Mi, naravno, možemo da kažemo da priča o Vaskrsu znači jednostavno da su Isusova učenja besmrtna poput Šekspirovih dela i Betovenove muzike, i da će njihova mudrost i istina živeti zauvek. Ili, možemo da kažemo da Vaskrs znači da je Isusov duh besmrtan, da On sam živi između naš, na način na koji i Sokrat živi, na primer, u onom dobrom što je ostavio za sobom, u životu svih koji slede njegov veliki primer. Ili, možemo da kažemo da jezik Jevanđelja opisuje Isusov Vaskrs jezikom poezije i da se, kao takav, ne treba uzimati doslovno, već da on usmerava na istinu dublju od onog doslovnog. Jedno je sigurno: mnogi ljudi danas ovako razumeju Vaskrs.
Mene interesuje kako su Vaskrs razumeli njegovi prvi objavitelji –apostoli i prvi hrišćani. Zanimljivo jeda Novi zavet Isusovom vaskrsenju u Jevanđeljima ne posvećuje neku veliku pažnju niti ga detaljno opisuje. Umesto toga, ono jednostavno biva objavljeno kao činjenica. Hristos је ustaо! U stvari, samo postojanje Novog zaveta objavljuje vaskrsenje. Da se nešto zaista nije dogodilo tog čudnog jutra ispunjenog pometnjom, ne bi bilo Novog zaveta, Crkve, niti hrišćanstva. Prvi hrišćani su to tako i razumeli – kao činjenicu koja objašnjava njih same.
SADRŽAJ
Povratnik iz mrtvih
Hristovo živo prisustvo tog nedeljnog jutra kraj Njegovih učenika, i od tada kroz Njegovog Duha, kroz sve puteve i bespuća potonjih stoleća do današnjeg dana, jeste ono što hrišćanstvo čini posebnim te ga je nemoguće podražavati. Isus koji je bio rođen u našem svetu, živeo i umro u Palestini prvog veka, takođe je ustao iz mrtvih, i sada je živ zauvek, na raspolaganju i dostupan svome narodu. Isusa Hrista ne treba poslati, poput drugih religijskih lidera, u istoriju i udžbenike istorije. On nije mrtav ni bivši, nije prošlost, niti je fosilizovan. On je živ i aktivan. On nas poziva da krenemo za Njim, i nudi nam sebe kao Spasitelja koji će prebivati u nama i preobražavati nas.
Njegovo prisustvo nije nalik prisustvu preminulih velikana čovečanstva kojima treba držati komemoracije i jubileje da bi se ono očuvalo među poštovaocima. Osnivač hrišćanstva je danas živ, Njegovo vaskrslo, nepropadljivo telo pulsira životom, oseća, misli, planira, tuguje, gleda, deluje. Njemu nisu potrebni mauzoleji ili da se glavni trg nazove po Njemu kako bi se osiguralo Njegovo “prisustvo« i nakon što Njegovi savremenici odu sa lica Zemlje. Nisumu potrebne ni zadužbine da bi nas podsećale koliko je bio velik. Nije neophodno ni da se u školskom udžbeniku istorije obrazlažu dokazi, činjenice o Njegovom postojanju i učenju, da bi se oni najmlađi učili da neguju Njegov lik i delo (uostalom, to udžbenici i ne rade). Sve ovo Mu jednostavno nije potrebno, jer On nije poput drugih velikana ili bogova. On jesam živ, prisustvo Mu je stvarno, lično je prisutan u životu Planete i u životu svakog ko Ga iskreno prizove. Prisutan, i to ne u uspomenama, već doslovno!
Isusovo vaskrsenje smelo objavljuje da je On živi Bog i Spasitelj, nesputavan smrću i neometan ograničenjima koja su neizbežna kod rukotvoreni božanstava. Ova činjenica značila je za prve hrišćane makar još jedno. On je bio Vaskrsli. On smrt nije, poput nekog drevnog Dejvida Koperfilda, prešao nekim božanskim trikom ili mudrom izrekom. On je došao pred njena vrata, prošao kroz njih i u nečuvenom božanskom preokretu, prvi put ih razorio, i to sa one strane, vrativši se među žive (vidi Jevrejima 2,14). On je danas živ, ali kao Onaj koji je bio mrtav i oživeo (vidi Otkrivenje 1,17-18). Onaj koji je pobedio čovekovog konačnog neprijatelja. Prvi hrišćani su imali svog Boga koji je bio živ, vaskrsli, pobednik nad smrću, zauvek prisutan među njima, među svojima (vidi Matej 18,20;28,20).
Drugi bogovi onog vremena jednostavno nisu mogli da prođu taj test. Onako bleštavi, veličanstveni, besprekorno sazdani, najbolje tvorevine najboljih među umetnicima i misliocima, redovno negovani usvojim hramovima, oni su, ipak, bili mrtvi i hladni. Nisu mogli, niti će ikada moći, da prođu test provere pulsa. Mrtvi i potpuno beskorisni. Nemoćni da pomognu. Jalovi. Razočaravajući. Prazni. Mrtvi.
Mnogo buke ni oko čega: Psalam 115
Verovatno ne bi čoveku ni palo napamet da ovako posmatra Hristovo vaskrsenje da se još u Starom zavetu ne pravi upoređenje lažnih bogova sa istinitim Bogom. Psalam 115 podseća da Božji narod na Zemlji ima Boga sa jednom, ali nedostižnom prednošću u odnosu na ostale bogove kojima se ljudi klanjaju: za razliku od ovih potonjih, On je živ! Veoma živ! Drugi bogovi su rukotvoreni kameni idoli. Psalam kaže da ti »bogovi« ne mogu da rade ništa, nisu napravili ništa, njih same »grade« ljudi koji im se zatim okreću i klanjaju (8. stih). Izgrađeni sa velikim očekivanjima, ovi bogovi nisu bili dorasli zadacima kojima su ih njihovi tvorci opteretili. Dok su ih uz veliku buku konstruisali i pravili, njihovi tvorci su mnogo od njih očekivali. Ovi bogovi su bili klesani sa nadom da će kasnije uslišavati molitve, rezbareni sa dubokim uverenjem daće uskoro saosećajno slušati i tešiti napaćene, polirani sa očekivanjem daće ubrzo blagosiljati bogoslužitelje. Iona najlepša i najveća božanstva među njima mogla su da svojim poklonicima i obožavaocima za uzvrat daruju jedino kristalno čisto i nepomućeno– razočarenje. Takvi su bili rukotvoreni bogovi onog vremena.
”Idoli su njihovi srebro i zlato, delo ruku čovečijih. Usta imaju, a ne govore; oči imaju, a ne vide. Uši imaju, a nečuju; nozdrve imaju, a ne mirišu. Ruke imaju, a ne hvataju; noge imaju, a nahode, i ne puštaju glasa iz grla svojega. Takvi su i oni koji ih grade, i svi koji se uzdaju u njih.« (Psalam 115,4-8)
Onaj Živi na nebesima stolećima je posmatrao ovo tužno i gorko neprestano smenjivanje gradnje bogova i razočaranosti u te iste nemoćne, beživotne bogove, i tiho plakao (vidi Osija 11,7-8). Kako i ne bi kad su ljudska bića u istoriji pored jednog (jedinog) Živog, sebi neprestano pravili bogove koji bi trebalo da ih vole, izbavljaju, teše, napajaju, zadovoljavaju, uspokojavaju, usrećuju. Kakve li okrutne samoobmane!
Bog Biblije je živi Bog
Psalmista zato podseća one koji su se zvali Božjim narodom, a koji susami često bili pred ovakvom jednom samoobmanom, da se manu ćorava posla: »Koji se bojite Gospoda, uzdajte se u Gospoda. On im je pomoć i štit. Gospod nas se opominje, blagosilja nas, blagosilja dom Izrailjev, blagosilja dom Aronov. Blagosilja one koji se boje Gospoda, male i velike.«(Psalam 115,11-13). Bog Biblije je živi Bog. Drugačiji od svih (od čoveka)proglašenih bogova koji »usta imaju, a ne govore; oči imaju, a ne vide. Uši imaju, a ne čuju; nozdrve imaju, a ne mirišu. Ruke imaju, a ne hvataju; noge imaju, a ne hode, i ne puštaju glasa iz grla svojega«. Živi Bog na nebesima je drugačiji. On čuje tebe, oseća mene, saoseća sa njom, misli o njemu, deluje za nas, hrabri vas, čeka sve, žali za onima, plače i tuguje zbog nje, priskače u pomoć kad je prizvan i skače od radosti kad je prihvaćen (vidi Luka15,6-7. 9-10. 32). On radi sve ono što živi rade. On je živi Bog. On je »Bog naš na nebesima, tvori sve što hoće«(3. stih).
»Sve ovo«, rekao bi neko, »nije ništa neobično. Čemu ovolika priča o tome da je pravi Bog živ? Nije li posao Božji da, između ostalih stvari, bude živ?! Zar nije bespotrebno toliko to naglašavati?« Ne baš. Ne, ako se imana umu ta uporna i bizarna čovekova potreba da sreću traži kod drugih bogova – rukotvorenih i mrtvih.
“A od ostatka gradi boga, rezan lik svoj, pada pred njim na kolena i klanjaše, i moli mu se i govori: ‘Izbavi me, jer si ti bog moj’. Ne znaju, niti razumeju, jer su im oči zaslepljene da ne vide, i srca, da ne razumeju. Niti uzimaju naum, nema znanja ni razuma… Pamti to, Jakove i Izrailju, jer si moj sluga; ja sam te sazdao… neću te zaboraviti«, kaže Gospod (Isaija 44,18-21).
Nova obećanja, stara razočarenja
A sad, pitanje: Koji su to savremeni bogovi? Ko bi uopšte, po tvom i mom mišljenju, danas zalužio naziv »boga« i naše bezrezervno klanjanje i služenje? Za mene i tebe, »bog« je verovatno ono što bi moglo da nas spase od ono god čega nam treba spasenje. Možda, od osećaja praznine. Od osećaja nesreće (bez sumnje). Od besmisla(uvek). Ovo je, konačno, ono što je »bog« predstavljao za čoveka u bilo koje vreme. Koji su, dakle, suvremeni bogovi?
Malkolm Magridž je rekao da, ukoliko je Bog mrtav (ili, ideja o Bogu, kako to svečano objavljuju savremeni humanistički filozofi i kritičari teizma),onda neko drugi mora da zauzme Njegovo mesto. To će biti, kaže on, ili megalomanija ili erotomanija, poriv za moć ili poriv za zadovoljstvom, stisnuta pesnica ili falus, Hitler ili Madona. Ustvari, dvadeseti vek je ozvaničio ovu smenu. Nakon što se materijalističko-evolucionističko-ateističko trojstvo postaralo da svrgne Boga sa kormila savremenog društva, spremno je poturilo svoje mandatare – savremene, Biblija bi rekla, rukotvorene bogove. U Psalmu 115, Božji konkurenti bili su izrezbareni i isklesani drveni i kameni bogovi. Njihovi savremeni naslednici su nešto drugačiji. Ali samo spolja. Isplativost im je istovetna.
Kaže se da danas postoje dva glavna boga koji se nameću savremenom čoveku. Postoje dva glavna spasitelja od kojih se očekuje da ispune savremenog čoveka osećajem vrednosti.
Prvi bog bio bi ono što posedujem. Savremena opsesija dosezanja višeg standarda življenja hrabri sve nas da se, bez predaha i odustajanja, penjemo tom beskrajnom uzlaznom lestvicom – po svaku cenu. Ako treba, i po cenu smrti. Zašto? Zato što će te ono što poseduješ ispuniti osećajem vrednosti. Ova opsesija ne zavisi od toga da li živiš na Beverli Hilsu ili u stečajima i otkazima ispošćenoj srpskoj palanci. Ovo božanstvo sebi regrute traži podjednako u oba tabora. Za one prve, ono premnogo što već imaju otvara glad za još više; za one druge, i najmanje poboljšanje standarda predstavlja spasitelja i otkupitelja od ropstva bede i donosioca osećaja vrednosti. Ovaj bog obećava mnogo. Problem je što to božanstvo ne isporučuje ono što obećava. Zato što je mrtvo. Problem je u tome što koliko više igračaka imaš, one za tebe sve više gube vrednost; one devalviraju. Bogati znaju ovo veoma dobro. Veliki imetak, takođe, donosi još jedan problem –brigu. Brigu zbog lopova, brigu zbog finansijskih (ne)prilika, brigu kakvi su motivi ljudi koji žele da ti budu prijatelji. Ovaj bog ne može da pruži ono što se od njega očekuje, zato što jednostavno nije u stanju.
Drugi savremeni bog bio bi ono sto činim. Ono za šta ću da živim jeste izvrsnost u onome što radim. Biti izvrstan u sportu, biti izvrsna na modnoj pisti (doslovnoj ili onoj zamišljenoj na ulici), biti najbolji student generacije, biti najbolji marketinški radnik, najprodavaniji autor, i, da, najbolji sveštenik u okrugu. Ipak, sudeći po komentarima onih koji su stekli status najboljeg i izvrsnog, neretko se otme priznanje o razočarenju u ovog boga. Onima koji još nisu doživeli uspeh okom čeznu, nemoguće je da veruju da oni koji ga imaju u njemu nisu našli smisao života. Posle svoje druge pobede u Vimbldonu, Boris Beker je iznenadio svet priznanjem da se bori samišlju o samoubistvu. Džek Higins, autor čuvenog bestselera Orao je sleteo, rekao je da sada, na vrhuncu svoje karijere, shvata nešto što bi voleo da je znao dok je još bio mali dečak: “Kada se popneš na vrh, tamo nema ničega«. Ništa novo. Kao nekad, i sada se ovi bogovi pokazuju nemoćnim da pruže čoveku ono što mu jedino živi Bog može pružiti – nepomućen spokoji osećaj istinske vrednosti, napojenu i situ dušu.
Živo prisustvo
Vaskrs Hristov podseća da je utelovljeni Bog živ, da je oživeo da bi mogao da spasava i dalje, da je razbio vrata smrti kako bi bio živo prisutan u životu svog naroda. Sva ostala svita čovekotvorenih bogova mrtva je i beskorisna. Ma koliko savremeni čovek uporno pokušavao da od njih izmoli sreću i unutrašnje ispunjenje, dobiće samo razočarenje. Vaskrsli, međutim, može da pruži ijedno i drugo. Vaskrs je omogućio čovečanstvu prisustvo Spasitelja – tada, sada, zauvek. Možda zbog ovoga hrišćaninov suživot sa Vaskrslim Hristom nudi još jedan neobičan kvalitet – iznenađenje.
Uvek je šokantno kad pronađete život tamo gde ste mislili da ste sami. “Vidi!« viknemo, »živo je.« Zbog toga mnogi ustuknu upravo kod ove tačke– i sam bih da mogu – i odustanu od daljeg hrišćanskog putovanja. “Bezlični bog« – sasvim dobro i prihvatljivo. Subjektivni bog lepote, istine i dobrote, u našim umovima – još bolje. Bezoblična životodavna sila koja struji kroz nas, beskrajna energija koju možemo iskoristiti – najbolje od svega. Međutim, Bog lično, živi Bog, vuče sadruge strane konopca, ili se možda približava beskonačnom brzinom, lovac, kralj, suprug – to je već nešto sasvim drugo. Dođe trenutak kada deča koja se igraju provalnika iznenada prošapuću: jesu li to zaista bili koraci u hodniku? Dođe trenutak kada ljudi koji su se amaterski bavili religijom (»Čovekovo traženje Boga!«)iznenada ustuknu. Šta ako smo Ga zaista pronašli? Nikad nismo planirali da dođe do toga! Još gore, šta ako je On pronašao nas?
Hristovo vaskrsenje je čin koji nepovratno objavljuje da je moj Spasitelj jedini živi među bogovima; zapravo, da je Isus – Bog. Živi i prisutni. Topli i brižljivi. Za razliku od svih ostalih.
Onaj koga hrišćani slede jeste živi Isus Hristos. Kakav je značaj ovakve činjenice? Kakva je razlika između Njega i ostalih božanstava koja se bore za moje bogosluženje? Pogledaj prvo u Njega, a zatim u bogove koji se šepure po savremenim Panteonima i nazrećeš u čemu je razlika. Pogledaj ko je od njih do sada ispunjavao svoja »predizborna« obećanja, ko nije razočarao, i uvidećeš tu razliku još bolje. Dozvoli stvaralačkoj sili živog Hrista da ispretura tvoju dnevnu sobu života i konačno je provetri pravim vetrom i unese pravu svetlost, i niko više neće moći da te ubedi da razlike nema.
Vaskrs je tebi i meni omogućio živog Spasitelja i božanskog Prijatelja. U tome se krije presudni značaj Vaskrsa za tvoju i moju egzistenciju. U tome leži njegova nezaobilaznost u pokušaju dase dođe do (pot)punog života: Nek ne bude zabune: ukoliko je On ustao, morao je ustati u svom telu; da se proces raspadanja ćelija nije preokrenuo, da se molekuli nisu ponovo povezali, amino-kiseline oživele, Crkva bi se raspala!
I moj život, dodao bih, i moj život!
Autor: IGOR MITROVIĆ
