Žrtva svagdašnja: Hristova služba koja nikada ne prestaje
Šta znači „svagdašnja“ kod proroka Danila
Kada otvorimo proročku knjigu proroka Danila i dođemo do osmog, jedanaestog i dvanaestog poglavlja, susrećemo jedan neobičan i na prvi pogled težak izraz, „žrtva svagdašnja“, koji je vekovima privlačio pažnju proučavalaca Biblije, jer Danilo govori o sili koja će se uzvisiti protiv Boga, dotaći ono što pripada svetinji i „oduzeti svagdašnju“, zbog čega se prirodno nameće pitanje šta ta „svagdašnja“ zapravo predstavlja, šta je moglo biti oduzeto i, što je za nas još važnije, kakve veze drevna služba izraelske svetinje ima sa Hristom i Njegovim delom spasenja posle Golgote, vaskrsenja i vaznesenja na nebo.
U hebrejskom tekstu Danila pojavljuje se reč tamid, koja znači „stalno“, „svagdašnje“, „neprekidno“, odnosno nešto što traje i redovno se odvija, dok sama reč „žrtva“, iako se nalazi u mnogim prevodima, zapravo nije deo izvornog izraza, već je dodata zato što je tamid u starozavetnom kontekstu bio tesno povezan sa stalnom službom svetinje, sa jutarnjom i večernjom žrtvom, sa kadom koji se prinosio pred Bogom, sa svetiljkama koje su gorele i sa svešteničkom službom koja je iz dana u dan svedočila da grešan čovek ne može sam stati pred svetoga Boga, ali da je Bog obezbedio put oproštenja, pomirenja i povratka u zajednicu sa Sobom.
Starozavetna svetinja kao slika Hrista
Čitav sistem starozavetne svetinje bio je, međutim, mnogo više od skupa religioznih obreda jednog drevnog naroda, jer su oltar, žrtva, krv, sveštenik i svetinja predstavljali veliki proročki jezik kojim je Bog unapred govorio o Hristu, pa zato životinja koja je umirala nije mogla sama po sebi ukloniti greh, kao što Poslanica Jevrejima jasno kaže da „krv junčija i jarčija ne može uzeti grijeha“ (Jevrejima 10,4), nego je svaka žrtva pokazivala prema danu kada će doći pravo Jagnje, svaki sveštenik prema pravom Prvosvešteniku, svaka prolivena krv prema krvi Sina Božjeg, a zemaljska svetinja prema mnogo većoj nebeskoj stvarnosti u kojoj će Hristos nastaviti svoje delo za čoveka.
Jagnje Božje i ispunjenje na Golgoti
Zbog toga reči Jovana Krstitelja, izgovorene kada je ugledao Isusa kako mu dolazi, dobijaju ogromno značenje: „Gle, Jagnje Božije koje uze na se grijehe svijeta“ (Jovan 1,29), jer se u toj jednoj rečenici susreću vekovi starozavetnih žrtava i njihovo konačno ispunjenje, pošto je došao Onaj na koga je svako nevino jagnje pokazivalo, došao je Onaj čija krv zaista može očistiti čoveka od greha i došao je Onaj čija žrtva neće morati da bude ponavljana iz dana u dan, iz godine u godinu i iz generacije u generaciju.
Kada je Isus umro na Golgoti, nešto se završilo zauvek, što je Bog na dramatičan način pokazao kada se zavesa jerusalimskog hrama „razdrije nadvoje od gornjega kraja do donjega“ (Matej 27,51), jer je smrt Hrista označila ispunjenje sistema životinjskih žrtava koji je vekovima unapred pokazivao prema Njegovoj smrti, pa više nije bilo potrebno prinositi jagnje kada je umrlo Jagnje Božje, nije više bila potrebna krv životinja kada je prolivena Hristova krv i nije više bilo potrebno ostajati kod senke kada je došla stvarnost na koju je ta senka ukazivala.
Jedna, savršena i neponovljiva žrtva
Upravo zbog toga Poslanica Jevrejima toliko snažno naglašava da je Hristova žrtva jedna, savršena, dovoljna i neponovljiva, govoreći da je On to učinio „jednom, prinesavši samoga sebe“ (Jevrejima 7,27), da smo „osvećeni prinosom tijela Isusa Hrista jednom“ (Jevrejima 10,10) i da je On, „prinesavši jedinu žrtvu za grijehe“, seo s desne strane Bogu (Jevrejima 10,12), čime Sveto pismo uklanja svaku mogućnost da Hristovu žrtvu razumemo kao događaj koji se mora neprestano ponavljati, obnavljati ili dopunjavati nekim drugim žrtvama i ljudskim zaslugama.
Golgota se ne ponavlja, jer je cena plaćena jednom zauvek, Hristova krv ne mora ponovo biti prolivena, Njegova žrtva ne zahteva dodatak, a čovek svojim delima, obredima, zaslugama ili religioznim dostignućima ne može dopuniti ono što je Sin Božji već savršeno izvršio kada je na krstu izgovorio veličanstvene reči: „Svrši se!“
Žrtva je završena, ali služba se nastavlja
Međutim, činjenica da je Hristova žrtva završena ne znači da je završena i sva Njegova služba za čoveka, i upravo ovde dolazimo do jedne od najvažnijih istina koju simbolika „svagdašnje“ otvara pred nama: Hristova žrtva je završena, ali Njegova prvosveštenička služba nije, jer Onaj koji je umro nije ostao u grobu, nego je vaskrsao, vazneo se na nebo i sada služi kao naš veliki Prvosveštenik pred Ocem.
Poslanica Jevrejima zato kaže: „Imamo takovoga poglavara svešteničkoga koji sjede s desne strane prijestola veličine na nebesima; koji je sluga svetinjama i istinitoj skiniji, koju načini Gospod, a ne čovjek“ (Jevrejima 8,1–2), čime naš pogled sa zemaljskog hrama podiže prema nebeskoj svetinji i pokazuje da se plan spasenja ne završava samo činjenicom da je Hristos nekada umro za nas, nego obuhvata i veličanstvenu sadašnju stvarnost da vaskrsli Hristos danas stoji pred Ocem kao naš Prvosveštenik, Zastupnik i Posrednik.
Zato su možda najlepše reči koje mogu objasniti novozavetnu stvarnost „svagdašnje“ upravo one iz Jevrejima 7,25, gde se za Hrista kaže da „može vavijek spasti one koji kroza nj dolaze k Bogu, kad svagda živi da se može moliti za njih“, jer je žrtva prinesena jednom, ali Posrednik živi zauvek, krv je prolivena jednom, ali njene zasluge nikada ne prestaju da važe, Golgota se nikada neće ponoviti, ali Hristos nikada neće prestati da bude Spasitelj i Prvosveštenik svoga naroda.
Šta zaista znači „oduzimanje svagdašnje“
Upravo u tom svetlu treba pažljivo čitati Danilove reči da će određena sila „uzeti svagdašnju“ i dotaći svetinju, jer Danilo 8,11 govori da je mali rog „uzeo svagdašnju“, zatim se u trinaestom stihu postavlja pitanje: „Dokle će trajati ta utvara za svagdašnju… da se gazi svetinja?“, da bi odgovor došao u sledećem stihu: „Do dvije tisuće i tri stotine dana i noći; onda će se svetinja očistiti“ (Danilo 8,14), što pokazuje da su „svagdašnja“, svetinja i velika proročka borba međusobno duboko povezane.
Ali tada nastaje jedno veoma važno pitanje: kako neka zemaljska sila može oduzeti Hristovu službu ako je Hristos na nebu? Nijedan čovek, nijedna država, nijedno carstvo i nijedan religiozni sistem ne mogu otići na nebo, skinuti Hrista sa prestola, poništiti Njegovu smrt, izbrisati zasluge Njegove krvi ili fizički sprečiti Njegovu službu pred Ocem, pa zato „oduzimanje svagdašnje“ ne treba razumeti kao stvarno zaustavljanje Hristove nebeske službe, nego kao zamračivanje, prisvajanje i zamenjivanje istine o toj službi pred ljudima.
Drugim rečima, Hristos može nastaviti da bude Posrednik na nebu, dok se čoveku na zemlji govori da mu je potreban neki drugi posrednik; Hristos može ostati jedini Prvosveštenik, dok ljudi uspostavljaju zemaljske strukture koje sebi pripisuju funkcije koje pripadaju Njemu; Hristova žrtva može ostati potpuno dovoljna, dok se u čovekovu svest uvodi ideja da je toj žrtvi potrebno nešto dodati; Hristos može ostati jedini izvor oproštenja i spasenja, dok čovek svoju sigurnost počinje da traži u ljudskom autoritetu, obredu, instituciji ili sopstvenim zaslugama.
Jedan Posrednik, jedan Prvosveštenik, jedna žrtva
U tome se otkriva duboka hristocentrična priroda Danilovog proročanstva, jer velika borba nije samo sukob carstava, političkih sistema i istorijskih sila, nego mnogo dublje pitanje ko ima pravo da stoji između Boga i čoveka, a Novi zavet na to pitanje daje odgovor koji ne može biti jasniji: „Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovjek Hristos Isus“ (1. Timotiju 2,5).
Jedan Posrednik znači da čovek ne mora tražiti drugog posrednika da bi došao Hristu, jer upravo je Hristos Posrednik kroz koga dolazimo Ocu; jedan Prvosveštenik znači da konačna sigurnost oproštenja ne počiva u ljudskom autoritetu, nego u Njemu; jedna savršena žrtva znači da nijedna druga žrtva za greh nije potrebna, jer, kako kaže Poslanica Jevrejima, „gdje je oproštenje ovijeh, ondje više nema priloga za grijehe“ (Jevrejima 10,18).
Ako neprijatelj ne može ukloniti Hrista sa neba, onda će pokušati da ga ukloni iz čovekovog pogleda; ako ne može poništiti Golgotu, pokušaće da zamagli njeno značenje; ako ne može zaustaviti Hristovo posredovanje, pokušaće čoveka da ubedi da mu je potreban drugi put do Boga, jer istinu nije uvek potrebno otvoreno uništiti da bi izgubila svoje mesto u životu čoveka: ponekad je dovoljno zakloniti je tradicijom, zameniti ljudskim autoritetom ili joj dodati toliko drugih stvari da Hristos, iako se formalno i dalje spominje, više ne ostane u samom središtu vere.
Čovek zato može biti veoma religiozan, a ipak izgubiti iz vida Hrista; može imati hramove, obrede, tradiciju i razvijenu teologiju, a ipak svoju sigurnost graditi na ljudima; može mnogo govoriti o Bogu, a malo živeti od Hristove milosti; može poznavati proročanstva, a ipak promašiti Onoga prema kome sva prava proročanstva vode, zbog čega poziv Poslanice Jevrejima ostaje presudan: „Gledajući na načelnika vjere i svršitelja Isusa“ (Jevrejima 12,2).
Lična primena: gde tražim spasenje
Upravo ovde velika proročka tema postaje veoma lična, jer pitanje „svagdašnje“ više nije samo pitanje šta se događalo u istoriji, nego i pitanje gde ja danas tražim oproštenje, sigurnost i spasenje, posebno onda kada sagrešim, kada me savest osuđuje, kada shvatim koliko sam slab ili kada pomislim da sam otišao predaleko od Boga, a odgovor Jevanđelja nije da pokušam prvo sam sebe da popravim kako bih postao dostojan Hrista, nego da upravo takav dođem Njemu, jer Jovan kaže: „Ako ko sagriješi, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista pravednika“ (1. Jovanova 2,1).
Mi se, dakle, ne spasavamo gledajući u sebe, snagu svoje vere, veličinu svojih dela ili savršenstvo svog pokajanja, nego gledajući u Hrista, jer nas ne spasava savršenstvo našeg dostignuća, nego savršenstvo Njegove žrtve, ne spasava nas ono što smo mi učinili za Boga, nego ono što je Bog učinio za nas u Hristu, i upravo zbog toga Poslanica Jevrejima poziva svakog grešnika da „slobodno pristupi prijestolu blagodati, da primi milost i nađe blagodat za vrijeme kad mu zatreba pomoć“ (Jevrejima 4,16).
Poruka nade koja ostaje
Poruka Danilove „svagdašnje“ zato na kraju nije poruka straha, nego velika poruka nade, jer zemaljska carstva dolaze i prolaze, političke i religiozne sile nastaju i nestaju, ljudski sistemi pokušavaju da prisvoje autoritet koji im ne pripada, istina može biti zamračena i pogled čoveka može biti skrenut sa neba prema zemlji, ali postoji nešto što nijedna sila u istoriji nije uspela niti će ikada uspeti da promeni: Hristos je još uvek naš Prvosveštenik, Njegova žrtva nije izgubila vrednost, Njegova krv nije izgubila silu, Njegovo posredovanje nije prestalo i Njegova milost nije iscrpljena.
Zato, kada govorimo o „svagdašnjoj“, treba da vidimo veliki put koji počinje u starozavetnoj svetinji, prolazi kroz Golgotu i završava pred Božjim prestolom na nebu, jer je zemaljska stalna služba bila senka, žrtve su pokazivale prema Hristu, krv prema Njegovoj krvi, sveštenik prema velikom Prvosvešteniku, a svetinja prema nebeskoj svetinji u kojoj se Hristos, kako kaže Jevrejima 9,24, pojavio „pred licem Božijim za nas“.
I možda su upravo te dve reči, „za nas“, najlepši zaključak cele ove velike proročke teme, jer Hristos nije samo ličnost iz prošlosti o kojoj čitamo, nije samo Učitelj čije reči citiramo niti samo mučenik čije smrti se sećamo, nego vaskrsli Gospod koji danas živi, posreduje, zastupa, prašta i spasava, zbog čega grešnik koji je pao može ponovo ustati, čovek opterećen krivicom može pronaći mir, onaj koji se udaljio može se vratiti i onaj koji nema nikakvu zaslugu može slobodno pristupiti prestolu milosti.
Zaključak: idi Hristu
Zato, ako si pao, idi Hristu; ako si sagrešio, idi Hristu; ako te savest osuđuje, idi Hristu; ako misliš da nisi dostojan, idi Hristu; ako nemaš ništa čime bi platio svoj dug, idi Hristu, jer upravo zbog toga postoji Spasitelj, upravo zbog toga je prinesena jedna savršena žrtva i upravo zbog toga imamo Prvosveštenika koji, prema veličanstvenim rečima Jevrejima 7,25, „može vavijek spasti one koji kroza nj dolaze k Bogu, kad svagda živi da se može moliti za njih“.
To je, na kraju, velika poruka „svagdašnje“: jedna žrtva, prinesena jednom zauvek; jedna krv, dovoljna za svaki greh koji se u pokajanju donese Bogu; jedan Prvosveštenik, Isus Hristos; jedan Posrednik između Boga i ljudi, Isus Hristos; jedan put prema Ocu, Isus Hristos; i jedna neprekidna nebeska služba koja nas podseća da naše spasenje od početka do kraja ne počiva u čoveku, instituciji, obredu ili našim zaslugama, nego jedino i potpuno u Njemu.
