10 Božijih zapovesti: zakon kao povelja slobode
Autor: mr Zoran Marcikić
„Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje misirske, iz doma ropskog. Nemoj imati drugih bogova uza me.” (Izlazak 20,2-3)
Malo je biblijskih tekstova koji su toliko poznati, a istovremeno tako slabo poznati kao Deset zapovesti. Gotovo svako zna da one postoje, mnogi bi mogli da navedu bar nekoliko njih, a ipak bi ih teško ko nabrojao istim redosledom kao vernik neke druge hrišćanske tradicije. Jevreji, pravoslavni, rimokatolici, luterani i reformisani hrišćani ne broje ih svi na isti način. Već ta činjenica otvara pitanje šta je zapravo Dekalog: univerzalni moralni kodeks namenjen svakom čoveku, pravni dokument jednog drevnog naroda ili nešto treće? Zašto tekst koji se pamti kao niz zabrana ne počinje zabranom, već podsećanjem na oslobođenje? I kakvo značenje ove reči mogu imati za čoveka koji ne živi u svetu bronzanog doba, već u pluralističkom društvu dvadeset prvog veka?
Da bi se na ta pitanja odgovorilo, potrebno je najpre vratiti se pod Sinaj, a zatim pažljivo pročitati svaku od deset rečenica u njenom prvobitnom kontekstu.
Reči izgovorene narodu koji je izašao iz ropstva
Prema knjizi Izlaska, Izrailjci su do Sinaja stigli u trećem mesecu nakon izlaska iz Egipta (Izl 19,1). Bila je to zajednica koja je tek prestala da bude masa prinudnih radnika, ali još nije postala narod sa sopstvenim zakonima, institucijama i identitetom. U tom trenutku, pre nego što je dobila zemlju, kralja ili hram, dobila je reči.
Sam biblijski tekst ih kao celinu ne naziva „deset zapovesti”. Hebrejski izraz koji se koristi jeste aseret ha-devarim, „deset reči” (Izl 34,28; Pnz 4,13; 10,4), a iz grčkog prevoda tog izraza potiče naziv Dekalog. Razlika nije samo terminološka. „Reč” u biblijskom jeziku nije puka naredba, već oblik obraćanja kojim Bog stupa u odnos.
Na drevnom Bliskom istoku pisani zakoni nisu bili retkost. Najpoznatiji među njima, Hamurabijev zakonik iz osamnaestog veka pre Hrista, sastoji se pretežno od kazuističkih odredbi: ako čovek učini to i to, kazna je ta i ta. Dekalog je drugačiji. Njegove odredbe su apodiktičke, bezuslovne i kratke, bez propisanih sudskih kazni. Uz to, upućene su u drugom licu jednine. Bog se ne obraća apstraktnom „građaninu”, već svakom pojedincu kao „ti”.
Istraživači su uočili i sličnost između strukture Dekaloga i ugovora koje su hetitski vladari drugog milenijuma pre Hrista sklapali sa vazalnim narodima. Takvi ugovori su počinjali predstavljanjem vladara, nastavljali se istorijskim pregledom onoga što je on učinio za vazala, a tek zatim navodili obaveze. Dekalog prati sličan redosled: „Ja sam Gospod” (predstavljanje), „koji sam te izveo iz zemlje misirske” (istorijski prolog), a zatim slede zahtevi. O stepenu ove sličnosti i dalje se raspravlja, ali ona osvetljava ključnu teološku poentu: zakon dolazi posle oslobođenja, a ne kao uslov za njega. Izrailj nije oslobođen zato što je poslušao, već je pozvan da posluša zato što je oslobođen.
Dekalog se u Bibliji nalazi u dve verzije, u Izlasku 20,1-17 i Ponovljenom zakonu 5,6-21. Razlike među njima su male, ali, kao što će se videti, teološki značajne. Tekst govori i o dve kamene ploče koje je ispisao Božiji prst (Izl 31,18). Hrišćanska tradicija ih je najčešće tumačila kao podelu na dužnosti prema Bogu i dužnosti prema bližnjem, mada su neki istraživači predložili da je svaka ploča sadržala ceo tekst, kao što su drevni ugovori pravljeni u dva primerka.
Što se brojanja tiče, jevrejska tradicija uvodnu rečenicu „Ja sam Gospod Bog tvoj” smatra prvom rečju, a zabranu drugih bogova i zabranu likova spaja u drugu. Avgustinova podela, koju su preuzeli rimokatolici i luterani, spaja zabranu drugih bogova i likova, a zabranu poželenja deli na dve zapovesti. Podela koju nalazimo kod Filona Aleksandrijskog i Josifa Flavija, a koju su prihvatili pravoslavni i reformisani hrišćani, razlikuje zabranu drugih bogova od zabrane likova i poželenje razume kao jednu zapovest. Ovaj članak sledi to treće brojanje, uz svest da se iza različitih podela krije isti tekst.
U jevrejskom predanju Deset reči imale su posebno mesto i u bogosluženju. Prema Mišni, sveštenici u Hramu svakodnevno su ih izgovarali zajedno sa molitvom Šema (Tamid 5,1), a isti spoj teksta nalazi se i na Našovom papirusu, rukopisu iz drugog veka pre Hrista. Kasnije je ta praksa izostavljena iz svakodnevne molitve, jer su, kako beleži Talmud, jeretici tvrdili da su na Sinaju date samo ove zapovesti (Berahot 12a; Jerusalimski Talmud, Berahot 1,5). Rabini su time želeli da sačuvaju uverenje da obavezuje cela Tora, a ne samo njen najpoznatiji deo. Filon Aleksandrijski je Deset reči nazivao glavama pod koje se mogu svrstati svi pojedinačni zakoni, a srednjovekovni učitelj Saadija Gaon pokazivao je kako se u njima mogu prepoznati svih 613 zapovesti Tore. Prema tom shvatanju, Dekalog nije izdvojen iz zakona, već predstavlja njegovo sažeto srce.
Prva tablica: odnos prema Bogu
Prva zapovest, „nemoj imati drugih bogova uza me” (Izl 20,3), u hebrejskom doslovno glasi „pred licem mojim”. U svom prvobitnom kontekstu ona nije filozofska rasprava o tome koliko bogova postoji, već zahtev za isključivom vernošću. U svetu u kojem je svaki grad, svaka reka i svaki zanat imao svoje božanstvo, Izrailj je pozvan da pripada samo jednom Bogu. Tumači se razilaze u pitanju da li ova zapovest već pretpostavlja potpuni monoteizam ili najpre zahteva isključivo bogoštovlje, dok jasnija formulacija sledi kasnije (Pnz 6,4; Is 45,5). U oba slučaja, suština je ista: odnos sa Bogom je zavet, a zavet ne trpi podeljenu lojalnost.
Druga zapovest zabranjuje da se gradi „lik rezani” i da mu se čovek klanja (Izl 20,4-5). Ona, međutim, nije shvatana kao zabrana svake umetnosti. Isti Bog nalaže izradu heruvima na kovčegu zaveta (Izl 25,18), a Mojsije pravi bronzanu zmiju (Br 21,8-9). Zabrana se odnosi na predmete bogosluženja. Ponovljeni zakon navodi razlog: na Horivu je narod čuo glas, ali „osim glasa lik ne videste” (Pnz 4,12; up. 4,15-16). Bog se ne može svesti na predmet kojim čovek raspolaže, koji nosi, postavlja i kontroliše. Lik bi pretvorio Boga u nešto čime se upravlja.
Ova zapovest sadrži i jednu od teže razumljivih rečenica Dekaloga: Bog pohodi grehe otaca na sinovima „do trećeg i do četvrtog kolena”, a čini milost „na hiljadama” onih koji ga ljube (Izl 20,5-6). Na prvi pogled to deluje kao kolektivno kažnjavanje, što je u napetosti sa Jezekiljevom izričitom tvrdnjom da „sin neće nositi bezakonje očevo” (Jez 18,20). Pažljivije čitanje pokazuje da tekst govori o pokolenjima „onih koji mrze na mene”, dakle o onima koji nastavljaju put svojih predaka, i da je nesrazmera namerna: tri ili četiri kolena nasuprot hiljadama. Težište nije na kazni, već na nadmoći milosti.
U hrišćanskoj istoriji ova zapovest izazvala je ozbiljne sporove. Sedmi vaseljenski sabor (Nikeja, 787) branio je poštovanje ikona razlikujući poklonjenje (proskinezis) od bogosluženja koje pripada samo Bogu (latreja), dok je deo reformacijske tradicije ovu zapovest tumačio strože. Obe strane, međutim, polaze od istog uverenja: Bog nije predmet ljudske manipulacije. Adventisti, zajedno sa većim delom protestantske tradicije, zabranu klanjanja likovima razumeju i kao zabranu religijskog poštovanja slika i kipova u bogosluženju.
Treća zapovest glasi: „Ne uzimaj uzalud ime Gospoda Boga svog” (Izl 20,7). Hebrejski glagol znači „podići” ili „nositi”, a reč prevedena kao „uzalud” označava prazninu ili laž. Zato se zapovest ne može svesti na zabranu psovke. Njeno prvobitno značenje najverovatnije je povezano sa zakletvom: zaklinjati se Božijim imenom, a lagati (Lev 19,12). U širem smislu, ona zabranjuje svako korišćenje Božijeg imena kao pokrića za laž, nasilje ili sopstvene interese. Zato je ovu zapovest najlakše prekršiti upravo u religijskom govoru.
Četvrta zapovest, najduža u Dekalogu, nalaže: „Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ” (Izl 20,8). U Izlasku je obrazloženje stvaranje: Bog je stvarao šest dana, a sedmog se odmorio (Izl 20,11; Post 2,2-3). U Ponovljenom zakonu glagol „sećaj se” zamenjen je glagolom „drži” (Pnz 5,12), a obrazloženje je drugačije: „pamti da si bio rob u zemlji misirskoj” (Pnz 5,15). Dva razloga se međusobno dopunjuju. Subota je istovremeno priznanje Boga kao Stvoritelja i znak da čovek više nije rob. Zbog toga zapovest izričito obuhvata sina i kćer, slugu i sluškinju, stoku i stranca, a Ponovljeni zakon dodaje da je cilj da se sluga i sluškinja odmore kao i gospodar (Pnz 5,14). Narod koji je u Egiptu radio bez predaha dobija zakon kojim ni najslabiji među njima ne može biti lišen odmora.
Jevrejska tradicija razliku između dve verzije nije doživela kao protivrečnost. Talmud beleži da su „sećaj se” i „drži” izgovoreni u jednoj reči (Ševuot 20b), a ta misao je ušla i u himnu Leha dodi, kojom se u sinagogama od šesnaestog veka dočekuje subota. Sećanje i čuvanje, unutrašnji i spoljašnji vid svetkovanja, ne mogu se razdvojiti. U jevrejskoj praksi subota počinje zalaskom sunca u petak i traje do pada noći u subotu, u skladu sa biblijskim računanjem dana (Post 1,5; Lev 23,32), a dočekuje se paljenjem sveća i blagoslovom, kao nevesta kojoj se ide u susret.
Isus je subotu branio od pretvaranja u teret, rečima da je „subota načinjena čoveka radi, a nije čovek subote radi” (Mk 2,27), ali je odmah zatim sebe nazvao i njenim Gospodarom (Mk 2,28), a po svom običaju u subotu je odlazio u zbornicu (Lk 4,16). On, dakle, nije ukidao subotu, već joj je vraćao njen prvobitni smisao. Većina hrišćanskih tradicija bogosluženje ipak vrši nedeljom, kao danom Hristovog vaskrsenja, pozivajući se na praksu rane crkve (Dap 20,7) i na kasnije crkveno predanje. Pravoslavna crkva subotu i dalje liturgijski izdvaja, a adventisti sedmog dana i baptisti sedmog dana ističu da Pismo nigde ne beleži premeštanje subote na drugi dan i da četvrta zapovest, kao deo nepromenljivog Božijeg zakona, i dalje ukazuje upravo na sedmi dan. U tom razumevanju subota nije samo ritam odmora, već spomen na stvaranje, znak zaveta i posvećenja (Izl 31,13; Jez 20,12) i slika otkupljenja koje Bog daruje. Zato četvrta zapovest ne čuva samo čovekovo vreme od rada, već i svest o tome kome to vreme pripada.
Druga tablica: odnos prema bližnjem
Peta zapovest, „poštuj oca svog i mater svoju” (Izl 20,12), predstavlja most između dve tablice. Hebrejski glagol potiče od korena koji znači „biti težak”, pa poštovanje ovde podrazumeva davanje težine, priznavanje vrednosti. U društvu bez penzionih fondova i socijalnih ustanova, ova zapovest se pre svega odnosila na odrasle sinove i kćeri koji se brinu o ostarelim roditeljima. Isus je ukorio one koji su sopstvenu pobožnost koristili kao izgovor da roditeljima uskrate pomoć (Mt 15,4-6). Apostol Pavle ističe da je to „prva zapovest s obećanjem” (Ef 6,2), jer je povezana sa dugim životom na zemlji. Porodica je, prema ovoj logici, prvo mesto gde se uči da drugi ljudi imaju vrednost koja ne zavisi od njihove trenutne korisnosti.
Šesta zapovest glasi kratko: „Ne ubij” (Izl 20,13). Hebrejski glagol racah označava protivpravno oduzimanje ljudskog života, a u zakonima o gradovima utočišta koristi se i za nehatno ubistvo (Br 35,11; Is Nav 20,3). Raspon njegove upotrebe predmet je rasprave, ali isti zakonik predviđa smrtnu kaznu i govori o ratu, pa ova zapovest u prvobitnom kontekstu nije shvatana kao zabrana svakog oduzimanja života. Njen temelj je ranije izrečen: čovek je stvoren po obličju Božijem (Post 9,6). Isus je zapovest produbio do korena, povezujući je sa gnevom i prezirom prema bratu (Mt 5,21-22). Hrišćanska tradicija se do danas razilazi u primeni ovog principa na pitanja rata, smrtne kazne i medicinske etike, ali osnovna tvrdnja ostaje nesporna: ljudski život nije u čovekovom vlasništvu.
Sedma zapovest, „ne čini preljube” (Izl 20,14), štitila je bračni zavet kao temelj porodice i društva. Treba reći i to da je u drevnom Izrailju preljuba pravno definisana neravnopravno, sa težištem na ženi koja je u braku. Proroci su, međutim, upravo brak upotrebili kao sliku Božijeg zaveta sa narodom (Os 2,19-20), a Isus je zahtev proširio na unutrašnji pogled i želju (Mt 5,27-28). Vernost u braku, u biblijskoj logici, nije samo društveni ugovor, već odraz vernosti samog Boga.
Osma zapovest, „ne kradi” (Izl 20,15), deluje najjednostavnije. Zanimljivo je, međutim, da je rabinska tradicija ovu zapovest u Dekalogu tumačila kao zabranu otmice čoveka (Talmud, Sanhedrin 86a), oslanjajući se na Izlazak 21,16, gde se za otmicu propisuje najteža kazna. Bez obzira na to da li se prihvati ovo uže tumačenje, zapovest štiti uslove pod kojima čovek može da živi dostojanstveno. Pavle je ne svodi na zabranu, već je okreće ka pozitivnom zahtevu: onaj koji je krao neka radi, „da ima šta davati potrebnome” (Ef 4,28).
Deveta zapovest zabranjuje lažno svedočenje protiv bližnjeg (Izl 20,16). Njen prvobitni kontekst je sudnica. U pravnom sistemu u kojem su dokazi zavisili od svedoka, lažan iskaz je mogao da uništi život nevinog čoveka. Zato zakon traži bar dva svedoka i propisuje da lažni svedok snosi kaznu koju je nameravao da nanese drugome (Pnz 19,15-19). Zapovest se, dakle, ne odnosi na bilo kakvu netačnost, već na upotrebu reči kao oružja protiv drugog. U širem smislu, ona čuva istinu kao zajedničko dobro bez kojeg nijedna zajednica ne može opstati.
Deseta zapovest, „ne poželi” (Izl 20,17), po mnogo čemu je najneobičnija. Sve prethodne zapovesti druge tablice tiču se postupaka, a ova se tiče želje. Nijedan sud ne može dokazati poželenje. Time Dekalog pokazuje da njegov cilj nije samo uređivanje spoljašnjeg ponašanja, već oblikovanje čoveka iznutra. Pavle priznaje da je upravo ova zapovest razotkrila greh u njemu samom (Rim 7,7). Srednjovekovni jevrejski tumač Avraham ibn Ezra beleži da se mnogi čude ovoj zapovesti, jer pitaju kako čovek može da ne poželi ono što mu se čini lepim. Njegov odgovor bio je slikovit: seljak koji vidi kraljevu kćer ne poželi da se njome oženi, jer zna da je to izvan njegovog domašaja. Kada čovek iskreno prihvati da je Bog svakome odredio njegov deo i da ono što pripada bližnjem nije njegovo, želja gubi tlo pod sobom. Ponovljeni zakon stavlja ženu na prvo mesto, a za kuću i ostalo imanje koristi drugi glagol (Pnz 5,21), čime se jasnije naglašava da bližnjeva žena nije deo njegove imovine. Deseta zapovest se tako vraća na koren onoga što zabranjuju šesta, sedma i osma: nasilje, preljuba i krađa počinju kao želja.
Od Sinaja do savremenog čoveka
Kada se svih deset reči pročita zajedno, postaje jasno da one nisu nasumičan spisak zabrana. Prva tablica čuva Božiju drugost: on nije jedan od mnogih, ne može se svesti na predmet, njegovo ime se ne sme zloupotrebiti, a njegovo vreme se ne može progutati radom. Druga tablica čuva dostojanstvo bližnjeg: njegovo poreklo, život, brak, imovinu, ugled i, na kraju, sigurnost da neće postati predmet tuđe želje. Između dve tablice postoji unutrašnja veza. Jevrejski midraš Mehilta de-rabi Išmael (Bahodeš 8) tu vezu čita i vodoravno, kao da su zapovesti ispisane jedna naspram druge, pa reč „Ja sam Gospod Bog tvoj” stoji naspram zapovesti „ne ubij”. Ko prolije ljudsku krv, prema tom tumačenju, umanjuje obličje samoga Boga. Onaj ko Boga ne pretvara u idol teže će pretvoriti drugog čoveka u sredstvo.
Isus je ovu strukturu sažeo u dve zapovesti, ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem, rekavši da o njima „visi sav zakon i proroci” (Mt 22,37-40; up. Pnz 6,5; Lev 19,18). Pavle zaključuje da je ljubav „izvršenje zakona” (Rim 13,10). Ovo sažimanje ne ukida Dekalog, već otkriva njegovu nameru. Zapovesti su konkretan oblik ljubavi, granice unutar kojih ljubav postaje prepoznatljiva.
Na pitanje postavljeno na početku, da li je Dekalog univerzalni moralni kodeks ili dokument jednog naroda, odgovor zato nije jednostavno „ili-ili”. Deset reči izgovoreno je konkretnom narodu, u konkretnom istorijskom trenutku, kao deo zaveta. Upravo zbog toga se ne mogu bez ostatka pretvoriti u apstraktna etička načela. Ipak, to što su izgovorene jednom narodu ne znači da važe samo za njega. Isus je naglasio da nije došao da ukine zakon (Mt 5,17-18), a apostoli zapovesti Dekaloga navode kao merilo hrišćanskog života (Rim 13,8-10; Jak 2,10-11), i to i u zajednicama u kojima su mnogi vernici bili iz neznabožačkih naroda (Rim 11,13). Konkretnost sinajskog trenutka ne sužava domet zapovesti, već pokazuje kako izgleda kada večna Božija volja progovori u ljudsku istoriju. Zato i vrednosti koje štite, ljudski život, istinu, vernost, odmor i granicu ljudske želje, prevazilaze kontekst Sinaja, jer se tiču onoga što čoveka čini čovekom.
Savremeni čovek živi u okolnostima koje bi drevnim Izrailjcima bile neprepoznatljive, ali iskušenja koja Dekalog imenuje nisu nestala. Kultura neprestane produktivnosti ponovo otvara pitanje koje postavlja četvrta zapovest: da li je vrednost čoveka jednaka onome što proizvede? Jevrejski mislilac Abraham Džošua Hešel opisao je subotu kao palatu u vremenu, zdanje koje čovek gradi, ali ne od kamena, već od duše, radosti i uzdržanosti. U takvom vremenu čovek prestaje da bude samo sredstvo proizvodnje. Ekonomija koja počiva na podsticanju želje pokazuje koliko je deseta zapovest bila pronicljiva kada je izvor nasilja i nepravde smestila u čovekovu unutrašnjost. Javni prostor u kojem reči lako postaju oružje vraća devetu zapovest iz sudnice u svakodnevicu. A sklonost da se sveto ime koristi kao pokriće za političke i lične interese nije ništa manje prisutna nego u vreme proroka.
Novi zavet ovu logiku ne napušta, već je produbljuje. Prorok je najavio vreme kada će Bog svoj zakon napisati na srcu (Jer 31,33), Pavle tu sliku stavlja naspram kamenih ploča (2 Kor 3,3), a poslanica Jevrejima to obećanje primenjuje na savez utemeljen u Hristu (Jev 8,10). Kao što je izlazak iz Egipta prethodio Sinaju, tako i Hristovo delo otkupljenja prethodi poslušnosti vernika: poslušnost nije cena spasenja, već njegov plod (Ef 2,8-10).
Najvažniji ključ za razumevanje Dekaloga ipak ostaje njegova prva rečenica. Pre nego što je bilo šta zabranio, Bog je rekao ko je i šta je učinio: „koji sam te izveo iz zemlje misirske, iz doma ropskog.” Zapovesti nisu put kojim se dolazi do slobode, već oblik u kojem oslobođen čovek čuva svoju slobodu. Narod koji je izašao iz ropstva mogao je lako da ga ponovi u drugom obliku: da sebi napravi nove gospodare, da od drugih napravi robove, da sopstvene želje pretvori u idole. Deset reči sa Sinaja ne pokazuju kako se zaslužuje Božija naklonost, već kako se jednom darovana sloboda ne gubi ponovo.
Biblijski navodi su prema prevodu Đure Daničića i Vuka Karadžića (ekavsko izdanje).
