Anatomija velike obmane
Autor: mr Zoran Marcikić
Uvod: neprijatelj čije je oružje obmana
Kada Biblija govori o đavolu, ona ga ne predstavlja kao grotesknu figuru iz srednjovekovne umetnosti, sa rogovima, repom i vilama u rukama, niti kao bezazleni simbol kojim se objašnjava tamna strana ljudske prirode, već kao stvarno duhovno biće, inteligentno, moćno i izuzetno lukavo, čija najveća snaga nije u otvorenom pokazivanju sile, nego u sposobnosti da prevari, da laž predstavi kao istinu, greh kao slobodu, neposlušnost kao emancipaciju, pobunu kao hrabrost, a Boga kao nekoga ko čoveku uskraćuje sreću. Upravo zato Isus za njega kaže da „ne stoji na istini, jer nema istine u njemu“ i da je „laža i otac laži“ (Jovan 8,44), dok ga Otkrivenje opisuje kao „staru zmiju, koja se zove đavo i sotona, koja vara sav vasioni svet“ (Otkrivenje 12,9). Ako bismo, dakle, želeli jednom rečju da opišemo osnovnu strategiju Sotone u velikom sukobu između dobra i zla, ta reč ne bi prvenstveno bila sila, nasilje ili strah, nego – obmana.
Možda je upravo zato jedna od njegovih najuspešnijih prevara u savremenom svetu ideja da on uopšte ne postoji. Čovek koji ne veruje da postoji neprijatelj neće ni paziti na njegove metode, neće prepoznavati njegove zamke i neće osećati potrebu da se od njih brani, zbog čega apostol Petar upozorava vernike: „Budite trezni i pazite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere“ (1. Petrova 5,8). Pavle ide još dalje kada kaže da „naš rat nije s krvlju i s telom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima pakosti ispod neba“ (Efescima 6,12), čime pokazuje da se iza vidljive istorije čovečanstva, njegovih sukoba, ideologija, iskušenja i moralnih padova odvija i mnogo dublji duhovni sukob. To ne znači da iza svakog problema treba tražiti neposredno demonsko delovanje, ali znači da je, prema biblijskom pogledu na svet, velika borba između istine i laži, Hrista i Sotone, stvarnost koju ozbiljan hrišćanin ne može jednostavno izbrisati iz svoje slike sveta.
Napad na Božji karakter
Još od samog početka Sotona ne pokušava samo da sakrije sopstveni identitet nego i da promeni sliku o Božjem karakteru, predstavljajući sebe kao žrtvu, a Boga kao nepravednog autoriteta. Biblijski opisi prvobitne pobune govore o biću koje više nije želelo da ostane u položaju stvorenja, nego je poželelo uzvišenje: „Izaći ću na nebo, više zvezda Božijih podignuću presto svoj… izjednačiću se s Višnjim“ (Isaija 14,13-14), dok Otkrivenje 12 govori o sukobu na nebu i zbacivanju „stare zmije“. U različitim oblicima savremenog satanizma lik Satane može se reinterpretirati kao simbol autonomije, pobune protiv autoriteta ili navodnog oslobođenja, ali biblijska slika je sasvim drugačija: problem nije bio u tome što je Bog nepravedno osudio nevino biće, nego u tome što je stvorenje poželelo mesto Stvoritelja. U samoj srži pobune nalazimo staru misao da je Božja vlast prepreka slobodi i da će stvorenje biti srećnije ukoliko samo sebi određuje šta je dobro, a šta zlo.
Upravo tu istu ideju susrećemo u Edemu. Zmija nije Evi jednostavno rekla da odbaci Boga; njena metoda bila je mnogo suptilnija. Najpre je posejala sumnju: „Je li istina da je Bog kazao?“ (1. Mojsijeva 3,1), zatim je otvoreno osporila Božju reč rečima: „Nećete vi umreti“ (stih 4), a konačno je dovela u pitanje Božje motive tvrdeći da Bog zna da će im se otvoriti oči i da će „postati kao bogovi“ (stih 5). Drugim rečima, prva velika prevara bila je mnogo više od laži o jednom plodu; bila je to optužba protiv Božjeg karaktera. Poruka je glasila: Bog vam nešto uskraćuje, Bog vas ograničava, Bog ne želi da budete ono što biste mogli biti. Od tada do danas ta ista laž menja rečnik, kulturu i filozofsku odeću, ali njena suština ostaje ista – čovek će navodno pronaći pravu slobodu tek kada se oslobodi Boga.
Druga obmana: umanjivanje ozbiljnosti greha
Sotona čoveku gotovo nikada na početku ne pokazuje krajnji rezultat njegovog izbora; on pokazuje zadovoljstvo, ali skriva ropstvo, pokazuje uzbuđenje, ali skriva prazninu, pokazuje trenutni dobitak, ali skriva konačnu cenu. Bog je rekao: „U koji dan okusiš s njega, umrećeš“ (1. Mojsijeva 2,17), a zmija je odgovorila: „Nećete vi umreti“ (1. Mojsijeva 3,4). To je obrazac koji se neprestano ponavlja. Čoveku se šapuće da jedan kompromis nije strašan, da jedan greh ništa neće promeniti, da svi tako žive, da je Bog milostiv i da će na kraju svakako oprostiti. Međutim, Jakov opisuje potpuno drugačiji proces kada kaže da čoveka njegova želja „vuče i mami“, zatim želja „rađa greh“, a „greh učinjen rađa smrt“ (Jakov 1,14-15). Greh je zato nalik mamcu koji izgleda privlačno upravo zato što se udica ne vidi. Sotona pokazuje ono što čovek može trenutno dobiti, ali skriva ono što će na kraju izgubiti.
Treća obmana: odlaganje za sutra
Treća velika obmana mogla bi se izraziti jednom jedinom rečju: sutra. Sotona ne mora svakog čoveka da ubedi da zauvek odbaci Boga; često je sasvim dovoljno da ga ubedi da Boga ne izabere danas. „Jednog dana ćeš se promeniti. Jednog dana ćeš ozbiljnije živeti. Jednog dana ćeš ostaviti taj greh. Jednog dana ćeš se vratiti molitvi. Jednog dana ćeš se potpuno predati Hristu.“ Upravo zato Pavle upozorava: „Evo sad je vreme najbolje, evo sad je dan spasenja!“ (2. Korinćanima 6,2). Opasnost odlaganja nije samo u činjenici da niko od nas ne zna koliko će živeti, nego i u činjenici da ponavljanje greha menja čovekovu savest. Ono što nas danas uznemirava sutra može uznemiravati manje; ono zbog čega smo nekada osećali duboko osvedočenje vremenom možemo početi da opravdavamo. Najopasnija odluka zato ponekad nije odluka da se Hristos potpuno odbaci, nego odluka da se predanje Hristu neprestano pomera za neko pogodnije vreme.
Četvrta obmana: anđeo svetlosti
Četvrta velika obmana sastoji se u tome što laž ne dolazi uvek obučena kao laž. Pavle upozorava da se „sam sotona pretvara u anđela svetla“ (2. Korinćanima 11,14). Ovo je jedna od najvažnijih biblijskih izjava o prirodi duhovne prevare. Da je zlo uvek ružno, očigledno i odbojno, prepoznati ga ne bi bilo teško; njegova opasnost leži upravo u sposobnosti da izgleda lepo, plemenito, duhovno i čak hrišćanski. Isus zato govori o lažnim prorocima koji spolja dolaze „u odelu ovčijem“, dok su unutra „vuci grabljivi“ (Matej 7,15). Hrišćanin, prema tome, ne može nešto proglasiti istinitim samo zato što zvuči lepo, govori o ljubavi, koristi religiozne izraze, okuplja veliki broj ljudi ili izaziva snažne emocije. Merilo mora ostati Božja Reč: „Zakon i svedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore“ (Isaija 8,20).
Peta obmana: zloupotreba natprirodnog
Peta velika obmana povezana je sa natprirodnim. Savremeni čovek često ide u jednu od dve krajnosti: ili unapred odbacuje sve što je natprirodno, ili svaku natprirodnu pojavu automatski pripisuje Bogu. Biblija ne dopušta nijednu krajnost. Isus je izričito upozorio da će se pojaviti „lažni hristosi i lažni proroci“ koji će pokazivati „znake velike i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće, i izabrane“ (Matej 24,24), dok Otkrivenje 13 govori o sili koja „čini čudesa velika“ i „vara one koji žive na zemlji znacima“ (Otkrivenje 13,13-14). To znači da spektakularno nije automatski božansko, da iskustvo nije iznad Pisma i da čudo samo po sebi nije dokaz istine. Hrišćanin ne ispituje istinu čudom; on ispituje čudo istinom.
Šesta obmana: religija bez Hrista
Šesta velika obmana jeste ideja da čovek može imati religiju, a da nikada stvarno ne upozna Hrista. Ovo je posebno ozbiljna prevara zato što može pogoditi upravo one koji sebe smatraju sigurnima. Čovek može poznavati doktrine, raspravljati o teologiji, odlaziti u crkvu, propovedati, pevati, moliti se javno, poznavati biblijske tekstove i godinama nositi hrišćansko ime, a da njegovo srce nikada nije bilo istinski predato Hristu. Isus upozorava da će neki govoriti: „Gospode! Gospode!“, a ipak čuti strašne reči: „Nikad vas nisam znao“ (Matej 7,21-23). Jakov podseća da ni intelektualno prihvatanje činjenice da Bog postoji nije dovoljno: „Ti veruješ da je jedan Bog; dobro činiš; i đavoli veruju, i dršću“ (Jakov 2,19). Đavo zna da Bog postoji; poznaje Pismo i zna ko je Hristos. Spasenje zato nije samo posedovanje tačnih informacija o Bogu, nego životno zajedništvo sa Hristom koje menja čovekovo srce i život.
Sedma obmana: zamene za Hrista
Sedma i možda najdublja obmana jeste pokušaj da čovek bude odvojen od Hrista tako što će mu biti ponuđene sve moguće zamene za Njega. Nekome će to biti materijalizam, drugome zadovoljstvo, trećem moć, četvrtom filozofija, petom religija, šestom sopstvena pravednost, ali konačni cilj ostaje isti – da čovek živi bez stvarnog oslanjanja na Hrista. Zbog toga se sve velike sotonske prevare na kraju sastaju u jednoj tački: odvojiti čoveka od Izvora života. Sotona ne mora svakog čoveka pretvoriti u otvorenog ateistu ili satanistu; dovoljno je da ga učini toliko zauzetim, samozadovoljnim, religioznim, povređenim, ponosnim ili ravnodušnim da više nema vremena, potrebe ni čežnje za Hristom.
Pet principa pobede nad obmanom
Ali Biblija ne govori o Sotoni da bi u ljudima proizvela strah. Ona otkriva neprijatelja da bi pokazala koliko je veći Onaj koji ga je pobedio.
Prvi princip: predanje Bogu. Hrišćanski odgovor na đavolsku obmanu zato ne počinje opsednutošću đavolom, nego predanjem Bogu. Jakov daje jednostavan, ali dubok redosled: „Pokorite se dakle Bogu, a protivite se đavolu, i pobeći će od vas“ (Jakov 4,7). Najpre dolazi pokoravanje Bogu, a tek zatim protivljenje neprijatelju. Čovek ne pobeđuje Sotonu zato što je inteligentniji, snažniji ili iskusniji od njega, nego zato što pripada Hristu.
Drugi princip: poznavanje Božje Reči. Kada je Sotona iskušavao Isusa u pustinji, Hristov odgovor bio je: „Pisano je“ (Matej 4,4.7.10). Isus nije pregovarao sa iskušenjem, nije pokušavao da pronađe kompromis sa njim, nego je laži suprotstavio istinu. To je razlog zbog kojeg je površno poznavanje Biblije tako opasno u vremenu duhovne konfuzije. Čovek koji ne zna šta piše teško će razlikovati ono što Bog zaista kaže od onoga što samo zvuči kao da Bog kaže.
Treći princip: molitva i duhovna budnost. „Stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast“ (Matej 26,41), rekao je Isus učenicima. Molitva nije ukras hrišćanskog života niti pobožna navika rezervisana za posebno religiozne ljude; ona je disanje duše, priznanje naše zavisnosti od Boga i otvaranje srca Njegovoj sili. Čovek može posedovati ogromno teološko znanje, ali ako izgubi život molitve, postaje duhovno ranjiv upravo zato što počinje da se oslanja na sebe.
Četvrti princip: puno oružje Božje. Pavle govori o oblačenju „svega oružja Božijeg“, kako bismo se mogli održati „protiv lukavstva đavolskoga“ (Efescima 6,11). Istina, pravda, jevanđelje mira, vera, sigurnost spasenja i Reč Božja predstavljaju celovit duhovni život u kojem nema prostora za ideju da možemo pripadati Hristu samo delimično. Pavle ne govori o jednom komadu oružja, nego o potpunoj opremljenosti čoveka koji je svoj um, karakter, veru i svakodnevni život stavio pod Božju vlast.
Peti princip: pogled uprt u Hrista. Otkrivenje govori o Božjem narodu rečima: „I oni ga pobediše krvlju Jagnjetovom i rečju svedočanstva svojega“ (Otkrivenje 12,11). Konačna pobeda nije ostvarena ljudskom inteligencijom, psihološkom snagom ili sposobnošću da čovek sam nadmudri neprijatelja, nego Hristovom žrtvom. Pavle kaže da je Hristos razoružao poglavarstva i vlasti i nad njima trijumfovao (Kološanima 2,15). Zbog toga hrišćanin nema razloga da živi u paničnom strahu od Sotone. Biblija nas poziva da ozbiljno shvatimo neprijatelja, ali još ozbiljnije da verujemo Pobeditelju.
Kako ostati nezaveden
Možda se tada nameće pitanje: ako je đavo toliko lukav, ako može laž predstaviti kao istinu i čak se prikazati kao anđeo svetlosti, kako običan čovek može biti siguran da neće biti prevaren? Odgovor Biblije nije: moraš postati pametniji od đavola. Odgovor je: moraš ostati blizu Hrista. Ovca nije sigurna zato što je snažnija od vuka, nego zato što poznaje glas Pastira i ostaje uz njega. Isus kaže: „Ovce moje slušaju glas moj, i ja poznajem njih, i za mnom idu. I ja ću im dati život večni, i nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke moje“ (Jovan 10,27-28).
Zaključak: poziv na odluku
Zato poslednja poruka ove teme nije poruka straha, nego poziv na odluku. Možda đavo nekome govori da ima još vremena; drugome da njegov greh nije toliko ozbiljan; trećem da je predaleko otišao da bi mu Bog oprostio; četvrtom da je dovoljno što pripada crkvi; petom da može slediti Hrista bez potpunog predanja. Ali nasuprot svim tim glasovima stoji Hristov poziv: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti“ (Matej 11,28).
Đavo optužuje – Hristos opravdava. Đavo zarobljava – Hristos oslobađa. Đavo laže – Hristos kaže: „Ja sam put i istina i život“ (Jovan 14,6). Đavo vodi u smrt – Hristos kaže: „Ja dođoh da imaju život i izobilje“ (Jovan 10,10).
Zato odluku za Hrista ne treba donositi samo iz straha od đavola, nego iz ljubavi prema Onome koji nas je otkupio. Ako postoji greh koji treba priznati, priznajmo ga danas; ako postoji navika koju treba ostaviti, ostavimo je danas; ako postoji odnos sa Bogom koji treba obnoviti, obnovimo ga danas; ako smo godinama religiozni, ali nikada nismo potpuno predali srce Hristu, učinimo to danas. Ne sutra, ne kada budemo bolji, ne kada rešimo sve probleme i ne kada budemo razumeli svaku teološku pojedinost, nego danas.
Jer poslednja reč velike borbe neće pripadati zmiji.
Pripadaće Jagnjetu.
Poslednja stranica biblijske istorije nije pobeda laži, greha, smrti niti Sotone, nego pobeda Isusa Hrista. Zato hrišćanin ne završava proučavanje ove teme gledajući u tamu, nego gledajući u Hrista; ne završava ga strahom od neprijatelja, nego poverenjem u Spasitelja; ne pita koliko je đavo snažan, nego koliko je neuporedivo veći Onaj kome pripada.
Jer je zapisano:
„Veći je koji je u vama negoli koji je na svetu.“ (1. Jovanova 4,4)
Kada se obmana bude predstavljala kao istina, kada laž bude govorila jezikom svetlosti, kada greh bude nazivan slobodom, neposlušnost napretkom, a ljudska mudrost bude pokušavala da zameni Božju Reč, Božji narod neće opstati zato što je bio pametniji od neprijatelja, nego zato što je poznavao glas svoga Pastira.
Zato najveće pitanje nije koliko dobro poznajemo đavolove prevare.
Najvažnije pitanje jeste: koliko dobro poznajemo Hrista?
Jer što smo bliže Svetlosti, lakše ćemo prepoznati tamu; što bolje poznajemo istinu, lakše ćemo otkriti falsifikat; što više poznajemo Hristov glas, manje će nas zavesti glas tuđina.
I zato neka naša odluka bude jednostavna i konačna:
Hriste, Tvoj sam. Tvojoj Reči verujem. Tvoj glas želim da slušam. Za Tobom želim da idem. I sa Tobom želim da ostanem do kraja.
Jer obećanje i dalje stoji:
„A Bog mira da satre sotonu pod noge vaše skoro.“ (Rimljanima 16,20)
Amin.
Izdvajamo:
