11 – Krštenje: Zavet sa Bogom

Isus očekuje od svojih sledbenika da će svoje unutrašnje predanje pokazati spoljašnjom ispovešću i predanjem. Zato kaže: „Koji uzvjeruje i pokrsti se, spašće se“ (Maarko 16, 16). U samom činu krštenja nema nikakve magije. Sam obred ne donosi čoveku promenu. Samo krštenje neće obezbediti i spasenje. Ovaj korak može postati duboko iskustvo Božije pročišćavajuće i preobražavajuće milosti samo ako ispunjava biblijske preduslove.

Uvod

  1. Pretpostavke krštenja – Marko 16, 16; Dela 2, 38; Jovan 3, 3-5
  2. Način krštenja – Jovan 3, 23; Marko 1, 10; Dela 8, 38.39
  3. Značaj krštenja – Marko 1, 4; Rimljanima 6, 2- 4; Titu 3, 5; Kološanima 2, 12. 13

Kod našeg proučavanja osnova hrišćanske vere, naizmenično govorimo o tome šta je Bog učinio za nas i nezavisno od nas (Biblija, ličnost i delo Isusa Hrista, opravdanje, pomirenje) i o našem odgovoru koje se tiče Božije inicijative (vera, molitva, pokajanje i predanje, nanovorođenje). U prethodnoj lekciji bilo je reči o pomirenju i o tome kako će Bog rešiti problem greha. Sada ćemo se fokusirati na krštenje, a to je odgovor naše vere na Božije delovanje.

Govorili smo o nanovorođenju, pokajanju i predanju. Sve je to unutar pojedinca ali se javlja i spolja. Za vreme svog delovanja na zemlji, Hristos je ustanovio crkvu, zajedništvo vernika, da se nastavi delo koje je započeo. Kada pojedinac postane član zajedništva čiji je poglavar Hristos, može javno da  pokaže svoj odnos sa Hristom, kao Hristov „učenik“ i da se uključi u rad, a Isus će mu dati svu potrebnu opremu.

Isus očekuje od svojih sledbenika da će svoje unutrašnje predanje pokazati spoljašnjom ispovešću i predanjem. Zato kaže: „Koji uzvjeruje i pokrsti se, spašće se“ (Maarko 16, 16). U samom činu krštenja nema nikakve magije. Sam obred ne donosi čoveku promenu. Samo krštenje neće obezbediti i spasenje. Ovaj korak može postati duboko iskustvo Božije pročišćavajuće i preobražavajuće milosti samo ako ispunjava biblijske preduslove.

Pretpostavke krštenja – Marko 16, 16; Dela 2, 38; Jovan 3, 3-5

Ako želimo da krštenje ima smisla, treba da znamo koje su njegove simboličke pretpostavke. Pomenućemo nekoliko:

Slušanje jevanđelja

Jevanđelje je vest o Božijem karakteru, o tome kakav je Bog i šta je učinio za nas, šta mu je  važno, kako upravlja univerzumom. Ovo jevanđelje dolazi kao forma propovedanja i proučavanja Božije reči (Rimljanima 10, 17). Ako bi pak propovedanje i proučavanje naišlo na „uši koje ne čuju“ od toga nema nikakve koristi (Matej 13, 4-23). Aktivno „slušanje“ veoma je bitno. Na jednoj strani novčića je propovedanje, a na drugoj slušanje. Jedno bez drugog ne ide (Dela 8, 26-28). Krštenje nije u konačnici ono što ja činim za Boga, već moj odgovor na njegov poziv, moja reakcija na ono što je učinio za mene i u meni.

Povratak Bogu

To je potpuno novi pravac životnog „obraćenja“ sa puta greha na put života. Ovaj proces Biblija naziva pokajanje (Marko 1, 4; Dela 2, 38).

Vera

Iz teksta u Marku 16, 16 očigledno je da naša vera prethodi krštenju i da postoji bliska veza između vere, krštenja i spasenja. Naše spasenje nije dato našim krštenjem već prisutnošću ili odsutnošću našeg odnosa vere prema Bogu. Dar spasenja primamo verom. U lekciji o veri rekli smo, da je vera odnos poverenja u kome je neko voljan da sluša i da dozvoli da bude vođen. Takav čin vere je pretpostavka krštenja. Nije obrnuto. Krštenje nije pretpostavka vere, već rezultat „poslušnosti vere“ (Rimljanima 1, 5). Ovo nas dovodi do poslednje pretpostavke koja je u uskoj povezanosti s tim.

Dobrovoljna odluka da se postane Isusov učenik

U jevanđelju po Mateju 28, 13 Hristos kaže: „Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih u ime oca i sina i svetoga Duha“ (Matej 28, 19). Jasno je da predavanje i spremnost postati učenik, prethode krštenju. Krštenjem čovek, javno priznaje da je naučen od Boga i Svetog Duha i da želi postati Isusov učenik. Kao njegov predan i poslušan sledbenik želi da održava „sve što je zapovijedao“ (20 stih).

Protivbiblijsko i neprihvatljivo je krštavati nekoga bez  pristanka, davati mito ili na bilo koji način manipulisati.

Način krštenja – Jovan 3, 23; Marko 1, 10; Dela 8, 38.39

Pitanja o krštenju od davnina bila su predmet polemike u hrišćanstvu. Spor se odnosio na dve oblasti – načina krštenja i njegov značaj. Ove dve stvari usko su povezane. Šta Biblija kaže o načinu krštenja?

Jasno je, da krštenje nije direktno povezano sa bilo kojim religioznim činom odnosno obredom u Starom zavetu. Iako su Jevreji imali razne obrade očišćenja njihovo značenje bilo je prevashodno kultno. Krštenje su praktikovali prozeliti – ljudi koji su prihvatili religiju Jevreja. Kod ovog krštenja čovek se krstio (uranjao) sam.

Kada je počeo da deluje Jovan Krstitelj, pozivao je na promenu srca. Krštenje je povezivao sa pokajenjem i dolaskom Mesije. Isus je sopstvenim krštenjem između ostalog izrazio prihvatanje dela Jovana Krstitelja i dao je primer svojim sledbenicima (1 Petrova 2, 21). Način biblijskog krštavanja usko je povezano sa značenjem ove reči.

Reč „baptizo“ znači uroniti, potopiti. Izvan Biblije koristila se u procesu bojenja tkanina. Tkanina se potopila u boju, nije bila samo škropljena ili poprskana. Ovaj obred u biblijskom vremenu vršen je uronjavanjem u vodu što potvrđuju i Novozavetni opisi krštenja. Ova reč se u Bibliji nigde ne koristi u smislu škropljenja ili polivanja.

Jovan je krstio u Jordanu kod Enona „jer onde biješe mnogo vode“ (Jovan 3, 23). O Isusu je napisano „izlazeći iz vode“ (Marko 1, 10). Nakon što je Filip krstio uškopljenika iz Etiopije „siđoše u vodu“  a potom iz vode „iziđoše“ (Dela 8, 38.39).

Značaj krštenja – Marko 1, 4; Rimljanima 6, 2- 4; Titu 3, 5; Kološanima 2, 12. 13

Uranjanje je naznačeno u teološkom značenju krštenja. Kao što Pavle kaže, krštenje je potsećanje ili sećanje na sahranu i vaskrsenje Isusa Hrista (Rimljanima 6, 4; Kološanima 2, 12). Čovek krštenjem izražava da smrt Isusa Hrista prima kao žrtvu pomirenja i u njegovom vaskrsenju vidi jemstvo besmrtnog života. Krštenje znači poistovetiti se ne samo sa delom, već i sa ličnošću Isusa Hrista.

Štaviše, krštenjem vernik priznaje da je njegov stari čovek umro grehu i da je sahranjen. Od sada želi da živi novim životom u sili Duha Svetog. Ulazak u vodu, uranjanje i izlazak iz vode potseća ne samo na Isusovo krštenje već, to je i znak promene koja se dogodila u čoveku Božijom milošću.

Krštenje je takođe ulazak u Hristovu crkvu. Krštenjem vernik postaje član Božijeg naroda, pridružuje se jednom telu hrišćanske zajednice (1 Korinćanima 12, 13). Čovek na simboličan način izražava šta znači biti hrišćanin. Pod uticajem Hristove smrti i vaskrsenja čovek nije samo okončao sa starim načinom života i „obratio se“ novim putem, već ujedno postaje i član zajednice onih čiji je identitet zasnovan na odnosu sa Hristom. Crkva nije svetska organizacija, politička stranka ili klub čiji članovi imaju isti hobi. To je zajednica čiji je osnivač Isus Hrist i koja treba da širi jevanđelje o spasenju „i naučite sve narode“ (Matej 28, 18-20; Otkrivenje 14, 6. 7).

Krštenje je simbol učenja. Krštenjem priznajemo da će Isusov život imati odlučujući uticaj na naš budući život. Njegova smrt, sahrana i uskrsnuće određuju ko smo. Kao njegovi učenici u potpunosti želimo da mu se predamo. Na prvom mestu  je da činimo volju Božiju u našem životu. Škropljenje ili polivanje nije dovoljno da bi ovu simboliku izrazilo u dovoljnoj meri. Ovaj način jeste ugodniji, ali mi kao Hristovi sledbenici obavezni smo da budemo poslušni, a ne da biramo pogodnost. Krštenje je istovremeno osnaživanje i spremnost za službu. Kao što je Isusovo krštenje bilo početak njegovog javnog delovanja tako je naše krštenje rukopoloženje za našu službu. Primamo rodove Duha Svetog da bi smo njima služili Bogu i ljudima (Rimljanima 12, 1-8; 1 Korinćanima 12; Efescima 4).

Krštenje je simbol očišćenja. Greh nas blati i prlja. Voda pere naše grehe iz prošlosti. Krštenje znači oproštenje greha (Dela 2, 38; 22, 16; 1 Korinćanima 6,11; Titu 3, 5; 1 Petrova 3, 20.21). To je radosno slavno pomirenje sa Bogom (Luka 15, 6.7.9.10.23.24.32).

Iz svega o čemu Biblija uči o pretpostavkama, načinu i značenju krštenja, jasno je da je biblijski način krštenja, krštenje verom. Krštenje male dece i psredničko ispovedanje vere nisu u skladu sa biblijskim učenjem.

Objašnjenje tumačenja

Smisao ove biblijske lekcije nije da odmah treba da usledi krštenje. Obzirom na proučene hrišćanske osnove do sada,  još je veoma rano da usledi čin krštenja. Ni u kom slučaju ne želimo da kažemo da ljudi treba da se krste nakon 12 lekcija, iako smo ovu lekciju uvrstili u ovom redosledu.

Cilj ovog proučavanja je, da naš odgovor Bogu sadrži konkretne i javne forme. Imajući u vidu to, što su naši prijatelji do sada saznali i o čemu će još imati saznanja, trebalo bi da razmišljaju kakav će biti njihov odgovor i zahvalnost.

Po našem mišljenju, bitno je da ljudi budu vođeni ka saznanju da krštenje nije nagrada za uspešno savladavanje proučavanja, niti zamka u koju će se uhvatiti i neće moći da izađu. Želimo da znamo, da krštenje nije cilj proučavanja biblijskih istina, već biblijski način da javno priznamo Hrista, kao i to šta je učinio i čini za nas i u nama. To je početak našeg javnog putovanja ka nebeskom domu. Ne putujemo sami, jer  pripadamo „Hristovom telu“. Služimo na sličan način kao i on, svako na svom mestu i na svojstveni način. Kada bi već sada planirali krštenje, a  posle bi  usledilo proučavanje sa nekim zahtevima o kojima Biblija govori obraćenim hrišćanima, pravom bi stekli utisak da su prevareni, da im ranije nije predočena cela istina i da nije bilo dovoljno informacija. Ako bi o krštenju govorili na kraju onda bi stekli utisak, da smo ih u nešto uvukli i pošto smo im posvetili toliku pažnju trebalo mi (makar) da su saglasni sa krštenjem. Sve to želimo da izbegnemo.

Želimo da ljudi budu svesni da je vest o tome kakav je Bog i šta je učinio za nas, i da nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Krštenje nije „neobavezan predmet“  pa mogu ali i ne moram da učestvujem, na osnovu da li će da mi se dopasti. To je Božija volja za vernika i izražava našu poslušnost i podređenost Bogu. Za donošenje takve odluke čovek mora sazreti. Nekada to iziskuje određeno ili duže vreme. Takav čin treba da nastane tek nakon zrelog razmatranja i iskustva sa Gospodom. Često se dešava, da čovek mora pobediti teške unutrašnje borbe.

Određena razlika postoji između odluke o potpunom pripadanju Hristu i krštenjem i sopstvenim činom krštenja. Dobro je, kada ljudi unapred znaju da je krštenje jedan od načina kako mogu da Hristu kažu svoje „da“ , a onda prilikom sledećeg proučavanja dozvoliti Duhu Svetom da deluje i da ih vodi ka ispravnoj odluci. Krštenje dosta sliči svadbi. U određenoj fazi, mladi ljudi se odlučuju za zajednički život. Zatim dolazi vreme kada potvrđuju svoju odluku o ljubavi i vernosti. Krštenjem javno priznajemo da stupamo u zavetni odnos ljubavi sa Isusom Hristom.

Praktične implikacije

Kada je Isus Hrist osnovao svoju crkvu bio je potreban određeni spoljašnji znak koji će jasno i verno odražavati njene članove. Kako bi crkva ispunila svoju misiju, bio je potreban obavezan akt za sve članove  i koji bi ih povezivao u postojećem zajedništvu. Zato je Isus ustanovio krštenje /i Večeru Gospodnju/.

Krštenje nije magija. Nije nakdnada za obraćenje i novorođenje, niti garancija da ćemo u budućnosti pronaći veru. Ni u kom slučaju nije vakcinisanje protiv kušanja i greha. Pavle nam govori da time što smo kršteni „u Isusa Hrista“ oblačimo i Hristove haljine  (Rimljanima 6, 3; 13, 14; Galatima 3, 27). Za hrišćanina krst znači biti sahranjen sa Hristom u njegovj smrti, razapeti svoje stare navike, učestvovati u njegovom vaskrsenju (Rimljanima 6, 1-4), promeniti vlastiti redosled vrednosti i živeti novim načinom života u sili Duha Svetog.

Isus naziva one koji treba da budu kršteni „učenici“ tj. oni koji pripadaju u njegovu zajednicu vere (Matej 28, 19). Kršteni su „jednim Duhom u jedno telo“ i tako čine novo zajedništvo (1 Korinćanima 12, 13).

Krštenje je jedan od odgovora vere na Isusov poziv. Nije jedini odgovor. Onaj koji je kršten, ne treba da smatra da je „sve postigao“. To nije beznačajan odgovor. Niko ne treba da smatra da krštenje nije bitno (dobro je ako je kršten; ako nije, opet dobro). U suštini to je veoma važan odgovor zato, što kao Hristovi sledbenici želimo da ispunimo „svu pravedenost“ i zato krštenje shvatamo ozbiljno.

Kada sledimo Isusov primer u krštenju, ove reči odnose se i na nas: „I gle, glas s neba koji govori: ovo je sin (kći) moj ljubazni koji (koja) je po mojoj volji.“ (Matej 3, 17).

 

👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg