Postoje mnoga protivrečna mišljenja o tome, šta se dešava posle smrti. Nisu sva tačna. Kao hrišćani, treba da ozbiljno shvatimo ono, što nam otkriva Bog u svojoj reči – Bibliji.
SADRŽAJ
Uvod
Suština čoveka – 1 Mojsijeva 2, 7: Jezekilj 18, 4
Suština smrti – Psalam 146, 4; Propovednik 9, 5; 12, 7; Jovan 11, 11; 1 Timotiju 6,16
Kada će čovek dobiti besmrtnost – Jovan 5, 28.29; 1 Solunjanima 4, 16.17; Otkrivenje 22, 12
Danas, više nego ikad ljudi se interesuju za sve što je tajanstveno i natprirodno. Vekovima su privlačila čovečanstvo pitanja smrti, zagrobnog života i života posle smrti. S druge strane, smrt je nešto o čemu nerado govorimo. Još više se čudimo kada nas iznenadi u životu i moramo da se suočiti sa krutom realnošću.
Milioni ljudi žele da konkretno znaju, šta se dešava sa čovekom posle smrti. Neki zbog velike tuge usled gubitka voljene i bliske osobe, drugi opet iz čiste radoznalosti.
Postoje mnoga protivrečna mišljenja o tome, šta se dešava posle smrti. Nisu sva tačna. Kao hrišćani, treba da ozbiljno shvatimo ono, što nam otkriva Bog u svojoj reči – Bibliji.
Suština čoveka – 1 Mojsijeva 2, 7: Jezekilj 18, 4
Naše razumevanje smrti i onoga što se dešava tokom smrti i nakon nje, prvenstveno zavisi od našeg shvatanja suštine čoveka. Ko je čovek? Od čega je sastavljen?
Biblijska vest o stvaranju govori, da je čovek delo Stvoriteljevih ruku. Nije se razvio tokom miliona godina iz nižih formi života, već je stvoren po Božijem obličju (1 Mojsijeva 1, 26.27).
Biblija doslovno govori: „A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa“ (1Mojsijeva 2, 7). Kada je Bog načinio čoveka, čovek je imao sve što mu je neophodno za život. Nedostajao mu je samo život. Živ je postao tek kada je dobio „duh životni“ koji mu je dao Stvoritelj (Jov 33, 4). Neživo telo dahom života menja se u „živo biće“.
Ovaj tekst veoma je bitan, zato što u sebi skriva jedinstvenu jednačinu, bitnu za razmevanje ljudske prirode: telo + duh životni = živo biće (duša). Iz toga proističu dva zaključka:
a) Čovek kao telo. Prema biblijskom razumevanju, čovek ne postoji osim u telesnom obliku. Zato je ispravnije reći, da je čovek telo, a ne da čovek ima telo. Ovo je naglašeno u biblijskom učenju o vaskrsenju – nastavak života nije u nekoj fluidnoj formi, već u telu (1 Korinćanima 15, 42. 44; Luka 24, 39-42).
b) Čovek kao celokupno biće. Čovek je višedimenzionalno biće, nema samo telesni aspekt. Iako mogu da se razlikuju njegove pojedinačne komponente (1 Solunjanima 5, 23), ne možemo da podelimo čoveka, ni jedan njegov deo ne može samostalno funkcionisati. 1 Mojsijeva 2, 7 kaže, da je čovek postao živo biće (duša živa). Tekst ne govori, da čovek ima besmrtnu dušu, čak ni da ima dušu, već da je čovek duša. U nekim prevodima ovu misao ističe prevod na kraju stiha: posta čovek „živo biće“ ili „živo stvorenje.“ Duša ne postoji samostalno, nezavisno od tela. Iz navedene jednačine prositiče, da je duša funkcija tela i duha. Prema Bibliji čovek postoji kao jedinstvena celina čiji su pojedini delovi spojeni, međusobno deluju, istovremeno su nerazdvojna celina. Nijedan deo ne može sam po sebi da postoji.
Suprotno ovom holističkom pogledu raširena dualistička ideja o čoveku tvrdi, da se čovek sastoji iz dva suprotna dela – duše i tela. Besmrtna duša nosilac je ličnog identita. Za njenu egzistenciju, smrtno telo nije potrebno. Naprotiv, telo je zatvor za dušu, svojevrsni teret. Ovo gledište, iako opšte prihvaćeno kroz vekove, predstavlja određeno filozofsko objašnjenje suštine čoveka, a nadovezuje se na grčku filozofiju. To nije biblijsko gledište. Biblijski pisci se nikad nisu s tim poistovetili.
Suština smrti – Psalam 146, 4; Propovednik 9, 5; 12, 7; Jovan 11, 11; 1 Timotiju 6,16
Osnovno pitanje koje ćemo predočiti u ovom delu je: Šta se dešava kada čovek umre? Šta znači smrt?
Biblija ukazuje, da kada čovek umre, umire kompletno biće. „Iziđe iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju: taj dan propadnu sve pomisli njegove.“ (Psalam 146, 4). „Jer živi znaju da će umrijeti, a mrtvi ne znaju ništa“ (Propovednik 9, 5) „I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati k Bogu, koji ga je dao“ (Propovednik 12, 7; vidi Psalam 6, 6; 115, 17; Isaija 38, 18.19).
Smrt je proces suprotan stvaranju (1 Mojsijeva 2, 7). Prema Bibliji duša nije nešto što može postojati samo po sebi, nezavisno od tela i duha, čak i nezavisno od Boga, izvora života. Bog nam kaže da smo u suštini smrtnici. Kao stvorena bića, nemamo izvor života.
Besmrtnost ima samo Bog (1 Timotiju 6, 16). U Bibliji se nigde ne kaže, da neki čovekov deo može da živi samostatno i da pritom ima određene emocije, da se raduje ili tuguje.
Smrt je praznina, odsustvo svih događanja. Biblija gleda na smrt kao na kraj života, odnosno na prekid života. Život može biti obnovljen jedino vaskrsenjem, a to je čin Stvoritelja (Rimljanima 4, 17). Čovekov dualistički pogled ne shvata smrt kao kraj, već prekid života i prelazak na drugi (viši) nivo.
Bog je na početku upozoravao čoveka. Ako ode od njega, rezultat će biti smrt (1 Mojsijeva 2, 17; Rimljanima 6, 23). Božiji neprijatelj, sotona doveo je u pitanje istinu i tvrdio je: „Nećete vi umreti“ (1 Mojsijeva 3, 4). Tragedija je, što milioni ljudi širom sveta veruju, da čovek zapravo ne umire kroz smrt, već nastavlja da živi na drugom nivou. Lakše veruju sotoninoj tvrdnji, a sumnjaju o ono, što je rekao Bog. Kaže se, da ljudi ponekad lakše poveruju većoj laži, a ne manjoj. U slučaju ljudske prirode to je sigurno istina – mnogi veruju sotoninim lažima.
Isus Hristos smrt naziva snom (Jovan 11, 11-14). Na taj način ukazuje, da smrt nije konačni kraj svega. Smrt neće reći zadnju reč nad našim grobom. To nije bekstvo od odgovornosti, jer će Bog vaskrnusti svakog čoveka i svako će odgovarati za svoja dela (Jovan 5, 28.29; Propovednik 12, 14; 2 Korinćanima 5, 10).
Prema ovom Isusovom prikazanju vidimo, nagoveštaj, da je smrt odmor od poslova (Otkrivenje 14, 13). U određenom smislu smrt je „blagoslov.“ Prokletstvo bi bilo večno živeti u ovom telu na ovom svetu. Bog nam neće natovari više nego što možemo podneti.
Kada će čovek dobiti besmrtnost – Jovan 5, 28.29; 1 Solunjanima 4, 16.17; Otkrivenje 22, 12
Kako neko zamišlja budućnost onih koji su umrli, prirodna je posledica njegovog verovanja u smrt. Ako je smrt san, onda svi mrtvi „spavaju“ u grobovima sve do trenutka vaskrsenja (Jovan 5, 28.29).
U dualističkom shvatanju čovek dobija nagradu (ili kaznu) u trenutku svoje smrti. Prema ovoj ideji pravednici već sada se raduju u nebu, a bezbožnici već sada muče se u paklenoj vatri.
Pismo jasno kaže da čovek ne dobija platu za svoja dela odmah kada umre, već prilikom vaskrsenja (Matej 16, 27; Luka 14, 13.14; Jovan 5, 28; 6, 39.40.44.54; Dela 2, 29.34; 2 Timotiju 4, 7.8; Otkrivenje 22, 12). O tome govore mnogi tekstovi u Bibliji.
Nada vernih hrišćana je uskrsnuće pravednika u život. Biblija vaskrsenje shvata ne kako nastavak, već kao obnovu egzistencije. Ovo može biti izazvano samo činom Božije stvaralačke moći. Sveto pismo govori da je vaskrsenje tela eshatološka stvar. To znači, desiće se na kraju vekova, kada Hristos ponovo dođe. Svi će vaskrsnuti zajedno, svi otkupljeni primiće besmrtnost u isto vreme.
Pavle uverava vernike, da živi neće preduhitriri one koji su umrli. Nagradu će dobiti svi odjednom, zajednički ( 1 Solunjanima, 4, 16. 17; Jevrejima 11, 39.40). Isus podseća svoje učenike, da će doći i uzeti ih sa sobom, da zauvek budu s njim. Tako zajedno dolaze do Isusa u vreme njegovog dolaska, a ne pojedinačno nakon njihove smrti (Jovan 14, 1-3).
Verovanje da dobijamo platu neposredno nakon smrti, zapravo je omalovažavanje poslednjeg suda. Kakav bi smisao bio okupiti sve ljude neba i pakla, suditi im i ponovo ih vratiti tamo, gde su bili (Matej 25, 31-46)? Smisao poslednjeg suda je dati platu „svakome po njegovim delima“ jer se to još nije dogodilo. Istovremeno ne možemo da verujemo u besmrtnu dušu i vaskrsenje tela. Jedno negira drugo. Biblija naglašava vaskrsenje. Ne zna ništa o besmrtnoj duši.
Objašnjenje tumačenja
1.Reč „duša“ (na jevrejskom nefeš; na grčkom psiha) dolazi od reči nafeš, što znači disati. Disanje je najtipičniji dokaz prisutnosti života, nefeš čoveka obeležava kao živo biće. U Starom zavetu reč nefeš spominje se 755 puta. Duša nije jedinstvena samo čoveku (1 Mojsijeva 1, 20,24; 2,19). Nije samo neki čovekov deo, već se misli na celog čoveka (1 Mojsijeva 17, 14; 3 Mojsijeva 11,43; 4 Mojsijeva 5,6; 5 Mojsijeva 10, 22; 1 Carevima 19, 4).
Izrazi kao „moja duša“, „tvoja duša“ zapravo su izraz idiomatskih zamenica „ja“, „ti“ (1 Mojsijeva 12, 13; 3 Mojsijeva 11, 44; 19, 8; Isus Navin 23, 11; Psalam 3, 3; Jeremija 37, 9). U Starom zavetu često puta se spominje duša, a pritom misli na život (1 Mojsijeva 9, 4.5; 1 Samuilova 19, 5; Jov 2, 4.6; Psalam 31, 14).
Ponekad reč duša može značiti želje, uskuse, strasti ili sedište emocija (5 Mojsijeva 14, 26; Propovednik 6, 7; 1 Mojsijeva 34, 3; Pesma nad pesmama 1, 7). Duša može umreti (4 Mojsijeva 5, 2; 9,6; 31, 19; Sudije 16, 30; Jezekilj 18, 4). To nikako ne znači da je čovek sastavljen iz dva dela, koji se ne dele. Ne postoji biblijski tekst koji bi ukazivao da duša svesno može postojati izvan tela.
Reč „duh“ (na jevrejskom ruah; na grčkom pneuma) predstavlja ono što oživljava – vitalnu energiju, životni princip. U Starom zavetu reč ruah spominje se 377 puta, u sledećim značenjima: duh, dah, vetar (1 Mojsijeva 8, 1), hrabrost (Isus Navin 2, 11), bes (Sudije 8, 3), psihičko stanje (Isaija 54, 6), moralni karakter (Jezekilj 11, 19; Psalam 32, 2), sedište emocija (1 Samuilova 1, 15). Ruah čoveka u određenom smislu identičan je sa duhom (Propovednik 3, 19). To je životni princip koji prilikom smrti napušta čoveka (Psalam 146, 4) i vraća se Bogu (Propovednik 12, 7; Jov 34, 14). Može se odnositi i na Duha Božijeg (Isaija 63, 10). Nikad se ne odnosi na neki čovekov deo koji svesno može da postoji mimo čoveka.
Postoji nekoliko biblijskih tekstova, neki ih rado koriste kao dokaz istinitosti dualističkog pogleda na ljudsku prirodu. Kod tumačenja Svetog pisma uvek bi trebalo imati na umu ova osnovna hermeneutička (objašnjavajuća) načela:
a) Pojedini delove Biblije nisu protivrečni. Autor Svetog pisma je Bog i Biblija nije protivrečna.
b) Dvosmislene tekstove objašnjavamo u smislu nedvosmislenih. Nije u redu predvideti stotinu tekstova koji jasno govore o vremenu kada će ljudi dobiti platu, i precizirati jedan dvosmisleni tekst, a sve ostale opovrgnuti.
c) U parabolama ne treba objašnjavati sve detalje, pošto imaju jedan glavni smisao. Sve ostalo služi kao neophodan dodatak.
Uz tačku a): Tekst Filibljanima 1, 23 nekada se citira kao dokaz, da je apostol Pavle verovao da čovek dobija nagadu odmah nakon smrti. Ovaj tekst ne možemo koristiti protiv drugih Pavlovih izjava, kao na primer 2 Timotiju 4, 6-8. Ako je smrt san, onda nakon smrti čovek nije svestan. Subjektivno važi, da je trenutak smrti za čoveka trenutak vaskrsenja (biti sa Hristom). Objektivno (na vremeskoj liniji) od trenutka smrti do vaskrsenja mogu proći vekovi, čak i hiljade godina. Pavle upoređuje radost zbog mogućnosti raditi za Hrista na ovom svetu sa radošću zbog zajedništva sa Hristom do kraja života. Ne smatra da je smrt nešto, što ga može odvojiti od Hrista. Pitanje je, da li je Pavle govorio subjektivno ili objektivno. U subjektivnom razumevanju, tekst je u potpunosti u skladu sa ostalim njegovim izjavama. Ako tvrdimo da govorimo objektivno, dolazimo u sukob sa drugim Pavlovim izjavama, kao i sa izjavama drugih biblijskih pisaca.
Uz tačku b): Isusova izjava u Luci 23, 43 često se citira kao dokaz tome, da je Isus verovao, da čovek dobija nagradu odmah nakon smrti. Isus je često puta rekao, kada čovek dobija nagradu (Matej 16, 27; 25, 31-46, Luka 14, 13.14; Jovan 5, 28.29; 6, 39.40.44.54; 14, 1-3). U određenom tekstu sve zavisi od toga, gde ćemo staviti zarez. Jovan 20, 17 ukazuje, da je Hristos u nedelju ujutro rekao Mariji da se još nije vratio Ocu (Otkrivenje 2, 7). Isus ne bi obećao nešto što neće ispuniti. Hristos nije obećao razbojniku kada će biti u carstvu, već da će tamo biti. Čak i ako ovaj tekst shvatimo onako, kao je napisan u većini prevoda, ako je dan smrti „dan“ vaskrsenja – pošto za mrtvaca ne postoji vreme – dan vasrsenja za razbojnika biće nastavak dana, kada mu je Isus obećao carstvo Božije.
Uz tačku c): Parabola o bogatašu i Lazaru (Luka 16, 19-31) je još jedan od omiljenim delova koji se često citira u prilog dualističkoj ideji o čoveku. Iz literarnog konteksta jasno je, da se ne radi o stvarnom događaju, već o paraboli (Luka 15, 11; 16, 1; 16, 19 – tri parabole: „Jedan čovek je…“). Svrha ove parabole nije podučavanje auditorija, o dešavanjima sa čovekom posle smrti, već ukazati, da čovek tokom života odlučuje o svojoj večnoj sudbini. Neće dobiti novu priliku da nešto promeni. Bogataš se oslanja na svoj odnos prema Avramu. Isus napominje, da treba slušati Mojsija i proroke (29. stih). To se sigurno odnosi i na zagrobni život. Pružili smo dosta dokaza o tome šta nas uči Stari zavet. Istovremeno, ne možemo ovu Isusovu parabolu staviti nasuprot njegovim druhim izjavama o vremenu nagrađivanja (Matej 16, 27; 25, 31-46; Luka 14, 13.14; Jovan 5, 28.29; 6, 39.40.44.54; 14, 1-3).
Kada govorimo da će čovek dobiti platu po delima svojim, ne želimo da kažemo da smo spašeni na osnovu naših dela (Efescima 2, 8-10). Ne možemo da to zamislimo kao merenje i upoređivanje dobrih i loših dela. Dela, koliko god da su važna, predstavljaju spoljašnji izraz našeg unutrašnjeg stava (odnosa). Oni su pokazatelji u kojoj meri primamo Božiju milost.
Praktične implikacije
Biblija jasno govori da je čovek integralna celina, jedna celina, u kojoj jedan njegov deo utiče na drugi. Nismo sastavljeni od boljeg i lošijeg dela. Čovek je stvoren kao celina. Reči „I vidje Bog da je dobro“ odnose se na celog čoveka, i na njegovo telo. Čovek je u celini pao u greh. Znači, ni jedan njegov deo ne postoji, a da mu nije potrebno otkupljenje. To jest, nema u njemu dela, koji ne treba otkupljenje, da živi sam za sebe, nezavisno od Boga. Čovek mora biti otkupljen u celini. Svaki deo našeg bića zaražen je grehom, zato nam je potrebno otkupljenje. Čovek umire kao celina. To jest, ni jedan njegov deo ne živi posle smrti. I na kraju, čovek će biti vaskrsnut kao celina, zato što je bitan svaki njegov deo. Vaskrsenje će mu vratiti identitet. Rezultat našeg grčkog analitičkog razmišljanja je i kada „skockamo“ čoveka. Strano je biblijskom holističkom pogledu na čoveka.
Ispravno shvatanje ljudske prirode pomaže nam da zauzmemo uravnoteženi stav o smrti. Biblija smatra da je smrt uljez i neprijatelj (1 Korinćanima 15, 26). Smrt nije prirodni deo sistema stvari. Ona neće uvek biti ovde. Posledica je greha – poremećenog odnosa sa Bogom i ljudske neposlušnosti (Rimljanima 5, 12).
Neprirodni karakter smrti objašnjava naš strah od nje. Smrt je zaista strašna i neprirodna. Smrt znači gubitak. To je suprotnost životu. Zato, kada izgubimo blisku osobu opravdano osećamo tugu. Postoji zapis da je nešto slično doživeo i sam Isus (Jovan 11, 35; Matej 26, 37-44).
Biblija predstavlja smrt kao neprijatelja, koji je poražen. Snaga smrti bila je poražena Hristovom pobedom na krstu – njegovom smrću i vaskrsenjem. Smrt će biti ukinuta (1 Korinćanima 15, 26.54.55; Otkrivenje 20, 14). Zato iako se nalazimo licem k licu strašne smrti, imamo nadu. Hrist je jači od smrti i pobedio je smrt. „Svaki koji vidi sina i vjeruje ga ima život vječni; i ja ću ga vaskrsnuti u pošljednji dan“ (Jovan 6, 40; Otkrivenje 1, 18).
Kao rezulata ne biblijskog pogleda na čoveka, istorija hrišćanstva podelila je ljude na laike i sveštenstvo, suprotno onome što uči Novi zavet. Za jedne se smatra da su „iz sveta“ jer se bave stvarima „tela“, dok su drugi „duhovni“, bave se duhovnim stvarima koje se odnose na „dušu“ čoveka. Ovo shvatanje deli nas samo korak od pomisli, da su ovi drugi bliže Bogu i tako mogu „laicima“ da posreduju put ka Bogu – na taj način oni postaju neizbežna veza u procesu spasenja. Novi zavet primenjuje termin „laos“ na svu Božiju decu i jasno govori o sveštenstvu svih vernika (1 Petrova 2, 9). Bogu možemo da priđemo direktno, bez posredstva čoveka (Jovan 6, 37; 14,6).
Podela čoveka na dobru besmrtnu dušu i grešno smrtno telo u istoriji dovela je do prezira tela. Hiljade ljudi je mislilo (pa i danas) da kada budu trajno potiskivali potrebe i želje tela, mogu da dostignu viši duhovni nivo. Naravno, Biblija zna za post, kada se čovek odriče nečeg prijatnog da se privremeno fokusira na duhovne vrednosti. Nema sumnje da je to korisno. Sveto pismo nigde ne govori da u cilju postizanju višeg dughovnog nivoa trajno budemo izloženi nepotrebnom telesnom odricanju.
S druge strane u savremenom svetu, svedoci smo nezdravog kulta tela. Ispravno poimanje biblijskog učenja o ljudskoj prirodi takođe nas štiti od obožavanja tela.
Ovaj neispravan odnos prema telu manifestuje se u neispravnom odnosu prema zdravlju. Mnogi hrišćani smatraju da je hrišćanstvo „duhovna“ stvar. Biblija govori, da je zdravlje Božije blago za čiji razvoj treba da brinemo, uvećavamo, a ne da ga uništavamo (1 Korinćanima 6, 19.20; 10, 31; Jovan 2).
Iako je prva smrt tužan, težak i neprijatan događaj, njena stvarnost u konačnici skreće pažnju na drugu smrt koja je večna. Najveća tragedija nije umreti, čak ni umreti mlad. Za Boga smrt nije nikakav problem. Kao Stvoritelj, ima rešenje. Najveća tragedija je umreti u stavu pobune i otpora prema Bogu. U slobodnom univerzumu Bog poštuje našu odluku. Smrt nas podseća, da nemamo život sami u sebi, nego da zavisimo od Boga. Isus je rekao:“ I nijedan koji živi i vjeruje mene neće umrijeti vavijek“(Jovan 11,26). Garancija našeg novog života nije u nama, niti u našoj prirodnoj besmrtnosti, već u tome, da će nas Bog vaskrsnuti u poslednjem danu. Naša besmrtnost je samo u Hristu (Kološanima 3, 3.4).
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
