RAZMAĐIJANO HRIŠĆANSTVO – POVRATAK SRŽI JEVANĐELJA
Autor: mr Zoran Marčikić
Šta znači „razmađijano hrišćanstvo“?
Reč „razmađijano“ u našem narodu slikovito opisuje nešto što je izlapelo – nešto što je izgubilo svoju snagu, ukus, toplinu i život. To je forma koja je ostala, dok je sadržaj iscurio.
Kada govorimo o razmađijanom hrišćanstvu, mi ne govorimo o Hristu – jer Hristos nikada ne gubi svoju silu – već govorimo o hrišćanstvu koje je izgubilo ono što mu je od samog početka bilo srce, pogonska snaga i krunski dokaz istinitosti: ljubav.
Ovo nije napad na veru, već vapaj za njen povratak. Nije osuda sveta, nego poziv Crkvi na preispitivanje. Jer, problem današnjeg vremena nije samo u tome što svet ne poznaje Boga, već što je svet često upoznao karikaturu Boga kroz ponašanje onih koji se pozivaju na Hristovo ime.
Hrišćanstvo je pokret ljubavi, a ne institucija sile
Hrišćanstvo se istorijski nije pojavilo kao sistem zakona, niti kao nova politička ideologija ili kulturni običaj. Ono je započelo ličnim susretom sa Hristom i radikalnim preobražajem srca.
Isus nikada nije rekao: „Po vašim pravilima, obredima, hramovima i tradicijama poznaće da ste moji.“ Naprotiv, Njegova definicija hrišćanskog identiteta je jasna i nedvosmislena:
„Po tom će svi poznati da ste moji učenici ako uzimate ljubav među sobom.“ (Jevanđelje po Jovanu 13,35)
Drugim rečima: ljubav nije dodatak veri – ona je dokaz vere. Bez ljubavi, sve ostalo postaje samo religijska buka. Apostol Pavle to izgovara bez ikakvog ublažavanja:
„Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam mjed koji zveči ili praporac koji zvecka.“ (1. Korinćanima 13,1)
Možemo govoriti teološki ispravno, verovati „tačno“, braniti doktrinu do poslednjeg daha – ali ako ljubavi nema, Bog kaže: to je prazno.
Koren Carstva Božjeg je ljubav koja živi u čoveku
Hristos nije došao samo da nam objasni Boga, nego da useli Boga u čoveka. A Bog se, prema Svetom Pismu, ne definiše prvenstveno silom, nego svojom suštinom:
„Bog je ljubav; i koji stoji u ljubavi, u Bogu stoji i Bog u njemu.“ (1. Jovanova 4,16)
Carstvo Božje nije geografski prostor, niti buduća nebeska administracija, nego stanje srca u kojem Bog vlada. Zato Isus kaže: „Carstvo je Božije u vama“ (Luka 17,21).
Ako je Bog ljubav, a Carstvo Božje u nama, zaključak je neumoljiv: hrišćanin bez ljubavi je hodajuća kontradikcija.
Dietrich Bonhoeffer je upozoravao da je najveća opasnost za crkvu „jeftina blagodat“ – hrišćanstvo bez krsta, bez poslušnosti i bez ljubavi koja košta. Takvo hrišćanstvo ne menja svet jer nije promenilo srce onoga koji veruje.
Po tome će svi videti…“ – Kriterijum koji svet razume
Svet oko nas možda ne razume naše teološke rasprave, ali savršeno razume jedan jezik: da li ga voliš ili ga prezireš.
Isus nikada nije rekao da će ljudi poverovati jer ćemo biti glasniji u argumentima, stroži u pravilima ili agresivniji u nastupu. Rekao je da će poverovati kada vide nešto natprirodno u našem odnosu prema drugima.
„Ako ko kaže: ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boga kojega ne vidi?“ (1. Jovanova 4,20)
Ovo je tekst koji razoružava. On nam ne ostavlja prostor za izgovore, niti za koncept „ispravne doktrine bez ispravnog života“.
Martin Luter je govorio da vera koja opravdava nikada ne ostaje sama, već se uvek pokazuje kroz dela ljubavi. Gde nema ploda, vera je ili mrtva ili nikada nije ni postojala.
Forma i tradicija – Opasna zamena za živu veru
Jedna od najvećih tragedija religije jeste trenutak kada forma zameni sadržaj. Kada obredi zamene lični odnos, a tradicija zameni poslušnost srca. Isus je bio najstroži upravo prema takvim „vernicima“:
„Ovaj narod približuje se k meni ustima svojim i usnama me poštuje, a srce im daleko stoji od mene.“ (Jevanđelje po Mateju 15,8)
Bog ne odbacuje obrede zato što su obredi, nego zato što su postali prazni. Bog ne prima službu koja ne izvire iz ljubavi. Apostol Pavle jasno poentira: „Jer je ljubav ispunjenje zakona“ (Rimljanima 13,10). Ne kaže da je ispunjenje zakona znanje, niti revnost, niti strogoća – nego ljubav.
Čovek može:
- Redovno ići u crkvu,
- Držati svu tradiciju,
- Braniti „pravu veru“,
- …a da Bog na kraju kaže: „Ne poznajem te.“
To su one zastrašujuće Hristove reči iz Mateja 7: „Nikad vas nisam znao.“ Zašto? Jer je nedostajalo ono najosnovnije – ljubav iz poslušnog srca.
Gorko priznanje: Hrišćanstvo je često podbacilo
Kao hrišćani, moramo biti bolno iskreni. Svet ne odbacuje Boga uvek zbog filozofije ili nauke. Često ga odbacuje zbog hrišćana.
- Koliko je ratova vođeno „u ime Boga“?
- Koliko je mržnje opravdano verskom „revnošću“?
- Koliko je ljudi povređeno hladnim, osuđujućim stavom vernika?
Filozof Søren Kierkegaard je upozoravao da je najveća opasnost „hrišćanstvo koje je postalo društvena norma, ali je izgubilo Hrista“. Takvo hrišćanstvo ne spasava – ono odbija. Zato mnogi danas kažu: „Ako je Bog takav kakvi su hrišćani, ja ga ne želim.“
I često – koliko god to bolelo – njihova kritika nije bez osnova.
Poziv na povratak nerazmađijanom hrišćanstvu
Ali, ima nade. Hristos danas ne traži savršene ljude, nego slomljena srca spremna da prime i daju ljubav. Ne traži crkvu koja viče, nego crkvu koja voli, prašta, služi i nosi terete drugih.
„Novo vam zapovijedanje dajem: da ljubite jedan drugoga; kao što ja vas ljubih.“ (Jevanđelje po Jovanu 13,34)
To nije sentimentalna, jeftina ljubav. To je krstonosna ljubav. Ljubav koja prašta. Ljubav koja ćuti kad bi mogla da uzvrati uvredu. Ljubav koja ostaje verna čak i kad je izdana.
Takvo hrišćanstvo ima silu. Takvo hrišćanstvo ima svedočanstvo. Takvo hrišćanstvo ima budućnost.
Zaključak: Vreme je da se vatra ponovo zapali
„Razmađijano“ hrišćanstvo – mlako, beživotno i formalno – ne može spasiti svet. Ali živo hrišćanstvo, ispunjeno autentičnom Hristovom ljubavlju, može ponovo zapaliti srca ljudi oko nas.
Neka nas Bog ne poznaje po glasnosti naših reči, nego po dubini naše ljubavi. Jer ljubav nije slabost – ona je najjača sila Jevanđelja.
„A sad ostaje vjera, nadanje, ljubav, ovo troje; ali je ljubav najveća među njima.“ (1. Korinćanima 13,13)
Amin.
IZDVAJAMO:
UN Agenda 2030 i centralizacija moći
Velike promene u hrišćansloj crkvi
