Velike promene u hrišćansloj crkvi

Dragi moji, evo me pred vama, otvorenog srca, sa željom da podelim nešto što me zaista opterećuje ovih dana, ne u negativnom smislu, već sa snažnom potrebom da izađe iz mene. Nakon više od 2000 godina postojanja Hrišćanske crkve i neprestanog razvoja hrišćanske i teološke misli, postavlja se jedno duboko pitanje: Da li je moguće da i mi danas, u ovom vremenu, zaista možemo znati šta je istina u Hristu?

Ohrabruje me što vam mogu reći da je to moguće. I upravo u ovoj emisiji, donosim jasnu distinkciju, pravim razliku između istine i zablude, između Božje volje i ljudske volje, ljudske tradicije i ljudske filozofije. Na svakome od vas je da li ćete prihvatiti jednu ili drugu stranu, ali moja je želja da vas Bog obilno blagoslovi i da svako od vas, dok slušate ili čitate ovo, pristupi otvorenim srcem, bez predrasuda. Budimo spremni da prihvatimo ono što je istina. Ipak, moram vam unapred reći: bićete iznenađeni i trebaće vam hrabrost. Neka vam tu hrabrost da Duh Sveti.

Ovo predivno jutro, rano je, subota 26. jula. Sutra, 27. jula, je moj rođendan, navršavam tačno 50 godina. Hvala Bogu za sve vreme u kojem me je vodio i blagosiljao, ne samo mene nego i celu moju porodicu. A sutra popodne imam i venčanje, venčavam Aleksa i Gabi. Zbog svih tih obaveza, odlučio sam da snimim ovu emisiju danas.

Tu je Knjiga nad knjigama, Biblija, Reč Božja, Sveto pismo, prevod Karažića i Daničića. Imam latinično izdanje koje želim da vam poklonim. Tu je i knjiga „Velike promene“. Iz nje ću izvući nekoliko teza, citata i informacija koje ću iščitavati i komentarisati. Sve što sam spremio za vas dolazi iz ove knjige, zato ostanite sa mnom. I ovu knjigu vam takođe želim pokloniti. Biblija, inače, uči 42 osnovne istine. Na kraju ćete moći da vidite i druge knjige koje vam želim pokloniti, ako ste zainteresovani, kao i način kako da ih poručite.

A sada, dragi moji, pripremimo se za surovu istinu. Istinu koja oslobađa, koja će seći kao oštar mač sa obe strane. Zaronićemo u istorijsku misao, pratićemo te određene tokove i videti šta je u skladu sa voljom Božjom, a šta nije. Šta nam je potrebno, a šta nije. Pazite, ima mnogo toga što je dobro, korisno, što nadgrađuje, ali ima mnogo toga što nas vodi u idolopoklonstvo i greh. I tu moramo biti jako oprezni, iako je to, zanimljivo, često poteklo iz crkvene misli.

Hronologija Odstupanja: Ljudska volja protiv Božje

Da ne bih dužim, pripremio sam za vas, iz ove knjige „Velike promene“, hronološki pregled uvođenja novih dogmi i verovanja. Sami ćete videti koliko je toga prisutno u praksi hrišćanskog iskustva i života kroz učenje određenih crkava, a da to uopšte nije Božja volja niti Bog to očekuje od nas.

Postavite sebi jedno pitanje: Ako su apostoli i prvi hrišćani, u prvom i drugom veku, mogli da se spasavaju verom u Spasitelja Isusa Hrista, da se mole isključivo Bogu u ime Hristovo, i da žive vrlo jednostavnim načinom života, objavljujući istinu o Spasitelju Isusu Hristu koji je umro na krstu Golgote i time omogućio večni život – zašto je nama potrebno nešto više? Tema prvih hrišćana bio je Hristos, raspeti i vaskrsli Hristos. To je dominirala, to je izlazila iz usta onih koji su sejali reč po celom tadašnjem svetu. Hrišćani su dominirali u objavi o Isusu Hristu: Kako se čovek spasava kroz Isusa Hrista? Šta je plata za greh? Smrt. Šta je dar? Dar je život večni u Isusu Hristu.

Bog ima svoj ostatak koji drži zapovesti Božje i veru Hristovu. U Otkrivenju stoji da će doneti platu svakome po delima njegovim. Nemamo bezuslovnu besmrtnost; ona je uslovljena Drvetom života, zato je Bog i istjerao Adama i Evu i postavio anđela sa plamenim mačem. Zašto ovo govorim? Zato što su sve ovo istine koje su napadnute od Sotone, koji je uspeo, kroz neposvećene ljude, da uvede lažne doktrine. Ima ih mnogo više od ovih koje ću spomenuti, ali evo, idemo redom. Pripremite se, dragi moji, potrebna je hrabrost da se suočite sa svim onim što je prisutno u hrišćanskoj crkvi, a nije Božja volja, već produkt ljudske tradicije, filozofije i zabluda.

300. godina: Uspostavljena je molitva za mrtve. Nikada se hrišćani do tada nisu molili za mrtve. Molili su se za žive, jer živ čovek se može popraviti. Kad čovek umre, gotovo je; on čeka vaskrsenje – prvo ili drugo vaskrsenje. Prvo na večni život, drugo na večnu smrt. To je kraj. To vam je biblijska istina i nema mnogo mudrovanja. Nema paljenja sveća, nema ognja, jer mrtvi ne znaju ništa, kaže Biblija, i spavaju u grobovima dok ne čuju glas Sina Božjega.
320. godina: Uvedeno je paljenje sveća i osenjivanje znakom krsta. To nije bila praksa prvih hrišćana, niti je Isus to učio.
321. godine: Konstantin je sa rimskim biskupom uveo svetkovanje nedelje, u čast dana Boga sunca. Sećate se tog dekreta – niko neće raditi. Hrišćani su kroz sve vekove pre toga svetkovali sedmi dan, šabat ili subotu, po četvrtoj zapovesti Dekaloga.
336. godine: Na saboru u Laodikeji usvojeno je praznovanje nedelje, dana sunca, preuzeto od paganstva.
375. godine: Počinje obožavanje anđela i svetaca. Davno sam održao propoved na svom kanalu o tome da se mi, kao ljudi, ne molimo ni anđelima ni svecima. Apostoli, za vreme svog života, nisu prihvatali ljudsku slavu niti obožavanje. U Delima apostolskim, kada su ljudi hteli da ih proglase bogovima (Jupiterom i Marsom), oni su ustali, pocepali svoje haljine i rekli: „Ljudi, šta to činite? Nismo mi svojom silom ovo uradili, nego u ime Isusa Hrista!“ Isus je isceljivao i činio čuda. Zatim, anđeo Gospodnji, koji se pojavio u Otkrivenju 19. poglavlje pred Jovanom, dao mu je viziju. Kada je Jovan video anđela u toj njegovoj slavi, pao je pred njega i poklonio mu se. A znate šta je uradio anđeo? Uhvatio ga je za ramena, podigao i rekao: „Ne, ne, ne! Nemoj se meni klanjati, nego Bogu se pokloni!“ Kaže: „Ja sam sluga kao i ti.“ Anđeli ne primaju klanjanje ni slavu. Živi apostoli, kasnije proglašeni svecima, nisu primali slavu za života, već su je prenosili na Hrista.
394. godina: Uvedena je misa kao svakodnevna služba. Neću široko diskutovati.
431. godina: Na saboru u Efesu počelo je obožavanje Marije, prvi put nazvane „Majkom Božjom“. Tek u polovini petog veka počinje se o tome razgovarati i uvoditi to kao praksa, teorija, doktrina. Do tada se hrišćani nikada nisu molili niti obožavali Mariju. Marija je grešna osoba kroz koju se otelotvorio Isus, koju je trebalo spasiti kao i svakoga. Isus je postojao pre nego što se rodio; On se utelovio, nije počeo da postoji rođenjem, On je od večnosti.
450. godina: Prvi put su hrišćani, svetkovatelji subote, osuđeni na smrt. To je dekret da oni hrišćani koji i dalje svetkuju subotu budu ubijeni.
500. godina: Sveštenici su počeli da se drugačije oblače od drugih ljudi. Mi smo carsko sveštenstvo, sveti narod, i nema razlike između mene i vas. Ali, evo, kroz drugačije odevanje, sveštenici su imali te haljine i izgledali su drugačije od običnih vernika.
593. godina: Papa Grgur I. uspostavlja dogmu o čistilištu. Kasnije ću malo opširnije o tome. To je suptilna obmana koja ohrabruje da i posle tvoje smrti ima nade da budeš bolji, da se malo pročistiš, da dobiješ nečije zasluge. Neko će se moliti, sveštenik će se moliti ako neko plati, i onda ćeš ti, prijatelju moj, iz čistilišta polako da odeš u raj. Ako nisi sve odradio na zemlji i nisi baš bio potpuno spreman, ima vremena još u čistilištu. Suptilna prevara. Dragi moji, kod prvih hrišćana nigde pomena o tome nema. Nigde pomena o tome nema, niti nas uči. Taj isti Papa je naredio upotrebu latinskog jezika na bogosluženju. Bogosluženje treba da bude jasno, da čovek koji je otišao u crkvu čuje na svom jeziku poruku evanđelja, da bi ona izazvala nešto, da bi se čovek pokajao, da bi zavoleo Hrista, da bi učio nešto o Božjem karakteru. A šta će čuti na latinskom kad ne razume?
600. godina: Uspostavljena je molitva Mariji, anđelima i svecima. Znači, tu se sada još razvija ta doktrina. Iako Biblija jasno kaže da se čovek isključivo moli Bogu u ime Hristovo, da postoji samo jedan Bog i jedan posrednik, crkva uvodi molitvu Mariji, anđelima i svecima. Nije potrebno. I nisi grešan ako to ne radiš. Dovoljan je Spasitelj Isus Hristos. Nije potrebna Marija da umilostivi Spasitelja. On je svoju ljubav pokazao i dokazao na krstu Golgote. Jer Bogu tako omilje svet da je Sina svojega dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni. Ne treba Marija Boga. To je hula na Božju dobrotu, na Božju ljubav. Kao da Bog nije dovoljno milostiv, kao da je On previše gnevan. Pa On je naš Spasitelj! On se žrtvovao za nas. Niko nas ne može otrgnuti od te ljubavi Božje. Ta blagodat je zadivljujuća, predivna, dragi moji! Nema potrebe za tim!
607. godina: Imperator Foka je nazvao rimskog biskupa Bonifacija III. papom. Papa se prvi put koristi 607. godine.
Dve godine kasnije, sa papom Konstantinom, počelo je celivanje papinih nogu. Šta ja imam sada da celivam njegove noge? Ja se ponizno klanjam u molitvi pred mojim Bogom. Ja ne mrzim nikoga, ali nema potrebe da se saginjemo, da celivamo papine noge.
750. godina: Franački kralj Pipin dao je privremenu vlast papi. Znači, dobija se ta politička sila koja je jača. Carevi će jednoga dana drhtati pred papstvom, jer će papstvo krojiti kapu svima.
786. godina: Odobreno je obožavanje krsta, ikona i relikvija. Ne treba ja da obožavam krst. Mi obožavamo Onoga koji je umro na krstu – to je Isus Hristos. Njega obožavam. Krst je sprava za mučenje koju su Rimljani preuzeli od Kartaginjana nakon Punskih ratova. Bila je zastrašujuća kaznena mera. Nema potrebe da ja obožavam krst, ikone i relikvije. Ja obožavam živog Boga, obožavam mog Spasitelja.
850. godina: Počinje upotreba svete vode koju blagosilja sveštenik. Ne treba meni sveta voda. Iz Isusa Hrista teče sveta voda. On je izvor žive vode za badava. On je sve što mi je potrebno u životu. Ne možeš ti, brate moj, uzeti neku vodu, oseniti je krstom i reći: „Sad je ovo sveto.“ Ko si ti da proglasiš neku vodu svetom? Ljudi veruju.
890. godina: Počinje obožavanje svetog Josipa. Pazite sada vi, pazite, tu je mračni srednji vek. Ljudi ne znaju. I šta im kažu sveštenici? Ljudi su to verovali, bili su uplašeni prokletstva, jer su bili učeni da ako se suprotstave svešteniku, doktrini, učenju, da će biti prokleti i da ih čeka oganj. I onda, kako ljudi gore, kako se muče, bili su uplašeni. Ja nemam ništa protiv Josipa. Čovek je bio veran Bogu. Nema tu problema protiv čoveka, ali šta imam da obožavam svetog Josipa?
927. godina: Uspostavljen je kolegijum kardinala u Vatikanu.
965. godina: Papa Jovan XIII. uspostavlja krštavanje zvona. Pazite sad ovo. Jasno nas Biblija uči da se čovek krštava, i da je u krštenju (baptizo, uranjanje pod vodu) jasna simbolika smrti sa Hristom (Rimljanima šesto poglavlje, čitajte tu teologiju apostola Pavla). Nema potrebe krštavati neko mrtvo telo, neko zvono. Pazite, to je izigravanje, to je ruglo! Krštenje je sveti čin preko kojeg čovek ulazi u zavetni odnos sa Bogom. Isus je krstio, dao nam primer, iako nije morao. Šta ima ko da krštava zvono, ljudi moji? Šta će nam to u životu?
995. godina: Papa Jovan XIII. prvi put kanonizuje umrle svece. Mi smo od mrtvih stvari načinili svetinje i kanonizovali svece. Jedan i jedini svetac je naš Gospod Isus Hristos. On je jedini svetac. Svim tim svecima je trebalo spasenje. Nema potrebe nekoga kanonizovati.
1028. godina: Uveden je post petkom. Nemam neki poseban komentar. Meni je petak obično priprema koja me uvodi u svetkovanje sedmog dana.
1079. godina: Papa Grgur VII. postavlja celibat sveštenika. Ima raznih razloga zašto je to bilo u istoriji, ali evo samo jedan: sveštenici su tada imali puno dece koja su se školovala na račun crkve. Da bi crkva štedela, proglasila je celibat. I sad tu dolazimo do velikog problema. Imate određene katedrale, imate ono poznato u Francuskoj, gde su iz podruma pronašli mnogo kostiju malih, nerođenih beba, abortiranih beba, koje su skrivale sestre jer su bile oplođene od strane sveštenika koji su navodno imali celibat. Ljudi su bili u potrebi, nisu bili od Boga pozvani, nisu imali taj dar od Svetoga, nego su se upuštali u to, mučili se i dolazili u iskušenja da imaju decu sa tim sestrama koje su to skrivale. Ali, sve vremenom izađe na videlo. Celibat je nešto što su imali apostoli, recimo Pavle ili drugi apostoli, koji su odlučili da jednostavno svoj život posvete Bogu do kraja, nisu ulazili u brak, i to im je bio dar od Boga.
1184. godina: Na koncilu u Veroni uspostavljena je inkvizicija. Opa, Miško, evo inkvizicije! Idite, pogledajte muzej inkvizicije i onda se zapitajte da li je moguće. A Isus je rekao: „Doći će teška vremena i tako dalje, kada će svaki koji vas ubije u ime moje misliti da službu čine Bogu, ali ne poznaše ni Oca ni mene.“ Znači, oni su ovo radili u ime Hristovo! Katastrofa! Katastrofa! Kako je to mogla crkva da dozvoli? Kako je to moguće da se desi? Pa to ni neki ateisti ne bi radili!
1190. godina: U crkvi počinje prodaja oproštajnica. Šta su oproštajnice? Martin Luter je ustao, pogotovo protiv toga. Znači, da bi ti bilo oprošteno, burazeru, moraš da platiš! Gde to piše u Bibliji? Spasenje je dar od Boga. Spasenje i oproštenje greha se ne plaćaju! Ovo je direktna hula na Božju blagodat. Neću dalje komentarisati.
1215. godina: Papa Inoćentije III. objavio je pretvaranje hleba i vina u telo i krv Hristovu. Gluposti! Hleb i vino su simboli tela Hristovog i krvi Hristove. Običan beskvasni hleb, kojeg jedu hrišćani u pričešću, u euharistiji i u večeri Gospodnjoj, simboliše bezgrešno telo Hristovo. Bezalkoholno vino ili šira simboliše Hristovu bezgrešnu krv. Znači, ne možete vi uzeti za simbol hleba i vina, hleb sa kvascem i alkoholnim vinom. Pa to je iskrivljavanje! Evo, recimo, jedan banalan primer: Kada želimo da simbolizujemo mir, koristimo belu golubicu, zar ne? Nećemo koristiti gavrana ili bilo koju drugu pticu kao simbol mira. Ne, uzima se bela golubica. Simbol odgovara karakteru na šta ukazuje, je li tako?
1215. godina: Na Lateranskom koncilu uspostavljeno je ispovedanje svešteniku umesto Bogu. Evo! Znači, mi ispovedamo greh jedni drugima u smislu da se tešimo, da se hrabrimo, ali ne da bi nam taj drugi oprostio greh i da bi nas razrešio. Samo Bog ima vlast opraštati grehe, to piše u Bibliji.
1229. godina: Koncil u Valensiji zabranjuje vernicima laicima upotrebu Biblije i proglašava je zabranjenom knjigom. Pazite, Biblija se proglašava zabranjenom knjigom! Zato su mnogi bili ubijani u vreme inkvizicije, samo zato što su želeli da poseduju Bibliju i da je čitaju. Pa šta je bio njihov greh? Kome su ti hrišćani mogli nauditi? Oni su bili dobri ljudi koji su poštovali cara, plaćali poreze i držali te građanske zakone. Hrišćanin koji čita Bibliju nije išao protiv vlasti cara. Koga su se oni bojali? Bojali su se istine, jer je cela tadašnja crkva ležala na laži: molitve mrtvima, besmrtnost duše, ikone, oproštajnice – a sve to Biblija osuđuje. Zato su zabranjivali Bibliju, da ljudi ne bi znali šta je istina i da bi naseli na te prevare.
1251. godina: Sajmon Stok, engleski monah, uvodi brojanice. Pa nismo mi papagaji, dragi moji. Dođi Bogu iskreno i kaži u molitvi: „Bože, budi milostiv meni grešnome. Hvala ti za ovaj današnji dan. Hvala ti za moju porodicu. Hvala ti za hranu.“ Kaži mu šta te boli, šta te tišti, šta ti je želja. Svaki dan ćeš kazati nešto drugačije. Šta rade brojanice? Vrtiš u krug, kao papagaj, kao cirkusant. Stalno jedno te isto ponavljaš. Pa jednom kad kažeš Bogu, dovoljno je. Na šta mi to svodimo Boga? Kao da Bog ne razume? Pazite kako je đavo koristio neposvećene umove da totalno unizi lepotu hrišćanske misli, hrišćanstva kao takvog, izvornog hrišćanstva. Nije mogao da pobedi Hrista, a onda se obrušio na Hristovu crkvu i onda je lažima i pogrešnim doktrinama zavodio i odvajao ljude od spasenja, od istine.
1414. godina: Sabor u Kostanci objavljuje dogmu o čistilištu. Evo, to je to. Dogma o čistilištu se polako uvodi. To je suptilna đavolska prevara koja ti kratko kaže: „E, imaš još malo nade posle smrti. Nije sve gotovo sa smrću.“ Prijatelji moji, nemojte nasjedati na to. Sada dok si živ, spremaj se za Hristov dolazak. Razvij karakter koji je sličan Hristovom. Kad umreš, onda je gotovo. Što si uradio, uradio.
1504. godina: Pravoslavna inkvizicija počela je da spaljuje svetkovatelje subote u Moskvi. Ivan Kuristin i drugi. Zašto su ga spalili? Hrišćani su spalili hrišćanina zato što je taj hrišćanin želeo da, između svih ostalih zapovesti, bude veran i četvrtoj zapovesti! Šta je njegov greh, ljudi moji? Koga spaljuju? Hrišćani koji smatraju da su pravoverni i koji smatraju da veruju Bogu. Spaljuju čoveka zbog čega? Samo zato što želi da drži četvrtu zapovest kao i drugih devet. Pa to je normalno! Pogledajte koliko je ljudski um degradirao, koliko je zaslepljen grehom. Ajde da je nekog ubio ili opljačkao, ili govorio neke laži… pa da razumem, ajde, ajde, spaljuju ga. Zbog čega ga spaljuju? Zato što huli na Boga, zato što psuje Boga? Ne, on hoće da drži četvrtu zapovest kao i drugih devet. I oni ga spaljuju. Pogledajte vi gde je bilo hrišćanstvo. I danas je ista stvar. Znate, kao što kaže autor, Rim je tolerantan dok je nemoćan. Ali Otkrivenje 13 nam kaže da će se sve ovo što se dešava ponovo uspostaviti pred Hristov drugi dolazak. Kako znamo? Pa piše tamo da će se pobiti oni koji se ne poklone zveri. Znači, srednji vek će oživeti.
1545. godina: Koncil u Trentu izjednačava tradiciju i Bibliju. E sad, ovde sam pripremio nešto materijala o Luteru. Počela je ta borba sa Luterom kada je on uzeo i zakuvao 95 teza na vrata Vitenberške kapele. Ta borba je, u nekom obliku, trajala do 1546. godine, što je vreme i njegove smrti. 1517. godina je početak sukoba objavljivanjem teza protiv indulgencija, oproštajnica. On je hteo da ustane protiv lažne doktrine. I umesto da je crkva to prihvatila i rekla: „U pravu si, Martine Lutere“, oni su ga počeli progoniti.
1520. godina: Papa Lav X. objavljuje bulu kojom preti Luteru.
1521. godina: Luter je pozvan pred Dvorski sabor u Vormsu i izopšten iz crkve. Od 1521. do 1522. Luter se skriva u dvorcu Vartburg i prevodi Novi Zavet na nemački jezik.
Što se tiče apokrifnih knjiga, poznatih kao deuterokanonske, one su uvedene sa ciljem da bi se, kanonizacijom 1546. godine, uspelo nekako suprotstaviti Luteru i svim njegovim učenjima koja su se temeljila na Bibliji. Oni nisu mogli biblijski disputovati, nego uvode te apokrife koji nisu bili nadahnuti (zato i nisu bili u kanonu do tada), ali koji su išli uz ruku tadašnjoj crkvi koja je želela da se usprotivi učenju Martina Lutera.
1546. godina: U Biblije su dodate apokrifne knjige.
1854. godina: Papa Pije IX. objavio je dogmu o bezgrešnom začeću Device Marije. Prvi hrišćani, kao i hrišćani kasnijih vekova, nisu ni pomislili da je Marija bila bez greha. Biblija jasno kaže: „Svi su sagrešili i izgubili su slavu Božju.“ Svi do jednog. Samo je Isus bio monogenes, jedini te vrste, jedino rođeni čovek, Bog i čovek. U Jevrejima, drugom poglavlju, apostol Pavle kaže da je uzeo telo i krv, znači postao je čovek kao ti i ja. Jedino je On bio bez greha. Svi su sagrešili, uključujući i Mariju. Izgubili su slavu Božju. Znači, i Mariji je bilo potrebno spasenje. Bog je izabrao Mariju u svom proviđenju da se kroz nju utelovi, ali jednostavno Bog je večan. Ona je bila zemaljska Njegova majka u jednom periodu, ali kasnije, u javnom trenutku Njegove službe, On je rekao: „Šta je tebi, ženo, do mene?“ A onda kaže Jovanu: „Eto ti majke“, a majci: „Eto ti sina.“ Ja odlazim, vraćam se na presto, samo sam privremeno ušao ovde da izvršim plan spasenja, i vraćam se na svoj presto. I onda crkva proglašava Mariju bezgrešnom. Zašto? Zbog te, opet, teologije. Jer ako je Isus bio bezgrešan, on je mogao biti bezgrešan samo ako je Marija, koja Ga je rodila, bila bezgrešna. Jer ako je ona grešna, onda bi ona prenela greh. Dragi moji, ali to nema nikakve veze jer Isus je bio Bogočovek. Duh Sveti je oplodio, u smislu, utelovio se Isus Hristos. Mi poštujemo Mariju, koja je živela pre 2000 i nešto godina, koja je nosila veliki teret, kojoj će nož probiti i mač srce od bola, zato što će gledati Onoga koga je rodila na krstu Golgote. Ali i ona je znala koga je rodila. Ona je znala da je On od večnosti. I ona je znala kako je začela. Sve joj je bilo jasno, dragi moji. I ona nikada nije želela da je ljudi slave. Mi je spominjemo zato što je blagoslovljena, kao i mi, što smo neki blagosloveni u nekim segmentima. Tako i ona je bila blagoslovljena što je rodila Sina Božjega. Ali to nije poziv Božji, tebi i meni, da Nju obožavamo. Nego je crkva to uspostavila.
1870. godina: Papa sebe proglašava nepogrešivim.
1950. godina: Proglašeno je Marijino uznesenje na nebo.
1965. godina: Marija je proglašena Majkom crkve. I onda vam je sada konačno jasno zašto se u ljudskim umovima nikako ne može odvojiti Marija od Trojstva, Oca, Sina, Duha Svetoga. Zašto je ona tu pridodata i zašto jednostavno ljudi kažu: „Slavljen Isus i Marija.“ Ja uvek kažem: „Slavljen je Isus, ne Marija.“ Isus je dovoljan. Isus je umro na krstu, ne Marija. Isus je prolio svoju krv, ne Marija. Isus je naš Spasitelj, ne Marija. Isus je naš Stvoritelj, sustvaralac sa Ocem Nebeskim, ne Marija. Marija je samo instrument preko kojeg se Isus utelovio.

Zapazite, dogma o čistilištu se nije pojavila iznenada u nekom određenom trenutku, već se razvijala postepeno kroz vekove. Međutim, kao zvanična dogma Katoličke crkve, ona je prvi put definisana na Tridentskom saboru od 1545. do 1563. godine, kao odgovor na protestantsku reformaciju, jer su protestanti tog vremena biblijski verovali u vaskrsenje, a ne u besmrtnost duše.

Evo vidite kako je to bilo:

Drugi i treći vek: Počeci. U ranoj crkvi se razvija ideja da za neke duše posle smrti postoji potreba za očišćenjem pre nego što uđu u nebo. Tertulijan, koji je uveo takvu ideju pakla sa Origenom, pominje molitve za mrtve, što implicira veru da dušama pokojnika molitve mogu pomoći. Da kažem, oni su bili neoplatonisti, vezivali su se za određene ideje platonizma, koji je u ono vreme, kao grčki filozof, verovao da je duša zarobljena kao svesni entitet u telu koje je zatvor. I kada čovek umre, ona se oslobađa od tog zatvora i nastavlja da egzistira. Znači, duša je svesna i ona je nešto što živi nakon smrti. E, ta ideja se uklopila u hrišćansku misao, iako Biblija kaže: „Plata za greh je smrt, a dar Božji vaskrsenje u Isusu Hristu.“ Znači, čovek leži u grobu, snom bez snova, ne čuje, nema slavljenja, nema ljubavi, sve prestaje i onda čeka. Enoh, Ilija i Mojsije su gore, Ilija i Mojsije su se pojavili sa određenim ciljem i to je jedna snažna poruka, ali svi ostali čekaju vaskrsenje.
III vek (Origen): Govori o pročišćenju kroz oganj, i to su duše koje prolaze kroz oganj.
IV. i V. vek (Avgustin): Govori o mogućem pročišćenju posle smrti, ali još uvek ne kao o nekom takozvanom čistilištu koje postoji kao teologija, nego samo su to ideje.
Grgur Veliki: Prvi koristi ideju o mestu ili stanju između raja i pakla gde se duše pročišćavaju. Znači, totalna biblijska nebuloznost, da se tako izrazim, jer je pogrešna, koju Biblija ne prihvata.
Srednji vek: U XII. i XIII. veku učenje o čistilištu postaje sve konkretnije. Toma Akvinski u Summa Theologiae jasno brani postojanje čistilišta kao razumnu, biblijski podržanu doktrinu.
Tridentski sabor (1547. godine): Zvanično definiše čistilište kao dogmu. „Postoji čistilište i dušama koje su tamo zatočene, pomažu molitve vernih, a osobito sveta misa.“ Znači, sveta misa ne bi trebalo da ima nikakvo svoje uporište niti praksu, jer se bavi molitvom za duše umrlih, što nije biblijsko učenje.

Moj zaključak i poziv na hrabrost

Dragi moji, na vama je šta ćete od ovoga prihvatiti. Moje je bilo da iznesem. Moj stav jeste da se držim Biblije, onako kako kaže Bog, onako kako kaže Reč Božja. I sve ovo što sam pročitao, sve što je uvedeno, uglavnom se u većini slučajeva, vidite i sami, kosi sa učenjem Biblije. Neki su ustajali, pa su bili progonjeni i ubijani, jer su želeli da iznesu istinu. Ljudi su ostali, nažalost, u tami jer im je bila zabranjena Biblija. Zašto je Biblija bila zabranjena? Pa zato što govori protiv svih ovih devijacija, neistina koje su ušle u hrišćansku misao u vreme kada su ljudi bili pomračenog uma i nisu mogli trezveno da razmišljaju, ili nisu želeli, ili nisu imali hrabrosti da razmišljaju trezveno.

Ispred vas vidite i druge knjige koje vam želim pokloniti. Topla preporuka sa moje strane. U skladu su sa Biblijom. Ja lično stojim iza ovih reči, znači, budite slobodni, bez predrasuda, uživaćete u tekstu iz ovih knjiga koje uzdižu Reč Božju i našeg Gospoda Isusa Hrista. Način kako ih možete poručiti biće vam objašnjen.

Sve vas volim, budite jaki i hrabri. Ja znam da će me ovo sve što govorim koštati, i već me na neki način košta. Vi ne vidite mnoge poruke koje ja dobijem, one su filtrirane. Verujem da bi se mnogi od vas sablaznili i ne bi imali više hrabrosti da me pratite. Zato se molite za mene i za sve ono što činimo i radimo zajedno. Ja ne mogu sam, vi ste mi potrebni. Zajedno smo jači, rame uz rame, srce u srce, da se delo Božje dovrši. I verujem da će mnogi doći u Božju slavu i neće više biti ni smrti, ni plača, ni bola, ni straha, ni vike, jer prvo prođe. Samo treba izdržati. A ako želiš da izdržiš, možeš, jer ti Bog daje pobedu. Veći je Onaj koji je u nama, nego li onaj koji je u svetu. A tom koji je u svetu skoro dolazi kraj. Samo treba ostati veran. Svako dobro.

Autor: mr Zoran Marcikić

Izdvajamo:
Vatrene lopte: Upozorenje gradovima punim nemorala

Opravdanje verom