Autor: mr Zoran Marcikić
„Blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas je blagoslovio svakim blagoslovom duhovnim na nebesima kroz Hrista; kao što nas izabra kroz Njega pre postanja sveta, da budemo sveti i pravedni pred Njim u ljubavi.“ (Efescima 1,3.4)
Svi smo blagosloveni u Hristu i kroz Hrista
Jedna od najvećih istina Jevanđelja, koju čovek teško prihvata upravo zato što je navikao da svoju vrednost meri sopstvenim dostignućima, moralnošću, ugledom, znanjem i dobrim delima, jeste istina da pred Bogom ne stojimo prihvaćeni zato što smo dovoljno dobri, pametni, lepi, sposobni ili religiozni, niti zato što smo uspeli da izgradimo život bez grešaka, nego isključivo zato što je Isus Hristos učinio za nas ono što sami nikada ne bismo mogli učiniti, živeo savršenim životom, poneo naš greh, umro našom smrću, vaskrsao radi našeg opravdanja i postao naša jedina nada pred svetim Bogom.
Zbog toga hrišćanska vera nije prvenstveno priča o tome šta je čovek učinio za Boga, nego šta je Bog učinio za čoveka u Isusu Hristu, jer kada pogledamo sebe pronalazimo slabosti, nedostatke, promašaje, pogrešne odluke i grehe, ali kada pogledamo Hrista pronalazimo savršenu poslušnost, potpunu pravednost, dovoljnu žrtvu i neiscrpnu blagodat, pa sigurnost našeg spasenja više ne počiva na promenljivosti našeg osećanja i našoj sposobnosti da sebe učinimo dostojnima, već na dovršenom Hristovom delu.
Sve što imamo, imamo u Hristu
Apostol Pavle neprestano ponavlja izraze „u Hristu“, „kroz Hrista“ i „po Hristu“, jer želi da pokaže da nijedan blagoslov spasenja ne postoji nezavisno od Njega, pa smo tako u Hristu izabrani, kroz Hrista otkupljeni, Njegovom krvlju očišćeni, Njegovom žrtvom pomireni sa Bogom, Njegovom pravednošću opravdani, kroz Njega usvojeni kao Božja deca i u Njemu dobili nadu večnog života.
„Jer koliko je obećanja Božijih, u Njemu su da.“ (2. Korinćanima 1,20)
Hristos, dakle, nije samo jedan od mnogih darova koje nam Bog daje, niti je On samo sredstvo kojim dolazimo do nekog većeg blagoslova, nego je sam Hristos središte svakog blagoslova, jer bez Njega nemamo ništa, a sa Njim imamo sve što nam je potrebno za pomirenje sa Bogom, novi život i večnost.
Čoveku nije potrebno samo oproštenje
Problem grešnog čoveka nije samo u tome što je učinio određeni broj pogrešnih stvari koje treba izbrisati iz njegove prošlosti, nego u tome što pred apsolutno svetim Bogom nema sopstvenu pravednost kojom bi mogao opravdati svoje postojanje i zahtevati prihvatanje, zbog čega spasenje mora biti mnogo više od jednostavnog uklanjanja nekoliko grešaka iz našeg životnog dosijea.
Nama je potrebna pravednost. Ali ne bilo kakva pravednost. Potrebna nam je pravednost koja može opstati pred Bogom.
Upravo zbog toga Pavle izgovara jednu od najveličanstvenijih rečenica Novog zaveta:
„Jer Onoga koji ne znadijaše greha nas radi učini grehom, da mi budemo pravda Božija u Njemu.“ (2. Korinćanima 5,21)
Na krstu se dogodila velika razmena, jer je Hristos preuzeo ono što pripada nama da bismo mi mogli primiti ono što pripada Njemu, naš greh je stavljen na Njega, a Njegova pravednost postaje osnova našeg prihvatanja pred Bogom, zbog čega opravdanje nije Božje zatvaranje očiju pred grehom, nego Božji odgovor na greh kroz žrtvu Njegovog Sina.
Greh je bio toliko ozbiljan da je zahtevao krst, ali je Božja ljubav prema grešniku bila toliko velika da je na tom krstu umesto grešnika stajao Hristos.
Uračunata pravednost, Hristos za mene
Kada Sveto pismo govori o opravdanju verom, ono nas odvodi od nas samih i usmerava prema Hristu, jer čovek pred Boga ne dolazi sa svojim zaslugama, dobrim delima i religioznim dostignućima kao osnovom prihvatanja, već dolazi praznih ruku i verom prihvata ono što je Hristos učinio za njega.
Pavle zato u četvrtom poglavlju Poslanice Rimljanima govori o čoveku kome Bog uračunava pravdu bez dela, čime pokazuje da temelj opravdanja nije kvalitet našeg života kao zasluga pred Bogom, nego savršeno Hristovo delo koje verom primamo.
Ne mogu stati pred Boga i reći: „Primi me zato što sam bio dobar čovek, zato što sam propovedao, zato što sam pomagao drugima, zato što sam poznavao Bibliju, zato što sam pripadao pravoj zajednici ili zato što sam učinio više dobra nego zla“, jer ništa od toga ne može postati cena mog spasenja, nego mogu doći jedino kao grešnik kome je potrebna milost i reći: „Oče, nemam ništa čime bih mogao zaslužiti Tvoje prihvatanje, zato dolazim u ime Isusa Hrista.“
I upravo tu počinje sloboda Jevanđelja.
Ne zato što sam ja dovoljno dobar, nego zato što je Hristos savršen. Ne zato što sam ja dostojan, nego zato što je Jagnje dostojno. Ne zato što je moja poslušnost besprekorna, nego zato što je Njegova poslušnost bila savršena. Ne zato što moja prošlost nema mrlje, nego zato što Njegova krv čisti od svakoga greha.
Sveti, bez mane i bez krivice pred Njim
Pavle piše da nas je Hristos svojom smrću pomirio sa Bogom „da vas svete i bez mane i bez krivice izvede preda se“ (Kološanima 1,22), a upravo u tim rečima otkrivamo nešto što ljudskom umu izgleda gotovo neverovatno, jer se postavlja pitanje kako čovek koji zna svoju prošlost, svoje misli, slabosti, padove i grehe može stajati pred svetim Bogom bez krivice.
Odgovor nije pronađen u čoveku. Odgovor je pronađen u Hristu.
Moj životni dosije može govoriti da sam grešnik, ali krst govori da je cena plaćena, zakon može pokazati moju krivicu, ali Hristos pokazuje svoje rane, moja prošlost može svedočiti protiv mene, ali Hristova krv svedoči da postoji oproštenje, zbog čega vernik pred Bogom ne stoji u samopouzdanju nego u Hristu.
To je naša sigurnost.
Ne zato što smo mi, nego zato što je Hristos
Jevanđelje uništava svaki razlog za ljudski ponos, jer niko nije spasen zato što je inteligentniji, moralniji, obrazovaniji, disciplinovaniji ili religiozniji od drugoga, niti nas Bog prihvata zato što pripadamo određenoj porodici, narodu, kulturi ili crkvenoj zajednici, nego smo spaseni blagodaću kroz veru, što Pavle jasno naglašava kada kaže:
„Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božij, ne od dela, da se niko ne pohvali.“ (Efescima 2,8.9)
Zbog toga u Božjem carstvu neće postojati nijedan čovek koji će moći da pokaže na sebe i kaže da je tamo stigao zahvaljujući sopstvenoj dobroti, jer će svaki spaseni čovek znati da njegova večnost postoji samo zahvaljujući Jagnjetu koje je bilo zaklano.
Zato će slava pripadati Hristu.
Uračunata i data pravednost
Međutim, Hristova pravednost nije izgovor da čovek nastavi da živi u grehu, jer isti Hristos koji čini nešto za nas želi da učini nešto i u nama, pa nas Jevanđelje ne samo opravdava nego i obnavlja, ne samo da menja naš položaj pred Bogom nego postepeno menja i naš karakter.
U opravdanju je Hristos naša pravednost pred Bogom, dok u posvećenju Hristos svojim Duhom deluje u nama, oblikujući naše misli, želje, odluke i karakter prema svojoj volji, zbog čega dobra dela nikada nisu koren spasenja, ali jesu njegov prirodni plod.
Ne činim dobro da bih naterao Boga da me zavoli, nego činim dobro zato što sam otkrio da me je Bog zavoleo u Hristu. Ne ostavljam greh da bih kupio oproštenje, nego ostavljam greh zato što sam oproštenje primio. Ne slušam Boga da bih zaslužio status Njegovog deteta, nego učim poslušnost zato što sam kroz Hrista postao Njegovo dete.
Zbog toga Pavle, odmah nakon što kaže da smo spaseni blagodaću kroz veru, dodaje da smo „Njegov posao, sazdani u Hristu Isusu za dela dobra“ (Efescima 2,10).
Prava blagodat nikada ne ostavlja čoveka ravnodušnim prema grehu, nego ga upravo ljubav Hristova pokreće da postane ono što ga Bog poziva da bude.
Hristos za mene i Hristos u meni
Ove dve stvarnosti moraju ostati zajedno, jer je Hristos za mene temelj mog opravdanja, dok je Hristos u meni sila mog novog života, pa ono što nikada nisam mogao učiniti svojim naporima počinje da se događa kroz delovanje Svetoga Duha.
Pavle zato kaže:
„A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos.“ (Galatima 2,20)
Hrišćanstvo nije samo verovanje da je Hristos nekada davno umro na Golgoti, nego životna zajednica sa vaskrslim Hristom koji danas svojim Duhom prebiva u čoveku, menja njegove prioritete, daje mu novu snagu u borbi sa grehom i proizvodi ono što ljudska volja sama nikada nije mogla proizvesti.
Kako imati tu pravednost
Najvažnije pitanje zato glasi: Kako čovek dobija Hristovu pravednost?
Odgovor Svetoga pisma jeste verom.
„A pravda Božija verom Isusa Hrista u sve i na sve koji veruju.“ (Rimljanima 3,22)
Pravednost se ne kupuje, ne zaslužuje, ne nasleđuje od roditelja, ne dobija godinama provedenim u crkvi niti se stiče teološkim znanjem, nego se prima verom, jer vera predstavlja ruku čoveka koji je konačno prestao da pokušava da sam sebe spase i prihvatio ono što mu Bog besplatno nudi u Hristu.
Imati Hristovu pravdu znači priznati svoju grešnost i potrebu za Spasiteljem, pokajati se i prestati sa pokušajem samopravdanja, verovati da je Hristova žrtva dovoljna i za moje grehe, prihvatiti Njega kao svog Spasitelja i Gospoda i svakodnevno ostajati u zajednici sa Njim, jer vera nije samo trenutak u kome sam jednom rekao da verujem, nego život neprekidnog oslanjanja na Hrista.
Naša sigurnost je u Hristu
Ako bi neko danas pitao hrišćanina: „Zašto veruješ da možeš biti spasen?“, odgovor nikada ne bi trebalo prvenstveno da počinje rečima „zato što sam ja“, nego rečima „zato što je Hristos“, jer svaki odgovor koji počinje našim dostignućima vraća nas nama samima, dok nas Jevanđelje neprestano odvodi prema Njemu.
Zašto mogu biti oprošten? Zato što je Hristos umro. Zašto mogu biti opravdan? Zato što je Hristos moja pravednost. Zašto mogu pristupiti Ocu? Zato što je Hristos moj Posrednik. Zašto mogu imati novi život? Zato što vaskrsli Hristos živi. Zašto mogu očekivati večnost? Zato što je Hristos pobedio smrt.
Sve što imamo jeste u Hristu, kroz Hrista i zbog Hrista.
Kada čovek ovo razume, prestaje da živi između duhovnog ponosa kada mu ide dobro i očajanja kada vidi svoje slabosti, jer njegova nada više nije zasnovana na pitanju koliko je on danas uspešan, nego na nepromenljivoj činjenici ko je Isus Hristos i šta je učinio za njega.
Možda neko kaže da nije dovoljno dobar, i upravo zato mu je potreban Hristos, možda kaže da nema dovoljno pravednosti, i upravo zato postoji Hristova pravednost, možda se stidi svoje prošlosti, i upravo zato postoji krst, možda je ponovo pao, i upravo zato postoji pokajanje, oproštenje i Prvosveštenik koji posreduje za nas.
Na kraju ostaje samo jedno pitanje.
Na čemu počiva moja nada pred Bogom?
Ako počiva na meni, uvek ću imati razlog za strah, jer ću u sebi uvek pronaći nešto nedovoljno, ali ako počiva na Hristu, onda moja sigurnost počiva na Onome koji je savršen, čija je žrtva potpuna i čije delo spasenja ne treba ljudsku dopunu.
Zato na kraju ne pitam koliko sam ja dobar, nego koliko je Hristos dobar, ne pitam da li sam ja dovoljno vredan, nego da li je Njegova žrtva dovoljna, ne gledam svoju pravednost kao osnov spasenja, nego gledam Njega koji „nam posta premudrost od Boga i pravda i osvećenje i izbavljenje“ (1. Korinćanima 1,30).
Moja krivica nalazi odgovor u Njegovoj krvi, moja nepravednost u Njegovoj pravednosti, moja slabost u Njegovoj sili, moja smrt u Njegovom vaskrsenju, moja izgubljenost u Njegovom spasenju, a moja budućnost u Njegovom obećanju.
Zato je najveća vest Jevanđelja da ne moram pred Oca doneti svoju savršenost, jer dolazim u Hristu, ne moram Mu dokazivati svoju vrednost, jer je cena već plaćena, i ne moram graditi sopstvenu pravednost kao osnov spasenja, jer mi je ponuđena pravednost Onoga koji nikada nije sagrešio.
Hristos je naša pravda, Hristos je naše opravdanje, Hristos je naše posvećenje, Hristos je naša nada i Hristos je naše spasenje, i kada sve ljudske zasluge, titule, dostignuća i pokušaji samopravdanja padnu pred svetlošću Božje svetosti, ostaće jedina nada koja je od početka bila dovoljna, Isus Hristos.
Izdvajamo:
