Zavist i ljubomora: tihi otrovi duše
Autor: mr Zoran Marcikić
Postoje gresi koje je lako prepoznati. Oni su vidljivi, glasni i otvoreni. Ali postoje i oni mnogo opasniji, jer se često kriju iza kiselog osmeha, lepe reči ili prividne brige za drugoga.
Među takvim gresima posebno mesto zauzimaju zavist i ljubomora.
Oni ne deluju uvek dramatično na početku. Ne moraju odmah da se pokažu kroz otvorenu mržnju, sukob ili neprijateljstvo. Često počinju tiho: jednom nelagodom kada neko drugi uspe, jednom hladnom reakcijom na tuđu radost, jednom rečenicom koja umanjuje nečiji trud.
Ali ako ostanu u srcu, zavist i ljubomora postaju otrov. One truju čovekov mir, odnose, porodicu, službu i zajednicu.
Biblija ne govori o njima kao o bezazlenim emocijama. Naprotiv, Božja reč pokazuje da zavist može postati pokretač razdora, izdaje, nasilja, pa čak i smrti.
Šta je zavist?
Zavist se može opisati kao unutrašnja tuga, nezadovoljstvo ili bol zbog dobra koje ima druga osoba. To može biti nečiji uspeh, ugled, položaj, sposobnost, blagoslov, porodica, posao, služba ili pažnja koju dobija od drugih.
Drugim rečima, zavidan čovek nije nesrećan samo zato što njemu nešto nedostaje. On je nesrećan zato što neko drugi ima nešto što on želi.
Tu se nalazi srž problema.
Zavist čoveka čini slepim za sopstvene blagoslove. On može imati zdravlje, porodicu, posao, prijatelje i mnogo razloga za zahvalnost, ali njegova pažnja ostaje zarobljena na onome što neko drugi ima.
Umesto da kaže: „Gospode, hvala ti za ono što si meni dao“, zavist govori: „Zašto on ima više? Zašto je ona uspešnija? Zašto je njemu lakše? Zašto njega više cene?“
Zato Solomon kaže:
„Mirno srce život je telu, a zavist je trulež u kostima.“
Priče 14,30
Ova slika je veoma snažna. Kao što bolest polako nagriza kosti, tako zavist polako izjeda dušu. Ona oduzima radost, mir, zahvalnost i sposobnost da čovek uživa u životu koji mu je Bog dao.
Šta je ljubomora?
Ljubomora je srodna zavisti, ali nije potpuno ista.
Dok zavist kaže: „Želim ono što ti imaš“, ljubomora kaže: „Ne želim da izgubim ono što imam.“
Ljubomora se često javlja iz straha, nesigurnosti i osećaja ugroženosti. Ljubomorna osoba se plaši da će neko drugi zauzeti njeno mesto, preuzeti njenu pažnju, uticaj, položaj ili odnos.
Ljubomoran muž može stalno sumnjati u suprugu, iako nema stvarnog razloga. Ljubomorna osoba može biti uznemirena kada njen prijatelj provodi vreme sa nekim drugim. Ljubomoran radnik može strahovati da će ga mlađi kolega zameniti. Ljubomoran propovednik može osećati nelagodu kada drugi propovednik dobija više pažnje ili ima veći uticaj.
U korenu ljubomore često se nalazi nesigurnost. Čovek više ne počiva u Božjoj ljubavi, nego pokušava da kontroliše ljude, okolnosti i odnose.
Zajednički koren zavisti i ljubomore
Iako se zavist i ljubomora razlikuju, one imaju isti koren: sebičnost i poređenje.
Obe emocije čoveka stavljaju u centar sveta. Obe ga navode da svoju vrednost meri kroz druge ljude. Obe udaljavaju srce od zahvalnosti i poverenja u Boga.
Zavist govori: „Bio bih srećan kada bih imao ono što drugi ima.“
Ljubomora govori: „Biću nesrećan ako izgubim ono što mislim da mi pripada.“
Ali hrišćanska vera nas uči drugačije. Naša vrednost nije u poređenju sa drugima. Naša vrednost je u Hristu. Ako znamo da nas Bog voli, da nas poznaje i da ima plan za naš život, onda tuđi uspeh ne mora da nas ugrožava.
Bog nije ograničen. Ako je blagoslovio drugoga, to ne znači da je zaboravio nas.
Zavist u Bibliji
Zavist nije nova pojava. Ona je jedan od najstarijih greha u istoriji čovečanstva.
Vidimo je već u padu Lucifera. On nije bio zadovoljan položajem koji mu je Bog dao. Poželeo je slavu koja pripada jedino Bogu. Umesto da ostane zahvalno stvorenje, poželeo je da zauzme mesto Stvoritelja.
Zavist se pojavljuje i u prvoj tragediji među ljudima. Kain nije ubio Avelja zato što ga je Avelj napao ili povredio. Ubio ga je zato što nije mogao da podnese činjenicu da je Bog prihvatio Aveljevu žrtvu, a njegovu nije.
Zavist se vidi i u priči o Josifu. Njegova braća nisu mogla da podnesu očevu naklonost prema njemu. Umesto da preispitaju svoja srca, oni su ga prodali u ropstvo.
Vidimo je i kod cara Saula, koji nije mogao da podnese Davidovu popularnost. Umesto da se raduje što Bog koristi Davida za dobro naroda, Saul ga je doživljavao kao pretnju.
A možda najstrašniji primer nalazi se u odnosu verskih vođa prema Isusu. Evanđelje po Mateju kaže da je Pilat znao da su Isusa predali iz zavisti.
To pokazuje koliko zavist može biti opasna. Ona ne samo da odbacuje čoveka, nego može odbaciti i samog Mesiju.
Kako prepoznati zavist kod drugih?
Zavist se retko pokazuje otvoreno. Malo ko će iskreno reći: „Zavidim ti.“ Mnogo češće ona dolazi prikrivena kroz kritiku, sarkazam, hladnoću, umanjivanje ili lažnu brigu.
Jedan od prvih znakova zavisti jeste nesposobnost da se osoba iskreno raduje tuđem uspehu.
Kada podelite lepu vest, ostvarite cilj, dobijete unapređenje, završite fakultet, objavite knjigu, kupite stan, pokrenete posao ili doživite blagoslov u službi, zavidna osoba neće pokazati iskrenu radost.
Umesto oduševljenja pojaviće se hladnoća. Možda će promeniti temu. Možda će reći:
„Pa dobro, nije to ništa posebno.“
„Danas to svako može.“
„Imao si sreće.“
„Lako je tebi.“
„Videćemo koliko će trajati.“
Iza takvih rečenica često se krije nelagodnost zbog toga što se drugoj osobi dogodilo nešto dobro.
Drugi znak zavisti jeste stalno poređenje. Zavidna osoba retko govori iskreno o vašim kvalitetima. Čak i kada postignete nešto značajno, ona će pronaći nekoga ko je navodno bolji, uspešniji ili važniji, samo da bi umanjila ono što ste vi postigli.
Treći znak jeste uvećavanje vaših grešaka i umanjivanje vaših uspeha. Kada pogrešite, o tome se govori dugo i široko. Kada uspete, tema se brzo menja.
Posebno je opasan trenutak kada doživite neuspeh. Tada se može videti da li neko zaista saoseća ili se iza njegovih reči krije prikriveno zadovoljstvo.
Zato Biblija upozorava:
„Nemoj se radovati kad padne neprijatelj tvoj.“
Priče 24,17
Čak i kada neko pogreši, hrišćanin nije pozvan da se raduje tuđem padu. Svaki čovek je predmet Božje ljubavi.
Kako prepoznati ljubomoru?
Ljubomora se često pokazuje kroz potrebu za kontrolom.
Ljubomorna osoba želi da zna gde ste, sa kim ste, šta radite, kome poklanjate pažnju i koliko vam je važna. Ona stalno traži potvrdu da je voljena, cenjena i prihvaćena.
Njena nesigurnost je tera da u običnim stvarima vidi pretnju. Jedan razgovor, jedan poziv, jedno prijateljstvo ili jedan uspeh druge osobe mogu postati razlog za sumnju.
Ljubomora stvara atmosferu nepoverenja i napetosti. Pored ljubomorne osobe čovek se često oseća kao da je stalno na ispitivanju ili pod nadzorom.
Takva ljubomora ne gradi odnos. Ona ga guši.
Kako se ophoditi prema zavidnim i ljubomornim ljudima?
Evanđelje nas ne poziva da mrzimo zavidne i ljubomorne ljude. Hristos nas ne uči osveti, nego ljubavi, mudrosti i istini.
Ali ljubav ne znači naivnost.
Ako neko uporno umanjuje vaš trud, širi neistine, stvara sukobe ili unosi nemir, potrebno je postaviti zdrave granice. Možete ostati ljubazni, ali ne morate svaku osobu pustiti u najdublji krug poverenja.
Apostol Pavle kaže:
„Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima.“
Rimljanima 12,18
Ove reči su veoma važne. Hrišćanin treba da učini ono što je do njega da sačuva mir. Ali nije odgovoran za izbore drugih ljudi.
Možete biti pošteni, blagi, strpljivi i dobronamerni. Ali ne možete naterati drugu osobu da bude iskrena, zahvalna i slobodna od zavisti.
Kako pobediti zavist i ljubomoru u svom srcu?
Najvažnije pitanje nije samo kako prepoznati zavist kod drugih, nego kako je prepoznati u sebi.
Pobeda nad zavisti ne počinje posmatranjem drugih ljudi, nego susretom sa Bogom.
Čovek koji razume koliko ga Bog voli ne mora stalno da gradi vrednost kroz poređenje. Kada znamo da smo prihvaćeni u Hristu, tuđi uspeh više ne ugrožava naš identitet.
Bog nekome daje jedan dar, nekome dva, nekome pet, nekome deset. Naš zadatak nije da zavidimo onome ko je primio više, nego da verno upotrebimo ono što je nama povereno.
Ako neko koristi svoje darove na slavu Bogu, zašto bismo bili tužni zbog toga? Zar se ne bismo trebali radovati?
Jedan od najjačih lekova protiv zavisti jeste zahvalnost.
Nemoguće je u isto vreme biti istinski zahvalan Bogu i trajno zavideti drugome. Što više prepoznajemo Božju dobrotu u svom životu, manje ćemo biti opterećeni onim što drugi imaju.
Apostol Pavle zato kaže:
„Radujte se s radosnima, i plačite s plačnima.“
Rimljanima 12,15
To je suština hrišćanske ljubavi. Ona se ne žalosti zbog tuđe radosti. Ona se raduje. Ona ne uživa u tuđem padu. Ona saoseća.
Ljubav ne zavidi
Zavist i ljubomora nisu bezazlene emocije. To su duhovne bolesti srca koje mogu razoriti porodice, prijateljstva, službe i crkve.
Zavist čoveka čini nesrećnim zbog tuđeg dobra. Ljubomora ga čini uplašenim zbog mogućeg gubitka sopstvenog dobra. Obe emocije udaljavaju srce od mira, zahvalnosti i poverenja u Boga.
Nasuprot njima stoji evanđeoska ljubav.
Ljubav se raduje blagoslovima drugih ljudi. Ljubav veruje da je Bog dovoljno velik da ima plan za svakoga od nas. Ljubav ne mora da se takmiči. Ljubav ne mora da umanjuje drugoga da bi sebe uzdigla.
Zato su Pavlove reči toliko snažne:
„Ljubav ne zavidi.“
- Korinćanima 13,4
Ove reči treba duboko urezati u srce.
Ako u nama živi Božja ljubav, zavist gubi svoju silu. Ako Hristos vlada srcem, ljubomora ostaje bez svoje snage. Čovek tada postaje slobodan da se raduje i svojim i tuđim blagoslovima.
Tamo gde vlada Hristova ljubav, otrov zavisti više nema poslednju reč.
Amin.
Izdvajamo:
Veštačka inteligencija i Biblija
