Marijin pojas
Autor: mr Zoran Marcikić
Uvod: pitanje koje se mora postaviti
Poslednjih dana mnogi ljudi dolaze u Hram Svetog Save da se poklone takozvanom „Marijinom pojasu“, verujući da će dodirom, celivanjem ili samim prisustvom pred tom relikvijom dobiti poseban blagoslov, zaštitu, mir, pa čak možda i oproštenje ili isceljenje.
Dugi redovi ljudi, ozbiljna lica, atmosfera pobožnosti i religioznog naboja ostavljaju snažan utisak. Čovek, kada to posmatra sa strane, može pomisliti da prisustvuje nečemu veoma svetom i uzvišenom.
Ali iza svega toga mora se postaviti jedno važno pitanje:
Da li je to vera koju Biblija uči?
Da li je Hristos ikada učio ljude da traže spasenje, sigurnost ili blizinu Boga kroz relikvije i predmete? Ili je čovek tokom vekova polako zamenio živ odnos sa Bogom spoljašnjim religioznim oblicima?
Istorijsko i biblijsko pitanje
Prema crkvenom predanju, takozvani „Marijin pojas“ jeste pojas za koji se tvrdi da je pripadao Mariji, majci Isusa Hrista.
Međutim, istorijski problem nastaje u tome što se prvi ozbiljniji zapisi o toj relikviji pojavljuju tek vekovima nakon vremena apostola. Tokom istorije postojalo je više različitih „Marijinih pojaseva“ koji su se čuvali na različitim mestima. Već sama ta činjenica otvara pitanje autentičnosti.
Ali još važnije od istorijskog pitanja jeste biblijsko pitanje:
Gde su apostoli učili vernike da se klanjaju predmetima?
Gde je Petar nosio Marijin pojas po Jerusalimu?
Gde je Pavle pozivao ljude da celivaju relikvije?
Gde je Isus rekao da će komad tkanine čistiti ljudsku savest ili opraštati grehe?
Nigde.
Naprotiv, cela Biblija čoveka usmerava ka živom Bogu, a ne ka svetim predmetima.
Ljudska potreba za opipljivom religijom
Čovek je kroz istoriju imao potrebu da Boga zameni nečim opipljivim. To je stari problem ljudske prirode.
Još u Starom zavetu, kada je Mojsije bio na Sinaju, narod nije mogao da čeka nevidljivog Boga, nego je tražio tele od zlata koje će gledati i dodirivati.
Čoveku je lakše da ima nešto vidljivo, nešto što može poljubiti, dotaći ili nositi oko vrata, nego da svakoga dana vodi ozbiljnu duhovnu borbu protiv greha i sopstvenog srca.
Zato mnogi danas odlaze relikvijama ne zato što poznaju Boga, nego zato što traže osećaj sigurnosti.
Čovek oseća krivicu zbog greha, unutrašnji nemir, strah od smrti i nesigurnost pred budućnošću. Zato mu je lakše da izvrši neki religiozni čin i tako umiri savest.
Mnogo je lakše stajati nekoliko sati u redu i poljubiti predmet nego oprostiti neprijatelju, ostaviti greh, promeniti život, pobediti zavist, nemoral, gordost ili mržnju.
Relikvija ne traži promenu karaktera. Hristos traži.
Šta je prava vera?
Tu dolazimo do suštine problema.
Prava vera po Bibliji nije emocionalni trenutak pred svetim predmetom, nego potpuno poverenje u Boga koje menja život.
Martin Luter je govorio da je prava vera „živo i smelo poverenje u Božju milost“.
Ne poverenje u ritual.
Ne poverenje u relikviju.
Ne poverenje u tradiciju.
Nego poverenje u Hrista.
Žan Kalvin je upozoravao da je ljudsko srce „fabrika idola“, jer čovek stalno pokušava da zameni Boga nečim stvorenim i vidljivim.
Poznati protestantski teolog Džon Stot pisao je da je najveća opasnost religije to što čoveku može dati osećaj pobožnosti bez stvarnog obraćenja srca.
Upravo to se danas često događa.
Čovek može zapaliti sveću, poljubiti relikviju, prekrstiti se, obići manastire, a da pritom nikada nije istinski upoznao Boga niti mu predao život.
Spasenje je dar Božji
Biblija jasno kaže:
„Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božji.“
Efescima 2,8
Spasenje nije rezultat dodira svetog predmeta.
Spasenje nije proizvod rituala.
Spasenje je dar Božji kroz Isusa Hrista.
Prava vera vodi u pokajanje
Prava vera vodi čoveka u pokajanje.
A pravo pokajanje nije samo prolazna emocija ili trenutni osećaj krivice. Reč „pokajanje“ u Novom zavetu nosi ideju promene uma, promene pravca života i unutrašnjeg preobražaja.
To znači da čovek više ne želi da živi u grehu, nego želi Boga.
Isus nije govorio ljudima:
„Dodirnite relikviju i bićete spašeni.“
Nego:
„Nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti.“
Luka 13,3
Pravo pokajanje boli čoveka.
Ono ruši gordost.
Ono tera čoveka da prizna:
„Gospode, ja sam grešan.“
Ono ne traži samo utehu, nego promenu.
Danas mnogi žele religiju bez krsta, veru bez odricanja i duhovnost bez promene života. Žele osećaj svetosti, ali ne žele umiranje sebi.
Ali Isus nije umro na krstu da bismo mi ljubili relikvije.
On je umro da nas izbavi od greha.
Samo Hristova krv čisti od greha
Apostol Jovan piše:
„Krv Isusa Hrista, Sina njegova, očišćava nas od svakoga greha.“
1. Jovanova 1,7
Ne piše da nas očišćava Marijin pojas.
Ne piše da nas očišćavaju mošti.
Ne piše da nas očišćava dodir svetog predmeta.
Samo Hristova krv.
To je srž Jevanđelja.
Hristos je na Golgoti poneo grehe sveta. On je bio ranjen zbog naših prestupa. Njegova žrtva je dovoljna. Njoj ništa ne treba dodavati.
Jedan posrednik između Boga i ljudi
Apostol Pavle zato kaže:
„Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus.“
1. Timotiju 2,5
Koliko posrednika?
Jedan.
Koliko spasitelja?
Jedan.
Koliko žrtava za greh?
Jedna.
Zato je veoma opasno kada čovek svoju nadu počne da usmerava ka bilo kome ili bilo čemu drugom osim ka Hristu.
Marija u biblijskoj perspektivi
Marija jeste bila blagoslovena među ženama. Ona jeste imala posebnu ulogu u istoriji spasenja.
Ali ona nikada nije predstavljena kao spasiteljka sveta. Ona je bila ljudsko biće kome je takođe bio potreban Spasitelj.
Ona sama kaže:
„I obradova se duh moj Bogu Spasitelju mojemu.“
Luka 1,47
Ako je Mariji bio potreban Spasitelj, onda ona nije spasitelj.
Biblija kaže:
„Jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju.“
Rimljanima 3,23
I još snažnije:
„Nema pravednoga ni jednoga.“
Rimljanima 3,10
Tu spadamo svi ljudi.
Apostoli.
Propovednici.
Vernici.
Marija.
Svi.
Zato je jedina nada čovečanstva Hristos.
Apostoli i anđeli odbijaju poklonjenje
Zanimljivo je da ni sami apostoli nisu dozvoljavali da ih ljudi uzdižu.
Kada su ljudi u Listri hteli da se poklone Pavlu i Varnavi kao bogovima, oni su razdrali haljine i povikali:
„I mi smo ljudi kao i vi.“
Dela apostolska 14,15
Pravi Božji ljudi nikada nisu želeli slavu koja pripada Bogu.
Čak ni anđeli nisu prihvatali poklonjenje.
Kada je apostol Jovan pao pred anđela u Otkrivenju, anđeo mu je rekao:
„Gledaj, nemoj; … Bogu se pokloni.“
Otkrivenje 22,9
Kakva snažna poruka.
Ako anđeo odbija poklonjenje, ako apostoli odbijaju obožavanje, kako onda čovek može misliti da je Božja volja da se ljudi klanjaju relikvijama i predmetima?
Bog traži srce, ne spoljašnji ritual
Bog ne traži od čoveka da ljubi tkaninu.
On traži srce.
On ne traži samo spoljašnju religioznost.
On traži novo rođenje.
Mnogo ljudi danas ima religiju, ali nema odnos sa Bogom. Imaju običaje, ali nemaju obraćenje. Imaju formu pobožnosti, ali nemaju silu Jevanđelja.
Apostol Pavle upozorava upravo na to kada govori o ljudima koji imaju:
„Obličje pobožnosti, a sile su se njezine odrekli.“
2. Timotiju 3,5
Prava vera nije mrtvi ritual.
Prava vera vodi čoveka ka Hristu, ka molitvi, ka Svetom pismu, ka svetom životu i ka pobedi nad grehom.
Hristos poziva sebi
Danas Hristos ne poziva ljude relikvijama.
On poziva sebi.
„Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti.“
Matej 11,28
Ne kaže: hodite predmetima.
Ne kaže: hodite moštima.
Ne kaže: hodite relikvijama.
Nego:
Hodite meni.
Zaključno pitanje
Zato je danas pitanje za svakoga od nas veoma ozbiljno:
Da li je moja vera u živom Hristu ili u religioznim simbolima?
Da li sam zaista rođen nanovo ili samo održavam spoljašnju pobožnost?
Da li sam promenio srce ili samo tražim trenutni osećaj duhovne utehe?
Izdvajamo:
Veštačka inteligencija i Biblija
