Iako je ljubav centralna tema hrišćanske vere, hrišćani se često prema ovom idealu ponašaju s nepoštovanjem i nemarom, često zanemarujući duboku i direktnu ozbiljnost Isusove zapovesti da volimo jedni druge. Pisac Džon Blum pita, „Kako je moguće da mi koji smo nanovo rođeni, koji smo primili novo srce i imamo Svetog Duha koji nas osnažuje, i dalje smatramo da je teško voleti Boga svim svojim bićem i bližnjeg kao samog sebe, i voleti druge hrišćane onako kako Isus voli nas? Zar ne bi trebalo da nam to bude lakše od onoga što doživljavamo“ (1).
Za one koji su odgovorni za versko poučavanje, vođenje vernika ka zrelijoj integraciji zapovesti da volimo od kritične je važnosti. Ova zapovest zahteva od nas da prepoznamo njene temelje i da verno prenosimo prave duhovne veze ljubavi i saosećanja.
Moje putovanje ka razumevanju dubine Božjeg poziva da volimo jedni druge i da pomognemo drugima da to čine, prošlo je kroz tri otkrića: najpre, rabinski koncept „mišpat“ i ideja o prednosti među zapovestima; drugo, dublje primenjivanje uloge sveštenstva i treće, važnost slušanja i uključivanje u pouke Pisma.
Mišpat
Prvi ključ ljubavi kao što je Bog zapovedio ukorenjen je u zapovesti da volimo druge, koja se nalazi u oba zaveta, na primer u 5. Mojsijevoj 10,17-19 i u Mateju 25,37-40. Bog poziva Izrailj u Starom zavetu i crkvu u Novom da odražavaju vrednosti Njegovog carstva: šalom (mir, ljubav, žrtva) nad carstvom (sila, prisiljavanje, sebičnost.) Ovaj stav povezuje se sa Jevrejskim idealom mišpat, ili restorativna pravda, priznavajući i prihvatajući one koji su pretrpeli gubitak i žive na marginama, kao i pružanje pomoći s ciljem da se oni obnove kao stabilni članovi zajednice.
Važni uvidi postoje u rabinskim učenjima nađenim u Izrailju otprilike u Hristovo vreme (2). Među školama rabinskog učenja nije bilo nikakvog neslaganja povodom toga šta čini najveću zapovest: „I ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom“ (Marko 12,30). Debata se vodila oko onoga što je bilo najvažnije: zapovest „Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe“ ili ideal nepokolebljive i stalne poslušnosti „svim“ zakonima.
U školama su se pojavili uticaji dva rabina, koji su nastavili da traju dugo posle njihovog života. Šamaj je bio bukvalista, naglašavajući apsolutnu poslušnost sa njenim „karakterom oštrine u ponašanju i strogosti u zakonskim presudama“ (3). Suprotno tome, Hilel je zauzeo više kontemplativni i interpretativni pristup Judejskom zakonu. Kada je upitan o Judejskom obraćenju, kaže se da je Hilel odgovorio, „Ono što je mrsko vama, nemojte činiti svoj bližnjem. To je čitava Tora, a ostalo je komentar. Sada idite i učite“ (4).
Hilel je naglašavao zahtev da volimo jedni druge. On je učio da Božji narod, pozvan da drži „sve“ zapovesti, ne sme da izgubi iz vida onu najvažniju. Hilelovo učenje tvrdilo je da primat praktične ljubavi prema drugima ne sme da izgubi iz vida u posvećenosti ka poslušnosti svakom zakonu – to poučavanje dosledno je sa Isusovim učenjem (5). Ovo pragmatično judejsko učenje o ljubavi prema drugima služi kao naša zaštitna ograda kada prolazimo kroz složene izbore i akcije sa kojima se suočavamo mi i naši vernici.
Ljubav prema drugima zahteva od nas da učimo, molimo se i savetujemo se jedni s drugima u našem svakodnevnom životu. Ova razmatranja dolaze u još veći fokus kada se radi o odlukama koje utiču na život drugih, obuhvatajući i pojedinačne i društvene interese, sa širim primenama mišpata. Neuspeh da naglasimo Hristova učenja kako živimo po svojoj veri je neuspeh prema onima kojima služimo.
Sveštenstvo
Drugi ključ da volimo kao što Bog zapoveda je sveštenstvo. I ovo obuhvata oba zaveta. Peta Mojsijeva iznosi zakone, odeću, ulogu i svrhu sveštenstva u Izrailju. Razumevanjem i prihvatanjem ovih pouka, Izrailj je mogao da živi prema svom pozivu i svrsi kao nacija sveštenika. Izrailj, lociran u svetskom centru trgovine i saobraćaja, trebalo je da projektuje Božji karakter i Njegovo carstvo o „šalom“ preko ideala „kiduš hašem;“ akcija u službi Bogu koja se preduzima radi nadahnjivanja drugih da Ga poštuju. Ovaj koncept intimno je u skladu sa Božjim pozivom Njegovom narodu da budu Njegov narod sveštenstva (2. Mojsijeva 19,5.6).
Odjekujući kroz Novi zavet (npr. 1. Petrova 2,4) nalazi se Hristova otkupljujuća misija, koja se nadovezuje na poziv Izrailju da budu narod sveštenstva (9. stih). Crkva je pozvana kao sveštenstvo vernika da žive u zajednici i službi, odražavajući Božje carstvo i Njegove vrednosti svetu. Kritični trenutak dolazi sa razmišljanjem o karakteru sveštenstva koje se vidi u Mojsiju, Božjem najvećem proroku.
Tokom Izlaska iz Egipta, bez obzira na Božje zadivljujuće prikazivanje ljubavi prema njima, Izrailj se okrenuo od Njega u sumnji i strahu. Na Sinajskoj gori, Bog je izrazio svoje nezadovoljstvo, preteći da uništi Izrailj i podigne naciju od Mojsija: „I vrati se Mojsije ka Gospodu, i reče: Molim Ti se; narod ovaj ljuto sagreši načinivši sebi bogove od zlata. Ali oprosti im greh: Ako li nećeš, izbriši me iz knjige svoje, koju si napisao“ (2.Mojsijeva 32,31.32).
Mojsije se zauzeo za narod, pokazujući svoju ljubav čak i kada se suočio sa Božjim gnjevom. Iako u formalnom smislu on nije bio sveštenik, Mojsije je pokazao najveće izražavanje sveštenstva: samopožrtvovanost u korist Božjeg naroda.
Toliko često se krhka ljudska bića bore sa dominantnom, grešnom prirodom taštine, straha, požude, sebičnosti i predrasude što ugrožava sposobnost da budu u ljubavi sa drugima. Kao pastori, da li mi imamo stav ljubavi i saosećanja prema drugima, prihvatajući njihove potrebe iznad svojih briga i tako odražavamo svešteničke vrline? Rešenje dolazi iz učenja Božjeg naroda da prepoznaju šta istinska akcija iz ljubavi zahteva, što često uključuje spremnost da žrtvujemo udobnost i lakoću u služenju potrebama drugih.
Pismo
Poslednji ključ da volimo kao što Bog zapoveda dolazi u ispitivanju kako da primenimo Pismo na naš život. Ovaj uvid nastaje iz razmišljanja o kritičnom učenju iz Pisma: „Jer mrziše na znanje, i strah Gospodnji ne izabraše; Ne pristaše na moj savet, i preziraše sva karanja moja. Zato će jesti plod od puteva svojih, i nasitiće se saveta svojih. Jer će lude ubiti mir njihov, i bezumne će pogubiti sreća njihova“ (Priče 1,29-32).
Ovaj tekst govori o potrebi da uskladimo svoj život sa Božjim učenjima i prioritetima. Kao Njegova deca, mi imamo pristup Njegovom miru i spasonosnoj blagodati, ali i dalje smo podložni ponosu, sebičnosti i taštini. Ako zanemarujemo Božju mudrost, Bog može da nas izloži disciplini iz ljubavi kako bi nas vratio svojim prioritetima.
Kada prihvatimo Njegova učenja i učinimo da Njegovi prioriteti postanu naši mi primamo mudrost i isceljenje. Suprotno tome, ako se svesno okrenemo od Boga u ravnodušnosti i nemarnosti, prihvatamo siromaštvo naše pale ljudske prirode. Moramo, umesto toga, da nađemo mudrost koja dolazi iz prihvatanja Njegovog poziva da volimo jedni druge i stavimo prioritete Njegovog carstva iznad prioriteta sveta.
Iz ovog razumevanja teče praktično poučavanje. Ako donesemo odluku ravnodušnosti – dela dolaze iz unutrašnjih predrasuda i sklonosti – mi grešimo. Neki možda misle, „Ja ne mrzim _______________, samo sam prezauzet.“ Ili, „Ovi ljudi nisu moja briga,“ ili neki drugi naizgled opravdani izgovor za ravnodušnost. Ako izaberemo da se ne staramo – ili da barem ne ispitamo zašto bi trebalo da se staramo zbog nekog problema ili zajednice – mi grešimo. Čineći to, odbacujemo pouke Priča i drugih biblijskih referenci, koje upozoravaju da zanemarivanje Božje zapovesti da volimo bližnje je greh tako otrovan da ga Bog izjednačuje sa našim okretanjem leđa Njemu.
Kao što naše odluke utiču na zajedničko blagostanje, mišpat i poziv da volimo druge odjekuje ovim uvidom. U svim našim odlukama, moramo da razmatramo kako naša dela i ponašanje utiču na druge, one koje smo pozvani da volimo. Kada se prema tim odlukama ponašamo kao da su nezavisne od našeg vremena i tako oslobađamo sebe od razmišljanja i rasuđivanja koje je zasnovano na savetima Pisma, naročito kada se radi o ljubavi prema drugima, mi doživljavamo neuspeh pred Bogom i našim bližnjima. „Milost bez pravde je majka razvodnjavanja; pravda bez milosti je okrutnost“ (6).
Voleti jedni druge
Vidimo sada osnovne elemente koji su potrebni za borbu sa i molitveno pristupanje zapovesti da volimo jedni druge. Pozvani smo da odbacimo ličnu aroganciju i samocentričnost i umesto toga da se borimo, u molitvi i poniznosti sa primatom ljubavi prema drugima. Hilel nas podseća da dok se borimo sa sukobima i problemima našeg vremena, Pismo daje ovu zapovest kao marker za tu borbu.
Uzdizanje ovog suštinskog učenja zahteva da priznamo poziv svakog vernika na sveštenstvo, polazeći iz srca otvorenog u ljubavi prema drugima i bez predrasuda i pristrasnosti. Ne možemo da se bavimo takvim temama ako polazimo iz mesta neudobnosti ili neznanja, ponašajući se prema brigama drugih kao da to nije naš problem. Ravnodušnost nije neki mali neuspeh; ona je greh.
Kao što se mišpat spaja sa ljubavlju prema drugima, naš poziv je jasan. Potrebno je da uz molitvu razmišljamo o našem srcu i stavovima koje činimo ličnim i društvenim odlukama. Moramo da naučimo naš narod i sebe da budemo iskreni i da usrdno razmišljamo o izvoru i uticaju naših odluka, čineći delo razmišljanja koje nas dovodi u sklad sa Božjom voljom. To je jednostavno: volimo jedni druge. Primanje ovih istina u srce pokreće nas sa ponašanja prema ljubavi prema drugima kao obične molbe do autentičnog praktikovanja ove ljubavi i ispunjavanje zakona.
IZDVAJAMO:
Božji vodič za život – Koliko je Biblija pouzdana?
