32 – Večera Gospodnja

Isus je sa svojim učenicima predveče pre svoje smrt jeo pashalno jagnje. Tom prilikom ustanovio je praznik Večere Gospodnje. Poslednjom večerom on je prorekao svoju smrt i istovremeno uverio svoje učenike da će vaskrsnuti. Njegovi sledbenici su trebali da slave Večeru Gospodnju dok ponovo ne dođe, tj. do njegovog drugog dolaska. Večera Gospodnja smatra se “središnjom tajnom i srcem Gospodnje crkve.”

Pozadina nastanka Večere Gospodnje – 2 Mojsijeva 12,3-28; 1 Korinćanima 5,7; Luka 15,1-2; Marko 2,16

a) Praznik/svečanost pashalnog jagnjeta (pasha)

Večera Gospodnja vodi svoje poreklo od svetkovanja Pashe. Pasha je trebala da podseća Izrailjce na silna dela Gospoda, koja su pratila njihovo izbavljenje iz egipatskog ropstva. Bog im je pokazao predivnu milost, a Izrailjci su odgovorili – činom vere – praznikom jagnjeta. Gospod je hteo da ubiju jagnje i njegovom krvlju pomažu dovratak  vrata. Ovaj čin pokazao je, da umesto izrailjskih prvorođenih umire jagnje. Smrt pashalnog jagnjeta bila je predslika Hrista koji će umreti za čovečanstvo (Jovan 1,29; 1 Korinćanima 5,7).

Pasha je bila porodični praznik. Nije se odnosila na pojedinca već na celo društvo. To je bila kolektivna svečanost.

Za vreme praznika pashalnog jagnjeta u izrailjskim domaćinstvima nije smelo da bude ništa sa kvascem. Ta naredba bila je element ispitivanja savesti. U ovome možemo videti i simbol uklanjanja greha.

Trebalo je da roditelji pričaju svojoj deci o egzodusu. Trebalo je da živo dočaraju događaje koji su pratili odlazak Božijeg naroda iz Egipta.

Prevod 2 Moj 12,14 kaže “I taj će vam dan biti za spomen”. „Za spomen“ moglo bi se prevesti  kao “u znak sećanja”. U znak sećanja ne znači materijalizaciju. Ovo poimanje, u znak sećanja  zasnovano je na hebrejskom načinu razmišljanja, gde se vreme shvata na takav način, da se čini da se ključni događaji vraćaju i postaju prilično aktuelni i prisutni. To znači, da kada su Irailjci svetkovali Pashu, trebalo je da je dožive kao da ih je Gospod upravo izveo iz Egipta. Trebalo je da shvate, da se tada očitovala Božija ljubav u akciji i da su oni postali deo toga.

Ovaj motiv oživljavanja sećanja preuzima i naglašava i Novi zavet u uspostavljanju Večere Gospodnje. Večera Gospodnja treba da se slavi u znak sećanja, znači u znak sećanja na smrt Gospoda Isusa. Vernik uvek iznova treba da se podseća da je Hrist umro za njega. Treba da prihvati njegovu ljubav i da veruje da je Isus njegov Spasitelj. To treba da je za njega živa i bitna činjenica.

Kada je Izrailjac svetkovao pashu, trebalo je da gleda u četiri pravca. (1) Prvo je morao da traži sebe. Trebalo je da se priseća Božije milosti koja se manifestovala prilikom izlaska njegovih predaka iz Egipta. Trebalo je da shvati koliko je Bog dobar, milostiv i kolika je njegova ljubav. (2) Zatim je morao da pogleda u svoju unutrašnjost. Trebalo je da ukloni sav kvasac, nečistoću i zlo, ne samo iz kuće, već i iz srca. (3) Onaj ko je slavio pashalno jagnje, trebalo je da pogleda oko sebe. Ovaj praznik nije bio privatna stvar. Svetkovali su ga svi članovi domaćinstva. Mogli su pozvati čak i gosta ili toliko gostiju da zajedno pojedu celo jagnje. (4) Vernik je pozvan da gleda unapred, u budućnost. Trebalo je da dočekuje dolazak Mesije i njegovo carstvo.

b) Značaj stolovanja Gospoda Isusa sa grešnicima

Da ispravno razmemo predivan značaj obedovanja na Gospodnjoj večeri, potrebno je razumeti šta je ovom prilikom bilo bitno u vezi sa grešnicima. Moramo razumeti prirodu gozbe na Bliskom Istoku. Poziv za zajedničku trpezu značio je ponudu prijateljstva i bratstva u istočnim zemljama. Na gozbi preovlađuju radost, obilje i društvenost. Oni koji zajedno sede za trpezom formiraju jednu porodicu.

U slučaju da je neko nekog povredio, zajednički sto znak je opraštanja i pomirenja. To je neka garancija uzajamne pomoći i zaštite. Najveća uvreda za domaćina je, kada onaj koji je pozvan, ne dođe na gozbu (vidi Luka 14,15-24).

Ova slika gozbe veličanstveno prikazuje carstvo Božije (Luka 22,28-30; 22,18; 14,15; Matej 8,11; 26,29; Marko 14,25). Književnici i fariseji često su kritikovali Isusa (Luka 15,2; Marko 2,16) i govorili da je „priatelj carinika i grešnika“ (Matej 11,19; Luka 7,34). Rado je sedeo za trpezom sa svim ljudima bez razlike, što je u to vreme bilo nedopustivo. Napokon, ovim odpadnicima od društva ponudio je ne samo svoje prijateljstvo i bratstvo, već i Božije praštanje. Otvorio im je naručje Božije milosti, prihvatio i time vidljivo ukazivao koliko ih Bog voli. Dao ima je novu šansu. Pokazao im je vrednost koju imaju u Božijim očima i da ih Bog ceni. Njegovo ponašanje uveravalo ih je, da uvek mogu doći kod njega onakvi kakvi jesu, sa svim svojim gresima i problemima. Pošto su ovi grešnici znali da ih Hrist nesebično i zaista voli, dolazili su k njemu,  svoje  živote predali su Bogu i sledili ga (Matej 21,31-32; Marko 2,15)

Šta je Večera Gosponja – 1 Korinćanima 11,23-28; Jovan 6,53-54; Otkrivenje 3,20; l Korinćanima 10,16-17

Objasnićemo uz pomoć nekoliko definicija:

a)Večera Gospodnja je radosno zajedništvo sa Hristom kod zajedničke trpeze. To ne znači samo lično, individualno obedovanje pojedinca sa Hristom, već zajednica braće i sestara koji zajedno sa Hristom čine jednu porodicu kod zajedničkog stola. Svi su braća i sestre; domaćin i glava porodice je Hrist.

b)Večera Gospodnja je stalno novo uspostavljanje Božijeg naroda. Pavle objašnjava: „Čaša  blagoslova koju blagosiljamo nije li zajednica krvi Hristove? Hljeb koji lomimo nije li zajednica tijela Hristova? Jer smo jedan hljeb, jedno tijelo mnogi; jer svi u jednome hljebu imamo zajednicu.“ (1 Korinćanima 10,16.l7). Prema Pavlu Večera Gospodnja je učešće na Hristovom telu. Hristovo telo je crkva. Prilikom uzimanja Večere Gospodnje uvak se živo pokazuje ko svoj zavet obnavlja sa Hristom, jer čaša je prema Isusovim rečima simbol obnavljanja zaveta: „Ova je čaša novi zavjet u mojoj krvi…“ (1 Korinćanima 11,25; Matej 26,28). Učešćem na Večeri Gospodnjoj znači da obnavljamo svoj zavet sa Hristom koji smo dali prilikom krštenje. Kod Gospodnjeg stola Božiji narod se uvek  iznova stvara; vidimo aktuelni narod zaveta, Hristovu crkvu, udove njegovog tela.

c) Večera Gospodnja je Dan zahvalnosti. Na Večeri Gospodnjoj crkva, zajednica vernika zajedno izražava svoju zahvalnost nebeskom ocu jer ”Bogu tako omilje svijet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni”(Jovan 3,16). Stoga su i prvi hrišćani zvali lomljenje hleba Danom zahvalnosti (na grčkom euharistia). To je izraz zahvalnosti Ocu za dar Sina.

d)Večera Gospodnja je večera opravdanih grešnika, znači ljudi koji su svesni da im je Hrist potreban. Shvatili su svoju grešnost i veruju da je Hrist njihov Spasitelj. Priznali su mu svoje grehe, predali mu se i sada se raduju jer im je oprostio, prihvatio ih je milošću, mogu da žive s njim, da imaju zajedništvo i neguju prijateljstvo.

Bila bi veoma grozna karikatura zamišljati Večeru Gospodnju kao zajednicu “dobrih” ili “boljih” ljudi. Oni koji prisustvuju Večeri Gospodnjoj nisu ništa bolji od onih koji to ne čine. Razlika između ove dve gruše grešnika je u tome, što oni koji prisustvuju svesni su svoje zavisnosti od Hrista, osećaju da im je u životu protreban i žele njegovu milost. Večera Gospodnja nije stolovanje savršenih ljudi, već onih koji teže savršenstvu, vođeni su prema njoj i primaju je kao dar u Hristu.

e)Večera Gospodnja je sećanje na prošlost. Apostol Pavle: „ Jer kad god jedete ovaj hljeb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete, dokle ne  dođe” (1 Korinćanima11,26). To je zaista sećanje na ono što se dogodilo pre dve hiljade godina; sećanje na istorijski trenutak kada je Hrist umro za nas, bez nas i umesto nas. Međutim, to je nešto malo više. Hristova smrt nije samo događaj koji se zbio davno u prošlosti. Učesnik Večere Gospodnje ponovo je doživljava preko Svetog Duha. Shvata da je Isus umro za njega, da mu treba i da je njegov lični Spasitelj. Veoma je na tome zahvalan Hristu.

f)Večera Gospodnja je sećanje na budućnost. Pavle kaže, da Večeru Gospodnju svetkujemo u nadi drugog Hristovog dolaska (vidi 1 Korinćanima 11,26). Ovo je nekoliko puta kazao i Hristos. Rekao je svojim učenicima: „ Kažem vam pak da neću otsad piti od ovoga roda vinogradskoga do onoga dana kad ću piti s vama novoga u carstvu oca svojega.“ (Matej 26,29). Zato je Večera Gospodnja sećanje na budućnost, kada se predslikom približava buduća obećna gozba sa Hristom u carstvu Božijem. Večera Gospodnja je aktualizovanje ne samo onoga što je bilo, već i onoga što će biti. To su ove dve činjenice oživljene u našoj sadašnjosti. Na Večeri Gospodnjoj prošlost, sadašnjost i budućnost sastaju se u jednom trenutku.

g)Večera Gospodnja  aktualizacija je Božijeg suda. Pavle jasno kaže: „ Tako koji nedostojno jede ovaj hljeb ili pije čašu Gospodnju, kriv je tijelu i krvi Gospodnjoj … sud sebi jede i pije.“ (1 Korinćanima 11,27.29). Neophodno je pripremiti se za Večeru Gospodnju. Kada čovek može da sedne sa Hristom za trpezu?To može samo onaj ko je svestan svojih praznih ruku, da dolazi kao grešnik koji moli za milost. Iskreno je molio za oproštenje i Bog ga je prihvatio. Sada dolazi pred Hrista kao onaj koji je čist i opravdan. Njegovo srce puno je zahvalnosti. Svestan je, da je ove divne darove dobio besplatno bez zasluga i milosti.Hristova milost osobu koja dolazi poniznog srca čini dostojnom da može doći Gospodnjem stolu. Samo onaj ko Bogu ne ponudi svoju pravednost, već mu dolazi u poniznosti, može biti ispunjen njegovim prisustvom, primiti njegov blagoslov i živeti u bliskom zajedništvu sa Hristom.

h)Večera Gospodnja je molba za vođstvo Svetim Duhom. Na Večeri Gospodnjoj obnavljamo svoj zavet sa Bogom. Sami po sebi nismo sposobni da živimo po ovom zavetu. Stoga prilikom Večere Gospodnje takođe molimo, da nas Sveti Duh vodi, održava u zavetnom odnosu, daje nam snagu da činimo Božiju volju i osnažuje nas duhovnim darovima za efikasnu službu drugima (Rimljanima 8,14; Dela 1,8; Efescima 4,11-13).

Pranje nogu i Večera Gospodnja – Jovan 13,1-18

a) Primer poniznosti i službe

Pranje nogu je primer poniznosti i službe. Onaj koji pere noge zapravo kaže: „Želim da služim kao što je Hrist služio. Poistovećujem se sa Hristom i javno to pokazujem. Želim da prihvatim životni stil kojim je živeo Hrist. Želim da služim ponizno i u samoodricanju poput njega. “

b) Simbol očišćenja

Pranje nogu je simbol očišćenja. To je minijatura krštenja, novo uverenje o proštanju grehova, o tome, da su izbrisani svi grehovi koje smo priznali. Kroz ovaj simbolički čin Bog nam daje sigurnost da je između njega i nas opet sve u redu.

Pranje nogu nam oživljava život Gospoda Isusa koji se isticao službom. Uzimanje hleba i čaše nas opet podseća na Hristovu smrt. Na Gospodnjoj večeri obe ove činjenice – Isusov požrtvovani život i njegova zastupnička smrt – predivno se povezuju.

Objašnjenja

1.U Svetom pismu na četiri poglavlja koja govore o Večeri Gospodnjoj: Matej 26,26-29; Marko 14,22-25; Luka 22,14-20; 1 Korinćanima 11,23-29. Sva četiri poglavlja imaju dva zajednička elementa: (1) U svakoj je prisutna ideja zastupništva. Hrist umire za nas. Hleb je sličan telu Hristovom koje se daje za nas. Čaša je simbol novog zaveta zapečaćen krvlju Isusovom koja je prolivena za nas. (2) Druga zajednička ideja pomenutih tekstova je eshatološka perspektiva, izgled za budućnost. Kada Isus uspotavlja Večeru Gospodnju u predvečerje svoga raspeća, svesno preuzima svoju misiju i predviđa svoju smrt. Siguran je u svoju misiju. Njegova smrt nije smrt samoubice, ludaka ili očajnog čoveka; to nije čak ni ubitstvo iz potaje. To je žrtva. Večera Gospodnja takođe pokazuje na vaskrsenje. Svi koji slave Večeru Gospodnju ovim činom priznaju da veruju u života Hrista, koji je umro, vaskrsnuo i koji će doći drugi put. Tada će biti gozba na kojoj će biti Hristos sa svim otkupljenima. 

2. Neki teolozi su vodili i raspravljaju o tome da li je Hrist više prisutan u službi Gospodnje večere nego u običnom propovedanju Božje reči. Nije važno tačno znati KAKO je Hrist prisutan na večeri Gospodnjoj. Bitno je, da JE prisutan. Problem verovatno leži u našem poimanju Hristove prisutnosti. Za razliku od propovedanja, kad samo čujemo vest o Hristovom raspeću, slavljenje Večere Gospodnje možemo osetiti sa više čula. Ovu divnu vest možemo opažati praktično sa svih pet čula i doživeti je celim bićem.

Na večeri Gospodnjoj, Gospod Bog je obećao svoje prisustvo. Međutim, Božja milost ne deluje magično ili automatski (eks opere operato). Vernik je prima i doživljava verom u propovedanju Božje reči. Stoga je propovedanje sastavni deo ove proslave. 

3.Već smo razgovarali o tome,  u kom duhu bismo trebali da pristupimo Večeri Gospodnjoj. Gospodu Bogu možemo priznati svaki greh. Ako smo nekoga povređivali i molili za oproštenje, ako smo pokušali da se iskupimo, ako gajimo otvoren, čist i iskren odnos prema Bogu i našim bližnjima, onda nas ništa na ovom svetu ne može isključiti da učestvujemo u Gospodnjoj trpezi. Niko nas ne može zaustaviti ili nam stati na put.

Ako je s moje strane sve u redu, činjenica da neko ima nešto protiv mene, nije razlog da ne prisustvujem Večeri Gospodnjoj. Odlučujući faktor nije odnos druge osobe prema meni, već moj odnos prema njemu. Razlog mog neučešća nije u tome da neko sa mnom dolazi za sto Gospodnji koji je, po mom mišljenju, “nedostojan”. Ne smem preuzeti ulogu sudije. Zajednica Božjeg naroda ima pravo da uskrati nekome da učestvuje u Večeri Gospodnjoj  samo ako je to zaista javno poznat greh, a dotična osoba ne želi da se pokaje. 

4.Za vreme pashalne gozbe, kvasac je simbolizovao greh, pa se morao ukloniti. Iako je Isus koristio kvasac u jednoj od svojih parabola kao simbol rasta Božjeg carstva (Matej 13,33), na poslednjoj večeri služio je beskvasno vino, tj. sok od grožđa i beskvasni hleb. (npr. Matej 26,29) zbog toga takođe ne koristimo ništa fermentirano na Večeri Gospodnjoj.

5.Večera Gospodnja je radostan događaj u kome izražavamo zahvalnost Bogu za dar otkupljenja u Isusu Hristu. Kao i Avram, i mi se možemo zahvaliti novčanim darovima (vidi 1 Moj 14,18-20).

6.Isus je svojim učenicima oprao noge. Mi se pridržavamo ove odredbe zbog Isusove izjave: “Ako te ne operem, nećeš imati udela sa mnom” (Jovan 13,8) nagoveštava da se radi o nečem višem nego što je pranje nogu. Prema Jovanu l3,14.15 Isus nas poziva: „… dakle ja oprah vama noge Gospod i učitelj, i vi ste dužni jedan drugome prati noge. Jer ja vam dadoh ugled da i vi tako činite kao što ja vama učinih.“ Još kaže: „ Sad ovo znate, blago vama ako ga izvršujete.“ (Jovan 13,17). Dok jedemo hleb i pijemo vino dok slavimo Večeru Gospodnju ne zamenjujemo bilo čime drugim, pa smatramo da je ispravno pridržavati se i forme pranja nogu.

 Praktične implikacije

1.      Proslavljajući Gospodnju večeru, govorimo o smrti, vaskrsenju i dolasku Gospoda Isusa Hrista. Izjavljujemo onima oko nas da je Isus Hrist naš Gospod i Spasitelj. Mi priznajemo da verujemo u živoga Hrista koji interveniše u našem životu.

2.      Dolaskom do Gospodnje trpeze priznajemo da smo svi jednaki. Večera Gospodnja ruši sve društvene, rasne i nacionalne razlike.

Na Večeri Gospodnjoj priznajemo da činimo jednu porodicu. Hrist je naš domaćin i Gospodar; mi smo braća i sestre. Svako od nas pripada Božijoj porodici. Svesni smo svog identiteta i pripadnosti. Znamo kome i gde pripadamo.

Baš kao što je Hrist služio svojim učenicima na poslednjoj večeri, tako i mi želimo nesebično da služimo svojim bližnjima. Hristos nije samo naš uzor, već i snaga za takav život. Spajamo se s njim, kako bi mogli drugima da služimo sa ljubavlju.

Večera Gospodnja sećanje je na Hristovo delo. Timo oživljavamo njegovu pobedu na krstu i predsliku zajedništva koje će biti na gozbi u carstvu Božijem. Večera Gospodnja nas podseća da živimo na granici časnosti i večnosti, da smo u svetu, ali nismo od sveta (Jovan 17,14-17). Zato su Hristovi sledbenici pozvani da učestvuju na ovom slavlju (Jovan 6,53-54). Hrist nas poziva na pobedu i trajno zajedništvo sa njime na trpezi (Otkrivenje 3,20).