SADRŽAJ
Šta je Hristos učio o sudbini zlih?
Hristos koji je čoveka stvorio poznaje njegovu građu, zna i čovekovu sudbinu. Njegovo je svedočanstvo o čovekovoj prirodi i sudbini jedino pouzdano. Šta je Hristos učio o sudbini zlih?
Na ovo pitanje nalazimo odgovor u mnogim Hristovim pričama i izjavama. Te priče, uzete iz prirode i života, prikazuju konačnu sudbinu grešnika, a to je – njihovo konačno uništenje.
Evo neke od tih priča – poređenja:
»Kako što se dakle kukolj sabira, i ognjem sažiže, tako će biti na posletku ovoga veka. Poslaće sin čovečij anđele svoje, i sabraće iz carstva njegova sve sablazni i koji čine bezakonje. I baciće ih u peć ognjenu: onde će biti plač i škrgut zuba.« (Matej 13,40-42)
»Već i sekira kod korena drvetu stoji; svako dakle drvo koje ne rađa dobra roda, seče se i u oganj se baca.« (Matej 3,10)
»Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza i osušiće se; i skupiće je, i u oganj baciti i spaliti.« (Jovan 15,6)
Ova tri primera jasno prikazuju šta je Isus učio o sudbini nepokajanih grešnika. Kao što se kukolj sabira i spaljuje, kao što se drvo koje ne daje dobrog roda seče, baca u oganj i spaljuje, kao što se nerodna loza odseca i spaljuje, tako će jednoga dana nepokajani grešnici biti potpuno uništeni.
Spomenimo još nekoliko primera koje je Isus uzeo iz života. Šta je gospodar vinograda odlučio da učini s vinogradarima koji su ubili njegovog sina kada je došao da od njih primi plodove?
»Zločince će zlom smrti pomoriti; a vinograd daće drugim vinogradarima, koji će mu davati rodove u svoje vreme.« (Matej 21,41)
Drugom prilikom Isus je kazao da nepokajane Jevreje čeka ista sudbina koja je zadesila neke Galilejce čiju je krv Pilat pomešao s njihovim žrtvama; čeka ih uništenje kao što je siloamska kula pod svojim ruševinama uništila osamnaest svojih žrtava (Luka 13,1-5).
Upoređujući prilike u vreme svoga drugog dolaska s prilikama u vreme kada je živeo Lot, Isus kaže:
»Tako kao što bi u dane Lotove: jeđahu, pijahu, kupovahu, prodavahu, sađahu, zidahu; A u dan kad iziđe Lot iz Sodoma, udari oganj i sumpor iz neba i pogubi sve. Tako će biti i u onaj dan kad će se javiti sin čovečij.« (Luka 17,28-30)
Uništenje neumerenih i nemoralnih Lotovih savremenika ognjem i sumporom slika je uništenja nepokajanih grešnika u dan Hristovog drugog dolaska. Oni će biti kažnjeni večnom propašću (2. Solunjanima 1,9).
»Kad Hristos govori o osudi i kazni nad nepokajanim grešnicima, On uvek ističe da će to biti iznenadna, brza i nasilna smrt – druga smrt, a ne život u večnim mukama.«
Objašnjenje pojma »večni oganj«
Postoji rasprostranjeno verovanje da će zli morati da trpe večne muke u večnom ognju. Ovo verovanje je prirodna posledica prihvatanja Platonovog učenja o urođenoj besmrtnosti ljudske duše. Ono je takođe posledica neshvatanja prave biblijske nauke o čovekovoj prirodi i njegovoj večnoj sudbini.
Hristos često govori o osudi nad zlima kao i o osudi koja obuhvata i nosi nešto »večno«:
»A koji pohuli na Duha Svetoga, nema oproštenja vavek, nego je kriv večnom sudu.« (Marko 3,29)
»Tada će reći onima što mu stoje s leve strane: idite od mene prokleti u oganj večni pripravljen đavolu i anđelima njegovim.« (Matej 25,41)
»Ovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni.« (Matej 25,46)
Napominjem da New International Version (Novi internacionalni prevod) upotrebljava ovde umesto izraza »muku večnu« izraz »kaznu večnu«. Pravi biblijski smisao je večna kazna, a ne večna muka.
U ovim primerima se ne ističe večno trajanje mučenja ili kažnjavanja, već večno trajanje posledice. Osuda je večna po svojoj posledici. Ne treba poistovetiti pojam »večna kazna« s pojmom »večno kažnjavanje«, niti pojam »večna osuda« s pojmom »večno suđenje«. Kazna je večna po svom učinku ili posledici, dok je trpljenje privremeno: ono prestaje s potpunim prestankom ili uništenjem grešnikovog života.2
Kad govorimo o značenju pojma »večni«, moramo uvek imati na umu sledeće:
Pridev »večan« (ajošoz) može imati dva različita značenja, zavisno od imenice koju određuje. Samo uz imenicu Bog i božanske vrednosti pridev večan izražava večno trajanje, a uz oznaku ljudskog i zemaljskog taj pridev odrećuje trajanje dok traje sadašnji vek tih osoba ili stvari.
Tako na primer, apostol Pavle moli hrišćanina Filimona da primi svog bivšeg roba Onisima koji mu se sada dragovoljno vraća kao hrišćanin da mu »večno služi«, tj. dok bude živ. »Jer može biti«, piše Pavle Filimonu, »da se zato rastade s tobom na neko vreme da ga dobiješ večno.« (Poslanica Filimonu 15) Uz imenicu čovek pridev večan znači dok god ta osoba živi.
Bog je večan i njegova je ljubav večna, ali Božje aktivnosti mogu imati svoj početak i kraj. Večno spasenje ne znači večno spasavanje; večna kazna ne znači večno kažnjavanje; večni sud ne znači večno suđenje. Izraz večno spasenje označava potpuno i dovršeno delo milosti; večna kazna označava svjršen čin s njenom posledicom koja je uništenje ili smrt.
Ključ za razumevanje pojma »večan« nalazimo u biblijskom primeru kazne koja je stigla Sodom i Gomor:
»Kao što i Sodom i Gomor, i okolni njihovi gradovi, koji su se prokurvali onako kao i oni, i hodili za drugim mesom, postaviše se za ugled i muče se u večnom ognju.« (Judina poslanica 7)
Oganj koji je uništio Sodom i Gomor naziva se »večnim ognjem«. Ovaj oganj, iako se naziva večan, davno se ugasio, ali njegov učinak je večan. Na mestu na kome su nekada stajali ti gradovi, sada je Mrtvo more. Oganj nije večan u svom procesu već u svojim rezultatima. »Večan« oganj ništa ne može ugasiti dok postoji materija kojom se hrani. Kad je ona uništena, tada se i oganj gasi.
Značenje reči gehena – pakao
Isus izgovara teške reči kad govori o kazni koja će stići zle. Ipak, te reči su u skladu s Njegovim karakterom ljubavi. On je rekao da je Bog tako ljubio svet da je dao svoga jedinoga Sina da ni jedan koji Ga veruje ne pogine nego da ima večni život (Jovan 3,16). Nagrada onima koji veruju u Hrista, koji su u vezi s Izvorom života – je večni život; a one koji su odvojeni od Izvora života čeka pogibao – večna smrt.
Na sedam mesta u Novom zavetu Isus upotrebljava izraz gehena ili ognjeni pakao kad govori o mestu buduće, konačne kazne zlih (Matej 5,22.29.30; 10,28; Luka 12,5; Matej 18,8.9; Marko 9,43.45.47; Matej 23,15:33). Jedino drugo mesto na kome se spominje reč pakao nalazi se u Jakovljevoj poslanici 3,6.
Gehena, Ge-Hinom ili Dolina Enom, bila je dolina južno od Jerusalima. Prema tradiciji to je bilo mesto na koje se dovozio gradski otpad da bi tu bio spaljen ognjem koji je stalno goreo. Oganj i crvi koji su se hranili mrtvim telima bili su sredstvo za uništenje otpada i svake druge nečistoće. Tu sliku Isus je upotrebio da bi opisao buduće uništenje svega nečistoga na ovome svetu i u svemiru. Gehena ili ognjeni pakao je slika ognjenog jezera koje se spominje u Otkrivenju kao mesto konačnog uništenja sotone i njegovih sledbenika (Otkrivenje 20,14.15).“
Evo šta Isus kaže o ognjenom paklu u Jevanćelju po Mateju 5,22:
»A ja vam kažem da će svaki koji se gnjevi na brata svojega ni za što, biti kriv sudu; a ako li ko reče bratu svojemu: raka! biće kriv skupštini; a ko reče: budalo! biće kriv paklu ognjenom.«
Ovde se ističu tri stupnja krivice. Za prvi stupanj krivice odgovara se cred sudom starešina sinagoge, za drugi stupanj pred skupštinom koja može izreći smrtnu kaznu. Zatim sledi konačna kazna -gehena ili ognjeni pakao, u koji su bačena mrtva tela zločinaca da bi ih prožderali crvi ili oganj pretvorio u pepeo. Obična smrtna kazna izvršena mačem ili kamenovanjem mogla je biti pooštrena bacanjem u gehenu. To je bio treći stupanj kazne nad teškim zločincima koji nisu bili dostojni normalne sahrane.
Dalje je Isus kazao:
»A ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe: jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih negoli Sve telo tvoje da bude bačeno u pakao. I ako te desna ruka tvoja sablažnjava, otseci je i baci od sebe: jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih negoli sve telo tvoje da bude bačeno u pakao.« (st. 29.30)
Tu je naglašeno da je bolje da propadne jedan ud, makar nam bio skupocen i potreban, negoli da celo telo bude bačeno u gehenu — u ognjeni pakao.
U Jevanđelju po Mateju 10,28. čitamo:
»Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti; nego se bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu.«
Oni koji ubijaju telo su progonitelji Božje dece. Ovi progonitelji se spominju u stihovima 18—25.36. Oni nam ne mogu oduzeti spasenje.
Pogubiti dušu i telo znači uništiti celog čoveka. To može učiniti jedino Bog, i to će On učiniti nad nepokajanim grešnicima. Nigde u Svetom pismu, pa ni na ovom mestu, ne spominje se duša kao neko svesno biće koje bi postojalo odvojeno od tela i nadživelo telo. Kazna za nepokajane grehe biće uništenje celog čoveka – duše i tela, u budućoj geheni ili ognjenom jezeru (Otkrivenje 21,8).
Značenje reči »hades« i »tartaros«
Reč »hades« (had) spominje se u Novom zavetu jedanaest puta; od toga tri puta je upotrebljava Isus, i to u svojoj osudi Kapernauma (Matej 11,23; Luka 10,15); u svom odgovoru Petru na njegovo priznanje vere (Matej 16,18); i u priči o bogatašu i siromašnom Lazaru (Luka 16,23). U svim ovim tekstovima, kao i na drugim mestima gde se u originalu upotrebljava izraz »hades«, Vuk Karadžić, ponesen popularnim i u crkvi raširenim shvatanjem, kao i nemačkim originalom sa koga je prevodio, prevodi tu reč neodgovarajućom rečju »pakao«.
Šta zapravo značk reč hades? U grčkoj mitologiji hades označava podzemno mesto u kome duše kao senke nastavljaju svoj život posle smrti tela. Po toj mitologiji na zapadnom delu tog podzemnog mesta prostiru se Jelisejska polja na kojima pravedne duše uživaju u blaženstvu, a negde u dubini nalazi se Tartar, najmračniji deo tog mračnog carstva u kome grešnici izdržavaju večne kazne.
Ovo neznabožačko verovanje uticalo je na mnoge prevodioce, tako da su oni reč »hades« preveli rečju pakao. Prema popularnom verovanju, preuzetom iz grčke mitologije, pakao je mesto u kome grešnici već sada trpe kaznu.
Pogrešno je reč »hades« prevoditi rečju »pakao« koja u sebi nosi neznabožačku ili mitološku obojenost. Reč »hades« je grčki ekvivalent jevrejske reči »šeol«, koja se 65 puta spominje u Starom zavetu, a znači grob ili podzemlje.
Hades, grob ili podzemlje, prema nauci Svetoga pisma, nije mesto u koje bi ulazili bestelesni duhovi ili duše pokojnika da tu nastave život blaženstva ili muke. Hades je mesto tišine u kome sada u besvesnom stanju počivaju ili spavaju mrtvi, dobri i zli, do časa ponovnog buđenja ili vaskrsenja.
Prema nauci Svetoga pisma, reči »gehena« i »hades« nisu sinonimi. Međutim, neki prevodioci obe reči prevode rečju pakao, dajući im tako istovetno značenje. Takvi prevodioci zbunjuju čitaoce.
Reč »gehena« prevedena rečju pakao predstavlja buduće mesto kazne za nepokajane grešnike. A reč »hades«, koju ne bi trebalo prevesti rečju pakao, već rečju grob – označava sadašnje stanje mrtvih, njihovo počivanje u grobu do časa vaskrsenja.
Razmotrimo upotrebu reči »hades« u vezi s polaganjem Hristovog tela u grob. Već je nadahnuti pesnik u Starom zavetu prorekao da Bog neće ostaviti Mesiju u šeolu (grobu) niti dopustiti da istrune. Apostol Petar potvrđuje ispunjenje ovog proročanstva rečima:
»Niti je bio ostavljen u carstvu mrtvih, niti mu je telo istrulilo.« (Dela 2,31 – Čarnić)
U našem prevodu koji se nalazi u svakodnevnoj upotrebi pogrešno je prevedena jevrejska reč šeol i grčka reč hades rečju pakao. U ovom prevodu pogrešno je upotrebljen izraz »duša«. Ni reč »duša« ni reč »pakao« ne spominju se u grčkom originalu, zato ih dr Čarnić u svom prevodu ne spominje.
Hristova smrt bila je identična sa smrću svakog Božjeg deteta. Evanđeoski prikaz Hristove smrti kaže da je Isus viknuo jakim glasom i izdahnuo (Marko 15,39). U čemu je razlika između Hristove smrti i smrti njegovih sledbenika? Razlika je u tome što je Njegova smrt bila tako kratka da Njegovo telo nije istrunulo. I upravo je ta razlika prorečena u Psalmu 16,10. On je bio položen u hades (grob), i tu je ostao do vaskrsenja.
I verni Hristovi sledbenici, koji su umrli pre Hristovog drugog dolaska, ostaće u svojim grobovima do Hristovog dolaska:
»Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživeti. Ali svaki u svom redu: novina Hristos, a potom oni koji verovaše Hristu o njegovu dolasku.« (1. Korinćanima 15,22.23)
»Jer kad smo jednaki s njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem.« (Rimljanima 6,5)
Iz ovoga zaključujemo da će u času vaskrsenja Hristovi sledbenici izaći iz hadesa (groba), kao što je Hristos izašao iz hadesa (groba) u času svoga vaskrsenja. Verni će vaskrsnuti za život večni. Smrt i grob biće zauvek pobeđeni. »Tada će se zbiti reč koja je napisana: pobeda proždre smrt. Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda?« (1. Korinćanima 15,55) Smrt i grob biće zauvek uništeni (Osija 13,14).
Zanimljivo je primetiti da se u Otkrivenju triput spominju zajedno smrt i grob (hades); (Otkrivenje 6,8; 20,13.14).
»I more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po delima svojima. I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt.« (Otkrivenje 20,13.14) To je svedočanstvo Božje reči o konačnoj kazni koju su zaslužili nepokajani grešnici.
Ostaje nam da kažemo još nešto o značenju reči »tartar«. Reč »tartar« spominje se samo jedanput u Novome zavetu, i to u 2. Petrovoj 2,4.
Prema grčkoj mitologiji, kao što smo to već spomenuli, tartar je najdublji i najmračniji deo hadesa u kome veliki grešnici trpe kaznu. Petar ne upotrebljava reč tartar u ovom paganskom smislu, u smislu grčke mitologije, gde bi zli i pali anđeli već sada trpeli kaznu.
Tartar je u tekstu apostola Petra mesto zadržavanja zlih duhova ili zlih anđela do suda kada će im biti određena kazna (2. Petrova 2,4.9). Upravo za đavola i njegove anđele pripremljeno je ognjeno jezero (Matej 25,41). Sada je njihovo mesto zadržavanja na našoj zemlji i u njenoj sferi.
Na kraju želimo da ponovimo: izrazi šeol ili hades označavaju grob, u kome mrtvi počivaju do vaskrsenja; gehena je simbol ognjenog jezera – buduće kazne za zle (Otkrivenje 21,8), a tartar je mesto zadržavanja palih anđela dok im ne bude izrečen sud (1. Korinćanima (u2.3. Svoju teologiju ne smemo pozajmljivati iz grčke mitologije. Na žalost to se u velikom delu hrišćanstva dogodilo.
Bog će jednog dana učiniti kraj grehu i svakom zlu. Hristos se ne miri s borbom večnog dualizma. Kad budu stvorena nova nebesa i nova Zemlja, tada će Bog sa svog prestola objaviti:
»I smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti, neće biti više, jer prvo prođe.« (Otkrivenje21,4)
»A poslednji će se neprijatelj ukinuti smrt.« (1. Korinćanima 15,26) Smrt zajedno s hadesom ili grobom koji je prati biće bačeni u ognjeno jezero, što označava njihov potpuni kraj. Ni ognjeno jezero neće beskrajno goreti s đavolom i njegovim anđelima koji bi se u njemu večno živi mučili. Bavo kao koren i njegovi sledbenici kao grane biće uništeni večnim ognjem (Malahija 4,1). To je nepogrešivo svedočanstvo Božje reči.
