Kako u Hristu pobediti traume prošlosti i pronaći unutrašnji mir?
Autor: mr Zoran Marcikić
Postoje ljudi koji su odavno napustili kuću u kojoj su odrasli, ali ta kuća nikada nije napustila njih. Postoje ljudi koji su odrasli, zasnovali porodicu, ostvarili uspeh, stekli poštovanje i izgradili naizgled srećan život, ali negde duboko u njihovoj duši još uvek živi uplašeno dete koje je nekada bilo povređeno, odbačeno, poniženo ili ostavljeno. Godine su prolazile, okolnosti su se menjale, ljudi su dolazili i odlazili, ali određena sećanja ostala su prisutna, noseći sa sobom emocije koje se iznenada bude i narušavaju unutrašnji mir.
Gotovo svako od nas ima neku svoju babarogu. Ne mislim na izmišljeno biće kojim su nas plašili u detinjstvu, nego na neprijatna iskustva, događaje, reči i uspomene koje su ostavile dubok trag u našem emocionalnom životu. Za nekoga je to otac koji mu nikada nije rekao da ga voli, za drugoga majka koja ga je neprestano kritikovala, dok je za nekoga to poniženje u školi, neuspeh, izdaja prijatelja, raspad braka, nasilje, smrt voljene osobe ili greh zbog kojeg se još uvek stidi. Neka od tih iskustava bila su toliko snažna da su promenila način na koji čovek doživljava sebe, druge ljude i svet u kojem živi.
Ponekad je dovoljna samo jedna rečenica, nečiji pogled, određeni miris, pesma ili situacija da se u nama probudi emocija koju smo smatrali davno zaboravljenom. Čovek iznenada oseća strah, tugu, stid, bes ili nemir, a često ni sam ne razume zbog čega reaguje tako snažno. Prošlost je završena kao događaj, ali u njegovom unutrašnjem svetu ona još uvek traje kao emocionalno iskustvo. Upravo zato jedno od najvažnijih pitanja ljudskog života glasi: može li čovek biti oslobođen tereta svoje prošlosti, može li sećanje ostati, a bol izgubiti vlast nad njegovim životom i može li Hristos učiniti ono što godine, uspeh, novac i ljudska priznanja nisu uspeli?
Šta je trauma i kako je mozak pamti
Trauma je psihološka i telesna reakcija na iskustvo koje je za čoveka bilo izuzetno zastrašujuće, bolno, ugrožavajuće ili emocionalno preplavljujuće. Iako svako neprijatno sećanje ne predstavlja traumu u kliničkom smislu, mnoga bolna iskustva ostavljaju duboke emocionalne tragove koji mogu uticati na čovekovo ponašanje, njegove odnose i doživljaj sopstvene vrednosti. Pojednostavljeno rečeno, traumatsko sećanje može biti povezano sa snažnim negativnim emocijama, tako da čovek ne pamti samo ono što se dogodilo, nego ponekad ponovo proživljava deo straha, nemoći, stida ili bola koji je tada osećao.
Naš mozak ne čuva sva sećanja na isti način. Amigdala učestvuje u prepoznavanju opasnosti i emocionalnom reagovanju, hipokampus pomaže da se iskustva povežu sa određenim vremenom i okolnostima, dok prefrontalni delovi mozga doprinose proceni da li nam u sadašnjem trenutku zaista preti opasnost. Posle posebno teških iskustava ovaj sistem kod nekih ljudi može ostati veoma osetljiv, zbog čega čovek racionalno zna da je sada bezbedan, ali njegovo telo reaguje kao da se nekadašnja opasnost ponovo približava. Srce ubrzano kuca, mišići se napinju, javlja se nelagodnost u stomaku, a misli postaju uznemirujuće, jer nervni sistem određene okolnosti povezuje sa ranijim iskustvom ugroženosti.
Zamislimo čoveka kojeg je otac tokom detinjstva neprestano ponižavao i uveravao da nikada neće postići ništa vredno. Taj čovek danas može biti obrazovan, uspešan i poštovan, ali kada mu neko uputi kritiku, u njemu se može probuditi stari osećaj bezvrednosti. Ili zamislimo ženu koju je neko duboko izdao i koja godinama kasnije, kada joj bliska osoba ne odgovori na poruku, odmah pomisli da je više ne voli ili da će je napustiti. U takvim trenucima problem nije samo ono što se trenutno događa, nego i emocionalno značenje koje sadašnja situacija dobija zbog prethodnih iskustava. Čovek ponekad ne reaguje samo na stvarnost koja se nalazi pred njim, nego i na opasnost za koju se plaši da bi se mogla ponoviti.
Ipak, ljudski život ne mora zauvek ostati zarobljen u takvim reakcijama. Mozak poseduje sposobnost promene koju nazivamo neuroplastičnost, a uz sigurnost, zdrave odnose, odgovarajuću podršku i, kada je potrebno, stručnu psihoterapijsku pomoć, posledice traumatskih iskustava mogu se značajno ublažiti. Vera u Boga, sa svoje strane, čoveku može pružiti dubok osećaj smisla, nade, pripadnosti i unutrašnje sigurnosti. Hrišćanska vera ne zahteva poricanje psiholoških rana, nego nas poziva da čitav svoj život, zajedno sa njegovim bolnim iskustvima, donesemo pred Boga koji poznaje ljudsko srce.
Josif, Petar i David: ljudi sa ranama
Sveto pismo nije knjiga o savršenim ljudima koji nikada nisu bili povređeni, nego svedočanstvo o ljudima koji su poznavali strah, izdaju, krivicu, usamljenost i duboku duševnu patnju. Jedan od najupečatljivijih primera jeste Josif, mladić kojeg su rođena braća prodala u ropstvo. Teško je zamisliti njegov osećaj napuštenosti dok je gledao ljude sa kojima je odrastao kako ga predaju trgovcima i odlaze svojim putem. Kasnije je nepravedno optužen i bačen u tamnicu, iako nije učinio ono za šta su ga teretili. Josif je imao mnogo razloga da postane ogorčen, nepoverljiv i osvetoljubiv, ali kada se godinama kasnije ponovo susreo sa svojom braćom, izgovorio je reči koje predstavljaju jedan od najlepših primera duhovnog prevazilaženja prošlosti: „Vi ste mislili zlo po me, ali je Bog mislio dobro“ (1. Mojsijeva 50,20).
Josif nije rekao da zlo koje su mu braća učinila nije bilo stvarno, niti je pokušao da opravda njihovu izdaju. On je jednostavno prepoznao da ljudska nepravda nije uspela da poništi Božje delovanje u njegovom životu. Njegova prošlost bila je bolna, ali njegov karakter nije ostao zarobljen u toj boli. On nije dozvolio da ljudi koji su ga povredili zauvek određuju način na koji će živeti, razmišljati i postupati prema drugima.
Sličnu, ali drugačiju unutrašnju borbu doživeo je apostol Petar. On nije bio samo čovek kojeg su drugi povredili, nego čovek koji je morao da se suoči sa sopstvenim neuspehom. Petar je obećao Isusu da će ostati veran čak i ako ga svi drugi napuste, ali u noći Hristovog hapšenja tri puta se odrekao svog Učitelja. Luka opisuje potresan trenutak kada se Gospod okrenuo i pogledao Petra, nakon čega je Petar izašao napolje i gorko plakao (Luka 22,61-62). Možemo samo zamisliti koliko ga je bolelo sećanje na taj pogled i koliko je puta u mislima ponavljao pitanje kako je mogao izdati Onoga koga je toliko voleo.
Međutim, vaskrsli Hristos nije dozvolio da Petrov najveći neuspeh postane njegova konačna životna odrednica. Na obali Galilejskog jezera Isus ga je tri puta upitao: „Ljubiš li me?“ i ponovo mu poverio službu (Jovan 21,15-17). Čovek koji se tri puta odrekao Hrista dobio je priliku da tri puta potvrdi svoju ljubav. Hristos nije izbrisao istoriju Petrovog pada, nego je obnovio njegov odnos sa sobom i otvorio mu budućnost. Petar je ostao čovek koji je znao šta znači pasti, ali je postao i čovek koji je iz ličnog iskustva razumeo veličinu Božje milosti.
David predstavlja još jedan primer čoveka koji je morao da se suoči sa posledicama sopstvenih postupaka. U 51. psalmu on ne pokušava da opravda svoj greh niti da krivicu prebaci na druge, nego iskreno priznaje svoju moralnu odgovornost i moli: „Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni“ (Psalam 51,10). David razume da čoveku nije potrebna samo promena spoljašnjih okolnosti, nego duboko unutrašnje obnovljenje. Nije dovoljno sakriti prošlost, potisnuti neprijatna osećanja ili pronaći način da se izbegnu posledice. Potrebno je da Bog promeni srce iz kojeg proizlaze naše odluke, misli i postupci.
Zarobljen u prošlosti
Jedna od najvećih tragedija ljudskog života nastaje kada čovek fizički živi u sadašnjosti, ali emocionalno ostaje zarobljen u prošlosti. Neko je danas okružen ljudima koji ga iskreno vole, ali još uvek očekuje odbacivanje. Neko živi u mirnom domu, ali u sebi nosi strah iz detinjstva. Neko je odavno dobio oproštenje, ali sebi još uvek ne oprašta. Postoje ljudi koji su toliko dugo živeli sa osećanjem manje vrednosti da su ga prihvatili kao sastavni deo svog identiteta, kao da im je neko davno izgovorio presudu koju više niko ne može promeniti.
Posebno su opasni zaključci koje čovek donosi o sebi na osnovu bolnih iskustava. Ako ga je neko odbacio, može zaključiti da nije vredan ljubavi. Ako je doživeo neuspeh, može poverovati da je nesposoban. Ako je bio ponižavan, može početi da smatra da nema dostojanstvo. Ako je pogrešio, može zaključiti da nikada više ne može biti dobar čovek. Vremenom takva uverenja postaju unutrašnji glas koji prati njegove odluke i odnose sa drugim ljudima. Zato se problem ne nalazi samo u onome što se nekada dogodilo, nego i u značenju koje je čovek tom događaju pripisao.
Upravo ovde dolazimo do jedne od najvažnijih istina hrišćanskog Jevanđelja. Čovekov identitet ne mora biti određen onim što su mu drugi učinili, niti onim što je on nekada učinio. Njegova najdublja vrednost proizlazi iz činjenice da ga je Bog stvorio, zavoleo i da mu u Hristu nudi oproštenje, obnovljenje i novi život.
Nanovo rođenje: novo srce i novi identitet
Kada je Nikodim došao Isusu, bio je obrazovan, religiozan i ugledan čovek. Poznavao je Sveto pismo, držao verske običaje i uživao poštovanje društva, ali mu je Isus ipak rekao: „Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstva Božijega“ (Jovan 3,3). Ove reči otkrivaju da religioznost i duhovno obnovljenje nisu isto. Čovek može promeniti navike, naučiti verske izraze, redovno odlaziti na bogosluženja i poznavati biblijska učenja, a da njegovo srce još uvek bude ispunjeno mržnjom, zavišću, gordošću ili nepoverenjem prema Bogu.
Nikodimu nije bila potrebna samo nova informacija o Bogu, nego novi život sa Bogom. Zato Isus nastavlja: „Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je“ (Jovan 3,6). Rođenje Duhom predstavlja Božje obnoviteljsko delovanje u čoveku, promenu njegovog odnosa prema Bogu, prema sebi i prema drugim ljudima. To nije samo trenutno emocionalno uzbuđenje, niti prolazni osećaj religioznog oduševljenja, nego početak novog života u kojem čovek uči da misli, oseća, odlučuje i postupa u skladu sa Božjom voljom.
Prorok Jezekilj vekovima ranije preneo je Božje obećanje: „I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas“ (Jezekilj 36,26). Bog ne obećava čoveku drugačiju prošlost, jer se ono što se dogodilo ne može vratiti i promeniti. On obećava novo srce, novu unutrašnju stvarnost i mogućnost da čovek više ne bude rob svojih starih grešnih obrazaca. U tome se nalazi jedna od najlepših poruka Jevanđelja: Bog ne mora da izbriše našu prošlost da bi promenio našu budućnost.
Apostol Pavle ovu istinu izražava rečima: „Zato ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade“ (2. Korinćanima 5,17). Da bismo razumeli dubinu ove izjave, potrebno je sagledati njen kontekst. Pavle govori o Hristovoj smrti, o novom životu onih koji pripadaju Njemu i o pomirenju koje Bog ostvaruje kroz svoga Sina. Novo stvaranje ne označava jednostavno zaboravljanje neprijatnih događaja, nego radikalnu promenu čovekovog položaja pred Bogom i njegovog životnog usmerenja. Čovek koji je ranije živeo odvojen od Boga sada u Hristu dobija novi identitet, novi odnos sa Stvoriteljem i novi smisao postojanja.
Upravo ta duhovna stvarnost može imati duboke posledice za naš emocionalni život. Ako sam u Hristu, moja prošlost više ne mora biti konačna definicija moje ličnosti. Nisam samo dete koje je nekada bilo odbačeno, nego čovek kojeg Bog prima. Nisam samo osoba koja je doživela neuspeh, nego neko kome Bog daje mogućnost novog početka. Nisam samo grešnik koji je nekada pogrešio, nego čovek kome je ponuđeno oproštenje. Nisam samo žrtva nepravde, nego ljudsko biće čiji život i dalje ima smisao, dostojanstvo i budućnost.
Ipak, potrebno je razumeti da nanovo rođenje nije obećanje da će sva traumatska sećanja i psihološke posledice bolnih iskustava nestati u jednom trenutku. Duhovno obnovljenje i emocionalno ozdravljenje nisu uvek istovremeni procesi. Čovek može iskreno verovati u Boga, biti nanovo rođen i istovremeno se boriti sa posledicama teških životnih iskustava. Takva borba ne predstavlja dokaz nedostatka vere. Molitva, proučavanje Svetog pisma, podrška hrišćanske zajednice i stručna psihološka pomoć mogu zajedno doprineti oporavku. Bog ne zahteva od čoveka da poriče svoje rane, nego ga poziva da živi u istini, nadi i poverenju.
Put ka unutrašnjem miru
Isus je svojim učenicima rekao: „Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam: ne dajem vam ga kao što svet daje, da se ne plaši srce vaše, i da se ne boji“ (Jovan 14,27). Ove reči izgovorene su neposredno pre Njegovog stradanja, u trenutku kada su se učenici suočavali sa neizvesnošću, strahom i mogućnošću velikog gubitka. Isus im nije obećao život bez problema, sukoba i patnje, nego mir koji proizlazi iz odnosa sa Njim.
Mir koji svet nudi često zavisi od okolnosti. Kada je sve dobro, čovek je spokojan, ali kada se pojave problemi, njegov mir nestaje. Hristov mir ima drugačiji temelj, jer počiva na poverenju u Boga koji ostaje veran i kada okolnosti nisu povoljne. To ne znači da vernik nikada neće osećati strah, tugu ili uznemirenost, nego da usred takvih iskustava može pronaći oslonac koji nije ograničen promenljivim okolnostima.
Prvi korak: prihvatanje Božje ljubavi. Čovek koji svoju vrednost stalno traži u mišljenju drugih ljudi postaje zavisan od njihovog odobravanja. Jedna pohvala može ga uzdići, a jedna kritika potpuno obeshrabriti. Međutim, kada počne da razume da ga Bog poznaje, voli i poziva u zajednicu sa sobom, postepeno stiče stabilniji temelj sopstvenog identiteta. Apostol Pavle piše: „Jer ste svi sinovi Božiji verom Hrista Isusa“ (Galatima 3,26). Najveća promena ne događa se onda kada drugi ljudi konačno priznaju našu vrednost, nego kada prihvatimo vrednost koju nam Bog daje u Hristu.
Drugi korak: iskreno suočavanje sa prošlošću. Hrišćanska vera ne zahteva da čovek potiskuje bol ili se pretvara da je sve u redu. Psalmi su puni vapaja, suza, pitanja i priznanja duboke patnje. David je pred Bogom iznosio svoj strah, usamljenost, krivicu i očajanje, ne pokušavajući da sakrije stvarno stanje svoje duše. Takva iskrenost pokazuje da molitva nije samo izgovaranje lepih i pobožnih reči, nego otvoren razgovor sa Bogom koji poznaje naše misli i pre nego što ih izgovorimo.
Treći korak: oproštenje. Mnogi ljudi godinama nose gorčinu zbog nepravde koja im je učinjena, a njihova unutrašnja borba postaje toliko snažna da osoba koja ih je povredila nastavlja da zauzima centralno mesto u njihovom emocionalnom životu. Oprostiti ne znači opravdati zlo, zaboraviti nepravdu ili se ponovo izložiti nasilju. Oproštenje ne ukida odgovornost počinioca niti obavezu da zaštitimo sebe i druge. Ono predstavlja mogućnost da se čovek postepeno oslobodi potrebe za osvetom i da ne dozvoli da mržnja upravlja njegovim životom. Kod posebno teških povreda ovaj proces može biti dug i zahteva vreme, sigurnost i podršku.
Svedoci oproštenja i smisla
Jedan od najpotresnijih primera takvog duhovnog iskustva nalazimo u životu holandske hrišćanke Corrie ten Boom, čija je porodica tokom Drugog svetskog rata skrivala Jevreje od nacističkog progona. Corrie je bila zatočena u koncentracionom logoru Ravensbrück, gde je njena sestra Betsie umrla. Posle rata govorila je o Božjoj ljubavi i oproštenju, a u jednom poznatom svedočanstvu opisala je susret sa bivšim čuvarom logora koji je od nje zatražio oproštenje. Priznala je koliko joj je bilo teško da pruži ruku čoveku koji je pripadao sistemu odgovornom za toliku patnju, ali se molila Bogu da joj podari snagu za ono što sama nije mogla učiniti. Njeno iskustvo pokazuje da oproštenje ne mora započeti prijatnim osećanjem, nego može početi odlukom da čovek više ne želi da živi pod vlašću mržnje.
Drugi značajan primer predstavlja austrijski psihijatar Viktor Frankl, koji je preživeo nacističke koncentracione logore i u svojoj knjizi „Zašto se niste ubili: traženje smisla življenja“, poznatoj i pod engleskim naslovom „Man’s Search for Meaning“, opisao značaj smisla za ljudsko psihičko opstajanje. Frankl nije tvrdio da se posledice patnje mogu jednostavno ukloniti snagom volje, ali je pokazao koliko čovekova sposobnost da pronađe smisao može biti važna u suočavanju sa najtežim okolnostima. Hrišćanska vera ovu potragu za smislom povezuje sa odnosom prema Bogu, sa nadom vaskrsenja i sa uverenjem da ljudski život ima vrednost koja prevazilazi prolazne okolnosti.
Apostol Pavle takođe predstavlja upečatljiv primer čoveka čija prošlost nije odredila njegovu budućnost. Nekada je progonio Hristove sledbenike, a kasnije je postao jedan od najvažnijih propovednika Jevanđelja. Bio je svestan svojih ranijih postupaka i nije pokušavao da ih opravda, ali nije dozvolio da njegova prošlost zaustavi službu na koju ga je Bog pozvao. Zato je mogao napisati: „Što je ostrag zaboravljam, a za onijem što je naprijed sežem se“ (Filibljanima 3,13). Pavle nije izgubio pamćenje, niti je prestao da zna šta je nekada radio, nego je odlučio da njegov život bude usmeren prema Hristu i budućnosti koju mu je Bog otvorio.
Sećati se prošlosti ili živeti u prošlosti
Postoji velika razlika između sećanja na prošlost i neprestanog življenja u prošlosti. Neke rane potrebno je pažljivo obraditi, a ne potiskivati, ali kada čovek stalno ponavlja iste optužbe protiv sebe, iste zamišljene razgovore i iste zaključke o svojoj bezvrednosti, on može dodatno održavati sopstvenu patnju. Zato je važno naučiti da razlikujemo ono što se zaista dogodilo od zaključaka koje smo o sebi doneli. Možda nas je neko odbacio, ali to ne znači da nismo vredni ljubavi. Možda smo doživeli neuspeh, ali to ne znači da smo neuspešni ljudi. Možda smo bili poniženi, ali poniženje ne određuje naše dostojanstvo. Možda smo pogrešili, ali pokajanje i Božja milost otvaraju mogućnost drugačijeg života.
Isus je rekao: „Ako vas dakle sin izbavi, zaista ćete biti izbavljeni“ (Jovan 8,36). U neposrednom kontekstu ove izjave Hristos govori o oslobođenju od ropstva grehu, ali sloboda koju donosi odnos sa Njim ima posledice za čitav čovekov život. Hristos nas oslobađa osude i vlasti greha, a Njegova ljubav nam daje novi temelj sa kojeg možemo da se suočimo i sa ranama koje još uvek zahtevaju isceljenje. Cilj nije da se nikada više ne setimo onoga što nas je bolelo, nego da prošlost više ne upravlja našim odlukama, odnosima i pogledom na budućnost.
Poziv umornima i natovarenima
Možda danas postoje ljudi koji spolja deluju snažno, samouvereno i uspešno, ali iznutra nose teret koji niko ne vidi. Možda su godinama uspešno skrivali svoje strahove, razočaranja i osećanje krivice. Možda postoje reči koje nikada nisu izgovorili, suze koje nikada nisu isplakali i pitanja na koja nikada nisu dobili odgovor. Možda su se toliko navikli na unutrašnju bol da više i ne mogu zamisliti život bez nje. Upravo takvim ljudima Hristos upućuje svoj poziv: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti“ (Matej 11,28).
Isus ne poziva samo one koji su rešili sve svoje probleme, niti samo one koji imaju srećnu prošlost i mirnu savest. On poziva umorne i natovarene, ljude koji su iscrpljeni stalnom borbom sa sobom, ljude koji više ne žele da žive u strahu, ljude koji su umorni od krivice, ogorčenosti i nepoverenja. Njegov poziv nije zasnovan na pretpostavci da čovek može sam sebe potpuno obnoviti, nego na obećanju da Bog može učiniti ono što čovek svojom snagom ne može.
Možda je upravo danas trenutak da prestanemo da gradimo svoj identitet oko onoga što nas je nekada povredilo. Ne moramo poricati svoju prošlost, pretvarati se da ništa nije bilo ili na silu zaboravljati ono što nas je bolelo. Možemo doći Hristu sa svim svojim ranama, strahovima, gresima i razočaranjima, priznajući da ne možemo promeniti ono što se dogodilo, ali verujući da Bog može promeniti ono što ćemo postati.
Nova priča o životu
Kada dete odraste, ono otkriva da babaroga kojom su ga plašili zapravo ne postoji. Međutim, kada čovek duhovno sazri, otkriva nešto još važnije, a to je da mnogi strahovi koji su godinama upravljali njegovim životom ne moraju zauvek imati vlast nad njim. Neka sećanja mogu ostati, neke rane mogu zahtevati dug proces oporavka, a neka pitanja možda nikada neće dobiti odgovor kakav smo želeli. Ipak, u Hristu postoji mogućnost novog početka, novog identiteta, novog smisla i nade koja nije zasnovana samo na promenljivim okolnostima.
Možda nikada nećemo čuti izvinjenje koje smo zaslužili, možda nećemo moći da vratimo izgubljene godine i možda neće biti moguće da ispravimo svaku nepravdu koja nam je učinjena. Ali možemo odlučiti da naša prošlost ne bude jedina priča o našem životu. Možemo prihvatiti Božju ljubav, Njegovo oproštenje i poziv na novi život. Možemo prestati da svoju vrednost merimo tuđim odbacivanjem, sopstvenim neuspesima i ranama koje smo zadobili.
Najveća pobeda nije u tome da čovek izbriše sve neprijatne uspomene, nego da u Hristu pronađe slobodu da više ne živi kao zarobljenik svoje prošlosti. Nanovo rođenje predstavlja početak tog novog života, jer čovek koji pripada Hristu više nije određen samo svojim poreklom, iskustvima, padovima i strahovima, nego Božjom milošću i budućnošću koju mu Gospod otvara.
Zato nemoj dozvoliti da najteži trenutak tvoje prošlosti postane konačni naslov tvog života. Neka taj naslov napiše Hristos. Onaj koji je Petru dao novi početak, Josifu snagu da ne živi u osveti, Davidu mogućnost pokajanja, a Pavlu novu životnu misiju, i danas poziva svakog čoveka da pronađe život u zajednici sa Njim.
Tvoja prošlost može objasniti neke tvoje rane, ali ne mora određivati tvoju budućnost. Ono što ti se dogodilo može biti deo tvoje životne priče, ali ne mora biti njeno poslednje poglavlje. U Hristu postoji oproštenje za grešnika, uteha za ožalošćenog, nada za obeshrabrenog i novi početak za svakoga ko Mu se verom obrati.
Zato oslobodi se babaroge svoje prošlosti. Ne dozvoli da stari strahovi budu gospodari tvoje sadašnjosti. Predaj Hristu svoje srce, prihvati Njegovu milost i dozvoli Svetome Duhu da u tebi započne i nastavi delo obnovljenja.
Jer najveće čudo nije kada Bog promeni okolnosti oko čoveka, nego kada svojom milošću promeni čoveka iznutra.
„Zato ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade“ (2. Korinćanima 5,17).
Izdvajamo:
