Samo Bog zna budućnost, a Njegovi proroci govore istinu
Živimo u vremenu u kojem naslovi više ne informišu samo čoveka, nego ga potresaju, uznemiruju, tresu mu dušu, bude u njemu strah, neizvesnost i osećaj da se svet nalazi na ivici velikog sloma, pa kada čovek iz dana u dan čita o ratovima, eksplozijama, pretnjama velikih sila, sukobima na Bliskom istoku i mogućnosti da se požar jednog regiona pretvori u plamen mnogo šireg razaranja, tada nije čudo što mediji upravo takav strah pretvaraju u bombastične naslove, kao što je ovaj: „Svet će goreti, kraj civilizacije je blizu! Ostvarilo se najmračnije proročanstvo Baba Vange i Nostradamusa nakon napada na Iran.“ Takav naslov ne pokušava najpre da vodi čoveka istini, nego da ga šokira, da ga veže za ekran, da ga uvede u stanje unutrašnje napetosti, i da ga navede da pomisli kako se prava istina o budućnosti nalazi kod raznih vidovnjaka, mistika i samozvanih tumača sudbine, a ne u objavljenoj Reči živoga Boga. Republika je upravo tako predstavila temu, povezujući savremeni sukob sa navodnim starim „proročanstvima“ Babe Vange i Nostradamusa.
Ali upravo tu hrišćanin mora da zastane, da ne dozvoli da mu naslov upravlja dušom, da ne dozvoli da mu panika postane teologija, i da ne dozvoli da mu novinarska dramatika zameni glas Svetoga Pisma, jer nije svako tumačenje budućnosti istina, nije svako upozorenje proroštvo, nije svaki mračni nagoveštaj glas s neba, i nije svaka podudarnost dokaz da je neko zaista znao šta dolazi. Naprotiv, kod Nostradamusa se upravo i vidi da su njegove poruke vekovima tumačene kao nejasni i višeznačni stihovi koji se naknadno lepe za razne događaje, dok se za Baba Vangu i danas u mnogim izvorima navodi da ne postoje pouzdani pisani zapisi svih navodnih predskazanja koja joj se pripisuju.
I zato je potrebno odmah na početku ove propovedi reći jednu veliku istinu: svet možda zaista ide ka sve težim potresima, ali to ne potvrđuje Baba Vangu i Nostradamusa; to potvrđuje da je čovek bez Boga sposoban da pretvori zemlju u oganj, i da je jedina sigurna svetlost za poslednje vreme Božja reč.
Bog u Svetome Pismu govori sasvim drugačije od sveta. Svet viče: „kraj civilizacije!“ Bog govori: „Vrati se meni.“ Svet viče: „najmračnije proročanstvo!“ Bog govori: „Imam najpouzdaniju proročku reč.“ Svet raspiruje strah; Bog daje opomenu i nadu. Svet proizvodi paniku; Bog poziva na pokajanje, veru i trezvenost. Zato je pitanje za nas danas veoma ozbiljno: kada svet gori od vesti, kome ćemo verovati? Novinskom naslovu, mračnim slutnjama i mutnim stihovima, ili Gospodu koji zna kraj od početka?
Prorok Isaija prenosi Božje reči:
„Opominjite se šta je bilo od starine; jer sam ja Bog, i nema drugoga Boga, i niko nije kao ja,
Koji javljam otpočetka šta će biti, i od davnina šta još nije bilo; koji rekoh: namera moja stoji i učiniću sve što mi je volja.“
(Isaija 46,9-10)
Ovde se nalazi temelj cele teme. Bog ne kaže da On naslućuje budućnost. Ne kaže da On šalje nejasne zagonetke koje će ljudi vekovima rastezati i prilagođavati svakom mogućem ratu. Ne kaže da ostavlja mutne simbole da bi se čovek igrao tumačenja. On kaže: „Ja javljam otpočetka šta će biti.“ To znači da je Bog jedini apsolutni Gospodar budućnosti. On ne nagađa. On ne eksperimentiše. On ne koristi senzaciju. On zna.
I upravo je to ogromna razlika između Boga i svih lažnih proroka sveta. Nostradamus je ostao poznat po zagonetnim i gotovo nerazumljivim katrenima, čija se popularnost održava upravo zato što su dovoljno nejasni da ih ljudi mogu povezivati sa raznim događajima. Britannica baš to ističe: njegova „predviđanja“ bila su opšta i dovoljno neodređena da ih tumači naknadno vezuju za brojne krize i katastrofe. A za Baba Vangu se takođe navodi da ne postoje poznati pouzdani pisani zapisi njenih navodnih proročanstava, i da su joj mnoga predviđanja pripisivana tek kasnije, često preko sledbenika i medijskih interpretacija.
Zato nije dovoljno da neko zvuči tajanstveno da bi bio prorok. Nije dovoljno da neko bude popularan da bi bio glasnik Božji. Nije dovoljno ni da se neka mutna rečenica učini sličnom nekom događaju, jer lažna proročanstva često žive upravo od naknadnog prilagođavanja. Posle svake velike krize ljudi traže stare reči koje mogu da nalepe na novu katastrofu, i tako strah dobija svoje „dokaze“, a duša ostaje bez istine. Ali Bog nije Bog konfuzije. Njegova reč nije igra nagađanja. Njegova objava ima moralni, duhovni i spasonosni cilj.
U 5. Mojsijevoj Bog daje merilo:
„Što bi prorok rekao u ime Gospodnje, pa se ne zbude i ne navrši se, to je reč koje nije rekao Gospod; nego je iz obesti rekao onaj prorok; ne boj ga se.“
(5. Mojsijeva 18,22)
Kako je ovo moćna i oslobađajuća reč za naše vreme. Bog kao da govori: ne boj se svakoga ko govori o budućnosti. Ne drhti pred svakim mračnim glasom. Ne klanjaj se svakom senzacionalnom naslovu. Ne veruj svakome ko tvrdi da ima tajnu mapu poslednjih događaja. Proveri. Razlikuj. Gledaj po meri Božje reči.
A još jasnije Bog upozorava svoj narod:
„Neka se ne nađe u tebe… vračar, ni onaj koji gata po zvezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik,
Ni bajalac, ni koji se dogovara sa zlim dusima, ni opsenar, ni koji pita mrtve.
Jer je gad pred Gospodom ko god tako čini.“
(5. Mojsijeva 18,10-12)
Ovo nije starozavetna sitnica. Ovo je trajno načelo. Bog zna da čovek u vreme krize postaje posebno ranjiv. Kada se narod plaši rata, kada strepi za decu, kada se pita šta će biti sa svetom, tada se javlja iskušenje da se uteha traži na zabranjenom mestu, da se budućnost traži kod pogrešnih izvora, da se neizvesnost olakša slušanjem onih koji tvrde da imaju poseban uvid u sudbinu sveta. Ali Bog kaže: nemoj tamo. Ne zato što On nešto skriva od tebe, nego zato što te čuva od obmane.
Zato prorok Isaija pita:
„I kad vam reku: Pitajte vračare i gatare, koji šapću i mrmljaju, recite: ne treba li narod da pita Boga svojega? Hoće li za žive pitati mrtve?
Zakon i svedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore.“
(Isaija 8,19-20)
Kako ova reč snažno udara baš na naš savremeni trenutak. Kada naslovi viču da se ostvarilo „najmračnije proročanstvo“, vera odgovara: ne treba li narod da pita Boga svojega? Kada svet povezuje rat sa Baba Vangom i Nostradamusom, crkva odgovara: zakon i svedočanstvo tražite. Kada mediji hrane tamu, Božji narod traži zoru u Božjoj reči.
I ovde dolazimo do još jedne važne istine: biblijski proroci nisu bili nalik ovim popularnim figurama iz narodne i medijske mistike. Nisu ostavljali zagonetne i rastegljive slike da bi vekovi kasnije svako u njima pronašao ono što želi. Nisu živeli od svoje misterioznosti. Nisu hranili radoznalost mase. Nisu gradili reputaciju na neproverljivim predanjima. Biblijski proroci bili su ljudi koje je Bog pozvao, lomio, čistio i slao, i njihova poruka nije bila samo: „ovo će se desiti“, nego još više: „pokajte se, vratite se Bogu, spremite se, živite sveto, verujte Gospodu.“
Apostol Petar kaže:
„I imamo najpouzdaniju proročku reč, i dobro činite što pazite na nju kao na videlo koje svetli u tamnom mestu, dokle dan ne osvane i Danica se ne rodi u srcima vašim.
I ovo najpre znajte da nijedno proroštvo knjige ne biva po svome kazivanju;
Jer nikad proroštvo ne bi od čovečije volje, nego naučeni od Svetoga Duha govoriše sveti Božji ljudi.“
(2. Petrova 1,19-21)
Tu je centar svega: najpouzdanija proročka reč. Ne najuzbudljivija. Ne najmračnija. Ne najmističnija. Nego najpouzdanija. To je ono što duši treba u kriznim vremenima. Ne nova doza straha, nego pouzdanost. Ne mutna slutnja, nego svetlost. Ne senzacija, nego istina.
Zato kada čujemo rečenicu: „Svet će goreti, kraj civilizacije je blizu“, mi kao hrišćani možemo reći dve stvari istovremeno. Prvo, da, svet zaista ide ka velikim potresima, i Biblija nas ne uspavljuje lažnim optimizmom, nego otvoreno govori o ratovima, nemirima, duhovnoj obmani, moralnom padu i poslednjim krizama istorije. Drugo, ne, naš pogled na to nećemo graditi na Baba Vangi, Nostradamusu i medijskim konstrukcijama, nego na Hristu i Njegovoj reči.
Sam Gospod Isus kaže:
„A čućete ratove i glasove o ratovima. Pazite, ne plašite se; jer treba to sve da bude; ali još nije tada pošljedak.“
(Matej 24,6)
Kako je ovo uravnoteženo. Isus ne poriče potrese. On ne govori da će sve biti lako. On ne zatvara oči pred istorijom. Ali kaže: „Pazite, ne plašite se.“ To je reč koja ruši logiku senzacionalističkih naslova. Mediji hoće da se plašiš. Hristos hoće da budeš budan, ali ne i prestravljen. Svet hoće da te parališe. Hristos hoće da te pripremi. Svet te gura u teskobu. Hristos te vodi u poverenje.
U tome je razlika između lažnog i pravog proroštva. Lažno proroštvo uznemiri, ali ne spasi. Zaintrigira, ali ne preobrazi. Uplaši, ali ne vodi Hristu. Pravo proroštvo probudi, opomene, razotkrije greh, otvori oči i usmeri dušu ka Bogu.
Prorok Amos zato kaže:
„Jer Gospod Gospod ne čini ništa ne otkrivši tajne svoje slugama svojim prorocima.“
(Amos 3,7)
Bog, dakle, nije ostavio svoj narod bez svetlosti. Ali svetlost nije dao u okultizmu. Nije dao u misticizmu narodnih proročica. Nije dao u astrolozima i zagonetnim katrenima. Dao ju je u svojoj objavljenoj reči. Zato onaj ko želi da razume vreme u kome živi ne treba najpre da ide ka medijskim senzacijama, nego ka Danilu, ka Otkrivenju, ka rečima Hristovim, ka prorocima Božjim koji su govorili naučeni od Svetoga Duha.
I još nešto mora snažno da se kaže: problem ovakvih naslova nije samo u tome što su preterani, nego što čoveka duhovno usmeravaju na pogrešnu adresu. Čovek se ne pita više: „Šta Bog govori?“ nego: „Šta je rekla Baba Vanga?“ Ne pita: „Kako da budem spreman pred Gospodom?“ nego: „Da li se ostvarilo najmračnije proročanstvo?“ Ne pita: „Da li sam pomiren sa Bogom?“ nego: „Koja je zemlja sledeća?“ I tako se srce polako odvaja od pokajanja i vere, a ulazi u zavisnost od novih vesti, novih strahova i novih tumačenja.
Ali Gospod Isus nije došao da nas učini zavisnicima od panike. Došao je da nas oslobodi. On kaže:
„I sad vam kazah pre nego se zbude, da verujete kad se zbude.“
(Jovan 14,29)
To je smisao Božjeg proroštva: da verujete. Ne da paničite. Ne da nagađate. Ne da jurite svaku novu senzaciju. Nego da verujete. Da se srce učvrsti. Da duša zna kome pripada. Da čovek može da stoji i onda kada se trese sve oko njega.
Zato je poruka ove propovedi jasna. Da, svet može goreti od ratova, mržnje, pohlepe, osvete i političkog ludila. Da, civilizacija bez Boga ide putem samorazaranja. Da, poslednje vreme je vreme ozbiljnih opomena. Ali ne, istina o tome ne dolazi iz usta Baba Vange i Nostradamusa. Ne, sigurnost se ne nalazi u medijskim naslovima. Ne, duhovna priprema ne počinje čitanjem mutnih „predskazanja“, nego pokajanjem pred Bogom, otvaranjem Biblije i prihvatanjem Hrista kao Spasitelja i Gospoda.
Jer samo Bog zna budućnost. Samo On vidi kraj od početka. Samo Njegova reč ostaje kada sve drugo pada. Samo Njegovi proroci govore istinu koja ne služi senzaciji, nego spasenju.
I zato na kraju ne treba da nas najviše potrese pitanje: „Da li se ostvarilo najmračnije proročanstvo?“ Nego ovo: da li smo mi spremni za susret sa Bogom? Jer ono što će na kraju odlučiti sudbinu čoveka neće biti da li je pročitao dovoljno naslova, nego da li je čuo glas Božji; neće biti da li je pratio svetske panike, nego da li je verovao Hristu; neće biti da li je znao svaku teoriju o kraju, nego da li je bio pomiren sa Onim koji dolazi.
Zato neka nam u srcu ostanu Hristove reči:
„Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći.“
(Matej 24,35)
Naslovi će proći. Medijske buke će proći. Lažni proroci će proći. Strašne interpretacije će proći. Baba Vanga će proći. Nostradamus će proći. Civilizacije će proći. Ali reči Hristove neće proći. I zato je mudrost poslednjih dana da se ne držimo za ono što trese čoveka, nego za ono što ga spasava.
Amen.
Autor: mr Zoran Marcikić
Izdvajamo:
UN Agenda 2030 i centralizacija moći
