PK,558). Samo malo Jevreja se vratilo u Judeju. 

Danilo je ovo poslednje viđenje dobio  pet godina kasnije od kako je video prvo svoje viđenje o četiri zveri za vreme cara Valtasara (Danilo 7), a četiri godine od kako je dobio objašnjenje o 70 sedmica u Danilu 9. 

Prorok Danilo je još živeo na persijskom dvoru kao starac od 90 godina poznat pod radnije dobijenim imenom, Valtasar. Bog ga je zadržao na ovom položaju kao Božjeg svedoka na dvoru tadašnjeg svetskog carstva. On je trebalo tamo da se zauzme za Božji narod koji se vraćao u Obećanu zemlju. Danilo je umro nedavno posle ovog viđenja, misli se 533. godine pre Hrista, u 91. godini starosti, a da nije ni video svoj omiljeni Sion. U ovom poslednjem viđenju otkrivena je proroku Danilu ne samo Božja istina nego i „velike nevolje“ Božjeg naroda, koje će ga pratiti sve do poslednjeg vremena. 

2-3. Persijski car Kir je dozvolio Jevrejima 538. godine pre Hrista da se vrate u Jerusalim i Palestinu, ali mnogi nisu prihvatili ovo odobrenje. Oni nisu sledili Božji zahtev iz Isaije 48,20. Godine 536. pre Hrista, sedmog meseca, podigli su Judejci žrtvenik u Jerusalimu i praznovali praznik senica. Sledeće godine je postavljen temelj za hram i narod je bio oduševljen da zida (Jezdra 3). Onda su došli Samarjani i ponudili svoju pomoć pri zidanju i kad su bili odbijeni, oni su nastojali na dvoru da se ometa rad (Jezdra 4,4.5; PK,571). Sve dok je prorok Danilo živeo na dvoru nikom nije uspelo da se rad zabrani, ali je bilo smetnje, tako da je narod posustao. Ovo je bio razlog Danilove žalosti. Ove tri sedmice žalosti padaju u vreme od 3. do 24.nisana (prvog meseca; Jestira 3,7). 

Judejci su počinjali novu godinu, prema Božjem naređenju u 2.Mojsijevoj 12,2 onim mesecom kada su izašli iz Egipta. Pasha se održavala od 14. do 21. tog meseca. Tako se Danilo ovom prilikom sećao divnog oslobođenja Izrailja iz egipatskog ropstva pre 956 godina. Prorok je odlučio da se za vreme cele Pashe, pre i posle nje, uzdrži od dobrih i ugodnih jela. Ovo njegovo uzdržanje je bilo u vezi sa molitvom Bogu za pomoć svom narodu. On je odlučio da ovako delimično posti sve dok mu Bog ne usliši molitvu. Prorok Danilo za ovo vreme nije namazao glavu, što je bio spoljni znak posta. 

 

  1. Pojava nebeskog Bića i dejstvo na Danila

(10,4-9) 

  1. „A dvadeset četvrtoga dana prvoga meseca bejah na bregu velike reke Hidekela.432 
  1. I podigoh oči svoje i videh,433 a to jedan čovek obučen u platno434, i pojas beše oko njega od čistoga zlata iz Ufaza; 
  1. A telo mu beše kao hrisolit, i lice mu kao munja a oči mu kao lučevi435 zapaljeni, a ruke i noge kao mjed436 uglađena, a glas od reči njegovih kao glas mnogoga ljudstva.437 
  1. I ja Danilo sam438 videh utvaru, a ljudi što behu sa mnom ne videše je, ali ih popade strah velik, te pobegoše i sakriše se. 
  1. I ostah sam, i videh tu veliku utvaru,439 i ne osta snage u meni440, i lepota mi se nagrdi441, i ne imah snage. 
  1. I čuh glas od reči njegovih, i kad čuh glas od reči njegovih, izvan sebe padoh ničice licem na zemlju.“ 

(10,4-9) 

  1. Na kraju dvadesetjednodnevnog posta i molitve 24 dana prvog meseca (nisana) nalazio se prorok sa više svojih pratioca (uporedi stih 7) na obali reke Hidekel, tj. Tigrisa.

5-6. Prorok Danilo je video uzvišeno nebesko Biće obučeno u prvosvešteničko odelo od belog lanenog platna (3.Mojsijeva 16,4), što predstavlja svetost, opasano zlatnim pojasom, kao simbol dostojanstva. Lice ove ličnosti izgledalo je kao munja, a oči kao zapaljeni lučevi. Ruke i noge imale su izgled kao da su od bakra, a telo svetlo kao dragi kamen hrisolit. Njegov glas je bio sličan glasu velikog mnoštva ljudi. 

Ovo opisivanje je slično onom kao iz Otkrivenja 1,13-16 gde je reč o Hristu kao prvosvešteniku u nebeskom svetištu. Danilo se nije usudio da pita za ime ovog nebeskog Bića koje je lebdelo nad vodom, tj. između krakova reke Tigrisa (Danilo 12,6). Jasno je da je ovde reč o onoj istoj ličnosti o kojoj je bilo reči u Danilu 8,16. To je „anđeo zaveta“ ili Gospod iz Malahije 3,1 (uporedi 2.Mojsijeva 23,20.21). On sam u Danilu 12,7 svečanom zakletvom potvrđuje da će se sve objavljeno ispuniti u svoje vreme. 

Dakle, ovo nebesko Biće bio je sam Hristos ili Sin čovečiji, kako Hristos sebe naziva u Danilu 7,13. Hristos se proroku Danilu postepeno otkrivao, najpre u snoviđenju, pa onda preko razgovora nebeskih bića, kojem je prorok prisustvovao na nebu, i sad najzad lično, u nebeskoj slavi. 

  1. Ovo viđenje video je samo prorok Danilo, a ne i njegovi pratioci, slično kao kod Savla (Dela 9,7). Oni su osetili blizinu nebeskog Bića i tako se poplašili da su se razbežali i sakrili.

Ovo viđenje je bilo dnevno viđenje ili trans, za razliku od noćnog viđenja ili proročkog sna koji je prorok imao u Danilu 7. On je bio u transu kao i Petar (Dela 10,9-11) i Pavle (2.Korinćanima 12,1.2) i Jezekilj (Jeremija 8,1-3; 11,24.25). Danilo je bio neosetljiv na svoju najbližu okolinu i pažnja mu je bila tako zauzeta onim što je gledao da je izgledalo kao da u tom uzima učešća. 

8-9. Danilo je ostao sam i video ovo viđenje. On je iznemogao, a kad je još čuo njegov glas „kao glas mnoštva“ (stih 5) potpuno je klonuo, padnuvši ničice na zemlju. Prorok naziva ovo viđenje „veliko viđenje“ (2.Mojsijeva 3,3) koje do sada još nije video. Samo dejstvo ove pojave bilo je na njega mnogo jače nego pojava anđela Gavrila (Danilo 8,17). Isto tako kao što je u Danilu 8 prorok Danilo čuo Hristov glas nad vodom tj. „između“ dva kraka reke Ulaja, koji je pozvao anđela Gavrila da proroku objasni viđenje, tako se i ovde Danilu pojavio vidljivo sam Hristos, a anđeo Gavrilo mu je dalje objašnjavao i tumačio. 

Treba da napomenemo da je ovde prestalo viđenje. Hristos je nestao pred prorokom. Od stiha 10 s Danilom govori jedino drugo nebesko biće koje prema Danilu 10,11.19 (uporedi Danilo 9,23 i 8,17) nije niko drugi nego anđeo Gavrilo. U Danilu 12,5.6 je još uvek ista scena: Hristos, između voda Ulaja i onaj koji je govorio sa Danilom, a to je Gavrilo na jednoj strani obale, a njegov pomoćnik na drugoj strani. 

 

  1. Izveštaj anđela Danilu o svrsi njegovog dolaska i razlog odugovlačenja

sa odgovorom na molitvu 

(10,10-19) 

  1. „I gle, ruka me se dotače i podiže me na kolena moja i na dlanove moje. 
  1. I reče mi: Danilo, mili čoveče! Slušaj reči442 koje ću ti kazati, i stani pravo443, jer sam sada poslan k tebi. I kad mi reče tu reč, ustah drhćući. 
  1. I reče mi: ne boj se, Danilo, jer prvoga dana kad si upravio srce svoje da razumevaš i da mučiš sebe pred Bogom svojim444, uslišene behu reči tvoje, i ja dođoh tvojih reči radi.445 
  1. Ali knez carstva Persijskoga staja mi nasuprot446 dvadeset i jedan dan; ali, gle, Mihailo jedan od prvih knezova447 dođe mi u pomoć; tako ja ostah onde kod careva Persijskih448. 
  1. I dođoh da ti kažem šta će biti tvome narodu posle449; jer će još biti utvara za te dane. 
  1. I kad mi govoraše tako, oborih oči svoje na zemlju i zanemeh.450 
  1. I gle, kao čovek451 dotače se usana mojih, i otvorih usta svoja, i progovorih i rekoh onomu koji stajaše prema meni452: gospodaru moj, od ove utvare navališe moji bolovi na mene i nema snage u meni453. 
  1. A kako može sluga mojega gospodara govoriti s gospodarem mojim?454 Jer od ovoga časa u meni nesta snage i ni dihanje ne osta u meni.455 
  1. Tada onaj što beše kao čovek opet me se dotače i ohrabri me. 
  1. I reče: ne boj se, mili čoveče; mir da ti je!456 Ohrabri se, ohrabri se. I dokle mi govoraše, ohrabrih se i rekoh: neka govori gospodar moj, jer si me ohrabrio.“ 

(10,10-19) 

 

10-11. Jedna ruka je dodirnula proroka Danila. To je bio svakako anđeo Gavrilo (Danilo 8,17-19). Ovaj dodir je pomogao proroku da se vrati iz svog stanja straha i iznemoglosti. Danilo se podigao na kolena i dlanove. Kad je anđeo progovorio i oslovio proroka sa „Danilo, mili čoveče“ i zatražio od njega da se uspravi, prorok Danilo se drhćući uspravio i stao na noge. On je razumeo da anđeo treba da mu saopšti važne stvari. 

12-14. Anđeo Gavrilo saopštava Danilu da su njegove reči bile uslišene već prvoga dana, kada je sebe ponizio pred Bogom i trudio se od sveg srca da razume sve o čemu je doznao i razumeo. Danilo je istrajno izdržao u molitvi i postu pune tri sedmice; on je uporno tražio svetlost od Gospoda, neznajući da je njegova molitva već bila uslišena. 

Zašto je anđeo Gavrilo tako odugovlačio sa obaveštenjem o uslišenju molitve? Sam Gavrilo kaže: „Knez carstva persijskoga stajao mi je nasuprot dvadeset i jedan dan.“ Uslišenje Danilove molitve bilo je vezano za neku odluku persijskog cara. Ovde je izgleda reč o nekom poslu, koji je već otpočeo u Jerusalimu ili Judeji, i sad je pretila opasnost da se obustavi. Bio je, naime, potreban čitav niz dekreta da bi se dovršio hram i sazidao Jerusalim. Demoni na persijskom dvoru pravili su velike smetnje i nepovoljno uticali na cara. To je značilo ometanje Božjeg plana sa svojim narodom i sam Gospod je morao da se umeša. 

U ovim stihovima se iznosi nevidljiva borba u duhovnom svetu. Prorok Danilo je doznao da Božji anđeli i demoni utiču na odluku vladara i vlasti po pitanju Božjeg plana, istine i njegovog naroda. Ne možemo tako razumeti da se Gavrilo borio protiv samog persijskog cara tzv. „kneza carstva persijskoga“. Dakle ovde je reč o demonu koji je bio zadužen za dvor. Njega Luter naziva „dvorskim đavolom“. On je bio tako jak da čak ni anđeo Gavrilo nije mogao ništa da učini protiv njegovog  uticaja na cara. Ali sad anđeo Gavrilo donosi radosnu vest proroku Danilu o božanskoj pomoći prvog nebeskog kneza Mihaila. 

Ko je ovaj knez koji je došao Gavrilu u pomoć? Reč „miha-el“ znači „koji je sličan Bogu“. On je jedan od knezova anđela (šarib). Ovaj knez je, vidimo, snabdeven svemoćnom i neuporedivom silom. U Judinoj poslanici 9 se kaže za njega da je on Arhanđel, a to znači vođa, vojvoda ili poglavar anđela (Isus Navin 5,13-15). Anđeo Gavrilo ga naziva „Mihail jedan od prvih knezova“. Sveto pismo nam ništa ne kaže o ovim knezovima anđela ili arhanđelima. Ovaj glavni knez je onaj isti vođa Božjih anđela koji je pobedio Sotonu i njegove zle anđele i poterao ih sa neba (Otkrivenje 12,7). On je upravo „Veliki knez“ koji će, prema Danilu 12,1 zaštititi i spasiti Božji narod u poslednje vreme. Apostol Pavle nam kaže u 1.Solunjanima 4,16 da će se, kada se sam Gospod spusti sa neba da vaskrsne vernu Božju decu, čuti glas ovog Kneza ili Arhanđela, koji dolazi na dati znak i glas Božje trube po Božju decu. A na čiji glas će, prema Svetom pismu, mrtvi spaseni da vasrksnu? Na glas Božjeg Sina, Isusa Hrista (vidi Jovan 5,25.26). Dakle, ovaj Veliki Knez ili Arhanđel je sam Božji Sin, Isus Hristos. To je taj „vaš“ tj. naš Knez (stih 21). 

„Ostavio sam ga (Mihaila) tamo kod kneza anđela kraljevstva persijskog.“457 Ovako prevodi LXX i Teodicijev prevod, a od modernih RSV i Maffekttov prevod. Kada je došao u pomoć Mihailo, koji je bio jači od Gavrila, Gavrilo je onda bio slobodan i mogao je da dođe proroku Danilu. Iz ovoga se jasno vidi kakva je borba bila na persijskom dvoru između dobrih i zlih anđela oko uticaja na svetske vlasti tj. moćne na dvoru. Demoni koji se nalaze na takvim mestima izazivaju ljude na zlo i nagovaraju ih da rade protiv Božje dece na zemlji. Ovom prilikom vidimo da nisu samo Samarjani pokušavali na persijskom dvoru da ometaju Božje delo, nego i sam Sotona sa svojim demonima. Anđeo Gavrilo nije mogao sam ništa da učini, ali na molitvu proroka Danila pojavio se sam knez Mihailo, Veliki Knez koji vodi svoj narod u borbi i neprijatelj je pobegao. 

Duh proroštva kaže: „Pobeda je najzad bila izvojevana. Neprijateljske snage su bile zadržane za celo vreme vladanja cara Kira i njegovog sina Kambeza.“ (PK, 572)  

„I dođoh da ti kažem šta će biti s tvojim narodom posle“. Sada je neprijateljski uticaj savladan i uklonjen, ali anđeo Gavrilo ima zadatak da proroku Danilu iznese čitavu budućnost njegovog naroda. Izraz „jer se viđenje odnosi na to vreme“ nas podseća  na Danila 8,17 gde je isto reč o poslednjim danima. Ovim rečima Gavrilo zadire daleko u budućnost i obuhvata sve događaje koje će Božji narod doživeti u poslednjim danima istorije ovog sveta. Ovo je opet jedan dokaz više da 2300 večeri-jutara nisu obični dani nego proročki dani, koji u proročkom smislu uvek znače godine. Dakle, otkrivenje i objašnjenje koje Gavrilo treba da iznese proroku dopiru do poslednjih dana svetske istorije. 

Reči „Šta će biti tvom narodu posle“ su uobičajen izraz u biblijskom proročanstvu koji označava poslednji period vremena koje prorok vidi u viđenju. 

„Jer će još biti utvara za te dane.“ Anđeo je došao da kaže proroku šta će se događati svetima kroz vekove dok Hristos ponovo ne dođe. Ovde nije toliko reč o dužini vremena koliko o činjenici da će mu Gospod dalje otkrivati istine u viđenju tj. da će biti još viđenja o tom periodu vremena. 

  1. Anđeo Gavrilo je očekivao prorokovu pripremljenost da sluša, čuje i razume nova otkrivenja, ali Danilo je bio opet pod jakim utiskom predstojećih nevolja i u strahu od viđenja tako da nije mogao ni progovoriti. Bio je kao nem.

16-17. Tada je Gavrilo dodirnuo njegove usne, ali čak i tada mogao je prorok da izusti samo nekoliko reči. On je i dalje bio bez snage i disanja, što je sam potvrdio. Danilo je gajio veliku ljubav prema svom narodu i sada kada mu je iz viđenja bilo jasno da će nevolje i progonstva trajati sve do poslednjih dana, bio je potpuno iznemogao od bola i žalosti. Ovo viđenje o kom je reč u Danilu 10,16 odnosi se prema nekima na Danila 8 i 9, a drugi opravdano tvrde da se odnosi na viđenje u Danilu 10. Bez sumnje Danilo misli ovde na viđenje božanske slave kome je on prisustvovao. 

18-19. sada ga je Gavrilo po treći put dodirnuo i ohrabrio rečima: „Ne boj se, Božji mili čoveče! Mir neka je s tobom! Budi jak, budi jak!“ Tek sada se prorok ojačao i ohrabrio i izjavio anđelu da je u stanju da čuje njegove reči. 

 

  1. Svečana izjava anđela Gavrila o pomoći i zaštiti Božjeg naroda od strane

nevidljivih božanskih bića  

(10,20 – 11,1) 

 

  1. „A on reče: znaš li zašto sam došao k tebi? A sada ću se vratiti da vojujem na kneza Persijskoga; potom ću otići, i gle, doći će knez Grčki. 
  1. Ali ću ti kazati što je napisano u knjizi istinitoj. Nema nikoga da junački radi sa mnom u tom osim Mihaila kneza vašega. 

11,1. I ja prve godine Darija Miđanina stadoh da mu pomognem, i da ga potkrepim.“ 

(10,20 – 11,1) 

 

  1. Gavrilo najpre postavlja pitanje Danilu da li on zna i shvata razlog njegovog dolaska? Ovim rečima Gavrilo podseća proroka na važnost onoga što ima još da mu saopšti u vezi sa svim onim što je već ranije doznao.

Zatim anđeo iznosi Danilu svoju nameru da se odmah vrati na persijski dvor, da bi se dalje borio protiv uticaja demonskog kneza na ovom dvoru. 

Tek što će da se završi borba sa ovim demonom, dolazi demon makedonsko-grčkog carstva koji je isto tako neprijateljski raspoložen prema Božjem narodu. Kada Gavrilo napusti persijski dvor, pojaviće se novi, javanski demonski knez, s kojim će opet morati da se bori. 

Dakle, knez persijski iz stihova 13. i 20.458 nije car Kir nego zao duh, demon, Sotonin predstavnik na persijskom dvoru. Reč „na“ /protiv/ u jevrejskom je reč „im“ koja kad je sa glagolom znači protiv. Ali u Danilu 11,1 Gavrilo kaže da je on od početka podupirao i hrabrio persijske careve. Anđeo Gospodnji je štitio persijske vladare od sotonskog uticaja, osim u slučaju kratke vladavine lažnog Smerda /nazvanog Artakserks u Jezdra 4,7-24/. Iz ovoga možemo da zaključimo da „knez Grčki“ je isto tako sotonsko oruđe koje radi protiv Mihaila i Gavrila. 

  1. „Ali ću ti kazati šta je napisano u knjizi istinitoj (istine).“ „Knjiga istine“ je knjiga (jevr. „ketab“) u kojoj je Bog unapred označio istoriju sveta; sve što će se stvarno dogoditi (Psalam 139,16). Reči „ali (ipak)“ su naročito naglašene. Danilo nije trebalo da se boji za Božju vladavinu na zemlji i njegov narod. Ovo je trebalo da bude uteha za proroka. Njemu sada Gavrilo unapred otkriva buduće nevolje i borbe Božjeg naroda, ali i konačno izbavljenje.

Najzad, Gavrilo izjavljuje proroku da njegov najjači i najverniji pomoćnik u teškoćama i borbi protiv tame jeste sam Mihailo, knez „vaš“. Ovo se ponovo naročito naglašava. 

(11) 1. Kao što je Mihailo Gavrilu pritekao u pomoć isto je tako i Gavrilo pritekao u pomoć Mihailu prve godine cara Darija Miđanina, kada se menjala država i dinastija i kada je trebalo da osigura uticaj na dvoru u korist Božjeg naroda i priroka Danila. Oni su i onda morali zajednički da rade. Tako je, vidimo, proroku Danilu bila dobro poznata nevidljiva borba u duhovnom svetu u korist Božjeg naroda. 

 

 

  1. OBJAVLJIVANJE PROROKU DANILU ISTORIJSKIH  DOGAĐAJA U BUDUĆNOSTI

(Danilo 11,2 – 12,3) 

 

U ovom delu Knjige proroka Danila nalazimo objašnjenje proročanstava o budućim događajima koji nisu izraženi u simboličkim slikama kao viđenja iz Danila 7 i 8, nego su doslovno opisani običnim jezikom. Mnogi važni i istaknuti događaji istorije sveta od doba proroka Danila pa sve do kraja sveta opisani su ukratko. Svi ovi izneseni događaji u vezi su sa viđenjima iz Danila 8. Nijedan istoričar ne bi bio u stanju da ovako iznese careve, njihova dela i okolnosti ovog dugačkog vremena kao što je to izneto proroku Danilu. 

Svi protestantski tumači se slažu da se u Danilu 11,2 iznosi istorija Persijskog carstva, u stihovima 3. i 4. carstvo Aleksandra Velikog i deobe na četiri dinastije, a u stihovima 5-13. /21./ sukob između dveju od ovih četiri država, koje se nalaze na severu i jugu Judeje. 

Tumači Svetog pisma se ne slažu u mišljenju u kom stihu počinje da se govori o Rimskom carstvu, ali se većina slaže u tome da se carski Rim javlja sigurno u stihu 22. koji govori o Hristovoj žrtvi, a papski Rim u stihu 31. gde je reč o ukidanju „svagdašnje“ i postavljanju „gnusobe pustošne“. 

 

  1. Medo-persijsko i Grčko-makedonsko svetsko carstvo

(11,2-4) 

  1. a) Poslednji persijski carevi (11,2)
  2. „A sada ću ti kazati istinu. Evo, još će tri cara nastati u Persiji; i četvrti će biti bogatiji od svih, i kad se ukrepi bogatstvom svojim459, sve će podignuti na Grčko carstvo.“

(11,2) 

  1. „A sada ću ti kazati istinu“. U „knjizi istine“ (uporedi Danilo 10,21) nalaze se napisane mnoge Božje tajne. Anđeo Gavrilo ima zadatak da proroku saopšti mnoge istine. Pouzdana proročka reč je vekovima objavljivala te tajne ljudima. Sve će se dogoditi što je tamo unapred napisano; zato treba dobro proučavati proročanstva Svetog pisma (Isaija 34,16). Sam Bog garantuje njihovo ispunjenje.

Anđeo Gavrilo saopštava da će tri cara vladati u Persiji posle cara Kira (Danilo 10,1). Ti carevi su: Kambiz, Smerd-Lažni (Mag) i Darije Histap. Kambiz, Kirov sin, vladao je od 529. do 522. pre Hrista. On je pobedio Egipat 525. i opljačkao sve hramove u Egiptu. Gomat ili Lažni Smerd, ubica Kambizovog brata, vladao je samo osam meseci u 522. godini. Darije Histasp je vladao od 522. do 485. pre Hrista. On je dobro organizovao veliku persijsku državu i udario na narod velike namete da bi imao velike prihode jer je otpočeo rat sa Grčkom. Ipak je bio pobeđen u bici kod Maratona 490. godine pre Hrista. 

„Ali četvrti će biti bogatiji od svih njih.“ To je bio Kserks (485-465. pre Hrista). Kad se veoma obogatio on je sve podigao na javansko (grčko) carstvo. Car Darije Histasp umro je za vreme pripremanja za rat 485. godine pre Hrista. Njegov sin Kserks, koji je prema istoričaru Herodotu, bio čuven po svom bogatstvom, nastavio je rat velikom snagom. On je imao takvu vojnu silu za kakvu se dotle nije znalo. Njegova je vojska bila sastavljena od 56 raznih narodnosti i brojala je preko pet miliona ljudi. Posle poraza kod Salmisa spasao je ovaj car život blagodareći ribarskom čamcu koji ga je preveo preko reke Helesponta na obalu njegovog prostranog carstva. 

 

  1. b) Aleksandar Veliki (11,3)
  2. „Potom će nastati silan car, i vladaće velikom državom i radiće što hoće.“

(11,3) 

  1. Proročanstvo prelazi preko šest naslednika cara Kserksa koji su vladali oko 130 godina i spominje „nekog cara“ (jevr. „melek gibor“ = hrabar, vojnički car) koji će vladati velikom državom. To je bio Aleksandar Veliki. On je okončao rat sa Persijom, koji je otpočeo još Kserks, i to potpunim porazom Persijskog carstva. Aleksandar je postao potpuni i apsolutni gospodar na Istoku.
  2. c) Četiri dijadoha (11,4)
  3. „A kako nestane, rasuće se carstvo njegovo i razdeliće se u četiri vetra nebeska460, ne među natražje njegovo461 niti s vlašću s kojom je on vladao,462 jer će se carstvo njegovo ukinuti i dopasti drugima a ne njima.463

(11,4) 

  1. Posle kratkog vladanja umro je ovaj veliki car i vojskovođa u 33. godini života, 323. godine pre Hrista. Njegovog sina Herkula, od žene Barsine, nisu priznale njegove vojskovođe za cara. On je bio ubijen. I njegov drugi sin Aleksandar, koga mu je rodila žena Roksana, isto nije seo na presto. Njega je ubio Kasandar. Istu sudbinu je imao i njegov stric Filip Aridej.

Njegove vojskovođe, koje su ovo moćno svetsko carstvo razdelile međusobno na skoro trideset delova, ratovale su međusobno preko dvadeset godina i tek oko 300. godine pre Hrista pojavile su se četiri veće države, koje su ojačale. To su bila četiri dijadoha pod vladavinom: Kasandra, Lizimaha, Ptolomeja i Seleuka. Sve ovo se potpuno slaže sa Danilo 2,7.8. Kasandar je dobio zapadni deo dražve: Grčku i Makedoniju; Lizimah severni: Trakiju i neke delove Male Azije, na obali Helesponta i Crnog mora; Ptolomej je dobio južni deo Aleksandrove države: Egipat, Lidiju, Arabiju i Palestinu, a Seleuk je bio na istoku: u Siriji i delovima države prema istoku. Kasandar je umro 297. godine pre Hrista, a njegova država je već 286. pre Hrista pripala Lizimahu, koga je opet Seleuk pobedio 281. godine pre Hrista i od tada Seleuci vladaju čitavom Malom Azijom. 

 

  1. Sukobi između Sirije i Egipta (Seleuka i Ptolomejaca)

(11,5-13) 

  1. „I car južni osiliće, i jedan od knezova njegovih, i biće silniji od njega,464 i vladaće, i država će njegova biti velika.465 

(11,5) 

  1. „I car južni osiliće“. Kada se ubuduće govori o „južnom“ i „severnom“ caru onda se misli na Egipat i Siriju, u kojima su vladali Ptolomejci i Seleukovci. Orijentacija se uzima od svete zemlje – Palestine i Jerusalima. Sledeći stihovi u ovom poglavlju opisuju istoriju sukoba i ratova između Sirije i Egipta. Pošto Palestina leži između ovih dveju zemalja ona je bila ne samo poprište ratova nego i žrtva od strane obeju pomenutih država. Ona je bila pod egipatskom vlašću od 321. do 198. godine pre Hrista, a posle pod sirijskom vlašću.

„I jedan od knezova njegovih biće silniji od njega, i on će vladati; njegovo će vladanje biti moćno.“466 Ove reči ukratko opisuju osnivanje dinastije Seleuka 312. godine pre Hrista, od strane Seleuka i Nikatora, vojkovođe Aleksandra Velikog. On je proširio svoju vlast od pokrajine Frigije pa sve do Indije. Njegova moć i vlast je bila veća od moći svih vladara i država nastalih posle Aleksandrove smrti. 

Seleuk je najpre bio samo namesnik nad Vavilonijom. Progonjen od Antigona, svog rivala, pobegao je u Egipat i priključio se ovom caru u njegovoj borbi protiv Antigona. Pošto je rat povoljno uspeo, dobio je Seleuk ne samo namesništvo nad Vavilonijom, nego je svoju vlast proširio sve do Indije i Helesponta. Tako je on postao moćniji od svih Ptolomeja. On je tako postao osnivač sirskog carstva. Zbog mnogih pobeda sam je sebe nazvao „nikator“ što znači „pobednik“. On je osnovao mnoge gradove, među kojima i Antiohiju, svoju prestonicu. Njega je 280. godine pre Hrista ubio stariji sin Ptolomeja Lagija. Seleukovci su vladali sve do 64. godine pre Hrista. 

Vlast Ptolomeja I prostirala se nad Fenikijom, Palestinom, Kirenijom, Kiprom i dr. On je vladao od 311. do 284. godine pre Hrista. Ptolomej I je podigao i ulepšao Aleksandriju, osnovao čuvenu aleksandrijsku biblioteku i podigao čuveni svetionik na poluostrvu Faru, koje je bilo jedno od sedam čuda starog veka. Ptolomejci su vladali sve do 30. godine pre Hrista, a onda je Egipat pao pod rimsku vlast kao i Sirija ranije. 

 

  1. „I posle nekoliko godina oni će se oprijateljiti467, i kći južnoga cara doći će k caru severnom da učini pogodbu468; ali ona neće sačuvati sile mišici, niti će se on održati s mišicom svojom, nego će biti predana i ona i oni koji je dovedu469 i sin njezin470 i onaj koji joj bude pomagao u to vreme.471 

(11,6) 

 

  1. Posle Ptolomeja Lagija vladao je njegov drugi sin Ptolomej II Filadelf od 285. do 246. godine pre Hrista. Pod njim je Egipat napredovao i jačao. Za njegovo vreme je preveden Stari zavet sa jevrejskog na grčki, tzv. Septuaginta.

U Siriji je u ovo vreme vladao Seleukov sin Antioh I Soter od 280. do 261. pre Hrista. On je bio pritisnut upadom Gala. Od 261. do 247. pre Hrista vladao je Antioh II Teo, koji se 257. godine pre Hrista zapleo u osmogodišnji rat u Egiptu. „I na kraju  godina“, kako kaže original, 249. godine pre Hrista, bio je zaključen mir između Antioha II i Egipta. Za vreme Antioha II Sirija je veoma oslabila. Tome je mnogo doprineo rat zbog porodičnih sukoba sa egipatskim vladarom Ptolomejem Filadelfom. I dok je Antioh II bio zauzet u ovom ratu, na Istoku su se podigli  Parćani i Baktri na njega. Ustanak ovih pokrajina prinudio je Antioha II da zaključi mir sa Egiptom pod uslovom da otera svoju ženu Leodiku sa decom i oženi se Ptolomejevom kćerkom Verenikom i njenom potomku osigura presto. To se i dogodilo. Ali, kad je Antioh II doznao za smrt svog tasta, proterao je on Vereniku i uzeo opet svoju prvu ženu Laodiku, koju je voleo. Ona se vratila natrag, ali bojeći se Antiohove nestalnosti ona je otrovala svog muža pošto je svom sinu Seleuku osigurala presto. Seleuk II Kalinik (247-227) se po savetu svoje majke naročito starao da se oslobodi Verenike i njenog sina, koji mu je mogao osporiti pravo na presto. Verenika je sa sinom pobegla i zatvorila se u gradu Dafne. Sam Seleuk ih je lično opseo, prodro u grad i ubio Vereniku, njenog sina i njihovu celokupnu pratnju. 

„Ali ona neće sačuvati sile mišici“ znači da ona neće moći održati svoj položaj supruge Antioha II, „nego će biti predana i ona i oni koji je dovedu i sin njezin i onaj koji joj bude pomogao u to vreme“. Svi oni su bili pohvatani i pogubljeni u gradu Dafne. 

 

  1. „Potom će od izdanka iz korena njezina nastati jedan na mesto njegovo, koji će doći s vojskom svojom472 i udariti na gradove cara severnoga, i biće ih i osvojiće ih. 
  1. I bogove će njihove i knezove njihove sa zakladima njihovim dragocenim zlatnim i srebrenim odneti u ropstvo473 u Misir, i ostaće nekoliko godina jači od cara severnoga. 
  1. I tako će car južni doći u svoje carstvo, i vratiće se u svoju zemlju.474 

(11,7-9) 

 

7-9. Verenikin brat, Ptolomej II Energet (246-221) stupio je na presto posle očeve smrti. On je hteo da kazni Laodiku i njene sinove, Seleuka i Antioha zbog njihovog surovog i nemoralnog postupka. On je prodro čak do Tigrisa, ubio Laodiku i opljačkao mnoga utvrđenja, među kojima i obalski grad Seleukiju, u kom je 20 godina ostala egipatska posada. 

Pobuna u Egiptu prinudila je Ptolomeja da se vrati. On je uzeo sa sobom iz Sirije, pored mnogo srebra i zlata i skupocenih predmeta, i 2500 kipova i idola među kojima i statue koje je nekad car Kambit opljačkao u Egiptu. Zbog ovoga su Ptolomeja II Egipćani prozvali „energetes“ što znači „dobročinitelj“. Nađen je spomenik u slavu ovog velikog vladara koji je imao pod svojom vlašću Mesopotamiju, Vaviloniju, Persiju, Midiju i zemlje do Baktrije. 

Godine 240. pre Hrista Seleuk (247-227) je pošao u rat protiv Egipta, ali se, potučen do nogu, vratio natrag u Antiohiju. 

  1. „Ali će sinovi njegovi zaratiti475, i skupiće veliku vojsku, i jedan će doći iznenada, i poplaviti i proći; i vrativši se ratovaće do grada njegova.476 

(11,10) 

 

  1. Seleuk II Kalinik imao je dva sina: Seleuka II Kerauna (225-223) i Antioha III Velikog (223-187). Ono što Seleuk II nije uspeo da izvede smatrala su njegova dva sina da im je dužnost. Pre nego što su pošli na Egipat hteli su da osiguraju svoju zaleđinu. Seleuk III zaratio je protiv Atala I, pergamskog vladara, koji je vladao većim delom Male Azije. Ali, posle tri godine vladanja, umro je Seleuk III.

Njegov brat Antioh III nazvao se Velikim, jer je bio jači i veći od svojih slabih prethodnika. On je neko vreme sačuvao sirijsku državu od raspada. Antioh II Veliki je nastavio pripreme. On je ugušio ustanke u Midiji i Persiji i ojačao državu. To mu je bilo omogućeno blagodareći slaboj vladavini rasipničkog egipatskog cara Ptolomeja IV Filopatora (221-204). Ovaj slabi vladar tražio je mir od Antioha, kada mu je ovaj oteo Seleukiju, Tir i Ptolomeju. 

Najzad je Antioh Veliki otpočeo rat protiv Egipta u proleće 218. godine pre Hrista. Sirci su pobedili Egipćane pod svojim vojskovođom Nikolom i zauzeli Fenikiju i Palestinu, te prodrli čak do egipatske granice, do utvrđenja Rafije kod Gaze. 

 

  1. „Tada će se razljutiti477 car južni, i izaći će i ratovaće s njim, s carem severnim, i podignuće veliku vojsku, te će mu biti data u ruke vojska478. 
  1. I kad razbije vojsku, poneće se srce njegovo, i pobiće tisuće, ali se neće ukrepiti.479 

(11,11.12) 

 

11-12. Ptolomej IV Filopator nasledio je presto svoga oca Ptolomeja II Energeta. To je bilo u ono vreme kada je stupio na sirski presto Antioh II Veliki namesto svoga brata. Ptolomej IV je bio raskošan i poročan vladar. Ali, kada je osetio opasnost za Egipat od strane Antioha Velikog on se trgao, „razgnjevio“ zbog gubitka koji je pretrpeo i opasnosti u koju je dospeo. On je pošao iz Egipta sa velikom vojskom da zaustavi sirsku vojsku: 62 000 pešaka, 6000 konjanika i 102 slona. I Antioh Veliki je sakupio vojsku. Njegova se vojska sastojala od 70 000 pešaka, 5000 konjanika i 73 slona. Vojske su bile otprilike jednake snage. Sukob se dogodio kod Rafije 217. godine pre Hrista i tom prilikom je Antioh Veliki bio teško poražen; jedva je spasio život. Mnogi Sirci su bili ubijeni, a mnogi odvedeni u ropstvo. 

Ptolomej se veoma poneo i umesto da razbijenog neprijatelja progoni i potpuno osvoji sirsko carstvo, on se zadovoljio okupiranjem Palestine i prednje Sirije i vratio u Egipat. On je na povratku posetio Jerusalim i veoma se rasrdio na Jevreje što mu nije bilo dozvoljeno da uđe u svetinju nad svetinjama. Od vremena Aleksandra Velikog bilo je mnogo Jevreja u Aleksandriji. Oni su tamo uživali velika prava. Ptolomej je živeo sve više nemoralnim i razvratnim životom. On je čak ubio svoje roditelje i braću i sestre. Kad se podigla neka buna u Aleksandriji tom prilikom je poginulo između četrdeset i šezdeset hiljada Jevreja. Od ovog vremena egipatski vladari bili su gori jedan od drugog, što je bilo početak propasti njihovog carstva. 

 

  1. „Jer će car severni opet dignuti vojsku već od prve; i posle nekoliko godina doći će480 s velikom vojskom i s velikim blagom.481 

(11,13)  

 

  1. Antioh III Veliki nije zaboravio neprijateljstvo sa Egiptom i dinastijom Ptolomejaca. Ali on je najpre ugušio ustanak u Maloj Aziji, oduzeo Midiju Parćanima, potukao Baktrije i  prodro do Indije, gde je nabavio 150 slonova. On je imao dobro opremljenu i izvežbanu vojsku, sa slonovima.

Dok se bavio u Vavilonu on je doznao za smrt Ptolomeja Filopatora, koga je nasledio petogodišnji sin Ptolomej V Epifan. Sada se probudila njegova davnašnja želja i nada na osvetu Ptolomejcima. On se nadao pobedi jer se Egipat nalazio pod slabom upravom surovog Agatokla. Egipat se morao obračunati sa jednim novim neprijateljem, Antiohovim saveznikom, Filipom Makedonskim. Ovaj novi vojni pohod protiv Egipta dogodio se trinaest godina od poraza Antioha Velikog kod Rafije 203. godine pre Hrista. On je najpre uzeo Fenikiju i Južnu Siriju. Reči „posle nekoliko godina“ odnose se na onih 16 godina između dva rata Sirije i Egipta od 217. do 204. godine pre Hrista. 

 

  1. Nastavak sukoba između Sirije i Egipta i uticaj Rima

(11,14-21) 

 

  1. „U to će vreme mnogi ustati na cara južnog; i zlikovci od tvojega naroda482 podignuće se da se potvrdi utvara,483 i popadaće.“ 

(11,14) 

  1. „U to će vreme mnogi ustati na cara južnoga.“ Mnogi tumači su pokušavali da dovedu istorijske događaje iz prošlosti u sklad sa Knjigom proroka Danila 11,14-45, ali do sada nemamo potpuno utvrđeno tumačenje ovih stihova. Jedno je sigurno – da u ovim događajim igra ulogu „car“ koji je već spomenut u poglavljima 2., 7. i  8., a koji predstavlja Rim /i mnogobožački i papski/. On se ponovo javlja u ovom poglavlju. Što se tiče severnog i južnog cara, iz samog teksta jasno izlazi da su to dve države koje se nalaze severno i južno od Jerusalima (Palestine). One su u stalnom međusobnom neprijateljstvu i sukobu sve do kraja.

Mnogi tumači Svetog pisma ovde, i dalje u ovom poglavlju, misle na Antioha IV Epifana koji je vladao od 176. do 164. godine pre Hrista, a koji je hteo nasilno da helenizira Jevreje. 

Nepobitna je istorijska činjenica da je pokušaj Antioha IV da Jevrejima oduzme religiju i kulturu i zameni ih grčkom, značajan događaj za istoriju Jevreja. On je za 12 godina skoro iskorenio jevrejsku veru i kulturu. On je opljačkao Jerusalim  i svetilište, pretvorio Jerusalim u ruševine i pobio hiljade Jevreja, a druge odveo u ropstvo. Jevreji su bili naterani da podignu mnogobožačke žrtvenike u svakom svom gradu i da žrtvuju svinje na njima. Svaki i najmanji deo Biblije bio je spaljen. Antioh IV je postavio mnogobožački idol u jerusalimskom hramu i žrtvovao svinjsko meso na njemu. 

Jevreji su digli ustanak i potisnuli Antiohovu vojsku iz Judeje. Oni su razbili i sirsku vojsku koja je imala zadatak da istrebi judejsku narodnost. Kad su isterali Sirce, Jevreji su odmah popravili hram i oltar i prineli žrtve. Oni su 161. godine pre Hrista načinili savez sa Rimom. Skoro jedan vek oni su uživali mir i napredak pod rimskom zaštitom, sve dok Judeja nije postala rimska provincija 63. godine pre Hrista. 

Oni koji u stihovima 14. i 15. vide Antioha Epifana, smatraju da se izraz „zlikovci“ odnosi na one Jevreje koji su bili izdajnici svog naroda i pomagali Sircima. Ako se u ovom poglavlju nešto i spominje što je učinio Antioh IV Epifan, ne može se nikako misliti da se na njega odnosi Danilo 7 i 8. 

Već u prvim godinama vladanja mladog Ptolomeja Epifana, zbog rđavog upravljanja carevog namesnika Agatokla, pojavile su se mnoge bune i ustanci u Aleksandriji i Gornjem Egiptu. Mnoge pokorene pokrajine su otpale i oslobodile se od Egipta. Kasnije je morao car još u svojoj osmoj godini vladavine da osvaja neka utvrđenja tih pobunjenika. 

„I zlikovci od tvoga naroda podignuće se da se potvrdi utvara i propašće.“ Jevrejska reč „paričvi“ se različito prevodi: nasilnici, zlikovci, razbojnici. Koji je pravi smisao ove reči najbolje se vidi u 2.Samuilovoj 5,20. Reč „parad“ znači polomiti, razbiti; to je osnovni smisao reči u korenu „par“. Urija Smit prevodi reč „paričvi“ sa „razoritelji“. A koji su ti „razoritelji“ izrailjskog naroda koji su se tada umešali u svađe i ratove između Sirije i Egipta? 

Na ovo nam pitanje Urija Smit kaže sledeće: „Daleko od pozornice događaja na Istoku, između Sirije i Egipta, razvijala se u Italiji, na obalama Tibra, gvozdena država, koja je imala svoje velike planove i bila veoma pohlepna. U početku mala i slaba, ona se mogla ojačati i proširiti blagodareći svojoj lukavoj diplomatiji i moćnoj vojsci. To je bio Rim. Sirski vladar Antioh Veliki i makedonski kralj Filip nameravali su da međusobno podele Egipat na čijem prestolu se nalazilo dete od 5 godina, a u državi nasilje, nemiri i bune. Filip je bacio oko na Kariju, Libiju, Kirenaiku i Egipat, a Antioh bio dobio ostale pokrajine egipatske države. Ali, Aleksandrinci nisu mirno čekali da se ostvare ovi planovi. Oni su poslali izaslanstvo u Rim sa molbom da preuzme namesništvo nad maloletnim vladarom i da zaštite državu od Antioha i Filipa koji su se sporazumeli o podeli ove države. Ovo izaslanstvo je dobro došlo Rimu iz dva razloga: 1) on je ovim dobio opravdani razlog da istupi protiv Filipa, čije jačanje i širenje Rim nije mogao mirno da posmatra; i 2) Rimu je ovim omogućeno da čvrsto stane svojom nogom u Egipat. Rim je prihvatio ponudu i poslao izaslanike Filipu i Antiohu sa opomenom da ne diraju u Egipat, a u Aleksandriju je stigao naročiti rimski izaslanik Marko Aurelije Lipida, koji je dobio titulu „kraljevog odgajivača“. U stvari, on je bio vladar Egipta. Rimski uticaj je bio potpun. Tako je sudbina Egipta bila zapečaćena. Rim je postao gospodar Egipta. Tako se pojavila nova sila u političkim odnosima na Istoku – Rim. Svi prijatelji i neprijatelji: razne partije, Seleukovci i Ptolomejci, kao i Obećana zemlja, sve je to najzad palo. Rim je postao njihov gospodar, jer je trebalo da se ispuni viđenje iz Danila 9,26.27 o pustošniku, kako se Rim nazivao u Knjizi proroka Danila. Ovaj stih nam iznosi prvo mešanje ove sile u stvari Istoka. 

A.Vaucher misli drugačije: „Postavlja se pitanje: ko su „zlikovci od tvojega naroda /Izrailja/?“ Urija Smit je mislio da izvor engleskog prevoda /“robbers of the people“ = zlikovci, razbojnici, pljačkaši tvog naroda/ označava neku „novu silu“ – Rimljane, koji su opljačkali Izrailj. Ali, ma kakav smisao koji bi se dao jevrejskom izrazu „paričvi“/nasilnici, razbojnici, buntovnici, prekršioci484, progonitelji/ ne odnosi se na strance koji vrše neko nasilje Izrailju, nego na neverne Izrailjce. Izgleda da je ovde reč o nezadovoljnicima – Jevrejima, koji su prekinuli sa Egiptom i hteli da se pokore pod jaram sirijskih vladara. Ovu partiju je izgleda anđeo, zbog njihovog ponašanja, osramotio. On je prorekao da će oni učiniti zlo što se bune protiv Ptolomeja. Kada je posle pobede nad Skopom (203-202. pre Hrista) Antioh povratio Kelesiriju i Samariju, Jevreji su požurili da mu ponude svoju pokornost. Oni su ovom vladaru otvorili jerusalimska vrata i dobro snabdeli njegovu vojsku, i kada je on opsedao utvrđenje u kom je Skopa ostavio svoj garnizon, oni su ponudili posebnu pomoć njegovoj vojsci. Iz ovoga se vidi kako se ovaj narod, pomažući Antiohu III, bacio sam u čeljust vuku i tako pripremio ispunjenje proročanstva o Antiohu Epifanu IV. 

 

  1. „I doći će car severni, i načiniće opkope, i uzeće tvrde gradove485, i mišice južnoga cara neće odoleti ni izabrani narod njegov, niti će biti sile da se opre.486 

(11,15) 

 

  1. Egipatski vladar napao je na gradove Palestine i Kelesirije. Poznati vojskovođa Egipta Skopa otišao je u svoju domovinu Etoliju da sakupi ljude i pojača svoju vojsku. Ovako ojačan ušao je on ponovo u prednju Aziju, Fenikiju i Palestinu, za vreme dok je Antioh II Veliki bio zauzet ratom sa Atalom u Maloj Aziji. Ali kad je Antioh morao da obustavi rat sa Atalom, po zahtevu Rima, odmah je pošao na jug da povrati oduzete pokrajine. Skopa je bio poslat da zaustavi Antioha. Nedaleko od izvora Jordana vojske su se sukobile, Skopa je bio pobeđen, razbijen i gonjen do grada Sidona i tamo opsednut. Egipat je poslao tri najbolje vojskovođe sa dobrom vojskom, ali oni nisu mogli osloboditi Skopa. Najzad, kad je nastupila suša i opasnost od gladi, Skopa se predao pod teškim uslovima: da se njegovoj vojsci ostavi samo goli život. On i njegovih 10 000 ljudi su opljačkani i skoro goli pušteni. Tako se ispunilo proročanstvo „da će napraviti opkope i uzeti tvrdi grad“. Sidon je bio jedan od najutvrđenijih gradova, ali „sila južnog cara neće odoleti“, tj. neće uspeti, čak i „izabranoj vojsci nedostajaće snage da se odupre“, što se ispunilo na Skopi i njegovim najboljim atolijskim trupama.

 

  1. „I onaj došav na nj činiće što hoće, i neće biti nikoga da mu se opre; i ustaviće se u krasnoj zemlji,487 koju će potrti svojom rukom.488 

(11,16) 

  1. Prema jednom mišljenju ni najbolje egipatske trupe nisu mogle odoleti Antiohu Velikom, ali sada se pojavila „druga sila“ na ratnoj pozornici, pred kojom niko nije mogao opstati. Ova sila će čvrstom nogom stati u Obećanoj zemlji. Ovo je ona sila o kojoj je bilo reči u stihu 14 – Rim.

Kad je Rim pokorio zapad on je pošao na istok. On je strpljivo čekao dok je neprijatelj oslabio u međusobnim sukobima. Rim je najpre napao na Filipa Makedonskog, koji je oteo od Egipta neke maloazijske posede, a 197. godine pre Hrista Rim je Filipa potukao u bici kod Kinoskefale. Makedonija je već 146. godine pre Hrista postala rimska provincija. Antioh Veliki je mirno posmatrao kako Rimljani uzimaju njegovu pokrajinu Trakiju. Tako je on najpre proteran iz Evrope. Ali, 190. godine pre Hrista pojavili su se Rimljani prvi put u Aziji i u bici kod Magnezija Antioh Veliki je bio pobeđen. Ovim porazom nestala je odjednom moć Seleukove države. Posle Antioha III Velikog stupio je na presto Sirije Seleuk IV. On je naredio svom rizničaru da opljačka blago jerusalimskog hrama; otuda ono glasno jadikovanje u Jeruslimu, opisano u 2. Makabejcima 3,19-39. 

Posle njega stupio je na presto njegov brat Antioh IV Epifan (175-163.), veliki progonitelj Jevreja. Zbog njegovog velikog nasilja i nametanja grčkog mnogoboštva, pojavio se 167. godine pre Hrista ustanak u Palestini. Porodica Makabeja je oslobodila Jevreje od sirske vlasti. Oni su 161. godine pre Hrista zatražili savez sa rimskim senatom, i tako su Jevreji prvi put došli neposredno u vezu sa Rimljanima. Ova zaštita se postepeno pretvorila u prevlast Rimljana i Palestina je postala obična rimska pokrajina 63. godine pre Hrista. 

Kada se rimski vojskovođa Pompej vratio sa ratnog pohoda protiv Mitridata, pontskog vladara, braća Hazmonejci – Hirkan i Aristovul, prepirali su se oko prestola. Oni su se obratili Pompeju da presudi o ovom sporu. On je pristao na to, ali tek pošto se vrati sa ratnog pohoda protiv Arabije. Aristovul je primetio Pompejeve namere, požurio u Judeju i spremio vojsku da se odupre. Pompej je pošao za beguncem. Kad su se Rimljani približili Jerusalimu Aristovul se pokajao za svoj postupak i došao u susret Pompeju da se pomiri sa njim. On mu je ponudio potpunu pokornost i veliku sumu novaca. Pompej je primio ponudu i poslao izaslanika sa vojskom po novac. Izaslanik je našao vrata zatvorena, jer grad nije hteo da ih primi. Pompej je vezao Aristovula i pošao sa vojskom na Jerusalim. Pristalice Aristovula su bile za to da se grad brani, a pristalice Hirkana da se otvore vrata. Pristalice Hirkana su bile u većini i oni su otvorili gradska vrata Pompeju. Pristalice Aristovula su se povukli u utvrđeni deo grada, gde je bio i hram, odlučni da se bore do poslednjeg. Posle tromesečne borbe Rimljani su probili utvrđenje i opkop, za vreme svetkovanja subote, tako da su s mačevima u ruci prodrli unutra i izvršili veliki pokolj u kom je poginulo oko 12 000 ljudi. Rimljani su se popeli na zidove i ušli u hram, gde su sveštenici mirno prinašali žrtve. Krv mnogih sveštenika se bila izmešala sa krvlju žrtava, iako je Pompej pokušavao da to spreči. On je ušao u svetinju nad svetinjama, ali sudove nije dotakao. Josif Flavije piše da je Pompej podigao zavesu i bacio pogled u svetinju nad svetinjama, koja je tada već bila prazna, jer je kovčeg zaveta bio sakriven u vreme odvođenja u ropstvo. Pompej je jerusalimske zidove porušio zbog čestih nemira, a Judejima nametnuo danak. Tako je propala makabejska država, a Palestina pala pod vlast Rima, koji će kasnije da razori Jerusalim i potpuno uništi jevrejsku državu. 

Prema drugom mišljenju Antioh III je osvojio Palestinu. Antioh, kao pobednik i gospodar Sidona, nametnuo je svoju volju pobediocu. Egipćani su bežali ispred njega. Zahvaljujući izdaji Jevreja, on se učvrstio u „krasnoj zemlji“ – Judeji, „koju će potrti svojom rukom“. Tako su Jevreji došli pod upravu Sirije 198. godine pre Hrista. Od tada počinje njihovo surovo proganjanje i nasilje od strane Siraca. Ovo tumačenje je bolje iz razloga ranije spomenutog. 

 

  1. „Potom će okrenuti da dođe sa silom svega carstva svojega, ali će se pogoditi s njim489 i daće mu kćer za ženu da bi ga upropastio, ali se ona neće držati, niti će biti s njim.490 

(11,17) 

  1. Po prvom mišljenju, sem Egipta, koji je još bio po imenu samostalna država i imao svoga vladara, Rim je osvojio čitavu raniju državu Aleksandra Velikog. Moćni osvajači Rima odavno su nameravali da ovu bogatu zemlju načine svojom provincijom. Već 81. godine pre Hrista bio je rimski narod postavljen za naslednika Aleksandru II. Ali, Rim je ostavio i dalje careve po imenu u Egiptu, pod uslovom plaćanja velikog danka. Kada je 58. godine pre Hrista narod proterao svog cara Ptolomeja XI Auleta, Rim mu je za novac pomogao da se vrati na presto. Tada je prvi put rimska vojska ušla u Egipat.

Godine 51. pre Hrista umro je Ptolomej XI. On je ostavio presto svom starijem sinu Ptolomeju XII Dionisiju i šesnaestogodišnjoj ćerki Kleopatri. Trebalo je da stupe u brak po egipatskom običaju i zajednički vladaju. Pošto su bili  maloletni, Rim im je bio tutor. Uskoro je izbio sukob između Pompeja i Julija Cezara, čuvenih vojskovođa rimske države. Sukob je završen Pompejevim porazom u bici kod Farsale. Pompej je pobegao u Egipat i pre nego što je Cezar stigao u Egipat, Pompejev zaštitnik ga je mučki ubio. Cezar je preuzeo tutorstvo. U Egiptu su bili nemiri zbog svađe između brata i sestre oko vlasti. Ptolomej je isključio sestru. Nemiri su bili sve veći, a Cezar je došao sa malo vojske. Zato je naredio trupama iz Azije da mu dođu u pomoć. Cezar je naredio da oboje, Ptolomej i Kleopatra dođu pred njega i otpuste svoje vojske i pokore se njegovoj odluci. To je bila uvreda za samostalnu državu i Egipćani su se digli na oružje. Cezar je izjavio da on radi po volji njihovog oca i da ima pravo posredovanja među decom. Kleopatra se uvukla prevarom u Cezarov logor i svojom lepotom pridobila strasnog vojskovođu. Ali, Patin – prvi ministar, pobojao se iz zavisti da Kleopatra ne sedne na presto, pa je proširio nepoverenje naroda prema Cezaru, tvrdeći da on namerava da dâ presto Kleopatri. Pobuna je bila javna. Egipatski vojskovođa Ahil pošao je sa 20 000 vojnika protiv Cezara da ga istera iz Aleksandrije. Cezar je svoju vojsku dobro rasporedio po ulicama, ali su mu Egipćani zapalili flotu. Tom prilikom je vatra prenesena vetrom na obalu, gde je zapaljena čuvena aleksandrijska biblioteka i tako uništeno 400 000 primeraka. Rat je uzimao sve veće razmere,  a Cezar je zatražio pomoć iz Male Azije. U pomoć je došla velika flota iz Male Azije. Mitridat je sakupio vojsku u Siriji i Kilikiji i pošao za Egipat. Antipatar, otac Iroda Velikog, priključio se Mitridatovoj vojsci sa 3000 odabranih ratnika, Jevreja, a i mnogobrojni Jevreji u Aleksandriji i Egiptu pomagali su Rimljanima. Oni su u Egiptu po tesnacima štitili Cezareve trupe. Bez ove zaštite plan se ne bi mogao ostvariti. U delti Nila bila je odlučujuća bitka u kojoj je Cezar potpuno porazio neprijatelje. Ptolomej XII, kad je hteo da pobegne, udavio se u Nilu, a Aleksandrija i ceo Egipat potpuno su se pokorili pobedniku, 47. godine pre Hrista. Ovom poslednjom pobedom Rim je postao gospodarem celokupnog nekadašnjeg carstva Aleksandra Makedonskog. 

Pod „kćer“ razume se Kleopatra. Strasti Cezarove prema lepoj i mladoj Kleopatri bile su uzrok Cezarovim opasnostima i ratovima u Egiptu. On se dugo zadržavao u Egiptu, gde je posle pobede čitave noći provodio sa njom u razvratu. Godine 46. pre Hrista došla je ona u Rim i neko vreme živela u Cezarevom vrtu. Ali proročanstvo kaže da mu sve to neće uspeti i od toga neće biti ništa. Kleopatra se kasnije izdajnički udala za Antonija, Cezarovog neprijatelja, i sav svoj uticaj upotrebila protiv Cezara i Rima. Ona nije ostala verna osvajaču Egipta. Kad je Cezar bio ubijen, Kleopatra se okrenula prema Marku Antoniju, suparniku Cezarovog naslednika Oktavijana /Avgusta/. Oktavijan je 31. pre Hrista pobedio ujedinjenu flotu Antonija i Kleopatre kod Akcije. Antonije se obesio, a kasnije je i Kleopatra izvršila samoubistvo verujući da neće moći da zadobije Oktavijana. Smrću Kleopatre prestala je dinastija u Egiptu i on je postao rimska provincija. 

Prema drugom mišljenju Antioh III Veliki je skupio vojsku da napadne južnog cara. Najzad, on se predomislio i pomirio sa mladim egipatskim vladarem Ptolomejem, i dao mu svoju kćer Kleopatru. Ovaj brak je imao za zadatak da učvrsti savez između dva vladara, koji je bio potreban Antiohu, jer mu je pretila opasnost od Rimljana. Antioh je na ovaj način krio svoje namere da ima podršku ili kontrolu svog starog neprijatelja, a sada saveznika. 

 

  1. „Potom će se okrenuti na ostrva, i osvojiće mnoga; ali će jedan vojvoda prekinuti sramotu koju čini, i oboriće na nj sramotu njegovu.491 
  1. Potom će se okrenuti ka gradovima svoje zemlje, i spotaknuće se i pašće, i neće se više naći.492 

(11,18.19) 

18-19. Cezar je 47. godine pre Hrista pošao iz Egipta u malu Aziju da osvoji „primorske zemlje“. On je za pet dana pobedio Farnaka, vladara na Bosforu, i o tom pisao jednom prijatelju u Rim: „Dođoh, videh, pobedih!“. Julije Cezar je osvojio ceo kulturni svet. Ali vojskovođe republikanske /Pompejeve/ stranke u rimskoj državi sakupile su se u Severnoj Africi da bi se dogovorili šta da urade da bi republiku sačuvali od Cezarove diktature. Među ostalima tu su se nalazila i dva Pompejeva sina. Nezadovoljnici su pripremali vojsku, ali Cezar je blagošću i milošću neke privremeno zadobio. Nezadovoljne pristalice republikanske stranke, Katona i Scipiona, potukao je on kod Tapsa u Severnoj Africi i ove namere su potpuno napuštene. Neki ostaci ovih zaverenika (Labien i Bar) sklonili su se u Španiju. Njih je Cezar isto konačno uništio. Drugi deo stiha odnosi se na ove događaje. Ono što se događalo od Cezarove pobede nad Farnakom i njegovom smrću u Rimu, istorijski nije potpuno jasno. Možda se to misli na Pompeja i pristalice njegove stranke koji su radili Cezaru o glavi zbog njegovog postupanja prema drugima. 

Sada se Cezar kao gospodar sveta uputio u Rim, centar svoje velike države. Mnogi su požurili da ga obaspu počastima. Cezar je proglašen za doživotnog diktatora i imperatora s pravom nasleđa ove titule. U hramu Kvirinija podignuta mu je statua kao bogu, a mesec kvirinije nazvan je po njegovom imenu Julije – jul. I kad je Julije Cezar bio na vrhuncu svoje moći, pobednik u mnogim bitkama i osvajač mnogih zemalja, i pošto je likvidirao sve vojskovođe koje su ustale protiv njega, on je iznenada zauvek pao. 15.marta 44. godine pre Hrista, kada se Cezar pojavio na sednici senata da od njega primi carsku titulu i došao pred Pompejevu bistu, opkolili su ga zaverenici Kasije, Brut i ostali i ubili noževima. 

Prema drugom mišljenju u ovo vreme pored Azijske Grčke, koja je bila ustvari primorska zemlja, Antioh, sirski vladar, postao je gospodar poluostrva Trakije i Evbeje, Rodosa, Samosa, Kolofona i dr. čiji su stanovnici bili rimski saveznici. Vojvoda koji je uklonio ovu sramotu i uvredu sa rimskog naroda i njegovih saveznika bio je Scipion Azijski. Scipion je razbio sirskog cara kod Magnezije 189. godine pre Hrista i prinudio ga da primi uslove sramnog i teškog mira. On je obećao da neće više napadati ostrva i morao je da prepusti Rimljanima sve zemlje s one strane planinskog lanca Tauransa, da plaća godišnji danak i sve troškove rata. Antioh je bio ponižen. Da bi našao potreban novac za plaćanje danka Rimljanima, Antioh je pripremio pohod na Istok, gde je poginuo pljačkajući hram u Elimasu 187. godine pre Hrista. 

 

 

  1. „I na njegovo će mesto nastati koji će poslati nastojnika u slavi carskoj493; ali će za malo dana poginuti bez gneva i bez boja. 
  1. A na njegovo će mesto doći neznatan494 čovek, kome nije namenjena čast carska; ali će doći mirno i osvojiće carstvo laskanjem.495 

(11,20.21) 

20-21. Prema jednom mišljenju Julije Cezar je u svom testamentu naznačio za svoga naslednika Julija Oktavijana, koga je on posinio. Antonije je osporavao Oktavijana, koji je imao tek 18 godina, i njegovo pravo na presto, ali se 43. godine pre Hrista sporazumeo sa njim i Lepidom i tako je nastao drugi triumvirat. Oni su mnoge ugledne ljude poubijali pod izgovorom da je to osveta za ubistvo Cezara, a njihova imanja oduzeli. Tako je poginuo čuveni govornik Ciceron. Lukavi Oktavijan postao je jedini gospodar posle Antonijevog samoubistva. On je sebi dao ime „cezar“, a senat mu je dodao titulu „august“ /uzvišeni/, po čemu se nazvao mesec posle jula. On je bio u isto vreme i rimski prvosveštenik /pontifex maximus/. Za njegovo vreme vršio se popis stanovnika u Rimskom carstvu, koji je kasnije poslužio kao osnova za plaćanje poreza (Luka 2,1.2). Od nekih pokrajina on je tražio ogromne svote novaca kao porez. Augustovo doba je bilo zlatno doba grada Rima koji je on uredio i ukrasio. Hram boga Jana je bio dva puta zatvoren za vreme Rimske države: prvi put 235. godine pre Hrista, i drugi put za vlade cara Oktavijana, kada se rodio i „knez mira“ – Isus Hristos. Oktavijan je umro 14. godine posle Hrista u miru, posle pet godina žalosti za Varom i 27 000 ljudi, koje su Germani, pod vođstvom, Hermana, skoro istrebili u Tevtoburgškoj šumi. 

Prema mišljenju onih drugih ovaj se stih odnosi na Seleuka IV.  Antioha III Velikog nasledio je njegov sin Seleuk IV Filopator (187-175). On je poslao Heliodora u Jerusalim („najlepši deo kraljevstva“) da uzme blago iz hrama. On nije uspeo, ali je bio otrovan ubrzo. 

Pristalice prvog tumačenja ovako objašnjavaju stih 21: Oktavijan nije imao iz tri braka muškog potomstva. Imao je samo jednu kćer. On je najpre označio njenog muža Marcela za naslednika. Ali, on je rano umro. Treća Oktavijanova žena Livija sve je pokušala da nagovori Oktavijana da imenuje za svog naslednika Tiberija, njenog sina iz ranijeg braka. Ali, Oktavijan nije na to pristao zbog njegovog lošeg karaktera, nego je odredio svog zaslužnog vojskovođu Agripu. Kad je on umro, car je naznačio njegova dva sina za naslednike. Ali i oni su umrli. Misli se da ih je Livija otrovala. U međuvremenu Tiberije se pokazao kao dobar diplomata i vojskovođa u borbi sa Germanima. Oktavijan nije imao kud nego ga je 12. godine posle Hrista imenovao suvladarem i naslednikom. Tako je došao na presto „prezren“, kome nije bila namenjena carska čast i titula. Tiberije je zaista osvojio carstvo lukavstvom i laskanjem. On je najpre odbio carsko dostojanstvo pred senatom, ali uslužni senat mu je ponovo ponudio krunu. Njegova vladavina je bila grozna. On je na lukavi način mnoge pogubio i uklonio. S jedne strane tiranija, a s druge laskanje i lukavstvo, surovost, pijanstvo i zločini – to je bila odlika njegove vladavine. 

Prema drugom mišljenju Antioh IV Epifan je bio poznat u narodu kao manijak i ludak (Epimanes). On nije bio naslednik prestola nego je do krune došao tako što je svoga mladog nećaka istisnuo, nudeći se da radi kao njegov regent. 

 

  1. Rimska imperija postaje kolevka hrišćanstva

(11,22-30) 

  1. „I mišice koje plave on će poplaviti i polomiti, pa i kneza s kojim je učinio veru.“ 

(11,22) 

  1. Tiberijeve vojske, koje su ponekad snažno „plavile“, doživljavale su katkad tu istu sudbinu. Bilo je mnogo buna, nasilja i ratova. On je doživljavao ono isto što je drugima priređivao. Kad je ostario krio je svoju slabost i bolest. Godine 37. posle  Hrista on je pao onesvešćen i bio je kao mrtav. Kad se Kaligula dogovarao o upravljanju, Tiberije se iznenada povratio u život. Ali njegov prvi ministar Marko se snašao. On je ušao u njegovu sobu, isterao sve napolje i Tiberija u krevetu ugušio jastucima. Narod u Rimu je odahnuo kada je ovaj surovi i podmukli vladar nestao.

Ali, neće samo on da bude potrt; proročanstvo spominje da će pod njegovom vladom biti potrt i „Knez zaveta“. Ovo se odnosi na Isusa Hrista, Kneza „koji će utvrditi zavet sa mnogima za nedelju dana“ (Danilo 9,25-27). Ovo nam potvrđuje Luka 3,1.2. Tiberije je vladao od 12. godine posle Hrista kao savladar. Jovan Krstitelj je počeo da krštava u proleće 27. godine posle Hrista, a Isus je otpočeo svoju javnu službu kada je imao 30 godina, tj. iste godine u jesen. Njegova smrt se dogodila posle tri i po godine tj. 34. godine za vreme vlade Tiberija, koji je vladao 23 godine i umro 37. godine posle Hrista. Prorok Danilo nam u ovom stihu (stih 22) iznosi najvažniji događaj za vreme Tiberijeve vlade: potiranje, tj. smrt na krstu „Kneza zaveta“. 

Pokušaj nekih da ove stihove primene na prvosveštenika Onija uzaludan je, jer prvosveštenici nisu imali titulu „kneza zaveta“. Drugi opet pokušavaju da stihove 15-19. primene još na Antioha Velikog, stih 20. na Seleuka Filopatora, stihove 21-45. na Antioha Epifana. Možda se ovo i slaže u nekim momentima, ali u celini ne slaže se sa celokupnim proročkim lancem, koji dopire do kraja vremena (Danilo 12,1-3). Tačno je da je Antioh Epifan gonio Jevreje i prinuđivao ih da prihvate mnogoboštvo i on je za njih personifikacija mnogoboštva kao i Jezavelja. Razumljivo je što su Jevreji, tražeći utehe u proročanstvima došli do utehe u ideji da ova sila predstavlja Antioha Epifana. Epifan je proveo 13 godina kao taoc u Rimu i tamo primio rimski duh, veru i razvio karakter. U njemu, istina, možemo da vidimo sliku Rima, neku sličnost, ali ne i ostvarenje ovog proročanstva. 

Prema drugom mišljenju, najviše tumača Svetog pisma vide u ovoj ličnosti Antioha IV Epifana (175-164). Ovaj princ, mlađi sin Antioha III, došao je iz Rima, gde je držan kao taoc 13 godina. Njega je zamenio njegov sinovac Dimitrije, kad je čuo na putu za smrt svog brata Seleuka IV koga je otrovao njegov ministar Heliodor. Antioh IV je hteo da sačuva presto za sebe i zato je Rimljanima ostavio zakonskog naslednika, Dimitrija, kao taoca. 

Ptolomej V Epifan, koji je umro u 28. godini života, ostavio je za sobom dva maloletna sina: starijeg Ptolomeja VI Filometora (181-145.) i mlađeg Ptolomeja VII Evergeta II /Fiskona, 146-116.) koji je trebalo da nasledi svoga brata. Nekoliko godina Egiptom je vladala njihova majka, Kleopatra, kćer Antioha III i sestra Seleuka IV i Antioha IV. Po smrti Kleopatre, staraoci ova dva sina, Ptolomej VI i Ptolomej VII tražili su ustupanje Kelesirije, Fenikije i Judeje kao nasleđe (miraz) njihove majke. Kad je Antioh IV ovo odbio, Egipćani su ušli u borbu s pomorskom vojskom. Antioh IV je pošao preko Peluze, potukao egipatsku vojsku kod brda Kasija i lukavstvom se dočepao mladoga Ptolomeja VI Filometora. On je igrao ulogu njegovog staratelja, osvojio Egipat i tražio da vlada u ime svog sinovca. Drugi sin Ptolomej VII Everget se povukao u Aleksandriju. 

„…pa i kneza s kojim je učinio veru.“496 Ko je ovaj knez koji je slomljen? Mišljenja su različita: 

  1. Isus Hristos /Mesija/ knez zaveta. 
  1. Onija, prvosveštenik. On je bio mučki ubijen od strane Menelaja, po naredbi Antioha IV 172. godine. 
  1. Ptolomej VI, savetnik Antioha IV Epifana. Anđeo je imao, izgleda, u vidu princa, saveznika Antioha, a to je bio Ptolomej VI Filometor. 

 

  1. „Jer udruživši se s njim učiniće prevaru, i došavši nadvladaće s malo naroda497. 
  1. I doći će mirno498 u rodna mesta u zemlji, i učiniće što ni očevi njegovi ni očevi otaca njegovih ne učiniše, razdeliće im499 plen i grabež i blago, i smišljaće misli500 na gradove, za neko vreme.“ 

(11,23.24) 

23-24. Po prvom mišljenju ovo se odnosi na Rim (stih 14). Pošto je anđeo Gavrilo izneo proroku Danilu sva svetska zbivanja do kraja 70 sedmica određenih jevrejskom narodu, u koju spada i „potiranje Kneza zaveta“, sad on skreće pažnju Danilu na odnose Rima sa jevrejskim narodom. Gavrilo se vraća natrag i započinje savez sa Izrailjcima /Makabejcima/ koji je Rim zaključio 161. godine posle Hrista. Tom prilikom je Rim prvi put došao u vezu sa Izrailjem. Ovaj stih opisuje veze Rima sa izrailjskim narodom. Makabejci, pritisnuti od sirskih careva, poslali su izaslanstvo u Rim da bi sa njim načinili prijateljstvo i savez. Po ovom sporazumu ako bi neko napao Judeje, Rimljani će im pomoći i obrnuto. Ovaj je ugovor načinjen za vreme prvosveštenika Jude i vojskovođe Simona, njegovog brata. Ugovor je trebao Makabejcima da osigura uticaj Rima u njihovoj borbi za samostalnost. Ali proročanstvo je znalo 300 godina unapred čemu vodi ovaj savez, nasuprot tadašnjem mišljenju Jevreja o Rimljanima da „oni strane narode rado uzimaju u zaštitu i drže vernost i veru“ (1.Makabejcima 8,1). Ovaj savez sa verolomnim Rimom nije mogao da spreči tragediju jevrejskog naroda koja ga je zadesila upravo od samih Rimljana 70. godine posle Hrista. 

Rim je ranije mačem osvajao narode, ali u ovo vreme on se služio diplomatijom, lukavstvom i spletkarenjem i bio je majstor u tome. On je na ovaj način osvojio narod za narodom. Rim je sklapao saveze, bio sudija i tutor. On je pomoću straha stvarao saveze, a pomoću saveza širio strah. Najzad je došlo vreme da mu se skine maska sa lica. On je silom pokoravao države i zbacivao careve sa prestola. Tako je Rim prevarom osvajao mnoge jake gradove i države. Gde god su došli, oni su pljačkali narode. Ako su bili sa njima u miru, onda putem poreza, a ako su bili u ratu, onda pljačkom pokorenog naroda, što u početku nisu radili. 

Prema drugom mišljenju ovde je reč o „nahid-berit“-u, knez saveza. Ponašanje Antioha IV Epifana ostavlja jak utisak prevare i lukavstva. Pod izgovorom da zaštiti sinovca on se sa malo ljudi dočepao Egipta. Da bi prevario mladog princa on je poveo sa sobom malo vojske. On je najpre osvojio Memfis, a zatim se otkrila njegova namera kad je bio pred Aleksandrijom. Savez između strica i sinovca je bio prekršen u Egiptu (stih 23). To je bio prvi Antiohov pohod u Egipat (173. pre Hrista). Njegov uspeh je trajao samo neko vreme, jer su Egipćani proglasili carem Ptolomeja VII Evergeta II /Fiskona/. Antioh je sada imao izgovora da počne sa svojim pljačkanjem. On je ponovo došao da povrati cara na presto. Pošto je pobedio na moru kod Peleuze, on se pogađao, ali nije ispalo dobro za njega. 

 

  1. „Potom će podignuti silu svoju i srce svoje na cara južnoga s velikom vojskom; i car će južni doći501 u boj s velikom i vrlo silnom vojskom; ali neće odoleti,502 jer će mu se činiti nevera.503 
  1. I koji jedu hleb njegov satrće ga;504 vojska će njegova poplaviti,505 i mnogi će pasti pobijeni. 
  1. I srce će obojice careva raditi o zlu,506 i za jednim će stolom lagati;507 ali se neće izvršiti; jer će kraj još biti u određeno vreme.“ 

(11,25-27) 

25-27. Dok stih 24 opisuje vreme kada je Rim otpočeo da osvaja svet, ovi stihovi opisuju borbu između Rima i Egipta. Videli smo kako je Cezar osvojio Egipat, a Kleopatra ga je napustila. Posle Cezarove smrti postali su Antonije i Oktavijan gospodari, pošto su Lepidu uklonili. Velike intrige na dvoru u Rimu dovele su do propasti mnogih rimskih cezara. Oni su pokušali da rimsku državu podele u dva dela. Antonije je dobio istočne zemlje, a Oktavijan zapadne. Antonije je imao za ženu Oktavijanovu sestru. Ali Kleopatra je brzo uplela Antonija u svoju mrežu. On je njoj za ljubav oterao svoju ženu i počeo zastupati egipatske interese. Čak je i svoje pobede proslavljao u Aleksandriji umesto u Rimu. Pošto je Antonije povredio čast rimskog naroda, Oktavijan je podigao veliku vojsku protiv neprijatelja otadžbine. Istina, on je službeno vodio rat protiv Kleopatre i Egipta, ali to je bilo u stvari protiv Antonija. U stvari, borba se vodila između Oktavijana i Antonija za nepodeljenu vladavinu sveta. Antonije je sakupio flotu od 500 lađa, koje su mogle da prime 200 000 pešaka i 12 000 konjanika. U ovoj vojsci uzeli su učešća svi narodi istočnog dela Imperije. Oktavijan je imao upola manju vojsku, ali hrabru i veštu. Godine 31. pre Hrista došlo je do sukoba kod Akcije. Kleopatra se iznenada uplašila i sa svojom flotom pobegla, a Antonije, koji se nije mogao snaći, pošao je za njom. Uzrok Antonijevog poraza bio je što su ga njegovi prijatleji i savetnici ostavili. Prva je bila Kleopatra, zatim kopnena vojska, koja se rado predala Oktavijanu, kao i trupe u Libiji, i najzad, dok je Oktavijan gonio begunce, Kleopatra je izdala Antonija te se njegova vojska predala Oktavijanu, a on je od tuge i očajanja oduzeo sebi život. Oktavijan i Antonije su bili ranije saveznici, i obojica su se pretvarali da su prijatelji, a potajno su pravili smetnje jedan drugome i težili za vlašću nad Rimskom imperijom. Poštovanje koje su jedan drugom ukazivali bilo je samo licemerstvo. Proročanstvo kaže: „Za jednim će stolom lagati“. Oni se nisu mogli sporazumeti jer još nije bilo došlo vreme da se Rimska imperija podeli. To je nastupilo tek u vreme cara Konstantina 330. godine posle Hrista.508 

Prema drugom mišljenju ovi stihovi se odnose na drugi pohod Antioha IV protiv Egipta. „Car južni“ je Ptolomej VII Evergeta u Aleksandriji. Antioh se uvek izdavao da ratuje u korist mladog sinovca, ali je uvek gledao da izvuče korist od pobeda. Fiskon je bio potučen kod Peluze, zbog izdaje lukavstvom Antioha IV.   Ptolomeja VI Fiskona su izdali njegovi ministri. Ovde je svakako reč o Leneju i Enleju, staraocima i ministrima mladog princa kao dvoranima koji su ga izdali. Antiohova vojska je osvojila Egipat.  Stih 27. iznosi odnose između Antioha IV Epifana i Ptolomeja VII Filometora. Ova dva vladara su bila samo po izgledu saveznici protiv Fiskona, zato su gledali da jedan drugoga prevare. Njihov poduhvat protiv Fiskona nije konačno uspeo. Oni su se pogađali. Obe strane su se bojale nastavka rata. Egipćani su se bojali da budu ponovo potučeni, a Antioh IV se bojao da će se Rimljani umešati i pokvariti mir. ON je znao da su Fiskon i njegova sestra Kleopatra poslali izaslanika u Rim. Uvidevši da ne može da osvoji i ima koristi od Aleksandrije, Antioh je objavio da je rat završen i da će se povući čim postavi na presto starijeg sinovca. On je postavio Ptolomeja VI Filometora u Memfisu za vladara i povukao se, držeći Peluzu, kao glavno uporište u Egiptu. Antioh je nameravao da sukobom braće i građanskim ratovima oslabi zemlju i da je kasnije opljačka. 

 

  1. „I tako će se vratiti u svoju zemlju s velikim blagom; i srce će se njegovo obratiti na sveti zavet,509 i kad izvrši,510 vratiće se u svoju zemlju.“ 

(11,28) 

  1. Prvo mišljenje: u ovom stihu imamo proročanstvo o povratku pobedonosne rimske vojske u svoju zemlju, posle osvajanja na Istoku.

Prvi je posle događaja opisanih u stihovima 26. i 27. kada se Oktavijan vratio iz rata protiv Antonija i Kleopatre. On je pri povratku dovukao toliko zlata i bogatstva, opljačkanog u Egiptu, da je vrednost zlata pala na polovinu, zbog čega se skupoća udvostručila. Oktavijan je tri dana slavio trijumf. Ovom prilikom je trebala i Kleopatra da uzme učešća u povorci robova, ali ona je tu sramotu izbegla time što je pustila zmiju da je udeje. 

Drugi je posle vojnog pohoda protiv Judeje i razorenja Jerusalima. Rim je pošao protiv pobunjenih Jevreja u Palestini. „Sveti zavet“ može da bude samo zavet koji je Bog načinio sa svojim narodom još od Avramovog vremena. Gnev Rima se pokazao kako protiv nevernog tako i protiv vernog Božjeg naroda. Dok je Neron surovo progonio hrišćane u Rimu, gnev Judejaca se podigao protiv nasilja u Palestini. Godine 66. posle Hrista Judejci su pobili sve Rimljane koje su mogli da uhvate. Rimska vojska pod zapovedništvom Cestija, koja je poslana protiv Jerusalima, morala se povući sa nekim gubicima. Ovo je ohrabrilo i oduševilo Judeje. Neron je 67. godine posle Hrista poslao vojsku pod Vespazijanom, koji je počeo da osvaja tvrđave. Pošto je trebalo da se on vrati u Rim da zauzme presto posle Neronove smrti, predao je komandu svom sinu Titu, koji je sa 80 000 ratnika opseo Jerusalim za vreme Pashe 70. godine.  Grad se odupirao pet meseci. Pošto je u njemu zbog praznika bilo oko milion ljudi, nastupila je takva glad da su roditelji jeli meso svoje dece. Oni koji su pokušali da pobegnu bili su razapeti pred gradom. Oko 600 000 leševa je bačeno preko zida. Najzad je pod jurišom padao zid za zidom. Neki su vojnici i pored zabrane bacali buktinje u svetinju hrama, gde se zapalila zavesa i drvo kojim je svetinja bila obložena, tako da je svetinja izgorela. Ali, sudovi su bili spaseni. Hram je izgoreo, država propala, a preostali narod odveden u ropstvo. I ovom prilikom, pri povratku, načinjena je trijumfalna povorka kroz Titov slavoluk, na kome se i danas vidi momenat nošenja sudova iz jerusalimskog hrama. Tako se opet posle ove pobede, vratila rimska vojska u svoju zemlju prema proročanstvu. 

Prema drugom mišljenju ovaj se stih odnosi na Antioha IV Epifana koji se svetio Jevrejima. Pri povratku kući Antioh je surovo kaznio Jerusalim u kome je bilo nemira zbog sukoba oko prvosvešteničkog čina Menelasa i Jasona. Sem toga, on je bio gnevan na Jevreje zbog radovanja usled lažne vesti o njegovoj smrti. Pod izgovorom Jasonovog pokušaja njegov se gnev raspalio na Jerusalim. Grad je bio osvojen i od samog cara naređen je strašan pokolj. On je sam ušao u svom gnevu u hram, uzeo zlatni kadioni oltar (žrtvenik), sedmokraki svećnjak, sto za postavljanje hlebova i mnogo svetog posuđa. On je odneo sve što je imalo pravu vrednost kao i riznicu hrama. Zatim je otišao u Antiohiju. 

 

  1. „U određeno će vreme opet doći511 na jug; ali drugi put neće biti kao prvi put.512 

(11,29) 

  1. Prvo mišljenje: „Određeno vreme“ nije ono proročko vreme o kom je bilo reči u stihu 24. jer je upotrebljena druga reč „ot“ a ne „moed“. Ovo označava prekid u objašnjenju i verovatno se odnosi na vreme naznačeno u stihu 14. kada treba rimska moć da se sruši i da nastanu 10 država. Rim će u ovo vreme opet doći na jug, ali „ne kao prvi put“. Prvi put je on izašao protiv Egipta ili Judeje. Ovi su se pohodi svršili pobedonosno i sa velikom slavom. Ali ovaj put, ovaj dolazak vodi raspadanju i propasti rimske svetske vlasti. Godine 330. posle Hrista premestio je car Konstantin Veliki svoju prestonicu u Carigrad, što je bilo na štetu Rimske imperije kao i znak raspadanja ove velike sile. Na dan 11. maja te godine bilo je svečano posvećenje Carigrada kao nove prestonice Rimskog carstva. Posle Konstantina Rimsko svetsko carstvo je bilo podeljeno na njegova tri sina: Konstancija, Konstantina II i Konstanca. Konstantin II i Konstanc ratovali su za prevlast na zapadu i Konstanc je pobedio, ali uskoro je i on izgubio život, kada se Magnetije oglasio carem, pomoću Germana. Najzad je Konstantin II pobedio ovog neprijatelja i počeo da vlada. Ali, sada su počeli severni susedi –  Varvari da pljačkaju Zapadnu imperiju. I germanska plemena su počela da češće upadaju u Rimsku imperiju i pljačkaju stanovništvo. Rimska sila je sve više opadala; ona je gubila mnoge bitke na kopnu.

Po drugom mišljenju reč je o trećem pohodu Antioha IV protiv Egipta. Ovaj pohod nije imao takvog uspeha kao prva dva. Anđeo je već napomenuo dva pohoda, a ovo je poslednji iako se kaže „drugi put“. 

  1. Jer će doći na nj lađe Kitejske513, i on će se ojaditi, te će se vratiti514; i razljutiće se na sveti zavet515, i izvršiće; i vrativši se složiće se s onima koji ostavljaju sveti zavet.516 

(11,30) 

  1. Prema prvom mišljenju Rim je počeo da gubi svoju moć i na moru. Sa obale Severne Afrike pošla su germanska plemena (Vandali) da pljačkaju Rim. Pod „Kitim“ podrazumevaju se u širem smislu ostrva i obale Sredozemnog mora (1.Mojsijeva 10,4; Jeremija 2,10; Jezekilj 27,6). Dok su Rimljani držali Kartaginu u svojoj ruci oni su bili gospodari na Sredozemnom moru. Ali, kada su tamo došli Vandali pod Gejserihom 429. godine posle Hrista oni su osnovali novu državu i postali jaka pomorska sila. Oni su osvojili sva ostrva Sredozemnog mora i 455. godine iznenada se pojavili na ušću Tibra. Novi car je hteo da pobegne i narod ga je kamenisao na ulici Rima. Narod je bio u strahu i panici. Vandali su lako zauzeli Rim. Rim je bio 14 dana pljačkan. Tom prilikom su Vandali opljačkali i sudove jerusalimskog hrama, koje je Tit doneo u Rim. Rimljani su bili u velikom strahu. Car Majorijan pripremio je flotu 460. godine od 300 lađa, ali bez uspeha. I kad mu je istočni rimski car Leon dodao još 1100 lađa, Gejserih je sjedinjenu flotu zapalio i dalje ostao gospodar mora (Otkrivenje 8,8.9).

Kada je car Konstantin Veliki napustio Rim i preselio svoju prestonicu u Carigrad, njegovo mesto u Rimu zauzela je jedna druga sila. Duhovni Rim stupio je na mesto mnogobožačkog. Iz mnogobožačkog Rima razvio se postepeno papski Rim. Na njega je prešlo gospodarenje i sva vlast Rimske imperije. Pod „svetim zavetom“ razume se knjiga ovog zaveta tj. Sveto pismo. Goti, Huni i Vandali, koji su srušili Rimsko carstvo pripadali su arijancima i smatrani jereticima. Da bi ovu jeres istrebio car Justinian je sve učinio. On u jednom svom dekretu naziva papu „glavom crkve i ukrotiteljem jeretika“. Tada je bilo objavljeno da je opasno kad prosti narod čita Bibliju i da sva sporna pitanja treba da se iznesu pred papu. Narod se zbog ovoga bojao da čita Sveto pismo da ne bi bio proglašen jeretikom. Glavni zadatak sabora je bio da se tzv. jeretici progone. Na ovim saborima u prepirkama oko Hirsta tako se izgubio Njegov duh i nauka, da su se Hristovi predstavnici međusobno vređali, tukli i potezali mačeve. Ono što se događalo među rimskim vođama, događalo se i među vođama pale crkve: lukavstvo, prevara, nasilje itd. Pala crkva radila je u istom smislu, istoj sili i metodama kao i njeni prethodnici. 

Rimski vladari, naročito istočnog Rimskog carstva, stupili su u vezu sa onima koji su napustili „sveti zavet“ da bi istrebili „jeretike“. Godine 538. posle Hrista „čovek bezakonja“, posle pobede nad arijancima, Gotima, seo je na svoj bezbožni „duhovni“ presto i tako je otpočela vladavina „maloga roga“ – papstva. 

Prema drugom mišljenju reč je o posredovanju Rima. Grčko-aleksandrijski prevod (LXX) i Vulgata, latinski prevod, prevode „Kitim“ sa „Rimljani“. Izgleda da je ovde reč o rimskoj floti, koja se, posle pobede kod Pidne, uputila iz Makedonije prema Egiptu da bi sprečila Antioha IV da se dočepa ove zemlje. Antiohov plan za sinovce Ptolomeje nije uspeo. Braća su se izmirila i sporazumela da zajednički vladaju. Antioh, gnevan zbog ovog, zbacio je masku i zahtevao ostrvo Kipar sa Peluzom do Nila. Braća su zatražila zaštitu i pomoć od Rimljana. Rimsko izaslanstvo je srelo Antioha nedaleko od Aleksandrije. Gaj Popilije Lenas, koji je bio vođa ovog izaslanstva pokazao mu je dekret Senata, koji traži od njega da odmah obustavi rat, pod pretnjom da će biti smatran neprijateljem. Uzalud je Antioh tražio vremena da razmisli i savetuje se. Popilije je označio krug po pesku oko Antioha štapom i zabranio mu da izađe iz ovog kruga pre nego što odgovori na ovo pitanje Senata. I pored ogorčenja car se pokorio naredbi i nastavio put za Siriju. On je iskalio svoj gnev na Jevreje. Antioh IV Epifan je zabranio bogosluženje, ustanove i običaje Jevreja i pokušao da ih denacionalizuje. 

 

  1. Rimsko papstvo postaje progonitelj Hristove crkve

(11,31-35) 

  1. „I vojska će stajati uza nj, i oskvrniće svetinju u gradu517, i ukinuti žrtvu svagdašnju i postaviće gnusobu pustošnu.“ 

(11,31) 

  1. Ove nas reči podsećaju na Danila 8,11.12.  Svu vojnu silu carstva on će koristiti da bi ostvario svoje namere spomenute u stihu 30b i u ovom (31) stihu. On će svim silama da ustane protiv svetog zaveta, oskvrniće svetište, ukinuti svagdašnju i postaviti gnusobu pustošnu.

Papstvo je ovu prevlast dobilo blagodareći ovim činjenicama: 

  1. Premeštanje carske prestonice iz Rima u Carigrad (330.) Rimski car je otišao iz „večnog grada“ (Rima) da bi dao mesto poglavaru crkve. Dakle, papska vlast počinje sa carevim napuštanjem Rima. Propast Rimske imperije 476. godine posle Hrista prouzrokovala je pojavu rimskog prvosveštenika. 
  1. Obraćenje Franaka pod Klodvigom (481-511.). Ovaj događaj je od najvećeg značaja za razvoj i jačanje papstva. Klodvig je bio smatran za jedinog katoličkog vladara na zemlji, jer je papa smatrao cara za jeretika, a i ostali hrišćanski vladari su bili takođe arijanci. Zato je on odbio titulu „stariji sin crkve“, koju su francuski carevi nosili 1400 godina. Klodvig je razbio savez arijanskih vladara i istrebio Vizigote iz Galije. 
  1. Priznanje papskog vrhovnog autoriteta istočno-rimskih careva (511.). I istočno-rimski carevi priznavali su vlast rimskog pape. Carevi Anastasije, Justin I, a naročito Justinijan, priznavali su vlast rimskog pape. Car Justinijan je oslovio papu u jednom pismu „glavom svih crkava“. On priznaje vrhovni autoritet pape i uzdiže čast „apostolske stolice“ i njegove svetosti – pape. Justinijan je i samom carigradskom patrijarhu skrenuo pažnju da treba da je u jedinstvu „sa svetošću pape starog Rima“, jer „on je glava svim svetim Božjim sveštenicima“. Ovo se nalazi u zbirci Justinijanovog građanskog zakonika i smatra se kao zakonski autoritet na koji se poziva Katolička crkva kada opravdava papsko dostojanstvo i prevlast Katoličke crkve. 
  1. I najzad, rušenje arijanskog gospodarenja u Rimu (538.). Kada je rimski biskup dobio jaku podršku na zapadu i istoku, bilo mu je još potrebno da istera arijanska germanska plemena iz Rima. Kada su Vandali i Istočni Goti bili potučeni od Justinijanovog vojskovođe Velizara (Danilo 7,24) i kada su u martu 538. godine odbijeni od zidina Rima i kasnije se povukli, papska samostalnost je bila obezbeđena. Iz ovog doba i potiče titula rimskog biskupa – papa. 

„Oskvrniše svetinju /svetište/, sveto mesto, utočište“. Božje „svetište“ je mesto gde Bog prebiva, gde je Njegovo ime nastanjeno. Ono je grad („tvrđava“ = „maoz“) u duhovnom smislu, utočište i zaklon Božjem narodu (Psalam 18,2.3; 31,3-5; Isaija 25,4) ka kom trebamo slobodno da pristupimo i nađemo milost u vreme nevolje (Jevrejima 4,16). 

Zemaljsko svetište u Jerusalimu bilo je okruženo utvrđenjima. Nebesko svetište, gde Hristos nudi svoju krv za grešnika, je mesto utočišta. U ovom stihu se opisuje rad otpadničke sile u hrišćanstvu koja podmeće svoju lažnu žrtvu /misu/ u službu, umesto prave Hristove žrtve i službe kao prvosveštenika u nebeskoj svetinji. 

Božji presto je sasvim potamnio okružen mnoštvom svetaca, svetih slika, ikona i relikvija, kao i raznih predmeta koje je narod obožavao. Crkva je neumorno radila da skrene pažnju i veru svojih vernih od nevidljivog na vidljivo i tako je načinila od vere sujeverje. 

„Ukinuti žrtvu /službu/ svagdašnju“. Papski Rim se naročito potrudio da ukine pravu Božju službu, zamenjujući je svojom službom – svagdašnjom misom (Danilo 8,18). Katoličko bogosluženje je obična kombinacija jevrejske ceremonijalne službe i mnogoboštva. Ona ima svoje zemaljsko svetište: svetinju, kadioni oltar, sto sa hlebovima i tabernakel, umivaonicu sa posvećenom vodom itd. Katolička crkva ima svoju žrtvu – misu, prinašanje tamjana i obrede. Ona ima svoje praznike po uzoru na starozavetnu jevrejsku službu. Ali u svojoj službi ima i nekih mnogobožačkih elemenata. 

„I postaviće gnusobu pustošnu.“ Ove nas reči podsećaju na Danila 8,11-13; 9,27; 12,11  gde je reč o gnusobi pustošenja u vezi sa razorenjem Jerusalima (Matej 24,15). Ali ovde nije reč o ovom stihu nego o Danilu 9,27. Isus je mislio na mnogobožački Rim, a ovaj stih se odnosi na papski Rim (stih 31). Vojska tj. narodi o kojima je reč u ovom stihu doneli su sa sobom u hrišćanstvo mnogoboštvo i idolopoklonstvo, mada je ono već bilo dosta iskvareno. Crkva nije imala snagu da ih nauči i očisti, a oni nisu ušli obraćeni. Ovaj otpad u samom hrišćanstvu išao je daleko. Hristos je smatran za strogog sudiju, koji rado osuđuje. Na njegovo mesto su došli razni posrednici, Marija i sveci. Uvedena je misa namesto Hristove žrtve, oproštenje greha od strane ljudi itd. To je pravo mnogoboštvo, samo u hrišćanskom odelu, za razliku od onog mnogoboštva (rimskog orla) koje je stajalo na svetom mestu u Jerusalimu. Ljudi su napustili Boga i Njegovo evanđelje, a u hrišćanstvo se uvuklo mnogoboštvo, sujeverje i nasilje, prava gnusoba pustošna, a Bog, Njegovaa istina i svetište nestali su pred očima naroda. Namesto mnogobožačkog Rima došla je rimska pala crkva, koja se simbolički prikazuje u Otkrivenju kao bludnica na zveri (Otkrivenje 17). 

Prema drugom mišljenju, stihovi 31-35. se odnose najpre na mnogobožački, a posle na papski Rim. „I vojska će se podići posle njega i oskvrniti svetište“…518 Sila o kojoj je reč u stihu 30 će se podići posle njega (Antioha) i imaće veliku silu i proširiti se posle događaja o kojima je reč u prethodnom stihu (stih 30). 

Što se tiče stiha 31. on  se odnosi na Rimljane, na Rimsko carstvo. Oni se sada javljaju na sceni proročanstva. Zbog Antioha IV Epifana (stih 30), koga su oni sprečili u trenutku kad je pošao da postane gospodar Egipta, Rimljani su sada počeli da se mešaju u pitanja Istoka (Egipta i Sirije). Ovde je, dakle, reč o onoj rimskoj sili koja je nasledila vlast i silu sirskog (severnog) cara. Ona će sada da upravlja onim delom sveta i tlači Božji narod kao ranije Antioh. Božji će narod od sada imati posla sa rimskom silom. Ukratko, sa Antioha IV Epifana, progonitelja Božjeg naroda, prelazi se na rimskog cara Tita, koji je uzeo Jerusalim i na događaje koji su sledili sa Božjim narodom (stihovi 32-35.). Da se ovde radi o Rimljanima dokaz je i to što je Isus rekao svojim učenicima, kad im je govorio o opsadi Jerusalima, da će se tada ispuniti proročanstvo o stihu 31: „Kad dakle ugledate mrzost /gnusobu/ pustošenja…“ (Matej 24,15). 

Dakle, Danilo 11,32-35 iznosi progonstvo Božje dece od strane ove nove sile – Rima (mnogobožačkog i papskog). 

 

  1. „I koji su bezbožni prema zavetu, on će ih laskanjem otpaditi519; ali narod koji poznaje Boga svojega ohrabriće se520 i izvršiće.“ 

(11,32) 

  1. Oni koji su napustili sveti zavet, tj. Hristovo učenje i Sveto pismo, i više se držali papskih dekreta i odluka raznih sabora nego Božje Reči, bili su zavedeni i otpali su prevareni laskanjem rimskog biskupa. On ih je nagradio ratnim titulama i počastima za njihovu vernu službu papskom Rimu. To su bili Klodvig, Karlo Veliki i drugi. U ovo vreme usred neverstva i otpada još uvek je postojao Božji verni narod „koji poznaje svoga Boga“. To su bili oni koji su za vreme mračnog srednjeg veka papske prevlasti očuvali Isusovu veru na zemlji i pokazali velika dela samoodricanja i požrtvovnosti. Oni su bili svedoci prave Božje vere i života na zemlji. Još je papa Grgur Veliki 602. godine ustao u Rimu protiv onih koji su svetkovali subotu, nazivajući ih „propovednicima antihrista“. U ovo su vreme, u stvari, postojale dve crkve na zemlji: „Hristova nevesta“ – Božja verna deca, i šarena masa otpadnika, mnogobožaca i idolopoklonika –  „sotonska zbornica“ (Otkrivenje 2,13). Kasnije su se pojavili i drugi Božji borci: valdenžani, albinžani, pasažiri, viklifovci, češka braća i drugi koji su širili Sveto pismo i objavljivali evanđelje u ono mračno vreme.

 

  1. „I razumni u narodu naučiće521 mnoge, i padaće522 od mača i ognja, ropstva i grabeža mnogo vremena.“

(11,33) 

  1. Usred mračnog srednjeg veka Božja Reč se nije ugasila iako je Rim zabranio narodu da čita Sveto pismo. Mnogi ugledni ljudi su slobodno ustali da tumače Sveto pismo narodu, a mnogi od njih su zbog toga i stradali. Ovi tzv. „jeretici“ trudili su se da narodu iznesu Božju nauku o spasenju ljudi, koja se nalazi u Svetom pismu.

Protiv ovog duhovnog oružja uložio je Rim mač, oganj, ropstvo i pljačku. Uvedena je inkvizicija, masovna uništenja i progonstvo. Ovo progonstvo je trebalo da traje „mnogo vremena“. Jevrejski tekst, LXX i Teodicijev prevod iznose samo da će trajati: „dana“! Ali, u nekim jevrejskim rukopisima nalazi se reč „rabim“ – mnogo /mnogo dana/. Prema proročanstvu ovo srednjevekovno papsko progonstvo ima da traje 1260 godina. 

 

  1. „Ali padajući dobiće malu pomoć;523 i mnogi će pristati s njima dvoličeći.“ 

(11,34) 

  1. Kada je nastupila reformacija došla je pomoć, i tako su se skratili „dani nevolje“ (GC, 79-184). To je bila samo mala pomoć. Mnogi nemački knezovi i države prihvatili su reformaciju i počeli da štite reformatore i progonitelje. Papska moć je počela da slabi i nasilje je nešto popustilo. Ali reformacija nije svoj zadatak izvela do kraja. Mnogi su se ovom pokretu priključili zbog zemaljskih koristi i kada jetrebalo nešto da učine za Božju stvar, oni su odrekli vernost ljubaznim rečima.

 

  1. „I od razumnih će pasti neki da bi se okušali i očistili i ubelili do roka, jer će još biti rok.524 

(11,35) 

  1. Iako je progonstvo nešto popustilo ono nije prestalo. Reformacija nije mogla da učini kraj papskoj vlasti koja treba da traje prema Danilu 7,25 i 12,7 (Otkrivenje 12,6.14; 13,5) tri i po godine ili 42 meseca ili 1260 dana, tj. toliko proročkih godina. Ovo doba papske srednjevekovne vlasti treba da bude od 538. do 1798. godine.

Mračni vek je bio donekle prestao; moglo se slobodnije govoriti, ali sloboda vere je bila još ograničena čak i u protestantskim zemljama. Neki od najboljih među reformatorima stradali su: Hus, Jeronim Praški, Tindal, Latimer, Ridli, Kraumer i dr. U Engleskoj /puritanci/, u Francuskoj /hugenoti/, u Austriji, Ugarskoj i Poljskoj /protestanti/ bili su još gonjeni i pritiskivani. Gonjenje valdenžana u Alpima, strašna vartolomejska noć i Aragonada („umri ili budi katolik“) u Francuskoj, pogibija evanđelista u Salzburgu, sve to dogodilo se u ovo vreme, pred kraj papske prevlasti. To stanje je trebalo da potraje još do određenog vremena, a to je „poslednje vreme“. Ovo „poslednje vreme“ je određeno vreme u Božjem planu događaja. 

 

  1. Ciljevi i politika papstva

(11,36-39) 

 

  1. „I taj će car činiti što hoće, i podignuće se i uzvisiće se iznad svakoga boga, i čudno525 će govoriti na526 Boga nad bogovima, i biće srećan dokle se ne svrši gnev527, jer će se izvršiti što je određeno. 
  1. Neće mariti ni za bogove svojih otaca ni za ljubav žensku, niti će za koga boga mariti, nego će se uzvišivati nada sve. 
  1. I na mesto Boga najsilnijega slaviće boga528 kojega oci njegovi ne znaše, slaviće zlatom i srebrom i dragim kamenjem i zakladama529. 
  1. I učiniće da gradovi Boga najsilnijega budu boga tuđega; koje pozna530 umnožiće im slavu531 i učiniće ih gospodarima nad mnogima i razdeliće zemlju mesto plate.“ 

(11,36-39) 

  1. Pioniri adventnog pokreta bili su za prvih 40 godina jednodušni u tumačenju ovih stihova. Oni su učili da se ovi stihovi Danilovog proročanstva odnose na papski Rim. Brat Vajt je češće ovako tumačio ove stihove. On kaže da se u Knjizi proroka Danila četiri puta provlači proročka linija sa istom osnovom u Danilu 2,7-8 i 11. U Danilu 2,7.8 poslednja sila na sceni je uvek Rim. Kad je tako onda i sila iz Danila 11,36-39 treba da je Rim, jer je proročka linija i osnova ista. Brat Vajt je još uvek 1877. godine smatrao da se Danilo 11,36-39 odnosi na papski Rim. To je bilo utvrđeno tumačenje adventnog pokreta. Danilo 11 je ustvari doslovno izlaganje simboličkih proročanstava u Danilu 2., 7. i 8.

Među adventistima je uopšte prihvaćeno mišljenje da se „car“ u Danilu 7,24.25; 8,23-25 odnosi na rimsku katoličku vlast koja u svemu ispunjava data proročka obeležja. Po ubeđenju adventista koji Bibliju tumače Biblijom, kad je u Danilu 11,36-39 opet upotrebljen izraz „car“ i ispunjava sva proročka obeležja „maloga roga“ (stih 36), onda on ne može predstavljati neku novu silu – Francusku ili Tursku, što je usled nekih okolnosti pokušao Urija Smit. Sem toga, ovde je upotrebljen određeni član što potvrđuje da je to već poznata sila, a ne neka nova. Mnogo šta izneto ovde pomenuto je već ranije o ovom caru ili sili: njegovo uzvišenje iznad Boga (8,11.25), njegovo huljenje (7,8.11.20.25), njegova prodornost u ostvarenju svojih ciljeva (8,12.24), on je neprijatelj Božjeg naroda do kraja (7,11.26; 8,19.25; 9,27; 11,14.15). Ako bi uzeli da je ova sila Francuska (Napoleon) onda se to ne bi slagalo sa 2.Solunjanima 2,4 i Otkrivenje 13,5.6;  a kad uzmemo da je papski Rim onda se slaže sa Danilo 7 i 8. 

  1. Stih 37 je samo dopuna obeležja „malog roga“ koji neće ni za koga mariti nego se samo uzvišivati.

38-39. Stihovi 38 i 39 su teži za razumevanje. „Mauzim“ je reč koju su prevodioci različito prevodili: sile, tvrđave, utočišta itd. On polaže pravo da je Bog (ili bar od Boga „postavljen“), on se obraća „bogu koga ne znaše njegovi oci“ za zaštitu i pomoć. Molitve upućene svecima i devici Mariji bez sumnje ispunjavaju ovaj stih. Njihovi idoli su nakićeni „zlatom i srebrom i dragim kamenjem i skupocenim zakladama“.  

„Skupocene zaklade“ (jevr. „namadet“, Isaija 44,9) označava skupocene ukrase koje su mnogobošci stavljali na svoje likove i kipove. Ovo se naročito vidi u katoličkim crkvama oko likova i kipova Marije i svetaca. 

Najbolji prevod stiha 39a je: „I on će raditi na tome da se Mauzim združi sa tuđim bogom“. Drugim rečima, on će pomešati /u hramovima i na religioznim mestima/ svece sa klanjanjem „tuđem bogu“, koga će on priznati i uveličati slavom. Uzdizanje pape kao boga i njegove vlasti nad mnogima je ovde unapred prorečeno. 

Dalje, on će „razdeliti zemlju za nagradu“. Ovi stihovi su se ispunili prilikom ustupanja od strane pape čitavih pokrajina i kraljevstava nekim prinčevima kao i dodeljivanje celog prekomorskog sveta španskoj i portugalskoj kruni. Pape su dodeljivale razne titule, počasti i darove kao nagradu carevima i prinčevima za njihovo podržavanje i zaštitu. 

 

  1. Događaji u poslednje vreme

(11,40-45) 

  1. „A u poslednje vreme južni će se car pobiti532 s njim; i car će severni udariti na nj kao vihor s kolima i konjicima i s mnogim lađama, i ušavši u zemlje poplaviće i proći533. 
  1. I doći će u krasnu zemlju, i mnoge će propasti,534 a ove će se izbaviti od njegovih ruku:Edomska, Moavska i glavni deo sinova Amonovih. 
  1. I posegnuće rukom svojom na zemlje, i zemlja Misirska neće umaknuti.535 
  1. I osvojiće blago u zlatu i u srebru i sve zaklade Misirske536; i Livijani537 i Etiopljani ići će za njim. 
  1. Ali će ga glasovi s istoka i sa severa smesti,538 te će izaći s velikim gnevom da pogubi i zatre mnoge539. 
  1. I razapeće šatore dvora svojega među morima na540 krasnoj svetoj gori; i kad dođe k svome kraju, niko mu neće pomoći.“ 

(11,40-45) 

40-45. Po mišljenju crkve ovi se stihovi još nisu ispunili. Izraz „a u poslednje vreme“ (stih 40) ne odnosi se na neko naročito vreme u početku „poslednjeg vremena“, nego isto tako može da se   odnosi na ma koje vreme u „poslednja vremena“. Otuda ne treba bezuslovno videti ispunjenje stihova 40-45 u godini 1798. nego u događajima posle početka „poslednjeg vremena“, naročito na kraju „žalosnog vremena“ /podizanje kneza Mihaila/ u Danilu 12,1. 

Što se tiče izraza „južni car“ i „severni car“ oni se kroz celo 11. poglavlje Danilove knjige uvek odnose na države koje se nalaze u Istočnom Sredozemlju. Ove dve sile će odigrati svoju ulogu u ovom kraju sveta na kraju istorije sveta. Međutim, još se ne može sa sigurnošću reći nešto za ove dve države. Ne treba misliti jedino na Egipat i Siriju. Međutim, nema sumnje, kada je papstvo ona sila o kojoj je reč u stihovima 36-39, da će ono morati da ima svoj udeo u ispunjenju istorijskih događaja spomenutih u ovim stihovima, jer zamenica „njim“ u stihu 40. se odnosi na ovu silu. 

U ovo vreme posle 1798. godine, a pre drugog Hristovog dolaska, papstvo će biti napadnuto od sile koja drži Egipat i sile koja drži Siriju i Mesopotamiju. Da li će Egipat biti vođa muslimanskog sveta ili afričkih naroda – ne zna se. Da li će Rusija dobiti uporište na Srednjem Istoku još nije poznato. Ali, ma kakve bile međunarodne političke i verske prilike, papstvo će nameravati da se preseli u Palestinu. Egipat će biti pokoren, a Jordanija ne. 

S naglom promenom stanja u toku svetske istorije, s razvojem Rusije kao sile koja se nalazi na severu Palestine, a koja očigledno ima svojih pretenzija na Srednji Istok, kao i s odlukom zapadnih sila da ograniče silu i porast Rusije, isto kao i značaj papstva u sukobu koji se ocrtava između dve suprotne ideologije, jedna koja je priznati neprijatelj katoličke crkve, dok druga priznaje papstvo kao najveću duhovnu silu u svetu – treba ove stihove proučavati u svetlosti zbivajućih događaja s obzirom na ovaj veliki sukob i njegovo proširenje, više nego sam sukob između Egipta i Sirije. Neki misle na ispunjenje Danila 7,26 u vezi sa ovim događajima; oni misle da bi Otkrivenje 17 i 18 trebalo da se dovede u vezu sa ovim poslednjim događajima u Danilu 11. Ipak, ne može se dati konačno tumačenje Danila 11,40-45. 

Proročanstva nemaju zadatak da nam iznesu pojedinosti svetskih događaja u budućnosti, nego kao što kaže Spasitelj: „I sad vam kazah, pre dok se nije zbilo, da verujete kad se zbude.“ (Jovan 14,29). Brat Vajt kaže: „Stav koji treba da zauzmemo u pogledu istočnog pitanja zasniva se na proročanstvima koja se do sada još nisu ispunila. Ovde moramo da budemo obazrivi i budno pazimo da se ne bi udaljili od činjenica konačno utvrđenih u adventnom pokretu.“ (R&H, 1877). Isak Njutn, koji je bio revni istraživač Danilovih proročanstava i Otkrivenja, rekao je: „Bilo je mnoštvo tumača koji su unapred rekli o vremenima i stvarima ovih proročanstava kao da ih je Bog odredio da budu proroci. U ovoj naglosti oni su ne samo sebe izložili ismejavanju, nego su naneli i proročanstvu štete.“ 

Iz svega izlazi da Sveto pismo i Duh proroštva ne spominju pojedinosti ovih budućih događaja. Treba da budemo obazrivi da ne bi dogmatizovali tok ljudske istorije i samo postali proroci budućih događaja. Naš je zadatak da posmatramo događaje, da bi mogli da prepoznamo ispunjenje ovih stihova pred sam Hristov dolazak. 

Prema Danilu 11,44.45 papstvo će biti napadnuto sa severa i istoka. Ono će učiniti veliki napor, možda kao vođa hrišćanskih naroda na Zapadu, ali kraj će biti njegovo potpuno uništenje. Prema Otkrivenju 13,16 i 19 papstvo će u ovo vreme nagovoriti vlade da izdaju naredbu protiv Božjeg naorda. Tada će Bog izliti svoju nepomešanu čašu gneva na papstvo postepeno u vidu sedam zala i tada će doći Hristos. 

Istina je da Elen Vajt ne spominje Tursku ili Egipat u vezi sa 11. poglavljem Knjige proroka Danila, ali ona ne spominje ni papstvo. Duh proroštva opisuje poslednje sukobe na osnovu Otkrivenja 12-19  /papskog i protestantskog jedinstva i bezbožne sile protiv onih koji drže Božje zapovesti/. Vrhunac ovog sukoba ono opisuje naredbom za pogubljenje od koga će ih izbaviti sam Bog, uništenjem njihovih neprijatelja u trenutku drugog Hristovog dolaska. Ali, ono opisuje i međunarodne sukobe i ratove koji su nastali u to vreme (GC,589-590; 5T,524; GC,616; 6T, 14; 6T,406; 7T,182; GC,657). 

Pošto je celo 11.poglavlje Danila objašnjenje, a ne simboličko proročanstvo, mada ima teškoća u traženju nekih istorijskih činjenica, izgleda ipak da Danilo 11 zahteva doslovno geografsko ispunjenje što se tiče stihova koji govore o „južnom caru“ –  koji je ustvari Egipat, o „severnom caru“ – koji je ustvari Sirija, Kilikija i Mesopotamija i o „krasnoj zemlji“ – što se odnosi na Palestinu. „Jug“ je bio pod rimskom vlašću, ali kasnije je prelazio iz ruke u ruku (Savoceni, Turci, Mameluci i dr.). Danas je on nezavisan. „Sever“ su držali Seleukovci dok nije potpao pod Rim, a kasnije Rim ga je izgubio. Godine 1798. Sirija, Kilikija i Mesopotamija su pripadali Turskoj, ali danas one su nezavisne države. 

Carski i papski Rim, prema Danilu 7 i 8, u svemu je nasledio imperiju Aleksandra Velikog i njene četiri dijadohije. Ovo stanje će da ostane do Hristovog ponovnog dolaska. 

Kako Rim može da bude severni car kad je on i južni car, jer je Rim osvojio teritoriju i Seleuka i Ptolomejaca? Rim je četvrto i poslednje carstvo; zato se izraz „severni car“ upotrebljava tek posle 15. stiha i onda u stihu 40. Izrazi koji su upotrebljeni u stihu 40. – „južni car“ i „severni car“, prvi put se spominju u stihu 5, a „car“ u svim drugim stihovima. To hoće da kaže da se tu radi o dve nove sile koje stupaju na pozornicu istorije. Dakle, to nisu sile koje se označavaju određenim članom ili sa „on“ kroz celo viđenje. 

Iz ovog izlazi da će u „poslednje vreme“ postojati dve uticajne političke sile koje će se zaplesti sa papstvom. A kako se u Danilu 7 „mali rog“ smatra delom zveri koja predstavlja Rim zajedno sa 10 rogova, i prema Otkrivenju 17 deset careva daju mu /Rimu/ svoju vlast /dokle je oni sami ne unište/ – možemo da kažemo da je papstvo, poduprto od strane ostalih rogova zveri, stvarno treća sila. Otuda možemo da očekujemo da se papstvo premesti u Svetu zemlju iz političkih razloga i onda bi papstvo došlo „svome kraju“ iz političkih razloga. 

Što se tiče redosleda ovih događaja E.Vajt je pisala 1909. godine: „Proročanstvo Danilove 11. glave skoro je dostiglo svoje potpuno ostvarenje. Uskoro će nevolje o kojima se govori u proročanstvima imati svoje mesto.“ (9T,14) Ona je na ovaj način povezala poslednje stihove sa Danilo 12,1 kao da će se oni dogoditi u isto vreme. I samo proročanstvo ne kaže da će papstvo da dođe svome kraju pre nego što se Mihailo podigne. Dakle, ova dva događaja će se dogoditi u „to vreme“. Neki ili svi ovi događaji prorečeni u Danilu 11,40-45 mogu da se dogode čim Hristos završi svoje prvosvešteničko posredovanje i zla počinju da se izlivaju. 

Iako se u Danilu 11 govori o narodima koji vekovima upravljaju Božjim narodom, vrlo malo se kaže o njihovom odnosu prema Božjem narodu. Možda nam ovi poslednji stihovi iznose političku pozadinu ovih događaja, dok se mnogo jasniji verski pokreti opisuju u Otkrivenju 13-16. Možda Danilo opisuje međunarodne zaplete Rima, a Jovan njihovu versku stranu. Jovan opisuje borbu ovog „cara“ (Rima) protiv Boga koja se izražava u progonstvu njegovog naroda, a Danilo međunarodne događaje koje će Bog upotrebiti da bi ga uništio. 

 

 

 

 

 

 

 

TABLICA VLADARA 

 

Seleukovci Ptolomejci 

Seleuk I Nikator (312-280) Ptolomej I Soter       (305-282) 

Antioh I Soter (280-261) Ptolomej II Filadelf       (285-246) 

Antioh II Teo (261-246) Ptolomej III Everget       (246-221) 

Antioh II Kalinik (246-226) Ptolomej IV Filopator       (221-204) 

Seleuk III Cerano (226-223) Ptolomej V Epifan       (204-181) 

Antioh III Veliki (223-187) Ptolomej VI Eupator       (181) 

Seleuk IV Filopator (187-175) Ptolomej VII Filometor    (181-145) 

Antioh IV Epifan (175-164) Ptolomej VIII Filopator    (145) 

Antioh V Eupator (164-162) Ptolomej IX Everget       (145-116) 

Dimitrije II Nikator (162-150) Ptolomej X Soter       (116-80) 

Aleksandar Vala (150-145) Ptolomej XI Aleksandar   (106-88) 

Antioh VII (138-128) Verenika III       (80) 

Seleuk V (125) Ptolomej XII Aleksandar  (80) 

Antioh VIII (125-113) Ptolomej XIII Aulet       (80-51) 

Antioh IX (113-95) Kleopatra VII       (51-30) 

Antioh XIII Azijat (69-65) —– 

          Kraj dinastije Kraj dinastije 

(Obe dinastije su potpale pod rimsku vlast) 

 

 

  1. Izbavljenje Božjeg naroda u žalosno vreme

(12,1-3) 

  1. „A u to će se vreme podignuti Mihailo veliki knez, koji brani541 tvoj narod; i biće žalosno vreme542, kakoga nije bilo od kako je naroda543 do tada; i u to će se vreme izbaviti tvoj narod, svaki koji se nađe zapisan u knjizi.“ 

(12,1) 

  1. „A u to će se vreme podignuti Mihailo veliki knez, koji brani tvoj narod.“ Mi se pitamo ko je Mihailo? Ko je ovaj „veliki knez“ Mihailo, kaže nam se u Danilu 10,13. To je vojvoda ili poglavar anđela (Arhanđel), koji je pobedio Sotonu i njegove zle anđele i proterao ih sa neba (Otkrivenje 12,7). Na glas njegove trube ustaće svi mrtvi. To znači da je ovde reč, prema Jovanu 5,25.26 o samom Božjem Sinu, Isusu Hristu. Luter kaže za Njega: „Mada Mihailo ima ime anđela, ipak mi pod tim imenom, ovde kao i u Otkrivenju 12, razumemo samog Gospoda Hrista“. On je taj naš Knez, koji je ustao da zaštiti i izbavi Boži narod u poslednje vreme.

Izraz „a u to će se vreme podignuti“, može se samo odnositi na poslednje događaje na zemllji, opisane u Danilu 11,40-45. Ovi događaji su vidljivi znaci „podizanja“ (reč „amad“ znači „podizanje“ ili „nastupanje“) Mihaila, velikog kneza. On nastupa kao „Branitelj tvoga (Danilovog) naroda“, za koji se prorok Danilo toliko zabrinuo i zauzeo, a koga je video u velikoj neovlji i opasnosti, naročito u poslednje vreme. 

Sam Hristos se zauzima za Božji narod. On se nalazi još kao naš Prvosveštenik sa desne strane Božjeg prestola. On završava svoju službu u nebeskom svetištu, a vreme milosti će uskoro proći. Ovaj sud se opisuje u Danilu 7. 

Po završetku suda Hristos nastupa kao novi car, kojega je sam Otac postavio (Psalam 2) da večno vlada nad svim narodima. 

„I biće žalosno vreme kakvog nije bilo od kako je naroda do tada.“ Nastupilo je odlučujuće doba ljudske istorije, koje je neposredni znak ponovnog Hristovog dolaska na zemlju. Nastaće „žalosno vreme“, vreme velike nevolje, koje će pogoditi ceo svet. Ovo vreme treba da razlikujemo od „velike nevolje“ o kojoj nam Isus govori u Mateju 24,21.22. Hristos je ovde imao u vidu crkvu i njeno progonstvo od strane papstva i ono se već dogodilo, dok ovo „žalosno vreme“ o kom je ovde reč završava sa istorijom sveta. Ovde nije reč samo o verskom proganjanju nego uopšte o nevoljama koje će sve ljude pogoditi. Sotona, koga više ništa ne zadržava, „imaće punu kontrolu nad onima koji su ostali nepokajani“, i „kad Božji anđeli prestanu da drže strašne vetrove ljudskih strasti, svi elementi bitke biće slobodni“ (GC,614). „Duh rata pokrenuće narode“ (9T,14). Oni koji drže Božje zapovesti biće odvedeni pred sudove i onda će izaći naredba „protiv svih onih koji neće da se klanjaju ikoni zverinoj i prime njen žig“ (4T,251). Ovo vreme obuhvata i sedam zala i završava se pojavom našeg Spasitelja na oblacima. 

Kad se završi treća anđeoska vest, milost se neće više pružati grešnim stanovnicima zemlje. Božji narod je završio svoje delo. On je već primio „pozni dažd“, „odmaranje od lica Gospodnjeg“, i on je spreman za teške časove koji mu predstoje. Anđeo, koji se vratio sa zemlje, objavio je da je njegovo delo završeno. Svet je prošao i poslednji ispit i svi koji su se verno držali Božjih propisa, primili su „pečat Boga živoga“. Tada Isus obustavlja svoju posredničku službu u nebeskoj svetinji. On podiže svoje ruke i kaže: „Svrši se“. Ovo „žalosno vreme“ biće vreme velikog Jakovljevog straha za Božju decu. Ona će vikati Bogu i tražiti oslobođenje. Jakov slikovito predstavlja Božji narod. On plače, moli i preklinje za pomoć u velikoj opasnosti, a Bog ga hrabri da izdrži i pobedi. Jakov ne pušta Boga dokle mu ne oprosti i blagoslovi ga (Osija 12,5).  

„U to će se vreme izbaviti tvoj narod, svaki koji se nađe zapisan u knjizi.“ Bog će upravo u ovo „žalosno vreme“ da izbavi svoju decu iz tih poslednjih velikih nevolja, svakog od Danilovog naroda, tj. naroda koji je on video u svojim viđenjima da prolaze kroz nevolje i za koji se on toliko moli i zalaže. To su oni koji se „nađu zapisani u knjizi“, tj. koji su bili zapisani u knjizi života i u njoj ostali. Ovaj narod ima da prođe kroz nevolje koje su već opisane u Jeremiji 30,5-7.  Jakovljeva strašna noć je slika iskustva kroz koje mora da prođe Božji narod poslednjeg vremena. Ali Bog će izbaviti svoju decu iz ove nevolje (Joilo 2,32). On će ih štititi od zla i bolesti i pružiti im svaku pomoć kad bude potrebna. „Žalosno vreme“ je za Božji narod strašno vreme iskušenja, ali ono je za svakog vernog vreme kad će svoj pogled da upravi gore i verom da vidi nad sobom dugu obećanja. Božji narod će se osloniti na Boga (EW, 56). Bog neće dozvoliti da ih zli ljudi unište (EW, 284; GC,634). Sami anđeli će ih štititi (9T, 17). 

Knjiga o kojoj je ovde reč je „Knjiga života“ u koju su upisana imena svih onih koji su stupili u službu Bogu. Oni čija imena nisu na sudu izbrisana ući će u Božje carstvo (2.Mojsijeva 32,32.33; Otkrivenje 3,5; 13,8; 20,12.15; 21,27). „Knjiga života“ sadrži sva imena onih koji su ikada stupili u Božju službu. Isus je rekao učenicima da se raduju što su im imena napisana na nebesima (Luka 10,20). Apostol Pavle govori o svojim vernim saradnicima čija su imena u knjizi života (Filibljanima 4,3). Gledajući „žalosno vreme“ kakvo još nije bilo, Danilo spominje spasenje onih koji su zapisani u ovu knjigu (Danilo 12,1). I u Otkrivenju čitamo da će u grad ući samo oni čija su imena zapisana u knjizi života Jagnjeta (Otkrivenje 21,27). 

 

 

  1. „I mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se, jedni na život večni, a drugi na sramotu i prekor večni.“ 

(12,2) 

  1. „I mnogi od onih koji spavaju u zemaljskom prahu probudiće se, jedni na život večni, a drugi na sramotu i prekor večni.“ Ovde je reč o vaskrsenju „mnogih“ umrlih pravednika i grešnika.

Mnogi od pravednika koji su se istakli u svojoj nadi u ponovni Hristov dolazak i u tom pravcu neumorno radili sve do svoje smrti, ustaće kratko vreme pre Hristovog dolaska da bi bili očevici Njegove slavne pojave, kao što su neki ustali u vreme Hristovog vaskrsenja da vide slavu Vaskrsloga i da ga trijumfalno otprate na nebo. „Ali će se na nebu ipak videti jedno jasno i svetlo mesto, odakle će doći Božji glas kao glas mnogih voda, koji će potresti i nebo i zemlju sa užasom, da će se grobovi otvoriti i iz njih ustati svi oni koji su prihvatili vest trećeg anđela, svetkovali subotu i umrli. Ti će ustati iz svojih grobova u slavi da zajedno sa onima koji su držali Božji zakon, a nisu okusili smrt, čuju Božji zavet mira.“ 

Ali, isto tako ustaće i mnogi bezbožni koji su sramotili Hristovo ime i ometali Njegovo delo; a naročito oni koji su odgovorni za Njegovu mučeničku smrt na krstu i koji su Ga prezirali i vređali u trenutku Njegovih muka na krstu. Oni će morati da vide Hristov dolazak na oblacima kao pobednika i to će im biti kao pravedna i najteža kazna (Otkrivenje 1,7). Zatim će ustati i oni „koji ga probodoše“, koji su ismejavali Hrista prilikom Njegovih samrtničkih patnji. Takođe će ustati i oni koji su bili njegovi najžešći neprijatelji, neprijatelji Njegove istine i Njegovog naroda. Ustaće da vide Njegovu slavu, čast i dostojanstvo koje će dati svojima vernima i poslušnima.“ 

Ovo mešovito vaskrsenje pred sam Hristov dolazak naziva se „delimično vaskrsenje“ i nema nikakve veze sa vaskrsenjem pravednika u trenutku Hristovog dolaska (vidi 1.Korinćanima 15,23), niti sa vaskrsenjem svih grešnika, koje će biti hiljadu godina posle Hristovog dolaska (Otkrivenje 20,5-15). Izraz „na večnu sramotu i prekor“, koji se nalazi u Starom zavetu, osim u ovom stihu vrlo je čest u Novom zavetu. On znači da će biti izloženi sramoti i prekoru ne samo dok su živi, nego i posle njihove „večne“ smrti sećaće se spaseni još dugo njihovih odvratnih i sramnih dela (Psalam 37,22.38). 

 

  1. „I razumni544 će se sjati kao svetlost nebeska, i koji mnoge privedoše545 k pravdi, kao zvezde vazda i doveka.“ 

(12,3) 

  1. Svi oni koji su poučavali božanskoj mudrosti odsjajivaće nebeskom slavom. I sam Spasitelj kaže da će se pravednici zasjati kao sunce (Matej 13,43). Kao što mnoge zvezde, veoma različite po veličini, sjaju i boji, divno svetle na nebeskom svodu, tako će jednom bezbrojni narod spasenih da svetli u carstvu nebeskog Oca (1.Korinćanima 15,41.42). Večni sjaj zvezda na nebu je slika večnosti. Ovakvim sjajem će Bog da ukrasi svoju vernu decu, one koji su „mnoge“ priveli nebeskoj pravdi.

   

 

 LIČNO OBEĆANJE, NAREDBA I OBJAŠNJENJE PROROKU DANILU 

(Danilo 12,4-13) 

  1. Određivanje poslednjeg vremena

(12,4-7) 

  1. „A ti Danilo zatvori ove reči546 i zapečati ovu knjigu do poslednjeg vremena; mnogi će pretraživati, i znanje će se umnožiti.547 

(12,4) 

  1. „A ti Danilo, drži u tajnosti ove reči i zapečati ovu knjigu do dana kad dođe kraj548. Mnogi će je tad pročitati549 i poznanje će se umnožiti.“  Deo Danilovih proročanstava koji se iznosi u Danilu 7-12, a koji se odnose na poslednje vreme, Danilo ni sam nije razumeo. On je trebalo da ga zapečati do vremena koje se naziva „poslednje vreme“ (PK, 547; AA, 585; GC, 356). To se i dogodilo od 16. do 19. veka – napisano je oko 20 knjiga o Knjizi proroka Danila; ali za 50 godina je napisano 109 knjiga u veku „poslednjeg vremena“, tj. u 19. veku. Među njima je i knjiga Josifa Wolffa, obraćenog Jevrejina, koji je objasnio izraz „pretraživati“550, jevrejski idiom, koji znači: razmišljati o vremenu tj. da će se znanje o spomenutom vremenu povećati (GC, 360).

Ovo značenje ovog izvora je najpogodnije (DA, 234). To priznaju prevodioci nekih najnovijih prevoda: French, Afrikagus, Berkeley i dr. ovako su razumeli ovaj izraz i 100 prevodioca i pisaca o Knjizi proroka Danila u vremenu od 1800. do 1850. godine. 

„Zapečatiti knjigu“ znači sačuvati je od izvrtanja i izopačenja. To je bilo najvažnije. Istina, u prošlosti su bili već „otpečaćeni“ neki glavniji momenti svetske istorije, iznešeni u Danilovim otkrivenjima. Još je Navuhodonosor razumeo da je on zlatna glava. Isusovi učenici su znali o pustošniku na svetom mestu, a reformatori su tada još videli „malog roga“. Ali, najvažniji deo proročanstva, koji govori o poslednjem vremenu, što je osnov svih otkrivenja ove knjige, ostao je ipak „zapečaćen“ do poslednjeg vremena. Ovaj deo proročanstva koji se odnosi na poslednje vreme trebalo je Danilo da drži u tajnosti i zapečati „do poslednjeg vremena“. Tek onda kada nastupi ovo vreme mogla je da se objavi vest o sudu, vest koja se zasniva na ispunjenju ovog proročanstva. Ali, u poslednje vreme, kaže prorok „mnogi će proučavati i znanje o tome će se umnožiti“. Tek tada će razumni razumeti značaj vrednosti ove knjige (Otkrivenje 10,2). Kao što znamo poslednje vreme je nastupilo od francuske revolucije. Od toga vremena Knjiga proroka Danila se naročito mnogo proučava i znanje o njegovim otkrivenjima je sve veće (stih 9). To sve jasno dokazuje da ova knjiga što smo bliži kraju dobija sve veći značaj i pri samome kraju treba da postane, na osnovu ispunjenih proročanstava neka vrsta knjiga za obaveštenja i uputstva. 

 

  1. „Tada pogledah ja Danilo, i gle, stajahu druga dvojica551 jedan s ove strane na bregu reke, a drugi s one strane na bregu reke. 
  1. I jedan reče čoveku obučenome u platno552, koji stajaše nad vodom u reci: kad će biti kraj tim čudesima? 
  1. I čuh čoveka obučenoga u platno, koji stajaše nad vodom u reci, i podiže desnicu svoju i levicu svoju k nebu, i zakle se onim koji živi uvek da će se sve ovo ispuniti po vremenu, po vremenima i po pô vremena553, i kad se svrši rasap sile svetoga naroda.554 

(12,5-7) 

  1. Kad se prorok Danilo osvrnuo na svoju okolinu on je video da je njegov položaj još uvek isti. On se još uvek nalazio „na bregu velike reke Hidekel“ (Danilo 10,4). Anđeo Gavrilo, koji mu je govorio, bio je sa njim sa te strane na obali reke, a nad vodom tj. između krakova reke Hidekel lebdelo je nebesko Biće, obučeno u laneno platno koje se podrobnije opisuje u Danilu 10,4-6. Ali sada, osim njih stajala su još dva nebeska bića, svaki na jednoj obali tj. uzvišici na obali.
  2. Jedan od ove dvojice pitao je nebesko Biće dokle će da traju ova čudesa tj. neprijateljstvo i smetnje Božjem narodu na zemlji. Ovo lebdenje nebeskog Bića nad vodom različito se tumači. Neki ga tumače simbolički, tako da ovo označava kako je Gospod nad svim narodima. Drugi opet skreću pažnju da u stihovima 5-7 jevrejski izraz za vodu nije kao u Danilu 10,4 „nahar“, nego „jor“, reč egipatskog porekla i isključivo se odnosi na Nil. Iz toga neki zaključuju da je ovo simbol budućih nevolja i ponovnog izbavljenja iz duhovnog ropstva (Isaija 11,11-16). A prema Otkrivenju 11,7.8 papstvo je duhovni Egipat. Dakle, stvarno se radi o pitanju: koliko duhovni Izrailj još treba da bude u duhovnom Egiptu? Odgovor se našao u Otkrivenju 11,2.

U stvari, ovo je isto stanje kao u Danilu 10,4 i dalje, samo što se sada, na kraju, postavlja pitanje: kada će biti kraj svemu tome? 

Ovo je ustvari završetak viđenja koje je počelo u Danilu 10. Gavrilo je dao Danilu ovo dugo objašnjenje da mu pomogne da razume viđenje (Danilo 10,14) i Danilo je već rekao u početku da je razumeo ovo viđenje (Danilo 10,1). Ali, još mu nije bilo jasno u pogledu vremena. U Danilu 8,13.14 reč je bila od druga dva nebeska bića pored Gavrila i Mihaila. Jedan od njih je uputio Mihaila da bi Danilo doznao što ga je veoma interesovalo. Odgovor se nalazi u stihu 7 i odnosi se na „poslednje vreme“. 

  1. „I ja čuh čoveka obučenog u platno koji stajaše nad vodom u reci, i podiže desnicu svoju i levicu svoju k nebu,i zakle se Onim koji živi uvek da će se ovo ispuniti po vremenu, po vremenima i po pola vremena i kad se izvrši rasap sile svetog naroda.“ Danilo je video božansko Biće kako podiže ruke ka nebu i zaklinje se svečano Onim koji živi večno u večnosti. Ovakvom svečanom zakletvom potkrepljuje Gospodar sveta svoj odgovor na pitanje: dokle će trajati ove nevolje i progonstva Božjeg naroda.

Odgovor samo potvrđuje već objavljeno vreme (Danilo 7,25; otkrivenje 11,2.3; 12,6.14; 13,5). Danilo jasno čuje da će se sve ispuniti „po vremenu, po vremenima i po pô vremena“ i „kad se svrši rasap sile svetog naroda“. Papstvo je vladalo u srednjem veku 1260 godina i progonilo Božji narod od 538-1798. godine. Pod njegovom je tiranijom Božji narod bio dugo. Kao što je Gospod Avramu otkrio u viđenju da će njegovo potomstvo, telesni Izrailj, da robuje 400 godina u Egiptu, tako će i duhovni Izrailj, pravi hrišćani, 1260 godina da robuju u duhovnom Egiptu, pod papstvom, dok ne dođe oslobođenje. Kad se navrši ovo vreme Božji narod treba da zna da je došlo poslednje vreme i da je njihovo potpuno oslobođenje blizu. 

Ali, još treba da se završi „rasap sile svetog naroda“. „Rasap sile svetog naroda“, tj. rasipanje ili lomljenje snage svetog naroda najavljuje sam Hristos u svojoj zakletvi. On potvrđuje da će njegov narod da ostane pobednik, jer će On sam, veliki knez Mihailo, da ustane i odbrani svoj bespomoćni narod, narod koji se sabrao od svih naroda na zemlji da primi nasleđe i večnu vladavinu (Danilo 7,27). 

U ovom odgovoru Danilo je dobio odgovor na drugi deo pitanja koje je postavilo ono nebesko biće iz Danila 8,13. Naime, ovde je reč o gaženju svetišta i vojske od strane „malog roga“. U Danilu 8,14 Danilo je dobio odgovor u pogledu gaženja nebeskog svetišta – do 1844. godine posle Hrista. Sada, ovde je Danilo dobio odgovor u pogledu pitanja gaženja „vojske /nebeske/“. To gaženje ima da traje do 1798. godine posle Hrista. 

 

 

 

 

  1. 2. Poslednje pitanje proroka Danila o kraju svega objavljenog zakletvom i odgovor

(12,8-12) 

 

  1. „I ja čuh ali ne razumeh; i rekoh555: gospodaru moj, kakav će biti kraj tome?556 

(12,8) 

  1. Iz pitanja proroka Danila se jasno vidi šta on nije razumeo. On nije razumeo kada i kakav će biti kraj svih tih događaja, tj. dolazak velikog kneza Mihaila i konačno izbavljenje Božijeg naroda, kao poslednji događaj svih tih „čudesa“. On nije razumeo po kojim događajima se može znati da je nastupio kraj svih prorečenih događaja. Proroku je zakletvom potvrđeno da će „poslednje vreme“ da nastupi kada se završi 1260 godina nasilja i progonstva od strane „malog roga“, ali mu nije otkriveno tačno vreme kada će da se završe dani najstrašnijih poslednjih nevolja u vreme kada treba veliki knez Mihailo da se pojavi i izbavi svoj narod. Zato on moli još za razjašnjenje ovog kraja.

 

  1. „A on reče: idi Danilo, jer su zatvorene i zapečaćene ove reči do poslednjega vremena. 
  1. Mnogi će se očistiti, ubeliti i okušati; a bezbožnici će raditi557 bezbožno, niti će koji bezbožnik razumeti; ali će razumni558 razumeti.“ 

(12,9.10) 

9-10. Prorok Danilo je dobio odgovor da će ovo otkrivenje o poslednjem vremenu ostati u tajnosti i biti zapečaćeno. On treba da bude miran i da se ne žalosti što mu sve nije jasno. Objavljena proročanstva treba da se očuvaju za sva vremena do poslednjeg vremena. Budućnost će da donese velike nevolje i one će da očiste Božji narod. Iako se u nevoljama i Božjem pohođenju neće obratiti svi, nego će mnogi i dalje zlo činiti nerazumevajući proročanstva, ipak će razumni (pobožni) razumeti i u nevoljama se očistiti i ubeliti. Proročanstva koja je Danilo dobio, mada ih i on sam do kraja ne razume, biće na veliki blagoslov Božjem narodu, koji će ih sve bolje razumeti. Ove se reči odnose na sve ljude za sva vremena. Vrlo je važno da upoznamo proročanstva, jer ona nam mogu pomoći da se „očistimo, ubelimo i okušamo /pretopimo/“ (Danilo 11,35). Ovde je reč o procesu čišćenja čovekovog karaktera, karaktera koji treba da uđe u Božje carstvo. 

Kad je došlo vreme da se ovo proročanstvo ispuni pojavilo se i razumevanje za njega. Godine 1798. – kada je papa odveden u ropstvo u Francusku, engleski advokat Edward King objasnio je da se 1260 jutra i večera – godina završilo te godine. Johan Petri, nemački pastor iz Frankfurta, još je 1768. godine razumeo da je 70 sedmica prvi deo velikog proročkog lanca od 2300 godina.  John A. Brow objavio je u svojoj knjižici u Londonu da je 457. godina pre Hrista godina početka ovog velikog proročanstva koje dopire do 1844. posle Hrista. U Americi Vilijam Miler došao je potpuno nezavisno od drugih do istog zaključka 1818. godine i počeo da objavljuje svoje tvrđenje 1831. godine. On je tek kasnije doznao da su mnogi došli do istog zaključka ne samo u Americi, nego i u Evropi. 

 

  1. „A od vremena kad se ukine žrtva vazdašnja i postavi gnusoba pustošna, biće tisuća i dvesta i devedeset dana. 
  1. Blago onome koji pretrpi i dočeka tisuću i tri stotine i trideset i pet dana.“ 

(12,11.12) 

11-12. U odgovoru na svoje poslednje pitanje dobio je Danilo još dva vremenska podatka u ova dva stiha. Ovde nema namere da se proroku objave novi podaci ili objašnjenja ma kakve vrste koji bi se odnosili na kraj poslednjeg vremena. On treba da bude miran i zadovoljan, iako to ostaje za njega tajna. Prema stihu 9 on ne može da dobije tačne podatke i razume kraj poslednje nevolje posle koje sledi Hristov dolazak. Prema tome u stihu 11 i 12 nije reč o tačnim godinama početka i kraja poslednje nevolje. 

Pa na šta se onda odnose ovi poslednji podaci? U stihu 10 je reč o razumnima koji će da paze na ova proročanstva i bezbožnima koji to neće činiti. U stihu 12 reč je o onima koji razumeju i čekaju 1335 dana tj. godina. To čvrsto čekanje će im jednom doneti spasenje. Stih 11 opet opisuje one koji će i pored jasne opomene proročke reči da ukinu „svagdašnju“, tj. pravo bogosluženje i namesto njega postave „gnusobu pustošnu“; zato se oni nazivaju bezbožnici. Najzad nam se daje vreme trajanja ovog lažnog bogosluženja – to je 1290 dana tj. godina, sve do poslednjeg vremena potvrđenog zakletvom. U stihu 11 je bez sumnje reč o bezbožnicima tj. o onoj sili o kojoj je reč i u Danilu 8,9-14; 11,31 – naime, o papstvu koje je ukinulo pravo bogosluženje i zamenilo ga „gnusobom pustošnom“. 

Od kada počinje da traje ovo proročko vreme od 1290 godina? U samom početku 5. veka uspelo je osnivaču franačke države Klodvigu, posle uspešnih ratova sa arijanskim Burgundima i Zapadnim Gotima, da proširi svoju vlast nad čitavom Galijom, tj. Francuskom. On je to uspeo kao naročiti prijatelj i saveznik rimskog biskupa. Pomoću ovog vladara papi je uspelo kasnije da potisne pravo bogosluženje uz veliko nasilje i mnogo prolivene krvi vernih svedoka. Klodvig je bio tada jedini katolički vladar na Zapadu. Iako je ovaj vladar imao krvave ruke čak i u svojoj rodbini, posle njegovog tobožnjeg obraćenja i krštenja 508. godine, crkva mu je dala ime „najstariji sin crkve“ i „prvi hrišćanski kralj“. On je bio veliki zaštitnik rimskog pape. Po njegovom naređenju mnogi su mnogobošci kršteni u masama, što je imalo teške posledice na održavanje čiste hrišćanske nauke. 

Ako uzmemo 508. godinu, godinu Klodvigovog krštenja i saveza sa rimskom crkvom kao početak otpada katoličke crkve od pravog hrišćanstva (gnusoba pustošna) i računamo njeno trajanje 1290 godina, onda je ona morala prestati 1798. godine (1798 – 508 = 1290). Tako je i bilo. 

U stihu 12 ne postoje podaci o početku i kraju ovih 1335 godina, ali ovo je proročanstvo u vezi sa prethodnim proročanstvom od 1290 godina. Ovde je razlika samo u 45 godina dužeg trajanja, ali mu je početna godina ista – to je 508. godina. Prema tome, ovo prorečeno vreme treba da se završi 1843. godine, a 1844. godine treba da otpočne važan događaj na nebu. To je početak istražnog suda na nebu, u nebeskom svetištu. 

Božja Reč veli: „Blago onome koji pretrpi i dočeka 1335 dana“. Već je francuska revolucija (1789. godine) srušila mnoge okove srednjeg, mračnog veka i papstva. Godine 1798. odveden je papa Pije VI u ropstvo u Francusku. Mada je posle dve godine ponovo uspostavljeno papstvo, ono više nije imalo svetovne vlasti. Prestalo je progonstvo crkve i ljudi su slobodno proučavali i propovedali Božju Reč. Mnogi su istraživali i poznanje istine se sve više širilo, što je mnogima pomoglo da razumeju istinu i obrate se Bogu. 

 

  1. 3. Obećanje proroku Danilu

(12,13) 

 

  1. „A ti idi ka kraju;559 i počivaćeš i ostaćeš na delu svom do svršetka svojih dana.560 

(12,13) 

  1. Na kraju anđeo saopštava ostarelom i iznemoglom proroku da će uskoro, posle velikog rada i nemirnog života, poći na mirni odmor gde će da počiva dok ne dođe vreme da ustane i primi svoje nasleđe – večni život i obećanu zemlju, ili kako se to slikovito u originalu kaže „da primi ždreb“ (Isus Navin 14,2).

Ove poslednje reči su bile velika uteha i obećanje vernom Božjem sluzi proroku Danilu. Ovakav zadatak vrlo dobro odgovara proročkoj prirodi ove knjige.