Slobodan – kako znati?

„I poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti.“ (Jovan 8,32)

Sloboda je jedna od najčešće izgovaranih, ali možda i jedna od najmanje razumljenih reči savremenog sveta, jer čovek dvadeset prvog veka uglavnom pod slobodom podrazumeva mogućnost da se kreće, bira, kupuje, putuje, govori, glasa, menja posao, izražava svoje stavove i uređuje život prema sopstvenim željama, dok se mnogo ređe postavlja dublje i neprijatnije pitanje: da li je čovek zaista slobodan samo zato što ne vidi lance kojima je vezan?

Nekadašnji rob je znao da je rob, jer je video gospodara, osećao lance i poznavao granice prostora u kojem mu je bilo dozvoljeno da se kreće, dok savremeni čovek može živeti bez vidljivih okova, imati pristup gotovo neograničenoj količini informacija, posedovati tehničke mogućnosti o kojima prethodne generacije nisu mogle ni sanjati, a ipak postati duboko zavisan od sistema vrednosti koji oblikuje njegove želje, strahove, potrebe, način razmišljanja, odnos prema sopstvenom telu, novcu, uspehu, drugim ljudima, pa čak i prema samome sebi.

Zato se pitanje slobode ne može završiti tvrdnjom da čovek ima pravo izbora, jer ostaje mnogo ozbiljnije pitanje: ko je oblikovao njegove izbore, ko je proizveo njegove želje, ko mu je objasnio šta mora posedovati da bi bio srećan, ko mu je rekao kako mora izgledati da bi vredeo, čega treba da se boji, čemu treba da se divi i šta treba da smatra uspešnim životom?

Nevidljivi lanci potrošačkog društva

Jedan od najmoćnijih mehanizama savremenog porobljavanja jeste potrošačka kultura, koja ne funkcioniše prvenstveno tako što čoveku oduzima mogućnost izbora, nego tako što neprestano proizvodi nove potrebe, uveravajući ga da ono što već ima nije dovoljno dobro, da ono što jeste nije dovoljno vredno i da se sreća nalazi samo jedan proizvod, jedan automobil, jedan telefon, jedno putovanje, jedna kuća ili jedan statusni simbol dalje.

Potrošačkom sistemu, zapravo, nije potreban zadovoljan čovek, jer čovek koji može da kaže „imam dovoljno“ predstavlja ozbiljan problem za kulturu neograničene potrošnje, dok je čovek koji neprestano oseća da mu nešto nedostaje idealan potrošač, zbog čega veliki deo savremenog marketinga ne prodaje samo proizvode nego najpre proizvodi nezadovoljstvo, a zatim nudi proizvod kao privremeni lek za nezadovoljstvo koje je sam pomogao da nastane.

Hristove reči zbog toga imaju izuzetnu savremenost:

„Jer gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše.“ (Matej 6,21)

Problem nikada nije bio samo u tome koliko čovek poseduje, nego u tome koliko ono što poseduje zauzima njegovo srce, određuje njegov identitet i upravlja njegovim odlukama.

Čovek može posedovati stvari, ali postoji trenutak kada stvari počinju posedovati čoveka.

Kada neko drugi proizvodi naše želje

Reklama je jedan od najjasnijih primera koliko se savremena borba za slobodu odvija unutar ljudskog uma, jer reklama odavno nije samo jednostavno obaveštenje da određeni proizvod postoji, nego složen pokušaj povezivanja proizvoda sa najdubljim ljudskim potrebama za prihvatanjem, sigurnošću, lepotom, uspehom, pripadanjem, mladosti, prestižom i društvenim priznanjem.

Čoveku se zato često ne prodaje automobil, nego osećanje uspeha; ne prodaje mu se odeća, nego identitet; ne prodaje mu se telefon, nego pripadnost određenom društvenom sloju; ne prodaje mu se kozmetički proizvod, nego obećanje da će biti poželjniji, primećeniji i prihvaćeniji.

Zbog toga bi slobodan čovek povremeno morao da se zaustavi i zapita: koliko je mojih želja zaista mojih, a koliko ih je u meni neko pažljivo proizveo?

Apostol Pavle je izrazio jedan od najdubljih principa hrišćanske slobode kada je napisao:

„Sve mi je slobodno, ali sve ne koristi; sve mi je slobodno, ali neću da što ovlada mnome.“ (1. Korinćanima 6,12)

Sloboda nije samo mogućnost da nešto učinimo, nego sposobnost da odbijemo ono što pokušava da postane naš gospodar.

Megalomanija savremenog čoveka

Savremena kultura teško razume reč „dovoljno“, jer je njena unutrašnja logika zasnovana na stalnom povećavanju: veća kuća, skuplji automobil, bolji telefon, više novca, više putovanja, više priznanja, više pratilaca, više uticaja, više vidljivosti, pa čovek počinje svoju vrednost da meri količinom onoga što poseduje i veličinom utiska koji ostavlja na druge.

Poseban problem nastaje zato što se čovek više ne poredi samo sa ljudima iz svoje neposredne sredine, nego preko društvenih mreža svakodnevno posmatra najbogatije, najlepše, najpoznatije i najuspešnije ljude sveta, zbog čega normalan život, normalna kuća, normalan posao, normalan brak i normalno telo mogu početi da izgledaju kao neuspeh.

Isus je upravo zbog toga upozorio:

„Gledajte i čuvajte se od lakomstva; jer niko ne živi onim što je suviše bogat.“ (Luka 12,15)

Veličina čovekovog života ne može biti merena količinom njegove imovine, jer je moguće povećavati posed, a istovremeno smanjivati dušu.

Društvene mreže i život pred publikom

Društvene mreže su omogućile ljudima neverovatnu povezanost, razmenu znanja i komunikaciju, ali su istovremeno stvorile jednu neobičnu antropološku promenu: čovek više ne oseća samo potrebu da živi svoj život, nego i da ga neprestano predstavlja drugima, fotografiše, objavljuje, komentariše i meri reakcijama publike.

Tako se pojavljuje nova vrsta zavisnosti – zavisnost od potvrde – u kojoj čovekovo raspoloženje može zavisiti od broja pregleda, komentara, pratilaca i znakova odobravanja, dok se između stvarnog čoveka i njegove digitalne slike stvara sve veća razlika, pa pojedinac može pred hiljadama ljudi izgledati srećno, uspešno i ispunjeno, a istovremeno u privatnosti biti duboko usamljen i nezadovoljan.

Čovek koji neprestano mora biti viđen na kraju može izgubiti sposobnost da radi nešto što niko neće videti, da uživa u trenutku koji neće fotografisati, da učini dobro delo za koje niko neće saznati i da bude zadovoljan bez aplauza publike.

Hristovo upozorenje da ne činimo svoja dobra dela samo „pred ljudima da vas oni vide“ (Matej 6,1) zato govori neposredno i našem vremenu, jer prava sloboda počinje onda kada čoveku više nije neophodna publika da bi njegov život imao smisla.

Strah da kažeš šta misliš kao znak neslobode

Jedan od najozbiljnijih pokazatelja stanja slobode jeste odnos čoveka prema sopstvenoj savesti, jer ako pojedinac zna šta smatra istinom, ali se ne usuđuje da to mirno, odgovorno i dostojanstveno kaže samo zato što se boji gubitka položaja, popularnosti, prijateljstva, društvenog prihvatanja ili materijalne sigurnosti, tada se mora postaviti pitanje koliko je taj čovek zaista slobodan.

Naravno, sloboda govora ne znači pravo da vređamo, ponižavamo ili bez odgovornosti izgovaramo sve što nam padne na pamet, ali postoji ogromna razlika između kulture poštovanja i kulture straha:

• Poštovanje kaže: „Neću te poniziti iako se ne slažem sa tobom.“
• Strah kaže: „Neću reći ono u šta verujem zato što se bojim posledica.“

Biblija jednostavno kaže: „Strah čoveku meće zamku“ (Priče 29,25), dok apostoli pred religijskim i društvenim autoritetima izgovaraju jednu od velikih rečenica slobodne savesti:

„Većma se treba Bogu pokoravati negoli ljudima.“ (Dela 5,29)

Sloboda se zato ne proverava samo onda kada naše mišljenje svi prihvataju, nego naročito onda kada istina koju zastupamo ima cenu.

Nestajanje kritičkog mišljenja

Možda je jedan od najvećih problema savremenog čoveka postepeno slabljenje sposobnosti dubokog i kritičkog promišljanja, jer živimo okruženi kratkim video-snimcima, naslovima, komentarima, slikama, obaveštenjima, reklamama i emocionalnim reakcijama koje se smenjuju tolikom brzinom da um sve manje vremena provodi u tišini, analizi i ozbiljnom razmišljanju.

Čovek može imati pristup većoj količini informacija nego bilo koja generacija pre njega, a ipak ne mora biti mudriji, jer posedovanje informacija nije isto što i sposobnost njihovog razumevanja, proveravanja i povezivanja.

Kritičko mišljenje zato nije neprijatelj vere, nego njen važan saveznik, jer Biblija ne zahteva od čoveka da isključi razum, već ga poziva: „Sve kušajte, dobro držite“ (1. Solunjanima 5,21), dok su stanovnici Verije pohvaljeni upravo zato što nisu nekritički prihvatali čak ni Pavlove reči, nego su svakodnevno istraživali Pisma da vide da li je ono što slušaju istina.

Slobodan um ne pita samo: „Ko je ovo rekao?“, nego i: „Da li je istina?“

Ne prihvata tvrdnju samo zato što je popularna, ne odbacuje je samo zato što je nepopularna, ne smatra nešto istinitim samo zato što to ponavlja većina, autoritet, medij, influenser ili propovednik, nego proverava, razmišlja, upoređuje dokaze i, za hrišćanina posebno, svoje zaključke stavlja pred autoritet Božje reči.

Kako ostati slobodan?

Ako živimo u svetu koji se svakodnevno bori za našu pažnju, vreme, novac, emocije i način razmišljanja, onda se sloboda ne može samo podrazumevati, nego se mora svesno čuvati.

1. Čuvati savest. Kada je savest jednom stavljena na prodaju, sve drugo postaje pitanje cene; zato Pavle kaže da se trudi da ima „čistu savest svagda pred Bogom i pred ljudima“ (Dela 24,16), pokazujući da postoje vrednosti koje se ne smeju menjati za položaj, novac, sigurnost ili prihvatanje.
2. Ponovo naučiti da kažemo „dovoljno“. Onaj ko nikada nema dovoljno nikada neće biti slobodan, bez obzira koliko posedovao; sloboda zato počinje kada čovek može pogledati ono što ima, zahvaliti Bogu i odbiti da ceo svoj život pretvori u beskrajnu trku za sledećom stvari.
3. Čuvati sposobnost kritičkog mišljenja. Čitati više od naslova, proveravati izvore, saslušati argument sa kojim se ne slažemo, razlikovati činjenice od interpretacija i ne dozvoliti da brzina digitalnog sveta uništi sposobnost koncentracije, jer čovekom koji više ne razmišlja veoma je lako upravljati.
4. Odbiti da strah postane gospodar savesti. Slobodan čovek ne mora biti glasan, agresivan niti svadljiv, ali mora biti sposoban da mirno kaže ono za šta veruje da je istina, čak i onda kada zbog toga neće dobiti aplauz; sloboda nije u tome da uvek govorimo, nego da ne moramo lagati da bismo bili prihvaćeni.
5. Pronaći slobodu u Hristu. Bilo bi površno govoriti samo o društvenim, ekonomskim i psihološkim oblicima ropstva, a zaboraviti ono što Biblija smatra najdubljim ropstvom ljudskog bića – greh.

Hristos kaže: „Svaki koji čini greh rob je grehu“ (Jovan 8,34), čime problem slobode premešta iz društvenih struktura u dubinu ljudskog srca, jer čovek može biti oslobođen političkog pritiska, reklama, društvenih mreža i materijalizma, a ipak ostati rob pohlepe, požude, zavisti, mržnje, ponosa, alkohola, hrane, novca, statusa ili sopstvenog ega.

Najdublja sloboda

Na kraju se zato ne postavlja samo pitanje da li živimo u slobodnom društvu, nego da li smo mi slobodni ljudi, jer je moguće živeti iza fizičkih rešetaka i imati slobodnu savest, kao što je moguće imati otvorena sva vrata sveta, novac, mogućnost putovanja, pristup informacijama i formalno pravo izbora, a ipak nositi nevidljive lance u sebi.

Možda je jedan od najjednostavnijih testova slobode pitanje: Bez čega ne mogu?

Ne mogu bez telefona, ne mogu bez tuđeg odobravanja, ne mogu bez kupovine, ne mogu bez novca, ne mogu bez društvenih mreža, ne mogu bez određene navike, ne mogu podneti da neko misli loše o meni, ne mogu izgovoriti ono u šta verujem ako će me to nešto koštati. Upravo ono bez čega „ne možemo“ veoma lako može otkriti ono što je postalo naš gospodar.

Prava sloboda zato nije sposobnost da činim sve što poželim, jer čovek koji mora poslušati svaku svoju želju nije slobodan nego je rob svojih nagona; prava sloboda je sposobnost da kažem „ne“ čak i sebi, da izaberem dobro kada me želja vuče prema pogrešnom, da govorim istinu kada je ćutanje udobnije, da budem zadovoljan kada me svet tera da želim još, da mislim kada svi samo ponavljaju, da sačuvam savest kada se od mene očekuje kompromis i da ostanem veran Bogu čak i kada to ima cenu.

Zbog toga Isusova izjava predstavlja mnogo više od religiozne fraze: „I poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti“ (Jovan 8,32), jer istinska sloboda počinje susretom sa istinom, ali se završava susretom sa Ličnošću koja je za sebe rekla da je Istina.

Zato nekoliko stihova kasnije Hristos izgovara konačni odgovor na čovekovu potragu za slobodom:

„Ako vas dakle Sin izbavi, zaista ćete biti izbavljeni.“ (Jovan 8,36)

To je slobodan čovek: ne čovek koji nema nikakvog gospodara, nego čovek koji je izabrao Gospodara pred kojim svi drugi gospodari gube vlast; čovek čija savest nije na prodaju, čiji um nije predat masi, čija sreća ne zavisi od posedovanja, čija vrednost ne zavisi od aplauza, čiji život ne određuje strah i čije srce više ne mora da služi svemu što ovaj svet pokušava da pretvori u njegovog gospodara.

Jer na kraju možda nije najvažnije pitanje koliko slobode svet daje čoveku, nego koliko je slobode ostalo u samom čoveku.

I upravo zato, među svim obećanjima koja savremeni svet daje o slobodi, Hristove reči ostaju najradikalnije:

„Ako vas Sin izbavi, zaista ćete biti slobodni.“

Izdvajamo:
PET LAŽI ZA 21. VEK

TREĆI HRAM

MEĐUGORJE – ISTINE I ZABLUDE

Zašto sam izabrao put ostatka

Veštačka inteligencija i BiblijaVeštačka inteligencija i Biblija