Kako Sotona vara i uspavljuje čovečanstvo
Autor: mr Zoran Marcikić
Kada obmana ne liči na obmanu
Kada savremeni čovek razmišlja o Sotoni, ukoliko u njegovo postojanje uopšte veruje, često ga zamišlja kroz slike otvorenog zla, nasilja, okultizma, satanističkih rituala, mržnje prema Bogu i svega onoga što na prvi pogled izgleda mračno i zastrašujuće. Međutim, biblijska slika neprijatelja mnogo je ozbiljnija upravo zato što Sotona svoju najveću snagu ne pokazuje onda kada otvoreno otkriva svoje lice, nego onda kada ga skriva, kada se prilagođava vremenu, kulturi i čovekovim željama, kada laž oblači u odeću istine i kada ono što čoveka odvaja od Boga predstavlja kao nešto razumno, savremeno, bezazleno, poželjno ili čak dobro. Apostol Pavle zato upozorava da se „sam sotona pretvara u anđela svijetla“ (2. Korinćanima 11,14), dok ga Isus opisuje kao onoga u kome „nema istine“ i naziva ga „lažom i ocem laži“ (Jovan 8,44), čime nam pokazuje da njegovo najopasnije oružje nije prvenstveno fizička sila, nego obmana, sposobnost da čovek poveruje u laž toliko duboko da je više ni ne prepoznaje kao laž.
Možda upravo zato najveća pobeda Sotone u dvadeset prvom veku nije čovek koji otvoreno kleči pred njim, nego čovek koji više ne kleči pred Bogom; nije nužno čovek koji spaljuje Bibliju, nego čovek koji je godinama ne otvara; nije čovek koji otvoreno govori da mrzi Hrista, nego čovek koji neprestano govori da za Hrista trenutno nema vremena. Savremenog čoveka možda nije potrebno otvoreno odvojiti od Boga ako ga je moguće toliko okupirati životom da na Boga gotovo nikada ne pomisli, jer između posla, novca, računa, društvenih mreža, televizije, telefona, putovanja, kupovine, zabave, karijere, svakodnevnih briga i beskrajnog toka informacija može proći čitav život, a da čovek nikada ozbiljno ne zastane pred pitanjima: Ko sam? Zašto postojim? Šta će biti kada umrem? Postoji li večnost? Kakav je moj odnos sa Bogom? Jesam li spreman da stanem pred Njega?
Prva laž: Bog ne postoji, ili nije važan za svakodnevni život
Prva velika laž našeg vremena zato glasi: „Bog ne postoji, ili, čak i ako postoji, nije naročito važan za tvoj svakodnevni život.“ Sotona ne mora svakoga pretvoriti u filozofskog ateistu, jer je praktični ateizam često sasvim dovoljan; čovek može govoriti da veruje u Boga, pripadati hrišćanskoj tradiciji, imati Bibliju u kući, slaviti verske praznike i povremeno odlaziti u crkvu, a ipak donositi svoje odluke, graditi odnose, koristiti novac, određivati prioritete i planirati budućnost kao da Boga nema. Psalmista kaže: „Reče bezumnik u srcu svojem: nema Boga“ (Psalam 14,1), a upravo izraz „u srcu“ pokazuje da neverovanje nije samo intelektualna tvrdnja nego može postati način života, stanje u kojem Bog formalno postoji u čovekovom verovanju, ali praktično ne postoji u njegovom ponedeljku, njegovom poslu, njegovom braku, njegovim finansijama, njegovim tajnim mislima i njegovim odlukama.
Nikada u istoriji čovek nije imao toliko sredstava komunikacije, a možda nikada nije tako teško podnosio tišinu, jer čim se probudi poseže za telefonom, dok jede nešto gleda, dok putuje nešto sluša, kada ostane sam otvara društvene mreže, a kada legne ponovo uzima ekran, kao da postoji nevidljiva potreba da nijedan trenutak ne ostane prazan. Upravo u toj neprestanoj buci krije se velika duhovna opasnost, jer čovek koji nikada ne ostaje u tišini često nikada ne dolazi do pitanja koja se ne mogu rešiti jednim klikom. Sotona zato možda ne mora čoveku reći: „Ne veruj u Boga“, ako je dovoljno da mu šapne: „Samo nastavi da žuriš; za Boga će biti vremena kasnije.“
Druga laž: Ne postoji apsolutna istina
Druga velika laž dvadeset prvog veka glasi: „Ne postoji apsolutna istina; svako ima svoju istinu.“ Malo je ideja koje zvuče tolerantnije i bezazlenije, a koje imaju ozbiljnije posledice kada se dosledno primene, jer ljudi zaista mogu imati različita iskustva, mišljenja, ukuse i perspektive, ali dve međusobno protivrečne tvrdnje ne mogu u istom smislu istovremeno biti istinite samo zato što ih dve osobe iskreno veruju. Isus nije rekao da poseduje jednu od mnogih mogućih istina, nego je izjavio: „Ja sam put i istina i život“ (Jovan 14,6), a u molitvi Ocu rekao je: „Osveti ih istinom svojom: riječ je tvoja istina“ (Jovan 17,17), čime hrišćanstvo postavlja potpuno drugačiji temelj od relativizma našeg vremena: istina nije ono što ja želim da bude istina, niti ono što većina trenutno prihvata, nego ono što jeste istinito nezavisno od mojih želja.
Ako se čoveka ubedi da ne postoji objektivna istina, vrlo brzo nestaje i objektivno merilo dobra i zla, a kada nema merila dobra i zla, onda greh postaje samo zastarela religijska kategorija, dok pokajanje gubi smisao, a ako nema greha i pokajanja, onda čoveku na kraju nije potreban ni Spasitelj. Tako se Hristos može ukloniti iz središta ljudskog života bez ijednog otvorenog napada na Njega, jednostavnim prihvatanjem ideje da svako određuje sopstvenu istinu, upravo zbog čega proročki odzvanja upozorenje Isaije: „Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo, koji prave od mraka svjetlost a od svjetlosti mrak“ (Isaija 5,20). Kada društvo izgubi objektivno merilo, njegovo glavno pitanje više nije: „Šta je istina?“, nego: „Šta meni odgovara?“, a između ta dva pitanja nalazi se ogromna duhovna provalija.
Treća laž: Greh nije toliko ozbiljan
Treća velika laž glasi: „Greh nije toliko ozbiljan; najvažnije je da radiš ono što te čini srećnim.“ Ta poruka možda zvuči savremeno, ali je zapravo stara koliko i Edem, jer kada je Bog upozorio prve ljude na posledice neposlušnosti, zmija nije najpre pokušala da dokaže da Boga nema, nego je napala verodostojnost Njegove reči i ozbiljnost posledica greha govoreći: „Nećete vi umrijeti“ (1. Mojsijeva 3,4). Drugim rečima: Bog preteruje, zabrana nije toliko važna, posledice neće biti onakve kakvim ih je Bog predstavio, možeš preći granicu i ipak će sve biti dobro. Ista laž živi i danas, samo obučena u novi jezik, kada se čoveku govori da treba jednostavno slediti svoje srce, svoje želje i svoja osećanja, kao da je ljudsko srce nepogrešivi moralni kompas, dok Pismo upozorava da „neki se put čini čovjeku prav, a kraj mu je put k smrti“ (Priče 14,12).
Biblija ne poriče ljudsku čežnju za srećom, ali odbacuje ideju da je trenutno zadovoljstvo konačno merilo dobra, jer čovek može snažno želeti upravo ono što ga uništava, može voleti ono što ga odvaja od Boga i može iskreno osećati nešto što nije istinito. Zato Pavle piše: „Jer je plata za grijeh smrt, a dar Božij je život vječni u Hristu Isusu Gospodu našemu“ (Rimljanima 6,23), jasno pokazujući da greh nije bezazlena povreda nekog proizvoljnog verskog pravila, nego sila koja odvaja čoveka od Izvora života. Savremeno društvo može promeniti terminologiju, može grehu dati privlačnija imena i može ono što je nekada izazivalo stid predstaviti kao oslobođenje, ali promena naziva ne menja prirodu stvari: otrov ostaje otrov čak i ako na njegovu bocu napišemo „sloboda“.
Četvrta laž: Imaš vremena, obratićeš se kasnije
Četvrta, i možda jedna od najopasnijih sotonskih laži, glasi: „Imaš vremena; obratićeš se Bogu kasnije.“ Sotona verovatno vrlo dobro zna da mnogom čoveku koji još ima osetljivu savest ne može jednostavno reći: „Nikada se nemoj pokajati, nikada se nemoj moliti, nikada se nemoj vratiti Bogu“, jer bi takva poruka izazvala otpor, ali postoji mnogo suptilnija strategija koja vodi gotovo istom rezultatu: „Učinićeš sve to, samo ne danas.“ Počećeš da se moliš kada prođe ovaj težak period, ozbiljnije ćeš proučavati Bibliju kada budeš imao više vremena, pomirićeš se sa čovekom jednog dana, napustićeš greh kada budeš spreman, predaćeš život Hristu kada završiš ono što sada želiš da uradiš, i tako dan postaje nedelja, nedelja godina, godina decenija, a čovek ne primećuje da mu savest postaje tiša, srce tvrđe, molitva ređa i ono što ga je nekada uznemiravalo postaje potpuno normalno.
Nasuprot tome, Pismo neprestano govori o danas: „Evo sad je vrijeme najbolje, evo sad je dan spasenja“ (2. Korinćanima 6,2), dok Jakov podseća čoveka koji samouvereno planira svoju budućnost: „Vi koji ne znate šta će biti sjutra. Jer šta je vaš život? On je para, koja se zamalo pokaže, a potom je nestane“ (Jakov 4,14). Niko od nas nema ugovor sa sutrašnjim danom, zbog čega možda jedna od najopasnijih reči u duhovnom životu nije otvoreno „ne“, nego neprestano „sutra“, jer čovek koji Hristu hiljadu puta kaže „sutra“ na kraju može završiti život a da Mu nikada nije rekao „danas“.
Peta laž: Sve je normalno, nema razloga da se probudiš
Peta velika laž možda najbolje opisuje duhovno stanje savremene civilizacije: „Sve je normalno; nema razloga da se probudiš.“ Kada je Isus govorio o vremenu pred svoj povratak, napravio je izuzetno zanimljivo poređenje sa Nojevim danima, rekavši da su ljudi „jeđahu i pijahu, ženjahu se i udavahu do onoga dana kad Noje uđe u kovčeg, i ne osjetiše dok ne dođe potop i odnese sve; tako će biti i dolazak sina čovječijega“ (Matej 24,38-39). Posebno je značajno što Isus u tom trenutku ne opisuje samo ekstremne zločine, ratove ili otvorenu pobunu protiv Boga, nego sasvim obične aktivnosti svakodnevnog života: ljudi jedu, piju, sklapaju brakove, planiraju budućnost i nastavljaju svoju svakodnevicu, dok je njihova tragedija sadržana u nekoliko strašnih reči: „i ne osjetiše“.
Upravo tu možda leži jedna od najvećih sotonskih strategija poslednjeg vremena: čoveka nije uvek potrebno progoniti da bi izgubio veru, ponekad ga je dovoljno zabaviti; nije potrebno spaliti njegovu Bibliju, dovoljno je ponuditi mu hiljadu drugih sadržaja zbog kojih je nikada neće otvoriti; nije potrebno zakonom zabraniti molitvu, dovoljno je napraviti način života u kojem čovek od jutra do večeri nema vremena da se moli; nije potrebno dokazati mu da večnost ne postoji, dovoljno je učiniti sadašnjost toliko glasnom, brzom i privlačnom da o večnosti nikada ozbiljno ne razmišlja. Zato Pavlove reči zvuče gotovo kao da su napisane upravo našoj generaciji: „Vrijeme je već da ustanemo od sna; jer nam je sad bliže spasenje nego kad vjerovasmo“ (Rimljanima 13,11).
Kako se odbraniti od obmane
Kako se onda čovek može odbraniti od obmane koja je toliko suptilna da često izgleda potpuno normalno? Odgovor Biblije počinje tamo gde je počeo i Hristov odgovor Sotoni u pustinji: „Pisano je“ (Matej 4). Laž se ne pobeđuje drugom laži, raspoloženjem, većinom glasova niti ljudskom filozofijom, nego istinom, zbog čega čovek koji želi ostati duhovno budan mora poznavati Božju reč, ne samo posedovati Bibliju, nego je čitati, proučavati, upoređivati sa svojim životom i dozvoliti joj da ispravlja njegove stavove čak i onda kada ono što govori nije popularno ili prijatno. Hrišćanin koji ne poznaje Pismo lako može postati plen svake religijske, kulturne ili ideološke obmane, jer ne može pouzdano prepoznati falsifikat onaj ko nikada nije dobro upoznao original.
Ali samo intelektualno poznavanje Biblije nije dovoljno, jer duhovna borba nije akademska rasprava nego borba za čovekovo srce, zbog čega je uz Reč neophodna molitva i stvarna zajednica sa Bogom. Čovek može znati mnogo teologije, citirati desetine tekstova, braniti ispravne doktrine i pobediti u raspravi, a ipak biti duhovno hladan, gord, bez ljubavi i udaljen od Hrista, dok molitva čoveka vraća pred Boga, ruši iluziju samodovoljnosti i podseća ga da hrišćanski život nije samo znanje o Bogu nego život sa Bogom.
Isus je dodatno upozorio da Reč može biti ugušena „brigom ovoga svijeta i prevarom bogatstva“ (Matej 13,22), što je naročito značajno zato što u toj slici Reč nije odbačena, ismejana ili zabranjena – ona je jednostavno ugušena. Čovek nije morao postati ateista; samo je postao prezauzet. Nije prestao verovati u Boga; samo je prestao razgovarati sa Njim. Nije doneo odluku da napusti Hrista; samo Ga je postepeno pomerio sa prvog mesta na drugo, zatim na peto, zatim na deseto, sve dok Bog nije postao mali dodatak životu koji se zapravo vrti oko nečega sasvim drugog.
Zato je neophodno proveravati sve prema Pismu, pa čak i ono što dolazi sa propovedaonice, iz verske knjige ili od popularnog duhovnog učitelja, jer pohvala stanovnicima Verije nije bila u tome što su slepo prihvatili sve što im je Pavle rekao, nego što su „svaki dan istraživali po pismu je li to tako“ (Dela 17,11). Pravo pitanje hrišćanina zato ne bi trebalo da bude: „Koliko ljudi ovo veruje?“, „Koji poznati čovek je ovo rekao?“ ili „Da li mi se ovo dopada?“, nego jednostavno: „Da li je ovo istina u svetlosti Božje reči?“
Konačno, Hristos čoveka poziva da straži, ali biblijsko straženje nije panično praćenje svake vesti, određivanje datuma Hristovog dolaska niti traženje senzacije iza svakog svetskog događaja, nego život u stalnoj spremnosti, život čoveka koji ne želi da između njega i Hrista postoji bilo šta što svesno voli više od Njega. „Stražite dakle, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš“ (Matej 24,42), kaže Isus, pokazujući da pitanje nije da li možemo izračunati trenutak Njegovog dolaska, nego da li bismo bili spremni kada bi taj trenutak bio danas.
Poziv na buđenje
Možda će zato najveća prevara dvadeset prvog veka izgledati potpuno obično: čovek će ustajati, raditi, zarađivati, kupovati, jesti, putovati, gledati, skrolovati, planirati, graditi, stariti i jednog dana shvatiti da je imao vremena za gotovo sve osim za Boga. Sotona nije morao da ga natera da mrzi Hrista, bilo je dovoljno da ga ubedi da Hristos može da čeka; nije morao da mu oduzme Bibliju, bilo je dovoljno da ga učini prezauzetim da je otvori; nije morao da ga ubedi da večnost ne postoji, bilo je dovoljno da ga nauči da živi kao da ovaj život nikada neće završiti.
Zato jedan od najsnažnijih poziva Novog zaveta glasi: „Probudi se ti koji spavaš i ustani iz mrtvijeh, i obasjaće te Hristos“ (Efescima 5,14). Svetu nije potrebna još jedna zabava koja će mu pomoći da zaboravi večnost, još jedan ekran koji će ispuniti tišinu ili još jedna filozofija koja će mu objasniti da može živeti bez Boga; svetu je potrebno duhovno buđenje, trenutak u kojem će čovek imati hrabrosti da ugasi buku oko sebe, stane pred Boga i postavi pitanje od kojeg možda godinama beži: Gde sam ja u odnosu prema Hristu?
Na kraju neće biti najvažnije koliko smo posedovali, koliko smo zaradili, koliko ljudi nas je poznavalo, koliko smo bili uspešni, pa čak ni koliko smo dugo sebe nazivali hrišćanima, nego da li smo zaista upoznali Hrista i predali Mu svoj život. Ako postoji greh koji svesno čuvamo, vreme je da ga ostavimo; ako postoji čovek kome treba oprostiti, vreme je da oprostimo; ako smo se udaljili od Boga, vreme je da se vratimo; ako je molitva utihnula, vreme je da ponovo kleknemo; ako je Biblija dugo zatvorena, vreme je da je otvorimo; ako Hristos kuca na vrata srca, nemojmo Mu odgovoriti najopasnijom rečju koju čovek može izgovoriti pred večnosti – „sutra“.
Jer možda je jedna od najvećih laži koju je Sotona ikada uspeo da proda čoveku upravo ova: „Ne moraš odbaciti Boga; samo Mu se nemoj predati danas. Imaš vremena.“
A nasuprot toj laži stoji ozbiljan, ali milostiv Božji poziv: „Danas ako glas njegov čujete, ne budite drvenastijeh srca“ (Jevrejima 3,15).
Danas je vreme da se probudimo. Danas je vreme da se vratimo istini. Danas je vreme da se vratimo Hristu.
Izdvajamo:
Veštačka inteligencija i Biblija
