„A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa“ (1.Mojsijeva 2,7).
Bio je šesti dan prve sedmice na svetu i Bog je skoro završio svoje delo. Trebalo je da uradi još nešto i najbolje je sačuvao za kraj. Sada je bila postavljena pozornica za krunsko delo Stvaranja. Sveti anđeli su od prvog dana posmatrali sa divljenjem kako veliki Bog nebeski staje u sred ništavila i progovara: „Neka bude svetlost, i bi svetlost“ (1.Mojsijeva 1,3).
Psalmista kaže, „Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta Njegovih sva vojska njihova…
Jer On reče, i postade; On zapovedi, i pokaza se“ (Psalam 33,6.9).
Ali sada je Gospod Bog primenio drugačiju metodu. Ovoga puta nije progovorio. Umesto toga, Bog se sagnuo i uzeo šaku punu zemlje i počeo od nje da oblikuje čoveka. On je stvarao oblik i sastav; krupne kosti i sitne delove.
Kreativni genije stvara slavni organizam sa međusobno povezanim sistemima – endokrini, mišićni, koštani, limfni, plućni, disajni, digestivni, neurološki, kardiovaskularni… „Hvalim te što sam divno sazdan!“ (Psalam 139,14).
Kao krunu svega, Bog stvara razumno biće, čiji se organ za rezonovanje nalazi u sivoj tvari u lobanji. Tu će predsedavati presto inteligencije, centar moći razmišljanja i razumevanja, kreativnosti i jezika.
Zatim, kada je konstrukcija bila gotova i sve na svom mestu, Veliki Stvoritelj je zastao i duboko udahnuo. Saginjući se još niže, udahnuo je vazduh u nozdrve zemaljske školjke. Grudi su se proširile sa ubačenim vazduhom, nervi su proradili, srce je poskočilo, krv je počela da kruži, ćelije su se aktivirale, prah je postao telo, mozak je postao razum i čovek je postao živa duša.
Kosmološko pitanje dobija odgovor još pre nego što započnemo sopstveno istraživanje. Božja istina se ne upoznaje kroz racionalnost. Ona nije naučni zaključak. Nauka ne može da zameni Boga, pošto nauka nije stvorila sama sebe. Nastaje laž i zbrka kada pokušavamo da promenimo poreklo sveta i čoveka.
Nauka je naš vodič među stvarima onakve kakve jesu, ali ona nema zasluge zato što je sve tako kako je. Niko nema pravo da postavlja dogme o stvarima koje se ne mogu saznati osim kroz božansko otkrivenje.
Otkrivenjem, a ne razumom, saznajemo ono što Biblija nikada ne pokušava da dokaže: da je svet stvoren za šest bukvalnih dana koje se sastoje od večeri i jutra, u kojima Bog nije zavisio od prethodno postojeće materije.
To je istina koja ne stvara kompromise sa intelektualnim istraživanjem. To nije otkriće, već verovanje, priznanje. „Verom poznajemo da je svet rečju Božjom svršen, da je sve što vidimo iz ništa postalo“ (Jevrejima 11,3).
Ovo je svet našeg Oca i u Stvaranju, kao i u iskupljenju, to je Njegovo završeno delo. Bog nije ostavio da se deo Stvaranja dovršava u prirodnim procesima, kao što nije ostavio ni da se delo iskupljenja dovršava od strane religioznih.
Kada je pomirenje postignuto na krstu, Isus je povikao, „Svrši se!“ (Jovan 19,30).
A kada je Stvaranje bilo završeno šestog dana, „Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma“ (1.Mojsijeva 1,31).
Od zemlje do neba, od životinja do ljudi, od mora do mora, Bog je sve stvorio. Ovo je svet našeg Oca!
To je slavni početak ljudske porodice koja je nastala iz Božjih ruku – pun obećanja i potencijala. Spasosnona blagodat postoji u rezervi, ali još nije potrebna. Oproštenje se još nije pojavilo, jer nije bilo šta da se oprosti. Ali vera mora da se ispita.
Fatalna radoznalost
„I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra rod s njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi“ (1.Mojsijeva 3,6).
Evin pad je počeo kada je odlučila da sprovede sopstveno istraživanje. To je bilo prvo napuštanje potpunog poverenja u Božju reč. Bog nikada nije rekao da plod sa drveta nije dobar za jelo. On je samo rekao da ne treba da jedu s njega.
Čak je i nagovestio posledice, „Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš“ (1.Mojsijeva 2,17). Ali Bog nije rekao razlog za svoju zapovest. Dao je „šta“, ali nije dao „zašto“. Bio je to ispit vere.
Izostavljena informacija postaje tačka preokreta u kojoj će nastati poslušnost ili pobuna. Eva mora da odluči, između zmijinog izazova i neobjašnjene Božje zapovesti, kome će verovati. Ona može da drži Boga za reč i bude poslušna, ili može da posumnja i božansku istinu i bude neposlušna. Ali mora da uradi jedno ili drugo.
Priroda greha je mnogo dublja nego što na prvi pogled pomislimo. Ona ne počinje s delom; ona počinje s misli. Greh se najpre pojavio u podsvesnom nivou gde donosimo odluke, još pre nego što delujemo.
Onog trenutka kada odlučimo da preuzmemo stvari u svoje ruke, da primenimo našu sopstvenu volju – u tom skrivenom trenutku mi se odvajamo od vere u Boga.
Pojavljivanje natprirodnog
Isus Hristos je jedini put iz smrtne zamke greha, i On se takođe pojavljuje na početku. Pre nego što ih anđeli teraju od drveta života, Adam i Eva dobijaju obećanje za koje sotona nije bio spreman.
Okrećući se zmiji, Gospod Bog kaže, „I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvog i semena njenog; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati“ (1.Mojsijeva 3,15).
Sotona ne razume u potpunosti, ali zna da je to pretnja njegovom carstvu. Stati zmiji na glavu znači ubiti je. Bog je prorokovao kraj đavolove vladavine a Sredstvo njegove propasti biće Ženino seme.
Evo strategije o kojoj sotona nikada nije ni sanjao; Bog je bio spreman da ide dalje nego što je moguće kako bi neprijatelj bio poražen. Na samom mestu gde su ljudska bića doživela svoj najgori trenutak, Bog je bio u svom najboljem izdanju, otkrivajući dubinu ljubavi koja je bila izvan njihovog razumevanja.
Prva Mojsijeva, 3. poglavlje završava se ceremonijom koja ima večni značaj, u kojoj Bog Adamu i Evi obezbeđuje odeću. „I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože, i obuče ih u njih“ (1.Mojsijeva 3,21).
Zapazite: odeća je bila od kože, a ne od krzna. Ne radi se o šišanju žive životinje; jer da bi se ovo dogodilo, životinja je morala da umre. Značajno je što se delo otkupljenja događa pre nego što su čovek i žena isterani iz Edema, tako da su mogli da znaju da proterivanje iz vrta ne znači i Božju odsutnost. Oni su bili odsečeni od drveta, a ne od njihovog Stvoritelja.
Onda se to događa. Kao da dolazi niodkud. To je nešto za šta ljudski rečnik mora da stvori novu reč. Ono funkcioniše na nekim zakonima koji su drugačiji od prirodnih. Sve drugo u stvorenom svetu funkcioniše po zakonima uzroka i posledice – sunce čini da vam je toplo; voda čini da ste mokri; vetar duva i drveće se savija, itd.
Ali iznenada dolazi novi princip. Iznad zakona prirodnog postojanja, pojavljuje se nešto natprirodno. To nije ljubaznost – Božja ljubaznost pojavljuje se širom svemira.
To nije dobrota – Božja dobrota i naklonost nalaze se u svakom sunčevom sistemu.
To je nešto drugo. To je ljubaznost koja nije zaslužena; naklonost koja je neopravdana; blagoslov umesto prokletstva; oproštenje umesto osude. Dok čovek i žena okreću leđa drvetu života, da nikada više ne okuse njegov plod, oni nose odeću koju im je Bog obezbedio krvlju, kao obećanje da će jednog dana ponovo jesti sa tog drveta.
Kada su izašli pred Boga posle greha, čovek i žena su već imali odeću koju su sami napravili, ali ona nije bila dovoljna.
Ne možemo da spasemo sami sebe niti da damo bilo kakav doprinos sopstvenom opravdanju. Zato Bog pravi novu odeću po svom izboru i čini to prolivajući krv. Bez prolivanja krvi nema oproštenja (Jevrejima 9,22).
Zbog božanske intervencije, uticaj greha više nije smrt za grešnika. Umesto toga, kroz funkcionisanje ove nove stvari, za koju je potrebna nova reč, grešnik izbegava tu posledicu koja bi prirodno trebala da sredi uzrok, i nasleđuje novi rezultat.
To se zove blagodat. Ona nije nešto što je smišljeno naknadno, ona je već bila u rezervi. Čim se pojavio greh, pojavio se i Spasitelj.
Ipak, ovoga puta Gospod Bog ne progovara. Umesto toga, On se saginje, uzima šaku zemlje i priprema telo kroz koje će ući u čovečanstvo čudom utelovljenja. To je božansko delo udostojavanja rođeno od trajne ljubavi. Šta bismo radili bez Božje blagodati?
Postojala su dva drveta posađena u sred vrta – drvo života i drvo poznavanja dobra i zla. Ali u trenutku ljudskog pada, Bog je posadio treće drvo. To je drvo koje spasava od večne propasti svakoga koji veruje. Isus je umro na tom trećem drvetu i pobeda koju je On osvojio postala je naša. Kroz Njegovu žrtvu mi izbegavamo osudu za greh.
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
