Autor: mr Zoran Marcikić
Krv iz tvoje ruke…
U savremenom društvu često se može čuti misao da čovek treba da „gleda svoja posla“, da se ne meša u život drugih ljudi, da poštuje njihove izbore i da svako, na kraju krajeva, odgovara za sebe, a takav stav na prvi pogled može izgledati razumno, kulturno, tolerantno, pa čak i hrišćanski, naročito ako se njime želi sprečiti osuđivanje, ogovaranje, nametanje sopstvenih stavova i pokušaj kontrolisanja tuđe savesti. Zaista, hrišćanin nije pozvan da bude sudija tuđih motiva, da neprestano traži slabosti drugih ljudi, da se raduje njihovim padovima ili da sopstveno mišljenje proglašava Božjom voljom. Međutim, između osuđivanja čoveka i upozoravanja čoveka iz ljubavi postoji ogromna razlika, jer Sveto pismo nigde ne predstavlja ravnodušnost prema duhovnoj propasti drugoga kao vrlinu. Naprotiv, od prvih do poslednjih stranica Biblije provlači se velika istina da smo, iako svako lično odgovara Bogu za svoje odluke, istovremeno pozvani da nosimo terete jedni drugih, da opominjemo, ohrabrujemo, vraćamo zalutale, svedočimo onima koji ne poznaju Boga i, iznad svega, upućujemo ljude na Hrista.
Stražar koji je video mač
Jedna od najsnažnijih slika te odgovornosti nalazi se u knjizi proroka Jezekilja, gde Bog proroka postavlja za stražara i govori mu:
„Kad rečem bezbožniku: Poginućeš, a ti ga ne opomeneš i ne progovoriš da odvratiš bezbožnika od bezbožnoga puta njegova, da bi ga sačuvao u životu, onaj će bezbožnik poginuti sa svoga bezakonja; ali ću krv njegovu iskati iz tvoje ruke“ (Jezekilj 3,18).
Ove reči ne znače da jedan čovek može spasiti drugoga, jer spasenje pripada Bogu i nijedan propovednik, pastor, roditelj, prijatelj ili brat ne može proizvesti obraćenje u tuđem srcu, ali znače da čovek kome je poverena istina ima odgovornost da tu istinu ne sakrije onda kada ona drugome može pokazati put života. Stražar nije odgovoran da zaustavi neprijateljsku vojsku, ali jeste odgovoran da zatrubi kada vidi da se približava; nije odgovoran za odluku stanovnika grada nakon što su čuli upozorenje, ali jeste odgovoran ako vidi opasnost i ćuti. Zato Bog istu misao ponavlja u Jezekilju 33, naglašavajući da će krv onoga koji nije bio upozoren tražiti iz ruke stražara koji je video mač, ali nije zatrubio.
Ravnodušnost nije tolerancija
Upravo ovde postaje jasno zašto hrišćanska ljubav ne može biti ravnodušna. Ako vidimo čoveka koji nesvesno ide prema provaliji, niko razuman neće nazvati ljubavlju stav: „To je njegov život, neću se mešati.“ Ako dete istrči na prometan put, nećemo njegovo pravo na izbor staviti iznad njegove potrebe da bude upozoreno i spašeno, nego ćemo viknuti, potrčati i učiniti sve što možemo da sprečimo tragediju. Činimo to upravo zato što nam je stalo. Ako ovo razumemo kada je u pitanju fizički život, koliko više bi trebalo da razumemo kada je u pitanju duhovni život čoveka, njegova savest, odnos sa Bogom i večna sudbina. Ravnodušnost ponekad može izgledati kao tolerancija, ali ljubav koja vidi propast i ne pokušava da pomogne teško može biti nazvana biblijskom ljubavlju.
Opomena duhom krotosti
Zato apostol Pavle piše:
„Braćo! ako i upadne čovjek u kakav grijeh, vi duhovni ispravljajte takvoga duhom krotosti, čuvajući sebe da i ti ne budeš iskušan“ (Galatima 6,1).
U ovoj jednoj rečenici nalazi se gotovo čitava teologija hrišćanske opomene. Pavle ne kaže da ignorišemo pad brata, ali isto tako ne dozvoljava da mu pristupimo sa osećanjem moralne superiornosti; on kaže da ga ispravljamo, ali „duhom krotosti“, svesni sopstvene slabosti i činjenice da i sami stojimo jedino zahvaljujući Božjoj milosti. Hrišćanska opomena, dakle, nikada ne bi trebalo da zvuči kao presuda čoveka koji sebe smatra boljim od onoga kome govori, nego kao pružena ruka čoveka koji zna koliko je i sam zavisan od Hrista. Cilj nije poniziti brata, nego ga pridobiti; nije pobediti u raspravi, nego pomoći čoveku; nije pokazati koliko smo mi u pravu, nego pokazati gde je put povratka.
„Dobio si brata svojega“
To je upravo smisao Hristovih reči:
„Ako li ti sagriješi brat tvoj, idi i pokaraj ga među sobom i njim samim; ako te posluša, dobio si brata svojega“ (Matej 18,15).
Izraz „dobio si brata svojega“ otkriva srce čitavog procesa. Hristov cilj nije javno poniženje grešnika, nego njegovo vraćanje; nije uništenje, nego obnova; nije dokazivanje sopstvene pravednosti, nego spasenje čoveka. Zbog toga način na koji izgovaramo istinu može biti gotovo jednako važan kao i sama istina koju izgovaramo, jer se istina može koristiti kao svetlost koja pokazuje put, ali se može zloupotrebiti i kao kamen kojim ćemo nekoga udariti. Apostol Pavle zato govori o „istini u ljubavi“ (Efescima 4,15), spajajući dve stvarnosti koje čovek često razdvaja: istinu bez ljubavi, koja lako postaje surovost, i ljubav bez istine, koja lako postaje sentimentalnost i ravnodušno dopuštanje čoveku da ostane u zabludi.
Utelovljenje kao odgovor na izgubljenost
Najveći dokaz da ljubav ne može ravnodušno posmatrati propast drugoga jeste sam dolazak Isusa Hrista u telo. Čitavo Jevanđelje predstavlja Božji odgovor na izgubljenost čoveka. Bog nije ostao udaljen od sveta govoreći da su ljudi sami izabrali greh i da sada treba sami da snose njegove posledice, nego je u Hristu ušao u ljudsku istoriju, u našu patnju, smrtnost, otuđenost i tragediju greha.
„Jer Bogu tako omilje svijet da je i Sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni“ (Jovan 3,16).
Utelovljenje je, između ostalog, veličanstvena objava činjenice da je Bogu stalo do izgubljenog čoveka, a Golgota je krajnji dokaz koliko mu je stalo. Hristos nije došao zato što je čovek zaslužio da bude tražen, nego zato što ljubav traži izgubljenoga; nije došao samo da govori o Božjoj ljubavi, nego da tu ljubav pokaže sopstvenim životom i smrću.
Bog kroz Jezekilja pita: „Eda li je meni milo da pogine bezbožnik? govori Gospod Gospod, a ne da se odvrati od putova svojih i bude živ?“ (Jezekilj 18,23), dok apostol Petar govori da Gospod „neće da ko pogine, nego svi da dođu u pokajanje“ (2. Petrova 3,9). Kada je Isus gledao Jerusalim koji će ga odbaciti, nije hladno konstatovao da su ljudi sami izabrali svoju sudbinu, nego je plakao nad gradom. Kada je susretao grešnike, prilazio im je; kada je video izgubljene, tražio ih je; kada je video bolesne, doticao ih je; kada je video zabludu, razotkrivao ju je; kada je video religiozno licemerstvo, govorio je protiv njega; a kada je na kraju visio na krstu, molio se čak i za svoje neprijatelje. Ako je takvo srce Hrista, onda čovek u kome živi Hristov Duh ne može izgraditi životnu filozofiju na rečenici: „Nije me briga, neka svako gleda sebe.“
„Zar sam ja čuvar brata svojega?“
Još na početku biblijske istorije Bog postavlja Kajinu pitanje koje se, na neki način, proteže kroz čitavo Sveto pismo: „Gdje ti je brat Avelj?“ Kajin odgovara: „Ne znam; zar sam ja čuvar brata svojega?“ (1. Mojsijeva 4,9). U tom pitanju krije se filozofija grešnog čoveka: kakve veze moj brat ima sa mnom, zašto bih se ja osećao odgovornim za njega, zašto bih nosio njegov teret? Međutim, ostatak Biblije predstavlja snažan odgovor na Kajinovo pitanje. Da, u određenom smislu jesmo čuvari jedni drugih, ne tako što ćemo upravljati tuđom savešću ili donositi odluke umesto drugoga, nego tako što nećemo biti ravnodušni prema njegovom dobru. Pavle zato kaže: „Niko da ne gleda što je njegovo, nego svaki da gleda što je drugoga“ (Filibljanima 2,4), a zatim: „Nosite bremena jedan drugoga, i tako ćete ispuniti zakon Hristov“ (Galatima 6,2). Jakov ide toliko daleko da svoju poslanicu završava rečima: „Braćo! ako ko od vas zađe s puta istine, i obrati ga ko, neka zna da će onaj koji obrati grešnika s krivoga puta njegova spasti dušu od smrti i pokriti mnoštvo grijeha“ (Jakov 5,19–20).
Prvo brvno, pa trun
Ipak, upravo na ovom mestu potrebna je velika duhovna ravnoteža, jer čovek može postati toliko zaokupljen tuđim gresima da više ne vidi sopstvene. Hristove reči o brvnu i trunu nisu poziv na ravnodušnost, nego upozorenje protiv licemerne opomene. Isus kaže: „Izvadi najprije brvno iz oka svojega, pa ćeš onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svojega“ (Matej 7,5). On ne kaže da trun u bratovom oku treba zauvek ostaviti tamo, nego najpre zahteva lično pokajanje, samopreispitivanje i poniznost. Pre nego što govorim drugome o njegovom grehu, moram dozvoliti Bogu da govori meni o mom; pre nego što pozovem drugoga na pokajanje, sam moram živeti život pokajanja; pre nego što ukažem na njegovu slabost, moram biti svestan svoje. Tek tada opomena prestaje da bude izraz duhovnog ponosa i postaje čin ljubavi.
Odgovornost onoga koji propoveda
Posebna težina ove odgovornosti počiva na onima kojima je poverena služba propovedanja. Pavle Timotiju ne govori da svoju poruku prilagođava raspoloženju slušalaca, nego mu nalaže:
„Propovijedaj riječ, nastoj u dobro vrijeme i u nevrijeme, pokaraj, zaprijeti, umoli sa svakijem snošenjem i učenjem“ (2. Timotiju 4,2).
Propovednik nije pozvan da govori samo ono što će biti prihvaćeno, da meri istinu prema aplauzu ili da izbegava neprijatne delove Božje reči zato što bi mogli izazvati protivljenje. On je pozvan da bude veran Hristu i Svetom pismu, ali da tu vernost pokazuje Hristovim karakterom, sa strpljenjem, poniznošću, saosećanjem i dubokom željom za spasenjem ljudi.
Upravo zbog toga Pavlove reči starešinama iz Efesa nose ogromnu težinu: „Zato vam svjedočim u današnji dan da sam ja čist od krvi sviju; jer ne izostavih da pokažem volju Božiju“ (Dela 20,26–27). Pavle se očigledno oslanja na starozavetnu sliku stražara. On ne tvrdi da je uspeo da obrati svakoga kome je propovedao, niti da su svi prihvatili njegovu poruku, nego da je izvršio odgovornost koja mu je bila poverena: nije prećutao ono što je trebalo da bude izgovoreno. Propovedao je blagodat, ali je govorio i o pokajanju; objavljivao je oproštenje, ali je razotkrivao i greh; govorio je o Hristovoj ljubavi, ali nije zbog toga relativizovao istinu. Njegova savest bila je mirna ne zato što su ga svi poslušali, nego zato što je svima objavio ono što mu je Bog poverio.
Zašto je meni to lični poziv
Kao pastor i propovednik upravo u tome vidim jedan od najdubljih razloga i smisla svog poziva. Ne mogu službu posmatrati samo kao profesiju, javni nastup, teološko obrazovanje ili prenošenje religioznih informacija. Ako mi je Bog dao mogućnost da govorim ljudima, ako mi je poverio propovedanje Jevanđelja, onda osećam odgovornost da ljude upućujem na Hrista i istinu njegove Reči, ali isto tako i da ukažem na ono što nije istina, ne zato što želim da pobedim nekoga u raspravi ili da ponizim čoveka koji misli drugačije, nego zato što verujem Hristovim rečima: „I poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti“ (Jovan 8,32). Ako verujem da istina oslobađa, onda ne mogu zabludu nazvati nevažnom; ako verujem da Hristos spasava, onda ne mogu biti ravnodušan prema čoveku koji ga ne poznaje; ako verujem da je Jevanđelje „sila Božija na spasenje svakome koji vjeruje“ (Rimljanima 1,16), onda je prirodno da želim da ga objavljujem.
Lekar koji prećuti dijagnozu
Ukazivanje na ono što nije istina zato samo po sebi nije suprotno ljubavi. Pitanje je iz kog motiva to činimo i na koji način. Lekar koji otkrije ozbiljnu bolest ne pokazuje ljubav prema pacijentu ako, iz straha da ga ne uznemiri, odluči da mu ništa ne kaže. Njegova je odgovornost da saopšti istinu, ali da je saopšti sa saosećanjem i istovremeno pokaže mogućnost lečenja. Tako i hrišćanska propoved ne govori o grehu da bi čoveka gurnula u očajanje, nego da bi mu pokazala potrebu za Spasiteljem; ne razotkriva laž da bi čoveka ostavila bez oslonca, nego da bi ga dovela do istine; ne govori o tami zato što je fascinirana tamom, nego zato što želi da pokaže svetlost. Hrišćanska poruka nikada se ne završava rečenicom: „Ti si grešnik“, nego pozivom: „Evo Jagnjeta Božijega koje uze na se grijehe svijeta“ (Jovan 1,29).
Kada ćutanje više nije ljubav
Zbog toga prava ljubav ponekad mora imati hrabrosti da kaže: „Brate, ovo nije dobro.“ Postoje trenuci kada ljubav treba da sluša, trenuci kada treba da zagrli, trenuci kada treba da ćuti i plače zajedno sa čovekom, ali postoje i trenuci kada ćutanje više nije ljubav. Tada je potrebno reći istinu, ne sa visine, nego sa suzama; ne kao sudija, nego kao brat; ne da bismo čoveka udaljili, nego da bismo ga vratili. Mnogo je lakše ćutati da se nikome ne zamerimo, mnogo je lakše govoriti samo ono što ljudi vole da čuju, mnogo je lakše izgraditi propovedničku službu u kojoj nikada nikoga nećemo uznemiriti, ali proroci nisu tako živeli, apostoli nisu tako propovedali, niti je Hristos tako postupao.
Granice moje odgovornosti
Istovremeno, moramo jasno priznati granice svoje odgovornosti. Hrišćanin nije odgovoran da drugoga prisili da prihvati istinu. Vera koja je nametnuta više nije vera, a ljubav koja oduzima slobodu prestaje da bude ljubav. Moja odgovornost jeste da govorim; nije moja odgovornost da prisilim. Moja odgovornost je da posejem; Bog daje rast. Moja odgovornost je da pokažem put; čovek mora odlučiti hoće li njime krenuti. Moja odgovornost je da zatrubim kada vidim opasnost; ne mogu naterati stanovnike grada da poslušaju zvuk trube. Zato hrišćanska odgovornost prema drugome nikada ne ukida njegovu ličnu odgovornost pred Bogom.
Teret koji je istovremeno radost
Za propovednika je to istovremeno teret i velika radost. Nema veće radosti od gledanja čoveka koji upoznaje Hrista, od trenutka kada neko ko je dugo živeo u zabludi otkrije istinu Jevanđelja, kada čovek koji se udaljio od Boga ponovo počne da se moli, kada se razoreni život obnavlja, kada grešnik otkrije oproštenje i kada neko ko je izgubio nadu shvati da u Hristu postoji novi početak. Zato Pavle vernicima u Solunu govori: „Jer kakav je naš nad ili radost ili vijenac slave? Nijeste li i vi pred Gospodom našijem Isusom Hristom o njegovu dolasku? Jer ste vi naša slava i radost“ (1. Solunjanima 2,19–20). Smisao službe zato nije broj slušalaca, pregleda, aplauza ili priznanja, nego ljudi kojima je pokazano na Hrista.
„Gde ti je brat?“
Na kraju se ponovo vraćamo Božjem pitanju sa početka ljudske istorije: „Gde ti je brat?“ To pitanje ne dozvoljava ravnodušnost. Gde je brat koji je nekada verovao, a danas se udaljio? Gde je prijatelj koji nikada nije upoznao Hrista? Gde je čovek kome niko nije rekao da postoji oproštenje? Gde je onaj kome bi nekoliko iskrenih reči, izgovorenih sa ljubavlju i molitvom, možda promenilo pravac života? Ne možemo spasiti svakoga, ne možemo doneti odluku umesto bilo koga, ne možemo nositi tuđu odgovornost pred Bogom, ali možemo učiniti ono što je nama povereno: voleti, moliti se, svedočiti, upozoravati, ohrabrivati, podizati pale i pokazivati na Hrista.
Upravo Hristov dolazak predstavlja konačni odgovor na pitanje treba li da „gledamo samo svoja posla“. Sin Božji nije ostao u nebeskoj slavi ravnodušno posmatrajući izgubljeno čovečanstvo, nego je došao među nas, uzeo našu prirodu, nosio naš bol, tražio izgubljene, doticao odbačene, opominjao zalutale, plakao nad onima koji su ga odbacivali i na kraju dao sebe na krstu zato što mu je bilo stalo da čovek ne pogine, nego da ima život večni. Ako je Hristos takav, onda i njegov narod mora imati isto srce. Ako Hristos živi u nama, onda nam mora biti stalo do čoveka pored nas.
Molitva na kraju
Zato želim da moj život i moja služba imaju taj smisao: ako mi je Bog dao glas, želim njime govoriti o Hristu; ako mi je dao priliku da propovedam, želim govoriti istinu; ako mi je omogućio da nekoga upozorim, želim to učiniti sa ljubavlju, poniznošću i suzama, a ne osudom; ako vidim brata koji pada, želim mu pružiti ruku, a ne kamen. Ne želim da jednog dana pred Bogom shvatim da sam znao istinu, ali sam ćutao kada je trebalo govoriti, da sam video opasnost, ali nisam zatrubio, da sam mogao nekoga uputiti na Hrista, ali mi je bilo važnije da se nikome ne zamerim.
Jer na kraju neće biti najvažnije koliko smo znali, koliko smo puta pročitali Bibliju, koliko smo propovedi održali, koliko smo ljudi okupili niti koliko su nas ljudi cenili, nego jesmo li bili verni onome što nam je Bog poverio. Neka nam zato Bog podari mudrost da znamo kada treba govoriti, poniznost da znamo kako treba govoriti, ljubav koja će određivati zašto govorimo i hrabrost da ne ćutimo onda kada nas je On pozvao da govorimo. I neka na kraju našeg puta možemo zajedno sa apostolom Pavlom kazati da nismo izostavili da objavimo volju Božju, jer prava ljubav prema čoveku nikada se ne zadovoljava ravnodušnim posmatranjem njegove propasti, nego ga traži, poziva, opominje, nosi, moli za njega i, iznad svega, neprestano mu pokazuje na Onoga koji je došao da traži i spase ono što je izgubljeno, na Isusa Hrista.
Izdvajamo:
Veštačka inteligencija i Biblija
