LJUBITE NEPRIJATELJE SVOJE – Hristov poziv ne/moguć ljudima, ali moguć Bogu
„A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze, i molite se Bogu za one koji vas gone i progone“ (Matej 5,44).
UVOD: ČOVEK I NJEGOVI NEPRIJATELJI – VEČITI IZAZOV LJUBAVI
Svaki čovek, svesno ili nesvesno, ima neprijatelje. Nekada su to otvoreni protivnici, a češće oni koji su prikriveni u okruženju svakodnevice — ljudi koji nas ogovaraju, izdaju poverenje, potkopavaju iza leđa. Neretko i sami postajemo neprijatelji drugima, možda ne kroz otvorenu mržnju, ali kroz ravnodušnost, ogorčenje, ili duhovnu oholost.
U vremenu kada, kako Isus reče, „hladni ljubav mnogih“ (Matej 24,12), a bezakonje se umnožava, postaje sve teže slušati i primeniti Hristovu zapovest o ljubavi prema neprijateljima. Današnje društvo neguje princip uzvraćanja istom merom – oko za oko, poniženje za poniženje. Socijalne mreže i mediji podstiču atmosferu optuživanja, ismevanja, osude. U takvom svetu, verujem da ćete se složiti samnom, Hristove reči zvuče gotovo utopijski. Ali upravo u toj svetlosti, naglašavam da Hristov poziv postaje revolucionaran. On ne poziva na osećajnu ili sentimentalnu ljubav, već na božansku – agape – ljubav koja nadilazi ljudsku pravdu: Voleti znači ne mrziti!
Hajde da analiziramo ovu trodelnu zapovest.
I. LJUBITE NEPRIJATELJE SVOJE – LJUBAV KOJA RAZARA ZIDOVE MRŽNJE
Ljubiti neprijatelje nije prirodna reakcija. Ljubiti nekoga ko želi ugroziti tvoju egzistenciju, nekoga ko ti preti smrću, nekoga ko radi protiv tebe! Čovek želi da se zaštiti, da odgovori na uvredu, da dokaže svoju pravednost. Ali Hristos ne traži prirodno, nego nadprirodno. On nas poziva da volimo čak i one koji su nam naneli najdublje rane. Ovu zapovest, duboko verujem, mogu ispuniti samo drugorođeni! Karl Barth je pisao: „Hrišćanska ljubav počinje tamo gde prirodna prestaje.“ Ljubiti prijatelje je prirodno. Ali ljubiti neprijatelje jeste svedočenje o Bogu koji je „još dok smo bili neprijatelji, pomirio nas sa sobom smrću Sina svoga“ (Rimljanima 5,10).
Isusova molitva na krstu „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine“ (Luka 23,34) nije puka emocija, već svesna odluka volje koja proističe iz Božje prirode. Takva ljubav nije moguće ostvariti bez nove prirode, bez preporoda srca. Vera nas vodi da vidimo neprijatelja ne kao protivnika, već kao izgubljenog brata za kojeg je Hristos umro. Obično volim da kažem: Neprijatelj nam ne čini zlo zato što hoće, već zato što mora jer je rob greha i pod njegovom je vlašću! Praktično, ljubiti neprijatelja znači prestati želeti njegovo zlo. To znači prestati hraniti svoju ogorčenost, odbiti unutrašnje monologe osvete. To je molitveni proces – umiranje sebi, svakog dana.
II. BLAGOSILJAJTE ONE KOJI VAS KUNU – SNAGA OPROŠTAJA U REČIMA
„Blagosiljajte one koji vas kunu“ – reči koje paraju naš prirodni ponos. Dok promišljam imam osećaj kao da idemo sve teže izvodljivoj zapovesti – nemogućoj misiji. Uvrede bole, osude duboko režu. Svet nas uči da se branimo sarkazmom, ironijom, javnim „razotkrivanjem“. Mi bi najradije da se radujemo kada naš neprijatelj doživi neuspeh, kada pati i propada. I to je naša večita unutrašnja borba. Hristos, međutim, nudi drukčiji put – to je put blagosiljanja.John Stott piše: „Pravi test hrišćanskog karaktera jeste način na koji odgovaramo na uvrede.“
Blagosiljanje znači govoriti dobro, ali i želeti dobro. Ne radi se o pasivnoj ravnodušnosti, već o aktivnom izboru da se u odgovor na kletve pošalje molitva za blagoslov. Rečima možemo ili dolivati ulje na vatru, ili gasiti požar. Praktičan primer: kada neko javno izgovori neistine o nama, prirodna reakcija je osuda. Ali hrišćanski odgovor je reći: „Neka Bog vodi njegovo srce ka istini.“ Ovo ne znači odobravati zlo, već pokazati duh koji ne uzvraća zlom za zlo. Zato i navodim primer gde je to apostol Pavle vrlo jasno izrazio rečima: „Blagosiljajte one koji vas gone; blagosiljajte a ne kunite“ (Rimljanima 12,14).
III. ČINITE DOBRO ONIMA KOJI VAS MRZE – EVANĐELJE NA DELU
Činiti dobro onima koji nas mrze jeste najkonkretniji oblik ljubavi prema neprijatelju. U odnosu na prva dva tekstai poziva ovde su upitanju nijanse. Ali ipak, ako osoba padne na prvoj zapovesti našeg uvodnog stiha, druga i sada ova treća automatski postaju neostvarive. Zašto? Bez ljubavi nije moguće ispuniti nijednu zapovest, pa ni ovu zapisanu u Matej 5,44. „Ljubav je izvršenje zakona“, „ljubav je sveza savršenstva“, ljubav je pobedila ovaj svet! Ljubav nije samo stav ili emocija; ona postaje stvarna kroz dela.
Dietrich Bonhoeffer, koji je sam stradao od neprijatelja nacističkog režima, piše: „Ljubav neprijatelja se ne dokazuje rečima, već tada kada ruke služe tamo gde srce trpi.“ To može značiti – dati ruku pomoći onome ko vas je vređao. Možda će to biti čin praštanja, podstrek, molitva za njegovo dobro. To je izbor da budete svedok Hristove milosti, umesto glasnog eha mržnje.
Prava snaga leži u činjenici da dobra dela razoružavaju mržnju. Solomon piše: „Ako gladuje neprijatelj tvoj, nahrani ga hlebom; i ako je žedan, napoji ga vodom“ (Priče 25,21). Apostol Pavle dodaje: „Jer ćeš zgrnuti ugljevlje ognjeno na glavu njegovu“ (Rimljanima 12,20) – ne kao osvetu, već kao sredstvo pokajanja.
DA LI JE OVO MOGUĆE U 21. VEKU?
Znam da će mnogi će reći: „To nije realno. I ja sam se dugo mučio sa ovim pittanjem. Ako danas pogledamo svet onako kako je formatiran, u današnjem shvatanju života kroz socijalnu prizmu to je slabost.“ Ali Hristova zapovest nikada nije bila u skladu sa logikom ovoga sveta. Ljubav prema neprijateljima nije slabost – to je svedočanstvo snage Duha Svetoga u životu hrišćana. Ovde je razlika i linija razdvajanja između prvorođenih i drugorođenih hrišćana. Razlika između istine života u Hristu i lažnog života pod „maskom“.
Ako kao hrišćani govorimo o spasenju, a ne živimo oproštaj i ljubav, onda postajemo prazni teoretičari. Ljubav prema neprijateljima je najuzvišeniji oblik svedočenja o Hristu i za Hrista. Ona je most preko kojeg Evanđelje prelazi do tvrdokornih srca. Ovo nije moguće ljudskim snagama. Ali kao što Augustin moli: „Daj mi, Gospode, ono što zapovedaš, i zapovedi šta hoćeš“, tako i mi znamo da Bog nikada ne traži ono što ne daje.
U svetu koji srlja u bezakonje, crkva je pozvana da bude svetionik drukčije ljubavi. Ljubavi koja ljubi i kada nije ljubljena, koja blagosilja i kada je prokleta, i koja čini dobro čak i kada je zlo dočekuje. To je Hristov put – moj put – naš poziv. Da li je i tvoj?
mr Zoran Marcikić
