Autor: mr Zoran Marcikić
Moć iskrene molitve: teološko-antropološki značaj molitve u hrišćanskom životu
Molitva kao temelj odnosa sa Bogom
Molitva predstavlja jednu od najstarijih, najuniverzalnijih i istovremeno najdubljih religijskih pojava u istoriji ljudskog iskustva, ali u biblijsko-hrišćanskoj perspektivi ona prevazilazi granice religijskog rituala, psihološke potrebe ili pobožne navike, jer se pojavljuje kao izraz temeljnog odnosa između Boga i čoveka, između Stvoritelja koji se objavljuje i stvorenja koje na tu objavu odgovara verom, zahvalnošću, pokajanjem, molbom, slavljenjem i predanjem. Upravo zbog toga pitanje molitve nije sporedno pitanje hrišćanske duhovnosti, niti disciplina rezervisana za naročito pobožne pojedince, monahe, sveštenike ili ljude koji prolaze kroz teške životne okolnosti, već pitanje koje zadire u samu strukturu hrišćanske egzistencije, jer ako je hrišćanstvo zaista zajedništvo sa Bogom, a ne samo prihvatanje određenog sistema religijskih tvrdnji, tada je teško zamisliti autentičan i razvijen hrišćanski život u kojem postoji poznavanje Boga bez razgovora sa Bogom, teologija bez molitve, čitanje Svetoga pisma bez odgovora Onome koji kroz Pismo govori i religijska aktivnost bez lične zajednice sa Onim u čije ime se ta aktivnost obavlja.
Ako Bog sve zna, zašto se uopšte moliti?
Jedno od najčešćih filozofsko-teoloških pitanja u vezi sa molitvom proizlazi iz klasičnog hrišćanskog učenja o Božjem sveznanju: ako Bog poznaje prošlost, sadašnjost i budućnost, ako zna čovekove potrebe pre nego što ih čovek izgovori i ako mu nijedan događaj, misao ili osećanje nije nepoznato, zbog čega je uopšte potrebno moliti se? Sam Isus potvrđuje premisu ovog pitanja kada kaže da „zna Otac vaš šta vam treba pre molitve vaše“ (Mt 6,8), ali je izuzetno značajno da neposredno nakon te tvrdnje ne izvodi zaključak da je molitva zbog Božjeg sveznanja nepotrebna, nego upravo suprotno, svoje učenike poučava rečima: „Ovako dakle molite se vi“ (Mt 6,9), čime pokazuje da svrha molitve nikada nije bila informisanje Boga o činjenicama koje su mu nepoznate. Molitva, prema tome, nije prenošenje informacija sveznajućem Biću, nije pokušaj da čovek skrene Božju pažnju na događaj koji mu je promakao, niti je sredstvo kojim se Bog obaveštava o ljudskim potrebama, već je prvenstveno čin odnosa, poverenja i zavisnosti, u kojem čovek svesno donosi svoj život pred Boga i priznaje da njegovo postojanje, snaga, mudrost i konačna sigurnost ne počivaju u njemu samom.
Molitva kao priznanje ljudske ograničenosti
Upravo ovde dolazimo do jedne od najvažnijih antropoloških funkcija molitve, jer čovek u molitvi priznaje ono što savremena kultura samodovoljnosti teško prihvata, a to je činjenica sopstvene ograničenosti. Moderna civilizacija neprestano podstiče čoveka da bude autonoman, samouveren, produktivan, sposoban da kontroliše okolnosti i upravlja sopstvenom sudbinom, dok biblijska molitva počinje sasvim drugačijom antropološkom pretpostavkom: čovek jeste odgovorno i slobodno biće, ali nije samodovoljno biće; on može mnogo, ali ne može sve; može planirati, ali ne može kontrolisati budućnost; može razvijati medicinu, ali ne može ukinuti smrtnost; može povećavati znanje, ali ne može sam proizvesti smisao, oproštenje, konačnu nadu i večni život. Molitva zato nije znak intelektualne slabosti, već priznanje ontološke istine o čoveku kao stvorenju, pa se u njenoj najdubljoj osnovi nalazi ispovest: „Ja nisam Bog, nisam samodovoljan i potreban mi je Onaj od koga sam primio život.“
Hristov molitveni život kao obrazac
Zbog toga je Hristov molitveni život od izuzetnog teološkog značaja, jer Novi zavet ne prikazuje molitvu samo kao zapovest koju Isus daje drugima, nego kao stvarnost koju je On sam živeo. Luka beleži da se Isus povlačio na usamljena mesta i molio (Lk 5,16), da je pre izbora dvanaestorice proveo noć u molitvi (Lk 6,12), da se molio u ključnim trenucima svoje službe, prilikom preobraženja, pred Getsimaniju i u Getsimaniji, kao i na samom krstu, što dovodi do veoma ozbiljnog zaključka: ako je molitva zauzimala tako značajno mesto u životu bezgrešnog Hrista, tada je teško opravdati njenu marginalizaciju u životu čoveka koji je ograničen, podložan iskušenjima, emocionalno promenljiv i moralno ranjiv. Hristova molitva ne pokazuje slabost Njegove ličnosti, već dubinu Njegove zajednice sa Ocem, a Njegove reči u Getsimaniji, „ne kako ja hoću nego kako ti“ (Mt 26,39), otkrivaju jednu od najvažnijih dimenzija autentične molitve: njen konačni cilj nije potčinjavanje Božje volje ljudskoj volji, nego predavanje ljudske volje Bogu.
Molitva nije magija ni tehnika
Upravo se na ovom mestu mora odbaciti popularno, ali teološki problematično shvatanje molitve kao religijske tehnike kojom čovek, ukoliko poseduje dovoljnu količinu vere, može gotovo automatski proizvesti željeni rezultat. Biblijska molitva nije magija, autosugestija niti metafizički mehanizam u kojem određena formula, dovoljno snažno uverenje ili dovoljno dugo ponavljanje reči obavezuje Boga da učini ono što čovek želi, jer takvo shvatanje u krajnjoj liniji ne postavlja Boga u središte molitve, već čovekovu želju. Apostol Jovan zato kaže da imamo slobodu pred Bogom „ako što molimo po volji njegovoj“ (1 Jn 5,14), dok Jakov upozorava da čovek može tražiti, a ne primiti zato što traži sa pogrešnim motivima (Jak 4,3). Autentična molitva stoga podrazumeva hrabrost da se Bogu iznesu konkretne želje, strahovi, potrebe, bolesti, porodični problemi, materijalne teškoće i unutrašnje borbe, ali istovremeno i poniznost koja priznaje da Božja mudrost prevazilazi granice ljudske perspektive.
Kada molitva ostane neuslišena
Ovo postaje naročito važno kada se suočimo sa iskustvom neuslišene molitve, jer je jedna od najvećih pastoralnih grešaka stvaranje utiska da svaki čovek koji dovoljno snažno veruje mora dobiti upravo ono za šta se moli, dok svako odsustvo očekivanog odgovora navodno predstavlja dokaz nedovoljne vere. Takva tvrdnja nije samo psihološki okrutna prema ljudima koji prolaze kroz bolest, gubitak i patnju, već je i biblijski neodrživa, jer apostol Pavle svedoči da je tri puta molio da njegov „trn u telu“ bude uklonjen, ali problem nije uklonjen, nego mu je dat odgovor: „Dosta ti je moja blagodat; jer se moja sila u slabosti pokazuje sasvim“ (2 Kor 12,9). Bog, dakle, ponekad odgovara promenom okolnosti, ponekad njihovim uklanjanjem, ponekad otvaranjem novih mogućnosti, ali ponekad odgovara dajući čoveku snagu da izdrži ono što nije uklonjeno, zbog čega zrela vera nije samo sposobnost da verujemo da će Bog učiniti ono što smo tražili, nego sposobnost da nastavimo verovati Bogu čak i onda kada On ne učini ono što smo očekivali.
Zašto se savremeni čovek retko moli
Pitanje zbog čega se savremeni hrišćani relativno malo mole zahteva istovremeno teološku, psihološku i sociološku analizu, jer razloge ne treba tražiti samo u nedostatku vere, već i u načinu života koji sistematski fragmentira pažnju čoveka. Savremeni pojedinac izložen je gotovo neprekidnom toku informacija, digitalnih obaveštenja, društvenih mreža, poslovnih zahteva, zabavnih sadržaja, političkih i ekonomskih vesti, poruka i različitih oblika vizuelne stimulacije, zbog čega tišina postaje neobična, a koncentracija sve teža. Molitva, međutim, zahteva upravo ono što savremena kultura najmanje podstiče: sposobnost za tišinu, strpljenje, unutrašnju sabranost i spremnost čoveka da određeno vreme ne bude posmatrač spoljašnjeg sveta nego iskreni posmatrač sopstvenog srca pred Bogom. Međutim, iza problema nedostatka vremena često postoji još dublji duhovni problem, a to je praktična samodovoljnost, jer čovek koji veruje da većinu života može uspešno kontrolisati sopstvenom inteligencijom, novcem, iskustvom, društvenim vezama i sposobnostima prirodno će molitvu svesti na rezervni sistem koji aktivira tek kada svi drugi sistemi zakažu.
Takvo razumevanje molitve pretvara Boga u neku vrstu nebeske hitne službe kojoj se čovek obraća kada bolest postane ozbiljna, brak počne da se raspada, finansijska situacija izmakne kontroli ili se dogodi nešto što ljudske sposobnosti više ne mogu rešiti, dok biblijska duhovnost insistira na potpuno drugačijem modelu u kojem molitva nije poslednja mogućnost očajnog čoveka, nego prvi izraz njegove svakodnevne zavisnosti od Boga. Upravo zato Hristove reči „bez mene ne možete činiti ništa“ (Jn 15,5) predstavljaju radikalnu kritiku religijske samodovoljnosti, jer čovek može verbalno ispovedati zavisnost od Boga, a praktično organizovati život tako da Boga gotovo nikada ne traži, osim u kriznim trenucima.
Kada religijsko znanje zameni zajednicu sa Bogom
Posebno ozbiljan problem pojavljuje se kada se nedostatak molitve sakrije iza velike količine religijskog znanja, jer je moguće posedovati izuzetno razvijenu teološku kulturu, poznavati biblijsku istoriju, doktrinu, eshatologiju, egzegezu, istoriju Crkve, apologetiku i sistematsku teologiju, čitati Sveto pismo mnogo puta, proučavati njegove izvorne jezike i citirati značajne hrišćanske autore, a ipak postepeno gubiti živu zajednicu sa Bogom. Hristovo upozorenje Njegovim savremenicima (Jn 5,39–40) upravo je zbog toga trajno relevantno, jer im govori da istražuju Pisma verujući da u njima imaju večni život, dok ista Pisma svedoče o Njemu, ali oni ipak ne žele da dođu Njemu da bi imali život. Tragedija religioznog čoveka, prema tome, ne mora biti u tome što ne poznaje Bibliju; njegova tragedija može biti upravo u tome što je toliko navikao da analizira biblijski tekst da više ne dopušta tekstu da analizira njega.
Ovde se mora napraviti jasna razlika između kritike znanja i kritike znanja odvojenog od duhovnog života, jer hrišćanstvo nikada ne zahteva intelektualnu površnost, niti ozbiljna molitva može biti zamena za proučavanje Svetoga pisma, pošto bez biblijskog sadržaja molitva lako postaje projekcija čovekovih želja i osećanja. Problem, dakle, nije znanje, nego iluzija da je znanje isto što i duhovna zrelost, na šta Pavle upozorava tvrdnjom da „znanje nadima, a ljubav izgrađuje“ (1 Kor 8,1). Čovek može postajati sve sposobniji da govori o Bogu, a istovremeno sve manje sposoban da boravi pred Bogom; može usavršavati argumentaciju, a gubiti poniznost; može poznavati tekstove o oproštenju, a godinama odbijati da oprosti; može proučavati Hristovu ljubav prema neprijateljima, a razvijati mržnju prema ljudima koji misle drugačije; može braniti doktrinu o Svetom Duhu, a zanemarivati plod Duha u sopstvenom karakteru. U takvom slučaju teološko znanje ne samo da nije ostvarilo svoju svrhu nego može postati sredstvo religijskog ponosa, jer čoveku omogućava da stvori utisak duhovne zrelosti bez duboke transformacije karaktera.
Avgustinova teologija milosti snažno je naglašavala čovekovu zavisnost od Boga, dok su kasniji hrišćanski mislioci u različitim istorijskim okolnostima ponavljali istu osnovnu ideju da se vera ne može svesti na intelektualno prihvatanje religijskih istina. Dietrich Bonhoeffer insistirao je na konkretnoj poslušnosti Hristu i upozoravao na hrišćanstvo koje ostaje na nivou religijskih ideja bez stvarnog učeništva, John Stott je dosledno povezivao biblijsko razumevanje sa poslušnošću i transformacijom života, dok je Ellen G. White molitvu upečatljivo opisivala kao otvaranje srca Bogu kao prijatelju, čime je naglašena njena relaciona, a ne samo ritualna priroda. Različite teološke tradicije mogu se razlikovati u pojedinostima razumevanja molitve, predestinacije, providnosti, slobodne volje i Božjeg delovanja u istoriji, ali se u centralnom hrišćanskom iskustvu susreću u uverenju da autentična vera zahteva stvarnu zajednicu čoveka sa Bogom.
Molitva ruši iluziju sopstvene veličine
Jedna od najvažnijih funkcija iskrene molitve jeste upravo rušenje čovekove iluzije o sopstvenoj veličini, jer je teško dugo stajati pred beskonačnim Bogom, ozbiljno razmišljati o Njegovoj svetosti, večnosti, sveznanju i milosti, a istovremeno ostati potpuno impresioniran sopstvenim titulama, sposobnostima, ugledom i dostignućima. Pred drugim ljudima pojedinac može biti profesor, lekar, teolog, pastor, naučnik, umetnik, direktor ili javna ličnost, ali u molitvi svi društveni statusi gube svoju konačnu vrednost i čovek ponovo postaje ono što je u ontološkom smislu oduvek bio: stvorenje koje svoj život nije samo sebi dalo, koje ne može samo sebi oprostiti greh i koje ne može garantovati sopstveno sutra. Upravo zbog toga molitva ima duboko ponizujuću, ali istovremeno oslobađajuću funkciju, jer čoveka oslobađa potrebe da se ponaša kao da je gospodar svega što mu se događa.
Molitva kao mesto susreta sa Božjom milošću
Molitva, međutim, nije značajna samo zato što menja čovekovo razumevanje sebe, nego i zato što prema biblijskom svedočanstvu predstavlja stvarno mesto susreta sa Božjom milošću, utehom, vođstvom i mirom. Pavle u Filipljanima 4,6–7 ne obećava da će svaka situacija zbog molitve trenutno nestati, nego kaže da čovek svoje potrebe treba da iznese Bogu „molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem“, nakon čega govori o „miru Božjem koji prevazilazi svaki um“ i koji čuva srce i misli. Ovo je veoma značajna antropološka i pastoralna dimenzija molitve: okolnost može ostati ista, a čovek koji se sa njom suočava više nije isti; problem još može postojati, dijagnoza možda nije promenjena, odgovor možda još nije stigao, neprijateljstvo možda nije prestalo, ali unutrašnja struktura čovekovog odnosa prema toj stvarnosti može biti radikalno promenjena poverenjem da nije sam.
Molitva kao duhovna borba
Molitva zato predstavlja i sastavni deo duhovne borbe, što Pavle jasno pokazuje u Efescima 6, gde nakon metafore o Božjem oružju poziva vernike da se „svakom molitvom i moljenjem“ mole u Duhu (Ef 6,18). Hristos isto načelo izgovara svojim učenicima u Getsimaniji kada kaže: „Stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast“ (Mt 26,41), čime povezuje duhovnu budnost sa molitvom. Zanemarivanje molitve zato nije neutralno stanje u kojem hrišćanin jednostavno ostaje na istom nivou duhovnog razvoja, već može postati početak postepenog slabljenja duhovne osetljivosti, jer čovek koji sve manje boravi pred Bogom vremenom sve lakše racionalizuje sopstvene slabosti, sve teže prepoznaje skrivene motive i sve više počinje da živi od prethodno stečenog religijskog kapitala.
Tiho duhovno propadanje bez molitve
Duhovno propadanje, naime, retko počinje spektakularnim odbacivanjem vere; mnogo češće započinje gotovo neprimetno, kada molitva postane kraća, zatim neredovna, potom formalna, kada čitanje Biblije postane prvenstveno prikupljanje informacija, kada se savest navikne na kompromise koji su nekada izazivali nelagodnost i kada čovek spolja zadrži religijski identitet, dok se unutrašnja zajednica sa Bogom postepeno smanjuje. Ovaj proces posebno je opasan kod ljudi koji profesionalno rade sa religijom, jer pastor, profesor teologije, propovednik ili religijski pisac može dugo nastaviti da govori iz ranije stečenog znanja, biblioteke, iskustva i pripremljenih materijala, zbog čega spoljašnja religijska aktivnost može nastaviti da funkcioniše i nakon što je unutrašnji život ozbiljno osiromašen. Upravo tu se otkriva paradoks religiozne profesionalizacije: čovek može svakodnevno govoriti o Bogu, a da sve ređe govori Bogu.
Iskrenost, ne retorika
Nasuprot tome, autentična molitva ne zahteva retoričku sofisticiranost, jer Hristos izričito odbacuje predstavu da mnoštvo reči samo po sebi povećava vrednost molitve (Mt 6,7), dok biblijski primeri pokazuju da neke od najdubljih molitava imaju svega nekoliko reči. Carinik izgovara: „Bože! Milostiv budi meni grešnome“ (Lk 18,13), a otac dečaka moli: „Verujem, Gospode! Pomozi mojemu neverju“ (Mk 9,24). Te kratke molitve imaju ogromnu teološku težinu zato što izražavaju istinu o čovekovom stanju, a upravo je iskrenost jedna od osnovnih pretpostavki autentične molitve. Čovek pred Bogom ne mora glumiti emocionalno stanje koje ne poseduje; Psalmi pokazuju da molitva može sadržati radost, zahvalnost i slavljenje, ali i strah, zbunjenost, žalost, osećanje napuštenosti, pitanje „dokle“, pa čak i snažan protest pred iskustvom nepravde, što znači da biblijska molitva ne zahteva potiskivanje ljudske stvarnosti, nego njeno donošenje pred Boga.
Najpoznatiji model molitve, Očenaš, istovremeno predstavlja izuzetno sažetu teologiju pravilno uređenih čovekovih prioriteta, jer molitva ne počinje ljudskim potrebama nego Bogom: „Da se sveti ime tvoje“, „da dođe carstvo tvoje“, „da bude volja tvoja“, a tek nakon toga dolaze svakodnevni hleb, oproštenje, međuljudski odnosi, iskušenje i izbavljenje od zla. Takav redosled nije slučajan, jer molitva čoveka uči da svoje potrebe ne posmatra izolovano od šireg pitanja Božje slave, carstva i volje, pa se hrišćanska molitva ne svodi na beskonačnu listu ličnih zahteva, već postaje škola u kojoj se čovekov sistem vrednosti postepeno preuređuje prema Božjem sistemu vrednosti.
Molitva i Sveto pismo idu zajedno
Iz tog razloga molitva i Sveto pismo ne smeju biti razdvojeni, jer bez Pisma molitva može postati izraz subjektivnih želja koje čovek pogrešno pripisuje Bogu, dok bez molitve proučavanje Pisma može postati hladna intelektualna aktivnost koja povećava količinu informacija bez odgovarajuće transformacije života. Zdrava hrišćanska duhovnost zato podrazumeva dijalog: kroz Pismo Bog govori čoveku, a kroz molitvu čovek odgovara Bogu. Kada čovek pročita reči „Ne boj se, jer sam ja s tobom“ (Isa 41,10), proučavanje ne mora završiti egzegetskom analizom teksta, nego može postati molitva: „Bože, rekao si da si sa mnom, a ja se ipak bojim; nauči me da više verujem Tvom obećanju nego svom strahu.“ Kada pročita Hristovu zapovest „ljubite neprijatelje svoje“ (Mt 5,44), cilj nije samo utvrditi istorijski i lingvistički kontekst, nego dozvoliti da tekst prodre u konkretnu stvarnost života i pretvori se u molitvu: „Gospode, postoje ljudi koje ne mogu da volim; promeni ono u meni što Tvoja zapovest razotkriva.“
U tom smislu jedna od najradikalnijih molitava nije molitva da Bog promeni svet oko nas, nego molitva da promeni nas same. Davidove reči „Okušaj me, Bože, i poznaj srce moje… i vidi jesam li na zlu putu“ (Ps 139,23–24) predstavljaju poziv Bogu da razotkrije ono što čovek možda ne želi da vidi: skriveni ponos, zavist, potrebu za priznanjem, neopraštanje, licemerstvo, požudu, sebičnost, strah, manipulativne motive i različite oblike samoprevare. Takva molitva može biti mnogo zahtevnija od molitve za promenu spoljašnjih okolnosti, jer je čoveku često lakše da traži od Boga da promeni druge ljude nego da iskreno dopusti Bogu da promeni njega.
Molitva bez prestanka
Pavlov poziv „Molite se Bogu bez prestanka“ (1 Sol 5,17) zbog toga ne treba tumačiti kao zahtev za neprekidnim verbalnim izgovaranjem molitvenih formula, što bi praktično onemogućilo svakodnevni život, nego kao poziv na trajnu usmerenost života prema Bogu, na stanje u kojem se jutro započinje svesnošću o Njegovoj prisutnosti, odluke donose pred Njim, iskušenja odmah iznose pred Njega, uspesi pretvaraju u zahvalnost, gresi u priznanje i pokajanje, a neizvesnost u poverenje. Molitva tada prestaje biti izolovani religijski događaj koji zauzima nekoliko minuta dnevno i postaje način postojanja, odnosno trajna otvorenost ljudske svesti prema Bogu.
Upravo zato tvrdnja da niko ne može ozbiljno napredovati u veri dok sistematski zanemaruje molitvu nije pobožno preterivanje, nego logična posledica same prirode hrišćanstva. Ako je vera odnos poverenja prema Bogu, tada odnos bez komunikacije nužno slabi; ako je hrišćanska etika plod unutrašnje transformacije, tada znanje etičkih pravila samo po sebi nije dovoljno; ako je posvećenje proces u kojem čovek sve više usklađuje svoj karakter sa Božjom voljom, tada je teško zamisliti taj proces bez redovnog suočavanja sa Bogom u molitvi. Čovek može bez molitve napredovati u religijskoj informisanosti, akademskom znanju, retoričkoj sposobnosti, crkvenom položaju i javnom uticaju, ali sve te kategorije nisu sinonimi za duhovnu zrelost.
Pristup Bogu kroz Hrista
Hrišćanska molitva na kraju dobija svoje puno značenje tek u hristološkom okviru, jer pristup Bogu nije predstavljen kao ljudsko pravo zasnovano na moralnoj savršenosti molitelja, nego kao dar milosti omogućen Hristom. Poslanica Jevrejima zato poziva vernike da slobodno pristupe „prestolu blagodati“ kako bi primili milost i našli blagodat u vreme potrebe (Jev 4,16), čime se uklanja ideja da čovek mora najpre postati dovoljno dobar da bi smeo da se moli. Upravo grešan, slab, uplašen, zbunjen i ranjen čovek pozvan je da pristupi Bogu, ne zato što poseduje dovoljno zasluga, nego zato što je hrišćansko razumevanje molitve ukorenjeno u Božjoj milosti i Hristovom posredovanju.
Znati o Bogu ili poznavati Boga
Zbog svega navedenog, konačno pitanje koje se postavlja pred hrišćanina nije koliko knjiga o molitvi poseduje, koliko teoloških definicija molitve može objasniti, koliko puta je pročitao Bibliju niti koliko je sposoban drugima govoriti o Bogu, nego postoji li u njegovom životu stvarna, redovna i iskrena zajednica sa Bogom. Čovek može održati izvanredno predavanje o vodi i ostati žedan, može napisati knjigu o hlebu i ostati gladan, pa isto tako može razviti impresivnu teologiju molitve i gotovo prestati da se moli. Upravo tu leži jedna od najvećih ironija religijskog života: moguće je toliko mnogo govoriti o Bogu da čovek više ne primećuje koliko malo govori sa Bogom.
Molitva zato nije ukras hrišćanskog života, rezervni točak koji se koristi kada se život pokvari niti pobožna dopuna ozbiljnijim teološkim disciplinama, nego jedno od osnovnih mesta na kojima vera postaje egzistencijalna stvarnost. Kada je čovek slab, potrebna mu je molitva; kada se oseća snažnim, možda mu je potrebna još više, jer upravo tada raste opasnost samodovoljnosti; kada ne zna šta da učini, treba da se moli za mudrost, a kada misli da tačno zna šta treba učiniti, treba da se moli da sopstvenu sigurnost ne zameni za Božje vođstvo; kada oseća Božju blizinu, molitva postaje zahvalnost, a kada je ne oseća, molitva postaje čin vere koja odbija da Božju stvarnost meri promenljivim ljudskim osećanjima.
Najveća opasnost, prema tome, nije samo da čovek izgubi religijsko znanje, nego da zadrži znanje, a izgubi zajedništvo; nije samo da prestane da čita Bibliju, nego da nastavi da je čita bez unutrašnjeg odgovora Bogu; nije samo da napusti crkvu, nego da ostane duboko uključen u religijski život dok mu tajni život sa Bogom postaje sve siromašniji. Čovek može napredovati u znanju o Bogu, a istovremeno nazadovati u poznavanju Boga, može postajati sposobniji teolog, a slabiji učenik, bolji govornik, a siromašniji molitelj, zbog čega je Hristova zapovest „Stražite i molite se“ (Mt 26,41) mnogo više od praktičnog saveta: ona predstavlja upozorenje da se duhovna budnost ne može dugoročno odvojiti od molitve.
Zato Crkvi nisu potrebni samo ljudi koji poznaju doktrinu, već ljudi čije ih poznavanje doktrine vodi na kolena; nisu joj potrebni samo tumači Biblije, nego ljudi koji dozvoljavaju da Biblija najpre protumači i osudi njih same; nisu joj potrebni samo sposobni govornici koji umeju govoriti o Božjoj sili, nego ljudi koji u tajnosti traže tu silu od Boga; nisu joj potrebni samo branioci istine, nego ljudi čiji karakter pokazuje da ih je istina koju brane već počela menjati. Istinska teologija zato ne završava bibliografijom, definicijom ili propovedaonicom, nego se u jednom trenutku mora pretvoriti u molitvu, jer kada čovek zaista počne da razume ko je Bog, ko je on sam, šta je greh, šta je milost i šta je Hristos učinio za njega, najprirodniji odgovor više nije samo govor o Bogu, nego obraćanje Bogu.
Zaključak: moć iskrene molitve
Moć iskrene molitve konačno se ne nalazi u savršenstvu rečenica koje čovek izgovara, niti u psihološkoj sposobnosti da proizvede određeno emocionalno stanje, već u stvarnosti Boga kome se obraća i u odnosu koji se kroz molitvu produbljuje. Molitva ne čini čoveka svemoćnim, ali ga povezuje sa Svemoćnim; ne daje mu kontrolu nad budućnošću, ali mu omogućava da budućnost poveri Onome koji je poznaje; ne garantuje život bez patnje, ali omogućava da patnja ne bude proživljena bez Boga; ne uklanja svako iskušenje, ali održava duhovnu budnost usred iskušenja; ne čini nepotrebnim znanje, rad, medicinu, savet, odgovornost ili razumno planiranje, nego sve te dimenzije ljudskog života stavlja u širi okvir zavisnosti od Boga.
Zbog toga molitva ostaje neodvojiva od autentičnog hrišćanskog života, jer hrišćanstvo u svojoj suštini nije samo sistem istinitih tvrdnji o Bogu, nego zajedništvo sa Ocem kroz Sina u Svetome Duhu. Kada molitva nestane, vera se lako pretvara u teoriju; kada molitva oslabi, samodovoljnost raste; kada postane formalnost, religija može nastaviti spolja da funkcioniše dok srce iznutra postaje hladno; ali kada se čovek iskreno vraća molitvi, on se vraća mestu na kojem ponovo priznaje ko je Bog, ko je on sam i odakle dolazi njegova stvarna snaga. Zato niko ne može dugoročno i ozbiljno napredovati u veri zanemarujući molitvu, jer čovek može mnogo naučiti bez molitve, može mnogo postići bez molitve i može čak dugo održavati religijsku aktivnost bez molitve, ali ne može razvijati duboku zajednicu sa Bogom bez stvarnog obraćanja Bogu.
Možda zato poslednja reč o molitvi ne treba da bude komplikovana teološka formula, nego jednostavan apostolski imperativ koji u svega nekoliko reči sažima čitavu duhovnu orijentaciju hrišćanskog života: „Molite se Bogu bez prestanka“ (1 Sol 5,17). Ne zato što Bog bez naših molitava ne zna šta nam je potrebno, nego zato što mi bez zajedništva sa Bogom postepeno zaboravljamo ko smo, kome pripadamo, odakle dolazi milost i prema kome je usmeren naš život; ne zato što svojim rečima možemo upravljati Bogom, nego zato što u molitvi dopuštamo Bogu da upravlja nama; i ne zato što je molitva bekstvo od stvarnosti, nego zato što je za hrišćanina upravo molitva jedno od mesta na kojima se stvarnost najpotpunije sagledava, pred licem Boga pred kojim prestaju sve iluzije ljudske samodovoljnosti i počinje život poverenja, poniznosti, poslušnosti i vere.
