Paljenje sveća za mrtve

Paljenje sveća za mrtve: Da li je to biblijski običaj?

Jedna od najuočljivijih praksi na našim grobljima, posebno u našem narodu, jeste paljenje sveća za duše umrlih. Ova tradicija je duboko ukořenjena u našoj kulturi, ali postavlja se pitanje: Kakav je biblijski temelj ovog običaja? Da li ga nalazimo u Svetom pismu, ili je reč o vanbiblijskoj praksi koja potiče iz drugih izvora?

Temelj razumevanja: Priroda ljudske duše

Pre nego što se pozabavimo pitanjem sveća, moramo razumeti biblijsko učenje o ljudskoj prirodi. Današnje hrišćanstvo uglavnom egzistira na temelju verovańa u besmrtnost duše, ali šta Biblija zaista uči?

Samo Bog je po svojoj prirodi besmrtan. Čak ni anđeli nemaju urođenu besmrtnost – ona je uslovna. Kada je stvorio čoveka, Bog ga je smestio u Edemski vrt i postavio drvo života. Zašto? Da pokaže čoveku da ima uslovnu besmrtnost. Dokle god ima pristup drvetu života, čovek će večno živeti.

Zbog toga je Bog, nakon pada, izagnao Adama i Evu iz raja i postavio anđela sa plamenim mačem – da ne bi pristupili drvetu života i živeli kao grešnici večno. Na kraju Biblije, u Otkrivenju, piše: „Blago onima koji drže zapovesti njegove da im bude vlast na drvo života.“

Šta se dešava kada čovek umre?

Biblija jasno uči da je smrt san. Isus Hristos kaže u Jovanovu evanđelju (5. poglavlje):

„Zaista, zaista vam kažem: ide dan i već je nastao kada će mrtvi koji spavaju u grobovima čuti glas sina Božjeg i oživeti.“

Mrtvi su u grobovima i oni koji su za života bili povezani sa Bogom će čuti Njegov glas. Kako mrtvi mogu čuti? Ne mogu se to objasniti ljudskim razumom, ali Isus kaže da će čuti – jer su u Hristu živi u Njegovom umu i On će ih pozvati po imenu.

Propovednik 9:5 jasno kaže: „Jer živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa.“

Jevrejima 9:27 potvrđuje: „I kao što je ljudima određeno jednom umreti, a potom sud.“

Ovo znači da nema popravljanja nakon smrti. Nema nikakvog posredovanja. Ni sveće, ni molitve, ni rituali ne mogu promeniti stanje umrlog.

Poreklo običaja paljenja sveća

Odakle onda potiče ovaj običaj? Istorijski izvori pokazuju jasno:

Stari Egipat

Egipćani su stavljali svetiljke u grobove verujući da svetlo pomaže mrtvima da pronađu put u podzemni svet.

Grčka i Rim

U paganskim kultovima Grka i Rimljana, paljenje bakala i lampi imalo je ulogu da odagna zle duhove i obezbedi sigurno putovanje duše. Sveće su bile simbol zaštite mrtvih u hadu.

Keltski narodi

Kod Kelta je paljenje sveća povezano sa praznikom Samhain (koren Dana mrtvih i Noći veštica), gde se verovalo da vatra i plamen štite od lutajućih duhova.

Ulazak u hrišćansku praksu

Kada se crkva počela spajati sa paganstvom, u vreme cara Konstantina, ovi običaji su „pokršteni“ i uneti u liturgiju. Tako su sveće postale simbol molitve za mrtve – sve ono što se praktikobvano u paganstvu.

Hristos kao jedina svetlost

Isus jasno kaže u Jovanu 8:12:

„Ja sam svetlost svetu; koji ide za mnom, neće hoditi u tami, nego će imati videlo života.“

Ko hoda za Isusom ima videlo života. Ne treba mu sveća da osvetljava put, pogotovo ne nakon smrti. Ako je Hristos svetlost, onda je svaka druga svetlost – plamen sveće, lampe ili vatre – nemoćna da doprinese duhovnoj stvarnosti.

Isus kaže: „Ja sam put, istina i život, i niko ne dolazi Ocu osim kroz mene.“ (Jovan 14:6)

Jedini način da dođemo u večnost jeste kroz Isusa Hrista. Ako je On put i život, onda nijedna sveća ne može otvoriti vrata večnosti.

Zašto je ova praksa problematična?

Paljenje sveća mrtvima je:

1. Besmisleno – jer mrtvi ne znaju ništa i sveće im ne pomažu
2. Obmanjujuće – stvara lažnu utehu da čovek može mrtvima nešto učiniti i nakon smrti
3. Opasno – vraća paganske religije i odmiče od Hrista kao jedinog izvora života i vaskrsenja

Apostol Pavle upozorava u 2. Korinćanima 6:14: „Kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom?“

Prava nada i uteha

Hristos je jedini koji daje istinsku utehu i nadu. On kaže: „Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje u mene, i ako umre, živeće.“ (Jovan 11:25)

Prava uteha nije u vosku i plamenu, već u veri da će Bog na Hristov dolazak podići mrtve u život večni. Sećanje na naše drage treba da bude kroz živi život vere, kroz zahvalnost i kroz očekivanje vaskrsenja.

Zaključak

Paljenje sveća mrtvima jeste običaj, ali običaj paganskog porekla. Nije nam potreban jer je besmislen i bez osnove u Božjoj reči. Ono što mrtvima treba nije sveća, već Hristos – videlo života, naš put i istina.

Ako želimo da činimo nešto za svoje mrtve, najbolje što možemo učiniti jeste da sledimo Hrista dok smo živi. Time učvršćujemo nadu ponovnog susreta u Carstvu Božjem.

Nemojmo se zadovoljiti praznim ljudskim običajima, nego prihvatimo živu nadu koja nam je u Isusu Hristu.

„Jer živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa.“ – Propovednik 9:5