U životu svakog vernika, kao da postoje trenuci kada se osećamo kao da smo na nekoj visini, i trenuci kada nam se čini da smo pali u neku duboku dolinu. Ponekada sve je odlično, jasno čujemo Božji glas i blagosloveni smo u svemu što kažemo i uradimo.
A onda tu su i oni drugi trenuci. Čini se kao da je Bog daleko, nema blagoslova, ne čujemo Mu glas, ne dobijamo ništa iz Biblije, suvi smo, i šta god da uradimo, nikako ne možemo da budemo zadovoljni. U tim trenucima, to je kao da hodamo kroz pustinju, bez vode, bez hlada, nema ništa zeleno, samo prašina i vrelina. Da li ste se ikada našli tamo? Verovatno jeste. Ako niste, verovatno ćete uskoro to doživeti. Kada se nađemo na tom mestu, čini nam se da smo jedina osoba koja se ikada tako osećala. „Niko drugi nije doživeo ovako nešto; sasvim sam sam.“ „Zašto je to moralo meni da se dogodi?“
Potrebno je da razumemo ovo iskustvo boravka u pustinji, jer slično svemu u životu vernika, Bog ima svoju nameru u tome. To nije vreme da tugujemo zbog nedostatka blagoslova, već je samo po sebi vreme blagoslova. Iakomožda takone izgleda,Bog čini velika dela u našem životu tokom tog vremena kada nam se čini da On ništa ne radi.
Svaka služba koja je ikada postojala prošla je kroz period pustinje. To je uzorak koji je Bog uspostavio kroz čitavu biblijsku istoriju. Dozvolite mi da istaknem samo nekoliko.
Avram
Pre nego što je Avram postao Avraam, Bog ga je proveo kroz iskustvo pustinje. Na kraju 1.Mojsijeve, 11. poglavlja, Tara, Avramov otac krenuo je na putovanje iz Ura Haldejskog u Hanan. Čitajući između redova, možda nam se čini da je Bog poslao njega u Hanan. Ipak, on nikada nije stigao do svog cilja. Umesto u Hananu, on se naselio u Haranu.
Zašto je to učinio? Da biste iz Ura stigli do Harana, morate da sledite reku Eufrat. Ipak, da biste odatle otišli u Hanan, potrebno je da napustite reku i pređete pustinju. On nije bio spreman da to učini. Slično mnogim ljudima, on je bio voljan da pređe samo određenu razdaljinu sa Bogom. Umesto da ode u zemlju u kojoj teče mleko i med (2.Mojsijeva 3,8.17; 13,5; 33,3) i da primi sve Božje blagoslove, on je umro ne ispunivši ovaj cilj.
Kada je Tara umro, Bog je progovorio Avramu, šaljući ga u Hanan (1.Mojsijeva 12,1). On svoje putovanje počinje tako što prelazi reku i ulazi u pustinju. Ali to nije bio početak njegovog iskustva u pustinji. Smatram da je ono počelo još kada se njegov otac zaustavio u Haranu.
Nije prošlo mnogo godina i vidimo da je plod tog vremena u pustinji izbio u Avramovom životu. Naročito vidimo taj plod kada mu Bog govori da prinese svog jedinca Isaka na oltaru (1.Mojsijeva 22).
Mojsije
Jevreji Mojsija posmatraju kao svog najvećeg vođu i proroka. Ipak, i on je pre početka svoje službe prošao kroz period u pustinji. Ako pogledamo rani deo Mojsijevog života, otkrićemo da je vaspitan u Faraonovoj palati, kao Egipatski princ. Kada je imao 40 godina, otkrio je svoje jevrejsko nasleđe, odrekao se prinčevskog prava i pobegao iz Egipta. Na drugoj strani pustinje, u Madijanu, Mojsije je proveo 40 godina kao pastir, pre nego što ga je Bog pozvao da oslobodi Njegov narod. Mojsije je prvih 40 godina svog života proveo učeći kako da bude car i bog, a sledećih 40 proveo je učeći kako da bude vođa i Božji sluga. To je verovatno jedno od najvećih pustinjskih iskustava svih vremena. Kada sledeći put poželite da se žalite zato što se nalazite u pustinji, setite se Mojsija… Barem ne provodite 40 godina sa ovcama…
Izrailj
Iako Izrailj nije pojedinac, već nacija, smatram da i njih treba ovde spomenuti. Kao narod, Izrailjska nacija dobila je poziv od Boga da bude Njegov svedok svetu. Pre nego što su mogli da postanu to svedočanstvo, On ih je proveo kroz pustinju. Četrdeset godina koje je Izrailj proveo u pustinji nisu bili samo kazna zbog onih koji nisu verovali; to je takođe bilo i iskustvo učenja za Izrailjski narod. Ako pogledamo razne stanice koje su činili duž puta, svaka od njih pružala im je pouku koju je trebalo da nauče. Ako proučimo ove pouke, videćemo progres učenja i pripremanja.
Isus
Čak je i Isus prošao kroz iskustvo pustinje pre nego što je stupio u službu. Kada Ga je Jovan krstio, Sveti Duh Ga je odveo u pustinju na 40 dana (Matej 4,1; Marko 1,12; Luka 4,1). Ako je Isus morao da prođe kroz iskustvo pustinje, zašto mislimo da ono nije potrebno i nama? Isus je to vreme proveo u intenzivnom postu i molitvi, Sveti Duh Ga je pripremao i menjao od drvodelje do propovednika (On je uvek bio Božji Sin, ali pre ovog trenutka nije služio kao Božji Sin). Molim vas da zapazite da kada je Isus izašao iz svog iskustva pustinje, Bio je spreman da služi u sili i pomazanju Svetog Duha.
Pavle
Pavle je prošao kroz više iskustava u pustinji. Prvo njegovo iskustvo bilo je kratko, odmah nakon njegovog iskustva na putu za Damask. Dela deveto poglavlje govore nam da nakon što je Pavle tog sudbonosnog dana razgovarao sa Isusom, proveo je tri dana bez vida, moleći se Gospodu. Tokom tog vremena, Bog je radio na procesu promene koji je započeo u Pavlovom srcu dok je bio na putu.
Odmah nakon što mu se vratio vid, Pavle je počeo hrabro da propoveda za Gospoda. Ali tada, nalazimo da postoji trogodišnji period u kojem se Pavle nalazi u većem iskustvu pustinje. Sveti Duh ga izvodi pred oči javnosti dabigapoučio.Konačno, vremenjegovogutamničenja možemo da posmatramo kao još jedno iskustvo pustinje. U svakom od ova tri puta Sveti Duh je delovao u Pavlu da bi ga menjao i pripremio za sledeću fazu njegove službe. To je svrha iskustava u pustinji.
U redu, imamo biblijske primere ljudi koji su prolazili kroz pustinju, ali kako se to primenjuje na nas? Šta tačno Bog radi u tom vremenu boravka u pustinji?
Isaija 41,17-20: „Siromahe i uboge, koji traže vode a nje nema, kojima se jezik osušio od žeđi, njih ću uslišiti ja Gospod, ja Bog Izrailjev neću ih ostaviti. Otvoriću reke na visovima, i izvore usred dolina, pustinju ću obratiti u jezero vodeno, i suvu zemlju u izvore vodene. Posadiću u pustinji kedar, sitim, mirtu i maslinu; posadiću u pustoj zemlji jelu, brest i šimšir, Da vide i poznaju i da promisle i razumeju da je to uradila ruka Gospodnja, i Svetac
Izrailjev da je to stvorio.“
U ovim stihovima iz Knjige proroka Isaije dobijamo nagoveštaj šta Bog radi tokom tog vremena u pustinji. Bog mi je dao ovaj odlomak kada sam i sam prolazio kroz iskustvo pustinje. Kroz njega pokazao mi je šta radi u mom životu, kada sam ja mislio da ništa ne radi. Kao i kod većine proročanstava, ova pouka nalazi se u pisanoj slici, obliku koji možda nije potpuno jasan. Ključ zarazumevanjemnogihpisanihslikau proročanstvu je da se setimo da se Bog ne stara za fizičko, već za duhovno.Svegovorio duhovnoj istini,ali opisano je fizičkim stvarima. Potrebno je da razumemo simboliku koja je upotrebljena, da bismo videli duhovnu istinu koja se opisuje. Mnogo puta Biblija definiše simbole za nas. Simbol koji se najbolje razume je ulje. U Bibliji ulje se koristio kao simbol sile pomazanja Svetog Duha.
Hajde da pogledamo ove stihove, pošto oni govore o pustinji, i da vidimo šta mogu da nam pokažu o delovanju Svetog Duha tokom našeg iskustva u pustinji.
Prvi tekst, Isaija 41,17, prilično lepo opisuje stanje osobe u pustinji, naročito izraz, „kojima se jezik osušio od žeđi“. Isus je rekao u propovedi na Gori, „Blago gladnima i žednima pravde, jer će se nasititi“ (Matej 5,6). Ta glad i žeđ je stanje srca koje želi više od Boga. To je tačno stanje srca koje se nalazi u pustinji.
Zapazite da Isus kaže, „Jer će se nasititi.“ Ovu važnu činjenicu moramo da imamo na umu tokom iskustva u pustinji. Sam Isus obećava da ćemo se nasititi.
Zatim, u 18. stihu, Gospod počinje da govori kako će se žedni nasititi. On kaže: „Otvoriću reke na visovima, i izvore usred dolina, pustinju ću obratiti u jezero vodeno, i suvu zemlju u izvore vodene.“ Ovde postoje četiri vodena tela, ukazujući na četiri različite stvari koje Bog čini. Prve stvari koje Bog kaže da će učiniti sadrže vodu. U biblijskoj simbolici, voda uvek predstavlja Božju reč. Prema tome, prve stvari koje će Bog učiniti uključuju Bibliju.
Prevod Stvarnost – Kršćanska sadašnjost kaže: „U goleti bregova otvorit ću rijeke i posred dolova izvore. Pustinju ću pretvoriti u močvaru, a u vrela sušnu zemlju“
Ovde se spominju četiri vodena tela: reke, izvori, močvare ili jezera i vrela. Ne verujem da bi Bog spomenuo četiri različite stvari kada bi sve one značile isto. Prema tome, postoje četiri različite stvari koje objašnjavaju šta Božja Reč čini u nama tokom tog iskustva u pustinji.
Reke
Najočiglednija stvar o rekama je daseone kreću.BaškaoBožja Reč, one ne stagniraju, one su aktivne, teku, nešto rade i daju moć. Ako Bibliju posmatramo samo kao ustajalu suvu knjigu punu zapovesti od Boga, ona ne može ništa da učini za naš život. Ali kada vidimo Bibliju kao aktivnu Reč, punu Božje sile, onda ona može da počne da nas osnažuje da činimo Njegovu volju. Zato, prvo što vidimo da Bog čini u nama je davanje razumevanja sile Njegove Reči, ne samo za prošlost, već i za sadašnjost i budućnost. Naš Bog želi da se pokaže snažnim radi nas (2.Dnevnika 16,9), ali izabrao je da se ograniči na delovanje kroz avenije naše vere i naših molitava.
Kao vernici,moramoda naučimokakoda primenimo Božju Reč na bilo koju datu situaciju. U izvesnom smislu, Biblija je kao ormarić pun lekova. Svaki je moćan i uspešan za određenu situaciju ili potrebu, ali moraju da se primene na pravi problem. Prema tome, svaki biblijski stih je snažan i uspešan kada se koristi u pravoj situaciji.
Ali ako samo ubacimo bilo koji stih u situaciju, ništa nećemo postići. Moramo da znamo prave stihove kako bismo ih upotrebili u pravim situacijama i pravim trenucima.
Bog želi da naučimo da primenjujemo Njegovu Reč na svet oko nas. Ne samo tako što ćemo propovedati ljudima, već tako što ćemo objavljivati istinu kao svetlost u tami. Možemo da pokrećemo planine uz pomoć gorušičinog semena vere, kada smo osnaženi Božjim Duhom i Njegovom Reči. Druga mesta u Bibliji na kojima su opisane reke jesu Reka vode života (Otkrivenje 22,1) koja teče ispod Božjeg prestola. Zapazite da se ovde opet spominje voda. Ovu reku mogli bismo i da nazovemo Reka Božje Reči koja donosi život. Božja Reč donosiživot onima koji je pronađu. Dok učimo da primenjujemo Božju Reč u situacijama, takođe ćemo naučiti kako da donesemo život u te iste situacije. Kada god izgovorimo Reč, mi govorimo život; donoseći život onima kojima je on potreban.
Isus je rekao da će reke žive vode teći iz usta vernika. Kako će se to dogoditi? To će se dogoditi kada smo toliko puni Božje Reči da ne možemo da je zadržimo u sebi. Bićemo toliko puni Božje Reči kada će ona teći iz naših usana kada god je to potrebno. I to ne bilo koje reči, već prave reči koje donose život.
Izvori
Kada pomislimo na izvore, opet mislimo na aktivna vodena tela. Ali ovoga puta ova voda ne teče, već se bukvalno kreće takvom silom da može da izbije pravo u vis! U prirodi, za stvaranje izvora potrebno je dosta pritiska.
Tako Božja Reč deluje u našem životu. Dok sam govorio o rekama, rekao sam da Božja Reč mora da izađe iz našeg života kao aktivna sila koja menja svet oko nas. Ovde vidimo sliku našeg srca koje je toliko puno Biblije da ne možemo da je zadržimo. Na najmanju provokaciju, Božja Reč teče kroz nas kroz jedino moguće mesto – to su naša usta. Ona ne kaplje, već izlazi na silan, direktan, moćan način koji pogađa samo srce problema i donosi Reč direktno do korena.
Ovo je spektakularna operacija. Umesto dosadnih, suvih molitava za bolesne, ljudi koji su ovako puni Božje Reči ustaće da se mole ne iz tradicije, već iz vere, puni biblijskih citata, rešavajući problem na način koji sotoni ne ostavlja nikakve mogućnosti. On mora da pobegne!
Izvori su divni za gledanje, a takvi su i oni koji su toliko puni Božje Reči da ne mogu da je zadrže i služe ljudima. Njihova poruka sadrži život, a ne samo teologiju. Njihovo prisustvo donosi promenu, a ne samo dobra osećanja, a njihova svetlost blista puna Božjeg prisustva.
Jezera
Jezera su mesta gde se voda sakuplja. Za razliku od reke ili izvora, koje su voda na delu, jezero je tiho i mirno. Voda u jezeru čeka priliku da se izlije u reku. Ovo nije aktivni deo Biblije u našem životu, već sabiranje za buduće potrebe,
Da bi jezero bilo uspešno, ono mora da bude duboko. Veliko plitko jezero izgubiće mnogo vode tokom isparavanja, zbog velike površine. Ali malo i duboko jezero zadržaće svoju vodu, gubeći veoma malo u isparavanju.
Bog želi da stvori dubinu svoje Reči u našem srcu tokom iskustva u pustinji. To nije veštačko, plitko razumevanje koje bilo ko može da dobije iz knjiga, već duboko razumevanje i otkrivanje naročitih delova Biblije.
Ti delovi mogu, i verovatno će biti, drugačiji za svakoga, u zavisnosti od ličnog poziva i službe. Zato to ne možemo da dobijemo samo iz hrišćanskih knjiga i komentara. Da bismo imali ovakvu dubinu, potrebno je da primamo poučavanje direktno od najvećeg Učitelja svih vremena, Svetog Duha. Kao pojedinci u pustinji, moramo da kopamo u Božjoj reči, sledeći vođstvo Svetog Duha, da tražimo ono što su drugi zanemarili. Moramo da postavljamo pitanja, a zatim da tražimo odgovore. Ne brinite se, Božji Duh ima odgovor za bilo koje pitanje koje možete da postavite. Jezeru je potreban stalni dotok vode. Jezero u koje ne dolazi ništa novo postaje ustajalo mesto smrti, a ne treperavo mesto života. Vernik koji računa na Reč sakupljenu u srcu i umu, bez traženja novog razumevanja, takođe će postati ustajao. Umesto da bude pun života koji dolazi iz Reči, on će biti pun tradicije, legalizma i licemerstva.
Vrela
Vrela su čista voda koja u mehurićima izbija ispod zemlje. Ova voda je obično čistija od vode iz jezera, reka i potoka. Ako neko živi u pustinji, oni dobijaju vodu iz vrela, jer se ona stalno obnavljaju i čiste. Takva je Božja Reč koja vas održava u iskustvu pustinje. Iako povremeno deluje da ste izgladneli zbog nedostatka Božjeg prisustva i Njegove Reči, ustvari On stalno ispunjava svaku vašu potrebu. Možda vam to ne deluje mnogo, i sasvim sigurno nema dovoljno da bi se zalivala bašta, ali ima dovoljno da preživite.
Zapazite da Bog donosi tu vodu u naš život. Ne radi se o nama, već o Njemu. Da, mi imamo naš deo u poslu, ali ne možemo sami da ga obavimo. Naš deo je da uđemo u Božju Reč, uđemo u molitvu i da budemo spremni da primimo. Njegov deo je da donese život koji dolazi iz ove vode.
Posle četiri vode, spominje se sedam vrsta drveća. U 19. stihu, Bog kaže Isaiji: „Posadiću u pustinji kedar, sitim (bagrem), mirtu i maslinu; posadiću u pustoj zemlji jelu, brest i šimšir.“ U biblijskom proroštvu, drveće je simbol rasta i snage. Maslina se često koristi kao simbol Izrailja, ali to nije suprotno ovoj uopštenoj simbolici, već pokazuje da je Bog zainteresovan za rast i snagu Izrailja.
Zanimljivo, drvo simboliše ljudsko telo. Tako, u određenom smislu, postoji dvostruki naglasak na upotrebi drveta da bi se prikazalo šta Bog čini u pustinji.
Zapazite da se spominje sedam vrsta drveta. Sedam je broj savršene punine. Bog kaže da će on učiniti savršeno i potpuno delo rasta u pustinji, koje će doneti snagu u život vernika. Svako od sedam drveta govori o različitom području života vernika u kojem Bog izaziva rast i savršenstvo.
Kedar
Kedar ima divno, aromatično drvo koje odbija moljce. Zbog toga se vekovima koristio za pravljenje kovčega i ormara u kojima se čuvala odeća, naročito vunena.
Isus je rekao da moljci simbolišu uništavanje i kvarenje (Matej 6,19; Luka 12,33). Zato, prvo što Bog uzgaja i jača u nama tokom iskustva u pustinji je pouzdanje u Njega, gde se naša vera neće pokvariti.
Ima previše vernika koji padaju pored puta u svom hodu sa Gospodom jer njihova vera nije sigurna. Oni imaju u glavi znanje o Bogu, ali nisu čvrsto utemeljeni u zajednici s Njim tako da ne mogu da se pokolebaju. O, oni lepo izgledaju u crkvi, ali kada su u svom domu ili na poslu, Gospod im nije ni na kraj pameti. Oni su samo „subotni hrišćani.“
Pisac Poslanice Jevrejima to ovako kaže, „A bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji Ga traže“ (Jevrejima 11,6). Prava vera ne može da se uzdrma; prava vera se ne koleba; prava vera je ono što vas nosi kroz teška vremena. Vera vas neće izvući iz problema, ona vam pomaže da kroz njih prođete pobedonosno.
Kedar se koristio tokom vremena zbog svoje divne arome i teksture. Kada hodamo u veri sa našim Bogom, i mi Mu postajemo divan miris.
Sitim ili bagrem
Bagrem je veoma jedinstven među svim drvećem. Bagremovo drvo je jedino koje ne propada. Ako posadite šumu od bilo kog drugog drveta, vremenom će ona propasti. Ali ako posadite bagremovu šumu, ona će trajati.
Možda je zato Bog izabrao bagremovo drvo za pravljenje predmeta, stubova i greda u Mojsijevom šatoru od sastanka. Ovaj kvalitet ne odnosi se samo na svetilište koje će trajati, već nam takođe daje i primer samog Isusa: ljudsko telo bez sposobnosti uništenja od strane greha. Kao vernici, Bog želi da živimo životom koji je svet i bez mane. Reč svet znači biti odvojen. Odvojen od čega? Od greha ovog sveta. On ne želi bilo kakvu mogućnost da greh uđe u nas i izazove kvarenje. Još nešto što Bog želi da raste u nama tokom iskustva u pustinji je svetost. To nije nešto što se događa preko noći, jer je potrebna promena u našem osnovnom karakteru, željama, pa čak i mislima. Potrebno je da dozvolimo Svetom Duhu da „očisti kuću“ u našem srcu i umu, uklanjajući prljavštinu sveta i stvarajući mesta za ono što Bog želi da posadi u nama.
Mirta
Mirta je aromatično drvo koje se koristi u pravljenju nekih vrsta parfema. Ono je poznato i po mirisu i po lepoti. Ali ono što se obično ne zna o mirti jeste da njeno stablo može da pošalje korenje duboko dole u zemlju u potrazi za vodom. Mirta nalazi vodu tamo gde drugo drveće ne može.
U našem životu, Bog želi da pošaljemo naše korenje duboko u Njegovu Reč. Da crpimo duhovnu hranu iz blaga koje je On tamo zapisao. Mnogi vernici su prijatno popunjeni gledajući spolja, ali kada bismo videli njihov duh, pomislili bismo da umiru od gladi. Treba da hranimo našeg duhovnog čoveka. Ustvari, ako Gospoda stvarno stavimo na prvo mesto u našem životu, našem duhu treba više hrane nego našem telu.
U Mojsijevom šatoru od sastanka postojao je kadioni oltar u svetinji. Na ovom oltaru spaljivao se naročiti tamjan Bogu Ocu prilikom jutarnjih i večernjih žrtava. Ovaj tamjan predstavljao je molitve i obožavanje naroda. Osoba koja je čvrsto utemeljena u Reči i čiji molitveni život postane slatki miris, divan je parfem Gospodu. Kao mirta, i mi moramo da šaljemo korenje duboko, tražeći hranu u vodi Reči. Iz našeg razumevanja o tome ko je Bog i koliko su velika Njegova dela, izrašće želja da se molimo i da se poklonimo pred Njim, šaljući tako sladak miris nebu.
Maslina
Kao što sam prethodno spomenuo, ulje u Bibliji simbolički prikazuje silu pomazanja Svetog Duha u našem životu. Iako ulje možemo da dobijemo iz mnogih biljaka, u Izrailju se ono proizvodi iz masline. Jedna od najvećih potreba onih koji danas ne veruju je da vide manifestaciju Božje sile. Svakog dana ljudi se bave okultim običajima, horoskopima, veštičarenjem i satanizmom, a ustvari oni traže pravu
duhovnu silu. Ipak, evo nas, u crkvi jedinog pravog Boga i ne koristimo silu koju nam je On dao. Jasno je iz Pisma, naročito iz Jevanđelja i Dela apostolskih, da je Božji omiljeni metod evangelizma demonstracija Njegove sile. Ipak, mnogo puta, kada ljudi traže silu, mi pokušavamo da im damo doktrinu. Oni dolaze gladni i žedni a mi im dajemo hleb od juče, umesto današnju manu. Oni dolaze tražeći lek a mi im držimo propovedi. Tokom vremena u pustinji, postoji tajno delo izgradnje po mazanja u našem životu. Ustvari, ne radi se toliko o dodavanju pomazanja, već o dodavanju našoj sposobnosti da to prisvojimo. Bog je već dao sve pomazanje koje će nam ikad biti potrebno. Mi treba jednostavno da se stavimo na mesto gde to možemo da primenimo.
Jela ili čempres
Čempres je drvo koje raste u močvarnom području. Često ćete videti čemprese čiji korenski sistem počinje da raste iz stabla iznad nivoa vode. Ovaj složeni korenski sistem omogućava čempresu da čvrsto stoji kada je plima visoka, ili kada je niska; bilo da je vreme lepo iliružno. Bez obzira na sve, čempres može da stoji u vodi, ne pomerajući se dok oko njega juri voda.
Suviše često mi smo uzdrmani i pomereni događajima koji se odvijaju oko nas. Događaju se loše stvari i naši temelji se uzdrmaju. Još gore, dogode se dobre stvari a mi zaboravljamo gde je naš temelj! Potrebno je da naše korenje bude čvrsto utemeljeno u zajednici sa Bogom tako da životne oluje ne mogu da utiču na nas. Isus je ispričao parabolu o dva čoveka koji su gradili kuće (Matej 7,24-27; Luka 6,46-49). Jedan je gradio kuću na pesku a drugi na velikoj steni. Kada je naišla oluja, kuća na pesku
se srušila, ali kuća na steni čvrsto je stajala. Šta je stena u ovoj paraboli? To je, naravno, sam Isus. Nije dovoljno da samo priznamo Isusa kao Spasitelja, potrebno je da Mu dozvolimo da postane Gospod našeg života i naš najbolji Prijatelj. Samo kroz čvrstu zajednicu sa Gospodom možemo da savladamo životne oluje bez padanja.
Tokom vremena u pustinji često ćemo se obraćati Gospodu na mnogo dublji način nego ikada pre. Čak iako osećamo da je On daleko od nas, On je ustvari mnogo bliži nego što mislimo. U našem očajničkom traženju više Njega, mi gradimo zajednicu koja će nam dobro doći kada izađemo iz pustinje.
Brest – u engleskom i drugim prevodima bor
Borovina je takođe poznata i kao zimzeleno drvo, jer njeno lišće nikada ne požuti i ne pada na zemlju. Tamo gde većina drveća „umire“ u jesen i ponovo oživljava u proleće, bor je živ i zelen čitave godine. Jedan od znakova u životu zrelog vernika je što je on živ u Bogu uvek. On ne doživljava vreme odpada, kada naoko „umire“ u svojoj zajednici sa Bogom.Onje stalnouljubavi s Njim, služećiMui obožavajući Ga radosno. Kada jednom naučimo da upoznamo Boga u suvoj pustinji, bićemo više u stanju da Ga upoznamo u bilo kojoj drugoj situaciji. Baš kao što čempres može da preživi oluje, bor može da preživi vrelinu i hladnoću. Baš kao što mi učimo da stojimo sa Gospodom tokom životnih oluja i problema, moramo da naučimo da stojimo s Njim bilo da smo s ljudima koji gore za Njega, ili su toliko hladni premaBogu da atmosferu pretvaraju u „duhovnu zimu.“
Šimšir
Šimšir je često, jednostavno drvo koje može da bude veoma korisno. Njegovo drvo se koristi za razne stvari, od drvenih kutija i nameštaja, do dečjih zmajeva. Ovo drvo je poznato kao korisno. Bog želi da nas upotrebi za napredovanje Njegovog carstva. On ima nameru u životu svakog vernika. Dok sazrevamo kroz proces pustinje, rastemo u korisnosti Gospodu. Vernik koji izađe iz pustinje u stanju je da učini mnogo više za Gospoda nego pre.
Zapazite veliku raznolikost onoga što Bog pokušava da uzraste i ojača u našem životu tokom iskustva u pustinji. Kao što sam ranije rekao, čak i kada nam ne izgleda tako, ovo vreme je veliki blagoslov za vernika.
Bog je izabrao svaku vrstu drveta za ovaj spisak jer je jedinstveno na svoj način, po svom izgledu i po okolini u kojoj raste. Nikada nećete pronaći da čempres i šimšir rastu zajedno, ili da bor raste sa bagremom. Ipak, u ovim stihovima Bog kaže da će oni rasti zajedno.
Često mi pokušavamo da ograničimo ono što Bog može i ne može da uradi u našem životu. Mi smo ograničeni ljudskim razumevanjem i skloni da zaboravimo da su Njegovi putevi viši od naših (Isaija 55,9). Naš Bog voli da radi ono što mi smatramo da je nemoguće. Čak iako neke od ovih karakteristika deluju kontradiktorno, ili nemoguće da budu zajedno, Bog je više nego sposoban da to ostvari.
Dopada mi se kako se ovaj odlomak završava. „Da vide i poznaju i da promisle i razumeju da je to uradila ruka Gospodnja, i Svetac Izrailjev da je to stvorio“(Isaija 41,20). Kao vernici, mi smo pozvani da budemo svedoci za Njega. Hajde da to ispravno shvatimo: Biblija nam ne kaže da svedočimo za Njega, već da budemo svedoci za Njega. To je sasvim drugačije. Biti svedok znači živeti životom kojim bi Isus živeo pred svetom.
Franjo Asiški je rekao, „Propovedajte jevanđelje celom svetu… ako je neophodno, koristite i reči.“ Pravo propovedanje u našem životu nisu reči koje koristimo već život kojim živimo. Tokom vremena u pustinji, naučićemo kako da bolje živimo taj život.
Zato, ostaje nam još jedno poslednje pitanje. Ako moramo da prođemo kroz ovo iskustvo pustinje za Boga, šta da radimo dok se nalazimo u njemu?
To je veoma dobro pitanje i ima veoma jednostavan odgovor. Više od svega, vernik u pustinji treba da se uroni u Božju Reč. Što više otkrivenja i razumevanja steknemo tokom tog iskustva u pustinji, to ćemo biti snažnije oružje u Gospodnjim rukama kada izađemo iz njega. Nemojte da se obeshrabrite kada se nađete u pustinji, raširite ruke i prihvatite je. Znajte da u pustinji možete istinski da pronađete Isusa koji vas čeka.
Osam vidljivih znakova promenjenog života
Vođe crkve, a naročito pastori, stalno traže načine da unesu promenu u život onih koje vode. Ali često se čini da nas sama priroda promenjenog života izbegava. Čak iako imamo čvrstu teološku osnovu o tome kako Bog menja život kroz otkupljenje, često ne možemo da shvatimo kako izgleda promenjen život.
I ranoj crkvi bile su potrebne iste ove pouke. Potrebno je i doktrinalno razumevanje akcije koja nas dovodi Hristu kao i akcije koja nas oblikuje da budemo slični Hristu, i oboje moramo da naučimo. Moj cilj u ovom članku je da istaknem poslednji deo ove jednačine: kako da pomognemo vernicima da žive promenjenim životom. To je tema sa kojom se često bore i vođe i sledbenici: Kako da živim prema duhovnoj promeni koja se dogodila u meni?
Šta je, ustvari, „promena“?
Promena ne govori o dostizanju nekog duhovnog standarda. Hristos nam je dao pravedni standard u trenutkuspasenja.Ne radi seonemogućemzadatku imitiranja svakogIsusovogdela.Radi se o prepoznavanju Božjeg života unutar vernika i kako da odgovorimo na delovanje Božjeg Duha u nama.
Kada kažem „osam znakova“ promenjenog života, ne mislim na „korake.“ Ovo nije proces za samoostvarivanje ili legalistički put ka svetosti. To su putokazi Božje namere, npr, da se Hristovo obličje ostvari u nama (Galatima 4,19). Cilj je sam Hristos, i kao vođe crkve, to treba da bude naš cilj, kao i cilj za one koje vodimo. Kada se naše srce u potpunosti usmeri na Hrista, onda će se On videti u načinu na koji živimo.
Svakog dana se vernici u vašoj crkvi bore sa kontrastom ko su oni, ko treba da budu u Hristu i ko se čini da jesu u njihovom svakodnevnom životu. Pavle je pisao vernicima u Rimu uveravajući ih da će Sveti Duh neprestano raditi kako bi u njima u potpunosti oblikovao Hristov lik. Zato kada kažem „znakovi“, mislim na biblijske pokazatelje promene koja se već dogodila kako bi nam donela spasenje, i koja se takođe redovno događa kako bi u nama razvijala Hristov karakter i lik (Rimljanima 8,29; Galatima 4). Razlika između koraka i znakova nije mala. Radi se o ključnoj razlici koja vodi niz dva veoma različita puta. Ona može da se okarakteriše kao razlika između onoga što ja radim za Boga i što Bog radi u meni. Promena govori daBogradi neštou meni i da ja sarađujem sa Njim. Promena nije kao trešnja koja pokušava da se promeni u drvo narandže. To je trešnja koja pokušava da raste i razvija se u ono što znači biti drvo trešnje.
Kao vernici, mi ne pokušavamo da postanemo nešto što nismo. Prilikom obraćenja postali smo nova stvorenja. Naša trajna promena odnosi se na to da u stvarnom vremenu živimo onako kako je namenjeno za nas oduvek. Kao što je Pavle rekao o Korinćanima, nekada ste bili nemoralni (1.Korinćanima 6,11), ali ste oprani! Staro je prošlo, nastalo je novo (2.Korinćanima 5,17)! Hristos živi u nama. Promena je život verom u Onoga koji živi u nama (Galatima 2,20)
IZDVAJAMO:
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
