SADRŽAJ
„Pokazao ti je, čoveče, šta je dobro; i šta Gospod ište od tebe osim da činiš što je pravo i da ljubiš milost i da hodiš smerno s Bogom svojim?“ Mihej 6,8
Mihej 6,8 postao je jedan od bolje poznatih starozavetnih tekstova koji se često citira čak i danas. Jedan internacionalni pokret hrišćana govori o sebi kao o narodu koji je prihvatio Mihejev izazov, prema kojem pozivaju internacionalne vođe da prepolove apsolutno globalno siromaštvo do 2015. godine! Oni žele da postupaju pravedno u današnjem svetu nepravde. Žele da poslušaju Mihejeve reči.
Prorok Mihej
Što se tiče samog Miheja, nema mnogo da se kaže – ne postoji nikakav uvodni odlomak o njegovom poreklu ili pozivu. Kaže nam se samo da je on iz Moresete, sela udaljenog otprilike 30 kilometara južno od Jerusalima. Znamo da je bio Isaijin savremenik. Mihej se uglavnom obraća narodu južnog carstva, najviše tokom vladavine Joatama i Ahaza. Njegova knjiga ima malo drugačiju strukturu od većine drugih proročkih knjiga; sadrži ciklus kritike i optuživanja s jedne strane i obećanja o nadi i isceljenju s druge strane. To otkrivamo u većini proročkih spisa, ali ovde ne postoji samo jedan ciklus, već se on ponavlja tri puta. Ipak, svaki put poruka je ista: Bog mrzi greh (pobožno ponašanje ne može da ga opravda). On mrzi bogate čiji je jedini cilj da steknu još. On mrzi nepoštenje i nasilje. On mrzi lažne proroke koji objavljuju samo ono što narod voli da sluša. On mrzi sveštenike koji svoj posao obavljaju samo zbog novca i statusa.
Mihej naročito govori o jednoj temi: siromašnima se oduzima ono što imaju, naročito njihova zemlja. To je ozbiljno. To se kosi sa osnovnim principima izraelskog društva, to kidanje čitavog društvenog tkiva. Kao rezultat, mnogi su napušteni i zlostavljani, naročito žene i isiročad.
Mihej je dobio od Gospoda poruku za krivce: Bog ne gleda na spoljašnja pobožna dela. On ne meri i ne broji žrtve koje dajete kako biste imali osećaj o samopravednosti. On nije zainteresovan za kultne elemente religije, naročito kada oni zažive sami po sebi. On želi da činite šta je pravo, da sprovodite zahteve Božjeg zakona, onako kako se oni odnose na druge ljude. To znači da treba da vratimo ljudima ono što im pripada, da spasavamo ponižene i potlačene, da se usmerimo na ono što je etičko i ljudsko. Pored toga, On želi da volimo milost. On naglašava zavetnu vernost. Moramo da primenjujemo milost, ne iz osećaja dužnosti, već zato što volimo da to činimo. Treba takođe da hodamo ponizno, to jest, mudro i prema prilikama.
Činiti šta je pravo – danas
Šta mi mislimo o Mihejevoj poruci i pravdi i integritetu? Kakve su primene za nas? Naravno, nismo mi tako loši. Nismo mi kriminalci. Nismo ukrali zemlju od siromašnih. Većina nas daje u razne humanitarne svrhe a imamo i ADRU. Mnogi od nas glasaju na lokalnim i nacionalnim izborima makar delimično na osnovu etičkih principa, zar ne?
Šta znače te reči, „da činiš šta je pravo“? Najpre, pozvani smo da delujemo. Ne samo da propovedamo, pišemo članke, čitamo knjige, vodimo dijaloge, imamo seminare – već da delujemo. Teorija mora da se sprovede u praksu. Postupanje prema pravdi – to znači nameru. To često zahteva hrabrost, spremnost da budete drugačiji. To znači odbacivanje lakih rešenja, izbegavanje odugovlačenja i ne čekanja da se ukloni svaka prepreka pre nego što nešto uradimo.
Globalna reakcija
U sred svega ovoga odzvanja poziv za pravdom. Pravda je često suprotna ljudskim interesima. Tu se ne radi u osnovi o uspehu ili profitu, već o principima i ljudima. Pravo postupanje utiče na sve vidove života: globalno, nacionalno, regionalno, unutar naših crkava i porodica. Mnogo slušamo o hrišćanskoj potrazi za globalnom pravdom. Ipak, možda ne slušamo dovoljno o tome. Globalno siromaštvo i nejednakost su strašna sramota. Kako možemo mirno da spavamo kada stotine miliona nemaju dovoljno da jedu? Kako možemo da idemo na godišnje odmore kada stotinemiliona nemaju prikladnu zdravstvenu negu ni pristojan krov nad glavom? Čak iako mi ne vidimo siromaštvo, Bog vidi; čak iako mi ne čujemo plač gladne dece, Bog čuje. Čak iako možda zaboravimo milione koji moraju da pronađu sklonište pod nekoliko zarđanih listova lima, Bog ne zaboravlja, ni za jedan trenutak.
Zato nije slučajno što Pismo više od 2,100 puta govori o siromaštvu. Setite se, jedini put kada je Hristos direktno osudio ljude bilo je kada je, u Mateju 25, osudio one koji zanemaruju i zaboravljaju siromašne i ponižene.
Bono, vodeći glas čuvene rok grupe JuTu, ne stvara muziku u kojoj ja uživam. Ali njegovo zanimanje za siromašne je blistavi primer. On je veoma u pravu kada kaže, „Bog je u udžericama, u kartonskim kutijama u kojima siromašni stvaraju domove. Bog je u tišini majke koja je svoje dete zarazila virusom koji će završiti i njen i njegov život… Bog je u otpadu izgubljenih prilika i života…“
Ovo nije usmereno samo na vlade i multinacionalna preduzeća. To nije samo za predsednike bogatih zemalja – mada je namenjeno i njima, bez obzira da li oni to shvataju ili ne. Političari imaju ogromnu odgovornost.
Pre nekih 50 godina američki predsednik Ajzenhaur je rekao, „Svaka puška koja je napravljena, svaki bojni brod koji je lansiran, svaka raketa ispaljena označava, u krajnjem smislu, krađu od onih koji su gladni i nisu nahranjeni, od onih kojima je hladno i nisu obučeni.“
Ali to je i poruka za svakoga od nas, naročito za one koji tvrde da su Hristovi učenici. Činiti pravdu znači da razumemo da su neke stvari totalno i apsolutno pogrešne; da razumemo da se o nekim stvarima jednostavno ne može pregovarati; da razumemo da je život koji imamo dar od Boga i moramo da budemo dobri čuvari tog dara; da razumemo da se resursi ovoga sveta moraju deliti na pošten i jednak način.
Takođe moramo da budemo dosledni, što znači mnogo više od potpisivanja pisama za razne humanitarne svrhe. To znači da moramo da se uzdržimo od ulaganja novca u kompanije koje tlače ljude ili proizvode oružje. Naravno, moramo podržavati agencije koje pomažu siromašnima.
Bliže domu
Ali činjenje pravde mora da se događa i bliže domu. Šta je sa nama kao crkvom – lokalnom zajednicom, ili raznim organizacijama oblasti? Da li činimo pravdu? Da li znamo šta to znači deliti naša sredstva? Ili pazimo samo na sopstvenu teritoriju? Samo na našu crkvu? Da li se staramo za slabe i ranjive u našoj crkvi? Da li naši pastori i drugi službenici mogu da se postaraju da se prema njima uvek ponaša pošteno? Da li u crkvenim odborima glasamo uvek za ono što je pravo, ili pravimo kompromise, često birajući najjeftinije, najlakše ili najmanje kontroverzno? Kao pastor, da li sam siguran da je činjenje pravde moja glavna briga? Ili sam ponekad u iskušenju da podržavam ljude koji imaju status i sredstva, umesto da radim ono što je pravo?
Da li sam ja, kao administrator, poznat kao neko ko postupa pravo i pošteno? Ko ispunjava svoja obećanja? Ko se stara za interese svojih radnika? Da li naši radnici uvek dobijaju ono što im pripada? Ili ponekad nam je zgodno da propustimo da ih obavestimo o nekim njihovim pravima i privilegijama?
Kao pojedinac, u mojoj porodici, prema mom bračnom drugu, mojoj deci, mojim prijateljima, da li činim ono što je pravo? Mogu li oni da se oslone na mene? Da li uvek radim ono što je dobro i pošteno? Setite se, ovo nije samo savet. To je ono što Bog zahteva od vas i mene. Akođe, činjenje onoga što je pravo ne znači uvek da je ostvarena pravda.
Činiti ono što je pravo nije odvojeno od onoga što sledi, a to je milost i ljubav prema dobroti. Bog nije zainteresovan samo za spoljašnju poslušnost. On je dao pravila i ona ne mogu da se ostave sa strane kada mi to poželimo. Ali Hristos nas je učio da tražimo principe i da uvek primenjujemo pravdu pomešanu s milošću.
Kao administrator, nikada nisam smatrao da je reč crkvenog pravilnika konačni odgovor na svako pitanje. U nekim situacijama stroga primena pravilnika ne bi bila poštena. U nekim slučajevima bilo bi pogrešno postupati prema slovu pravilnika. Pravo postupanje zahteva ne samo strogost i odlučnost već i inteligenciju i ljubav i milost.
Šta je sa carem Solomunom i dve prostitutke? Obe žene su se porodile. Jedno dete je umrlo, ali obe su tvrdile da je majka onome koje je preživelo. Solomun je morao da donese odluku. Morao je da postupi pravo. I to je i uradio.
Pročitajte izveštaj. Koju moguću knjigu sa pravilima je mogao ovde da primeni? Ni jednu. Nije bilo pisanih pravila za takvu situaciju. Umesto toga, upotrebio je mudrost, i učinio je to s milošću i ljubavlju.
Zaključak
Mihejeva poruka, mada napisana u drugo vreme i na drugom mestu, ostaje ista. Ona se obraća nama, religioznim ljudima, onima koji imaju rituale, tradicije i pravila: ne zaboravite potlačene, siromašne, slabe i povređene među vama.
„Sa čim ću doći pred Gospoda da se poklonim Bogu Višnjem? Hoću li doći preda Nj sa žrtvama paljenicama? S teocima od godine? Hoće li Gospodu biti mile hiljade ovnova? Desetine hiljada potoka ulja? Hoću li dati prvenca svog za prestup svoj? Plod utrobe svoje za greh duše svoje?“ Mihej 6,6-7
Ne, On želi pravdu, milost i ljubav od onih koji prizivaju Njegovo ime.
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
