„A strašljivima i nevernima…“

„A strašljivima i nevernima…“ – Vera, strah i sud večnosti

U završnim poglavljima Svetoga pisma, tamo gde Bog govori o novom nebu i novoj zemlji, o kraju bola, smrti i suza, iznenada se pojavljuje jedan stih koji potresa savest i prekida idiličnu sliku:

„A strašljivima i nevjernima i poganima i krvnicima i kurvarima i vračarima i idolopoklonicima i svima lažima, njima je dio u jezeru koje gori ognjem i sumporom; koje je smrt druga.“ (Otkrivenje 21,8)

Na prvi pogled, ovo je težak tekst. Na drugi pogled, redosled grehova je šokantan. Ali, na treći pogled, ovo je duboko duhovno upozorenje.

Zastanite na trenutak. Zašto lista osude ne počinje ubicama, niti idolopoklonicima? Zašto počinje – strašljivima? Zašto je strah stavljen ispred nevere, i zašto su oboje u istoj rečenici sa najtežim oblicima bezakonja?

Ovo nije marginalni stih. Ovo je ogledalo crkvi poslednjeg vremena.

I. Istorijski kontekst: Strah kao svakodnevica

Da bismo razumeli težinu ove reči, moramo razumeti kome je Otkrivenje pisano. To nije bila crkva koja sedi u udobnim klupama. Otkrivenje je pisano hrišćanima koji žive pod konstantnim pritiskom, progonima, ekonomskim sankcijama i smrtnom pretnjom.

Hrišćani krajem 1. veka suočavali su se sa brutalnom realnošću:

Gubili su posao jer nisu želeli da prinesu žrtvu caru.
Bili su isključeni iz društvenog života.
Bili su izloženi zatvoru, mučenju i smrti.
Svakodnevno su birali: Hristos ili život.

To nije bio teorijski strah kakav mi danas poznajemo – to je bio egzistencijalni strah.

U to vreme, car Domicijan zahtevao je da ga oslovljavaju sa „Dominus et Deus“ – Gospod i Bog. Samo jedna rečenica mogla je spasiti život optuženog hrišćanina: „Cezar je Gospod.“ Ali ta rečenica bi, u isto vreme, značila odricanje od Hrista. Zato Bog kroz Otkrivenje ne govori samo o zverima i sudovima, već primarno o istrajnosti vernih.

II. Kontrast dva društva: Pobednici i Poraženi

Otkrivenje 21 nam predstavlja jasnu strukturu dve moguće sudbine, dva „društva“ kojima možemo pripadati:

Novi Jerusalim – društvo pobednika (21,1-7)

Jezero ognjeno – društvo poraženih (21,8)

Ključni stih koji prethodi našem tekstu nosi ogromno obećanje:

„Ko pobijedi, dobiće sve; i biću mu Bog, i on će biti sin moj.“ (Otkr. 21,7)

Odmah nakon toga sledi oštar kontrast: „A strašljivima i nevjernima…“

Poruka je jasna: Pobednik nije onaj ko nikada ne oseća strah, nego onaj koji ne dozvoli da strah pobedi veru.

III. Ko su zapravo „strašljivi“?

Grčka reč koja se ovde koristi je δειλοῖς (deilois). Ona ne označava trenutni osećaj straha ili prirodnu ljudsku reakciju na opasnost. Ona označava kukavičluk, moralno povlačenje i odustajanje od istine zbog straha od posledica.

Biblijski „strašljivac“ nije:

Dete koje se boji mraka.
Čovek u životnoj krizi.
Vernik koji se bori sa sumnjama.

Biblijski „strašljivac“ je osoba koja zna istinu, ali odbija da je sledi jer je cena previsoka. Isus je o ovome govorio veoma direktno:

„Ko se odreče mene pred ljudima, i ja ću se odreći njega pred Ocem svojim koji je na nebesima.“ (Matej 10,33)

Strah prestaje da bude emocija i postaje greh onog trenutka kada počne da diktira našu vernost.

IV. Strah kao koren neverja

Zanimljivo je da Jovan ne razdvaja strašljive od nevernih. Zašto? Zato što postoji duhovna progresija propasti:

Strah rađa sumnju.
Sumnja rađa kompromis.
Kompromis rađa neveru.

Nevera u ovom kontekstu nije intelektualno pitanje tipa „Ne razumem sve u Bibliji“. Nevera ovde je egzistencijalni stav: „Neću da sledim Hrista, jer me to previše košta.“ A bez vere, kako kaže poslanica Jevrejima, nije moguće ugoditi Bogu.

V. Zašto u istom redu sa ubicama?

Ovo je možda najteže pitanje za savremenog čitaoca. Kako možemo staviti nečiji strah u isti koš sa ubistvom ili vračarstvom?

Odgovor je jednostavan, ali bolan: Jer strah koji odbacuje Hrista vodi u isto konačno stanje kao i otvoreno bezakonje – u odvojenost od Boga.

Isus kaže: „Ko nije sa mnom, protiv mene je.“ (Matej 12,30). U poslednje vreme, duhovna neutralnost ne postoji. Kukavičluk je, u suštini, tiho stajanje na stranu neprijatelja.

VI. Šta je „Druga smrt“?

Ovaj izraz mnoge zbunjuje. Šta Biblija podrazumeva pod drugom smrću?

To nije mitološki pakao gde đavoli muče ljude.
To nije metafora.

Biblija je jasna: „A smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. Ovo je smrt druga.“ (Otkr. 20,14). Druga smrt je konačni Božiji sud, potpuni prestanak postojanja zla i onih koji su se sa zlom poistovetili, večna posledica svesnog odbacivanja Izvora Života.

Nasuprot tome stoji veličanstveno obećanje:

„Ko pobijedi, neće mu nauditi smrt druga.“ (Otkr. 2,11)

VII. Savremeni kontekst: Strah kao tihi ubica vere

Danas, bar na Zapadu, retko se umire zbog vere. Ali mehanizam straha je isti, samo suptilniji. Danas se zbog Hrista:

Gubi posao ili unapređenje.
Gubi ugled u društvu.
Gubi „mir“ i komfor.

Strah danas ne viče pretnjama smrću. On šapuće:

„Ćuti, ne talasaj.“
„Nije vreme sada da pričaš o Bogu.“
„Bog razume, prilagodi se.“

Ali Hristov poziv ostaje nepromenjen: „Ko hoće da ide za mnom neka se odreče sebe, i uzme krst svoj.“ (Matej 16,24). Krst nije nakit, krst je instrument umiranja sebi.

VIII. Jevanđelje nade: Strah nije poslednja reč

Ovaj tekst ne treba da nas baci u očaj, već da nas probudi. Bog ne poziva ljude koji su prirodno hrabri ili bezgrešni. On poziva one koji su hrabri verom.

Apostol Pavle piše Timoteju: