Duhovni i moralni mrak savremenog sveta u svetlosti biblijskih proročanstava
Autor: mr Zoran Marcikić
Živimo u vremenu izuzetnog naučnog i tehnološkog napretka, u civilizaciji koja je čoveku omogućila pristup gotovo neograničenim izvorima informacija, znanja i komunikacije, ali se istovremeno suočavamo sa dubokom duhovnom i moralnom krizom koja otvara ozbiljno pitanje o stvarnoj prirodi ljudskog napretka. Nikada u istoriji čovečanstva čovek nije raspolagao tolikom količinom informacija, nikada nije imao toliko mogućnosti da istražuje svet, upoznaje različite kulture, proučava istoriju, filozofiju, nauku i religiju, a ipak se čini da obilje znanja nije donelo odgovarajući napredak u oblasti ljudskog karaktera, moralne odgovornosti i duhovne zrelosti. Savremeni čovek uspeo je da prevaziđe mnoge prirodne prepreke, da skrati udaljenosti između kontinenata, da razvije veštačku inteligenciju i tehnologije koje su prethodnim generacijama bile nezamislive, ali uprkos tome nije uspeo da pobedi sebičnost, pohlepu, mržnju, nasilje i unutrašnju prazninu koja sve snažnije obeležava njegovo postojanje.
Upravo u toj protivurečnosti između tehnološkog napretka i duhovne dezorijentacije prepoznajemo izuzetnu aktuelnost reči proroka Isaije: „Jer, gle, mrak će pokriti zemlju i tama narode; a tebe će obasjati Gospod i slava njegova pokazaće se nad tobom” (Isaija 60,2). Ove reči, izgovorene u sasvim drugačijim istorijskim okolnostima, sadrže teološku poruku koja prevazilazi granice vremena u kojem je nastala, jer ukazuju na trajnu suprotnost između sveta koji se udaljava od Boga i svetlosti koja dolazi iz Njegovog prisustva. U izvornom kontekstu proročanstvo govori o obnovi Siona i Božjoj slavi koja privlači narode, dok se u širem hrišćanskom razumevanju njegova simbolika može povezati sa Hristovim dolaskom, Njegovim otkrivanjem Božjeg karaktera i konačnom obnovom sveta.
Biblijsko razumevanje tame
Pojam tame u Svetom pismu ima mnogo dublje značenje od običnog odsustva fizičke svetlosti. Već na prvim stranicama Biblije, u izveštaju o stvaranju, susrećemo se sa tamom koja pokriva bezdan, sve dok Bog svojom stvaralačkom rečju ne izgovori: „Neka bude svetlost” (1. Mojsijeva 1,3). Ovaj događaj predstavlja početak uređenja stvorenog sveta, ali istovremeno uspostavlja snažnu simboličku osnovu koja se razvija kroz celokupno biblijsko otkrivenje, u kojem svetlost postaje povezana sa Božjim prisustvom, istinom, životom i spasenjem, dok tama često označava duhovno neznanje, moralnu izopačenost, obmanu i udaljavanje od Boga.
Duhovna tama nastaje onda kada čovek izgubi ispravno razumevanje Božjeg karaktera, kada prestane da razlikuje istinu od zablude i kada sopstvene želje, interese i predstave postavi iznad moralnih načela koja proizlaze iz Božjeg otkrivenja. Apostol Pavle opisuje takvo stanje govoreći o ljudima kojima je razum pomračen i koji su otuđeni od života Božjega zbog neznanja i okorelosti srca (Efescima 4,17–18). U ovim rečima posebno je značajno to što duhovna tama nije predstavljena isključivo kao nedostatak informacija, nego kao stanje čovekove unutrašnjosti, njegovog razuma, savesti i volje, koje utiče na način na koji razume stvarnost i donosi moralne odluke.
Moralna tama predstavlja još opasniji oblik udaljavanja od istine, jer nastaje onda kada čovek ne samo što čini zlo nego počinje da ga opravdava, normalizuje i predstavlja kao dobro. Prorok Isaija upravo zato izgovara ozbiljno upozorenje: „Teško onima koji zlo zovu dobro a dobro zlo, koji grade od mraka svetlost a od svetlosti mrak” (Isaija 5,20). Ove reči otkrivaju da najveća moralna opasnost ne nastaje samo onda kada ljudi prestanu da poštuju određene vrednosti, nego kada izgube sposobnost da prepoznaju njihovo pravo značenje, pa ono što je nekada smatrano grehom postaje prihvatljivo, dok se istina, odgovornost i vernost načelima predstavljaju kao prepreke ljudskoj slobodi.
Biblija, međutim, ne poistovećuje svako neznanje sa moralnom krivicom, niti tvrdi da su svi ljudi koji ne poznaju Boga jednako odgovorni za svoje stanje. Ona pravi važnu razliku između onih koji nisu imali priliku da upoznaju istinu i onih koji su je prepoznali, ali su odlučili da je odbace. Upravo ta razlika postaje presudna za razumevanje duhovne krize savremenog sveta.
Novi mračni srednji vek u doba digitalizacije
Istorijski izraz „mračni srednji vek” često se koristi kao metafora za vreme ograničenog pristupa obrazovanju i znanju, iako takva pojednostavljena predstava ne može u potpunosti opisati složenu istoriju srednjovekovne civilizacije, koja je dala značajan doprinos razvoju univerziteta, filozofije, teologije i nauke. Ipak, činjenica je da je velikom delu tadašnjeg stanovništva pristup knjigama, obrazovanju i pisanim izvorima bio znatno ograničeniji nego danas, zbog čega je širenje znanja bilo sporije, a zavisnost od autoriteta koji su tumačili stvarnost mnogo izraženija.
Savremeno društvo nalazi se u gotovo suprotnoj situaciji. Zahvaljujući internetu, digitalnim bibliotekama, elektronskim izdanjima knjiga, obrazovnim platformama i savremenim komunikacionim tehnologijama, informacije su postale dostupne milijardama ljudi, dok se znanje koje je nekada bilo privilegija malobrojnih danas može pronaći za nekoliko trenutaka. Čovek može proučavati Bibliju na izvornim jezicima, upoređivati prevode, istraživati istorijske okolnosti nastanka svetih tekstova i upoznavati različita teološka tumačenja, a da pritom ne napusti sopstveni dom.
Međutim, upravo u takvim okolnostima pojavljuje se jedan od najvećih paradoksa savremene civilizacije: čovek poseduje sve više informacija, ali to ne znači da poseduje i više mudrosti. Informacija sama po sebi ne predstavlja istinu, kao što ni poznavanje činjenica ne garantuje moralnu odgovornost, jer je između onoga što čovek zna i onoga što je spreman da učini neophodna unutrašnja odluka koja uključuje savest, karakter i slobodnu volju.
Zato se može govoriti o pojavi jednog novog duhovnog mračnog srednjeg veka, ne u smislu povratka istorijskim okolnostima srednjovekovnog društva, nego kao metafori savremenog čoveka koji raspolaže neuporedivo većim mogućnostima za sticanje znanja, ali istovremeno pokazuje spremnost da istinu potisne ukoliko ona dovodi u pitanje njegove želje, navike ili način života.
Nekada su mnogi ljudi ostajali u neznanju zato što nisu imali pristup informacijama, dok danas postoji opasnost da čovek ostane u duhovnoj tami upravo zato što, uprkos dostupnosti znanja, ne želi da prihvati ono što od njega zahteva moralnu promenu. Nekada je nedostatak knjiga predstavljao ozbiljnu prepreku obrazovanju, dok danas obilje digitalnih sadržaja može postati prepreka dubokom razmišljanju, jer neprestana smena slika, poruka, vesti i zabavnih sadržaja često podstiče površnost i smanjuje spremnost čoveka da se ozbiljno suoči sa pitanjima sopstvenog postojanja.
Savremeni čovek može znati šta se događa na drugom kraju planete, a istovremeno ne razumeti šta se događa u njegovom srcu. Može raspolagati izuzetnim znanjem o zakonima prirode, a zanemariti moralne zakone koji uređuju međuljudske odnose. Može razvijati tehnologije koje povezuju ljude, a ipak ostati duboko usamljen, otuđen i nesposoban da izgradi odnose zasnovane na poverenju, požrtvovanosti i ljubavi.
Digitalizacija sama po sebi nije neprijatelj duhovnosti, jer ista tehnologija koja može služiti širenju površnosti, obmana i manipulacije može biti dragoceno sredstvo obrazovanja, propovedanja Jevanđelja i upoznavanja biblijske istine. Problem, prema tome, nije prvenstveno u tehnologiji, nego u čoveku koji odlučuje kako će je koristiti i kojim će vrednostima podrediti njene mogućnosti.
Posebno snažno u ovom kontekstu zvuče reči apostola Pavla o ljudima „koji se svagda uče, i nikad ne mogu da dođu k poznanju istine” (2. Timotiju 3,7). Iako se ovaj tekst u svom neposrednom kontekstu odnosi na određene oblike duhovne zablude, njegova poruka može poslužiti kao ozbiljno upozorenje savremenoj civilizaciji koja neprestano prikuplja nova znanja, ali često zanemaruje pitanje njihovog moralnog smisla.
Najveća tragedija našeg vremena možda nije u tome što čovek ne zna dovoljno, nego u tome što sve manje želi da se zapita šta bi trebalo da učini sa onim što već zna.
Tama koju čovek dobrovoljno bira
Isus Hristos je u razgovoru sa Nikodimom izgovorio reči koje predstavljaju jednu od najdubljih analiza ljudskog duhovnog stanja: „A sud je ovaj što videlo dođe na svet, i ljudima omilje većma tama negoli videlo; jer njihova dela behu zla” (Jovan 3,19). U ovoj izjavi otkriva se suština problema koji prevazilazi pitanje obrazovanja, kulture ili istorijskih okolnosti, jer Isus ne govori samo o ljudima koji nisu imali priliku da upoznaju istinu, nego o onima koji su se susreli sa svetlošću, ali su odlučili da je ne prihvate.
Razlog takvog odbacivanja nalazi se u činjenici da istina ne predstavlja samo intelektualnu informaciju, nego i moralni zahtev, jer suočavanje sa istinom često podrazumeva priznanje sopstvene odgovornosti, preispitivanje dotadašnjeg načina života i spremnost na promenu. Čovek može želeti znanje koje povećava njegovu moć, ugled ili materijalnu sigurnost, ali istovremeno izbegavati istinu koja otkriva njegovu sebičnost, ponos, licemerstvo i greh.
Upravo zato duhovna tama može postojati i među veoma obrazovanim ljudima, kao što se istinska duhovna svetlost može pronaći kod onih koji nemaju visoko formalno obrazovanje, ali iskreno traže Boga i nastoje da žive u skladu sa poznatom istinom. Biblijska mudrost ne meri se isključivo količinom informacija koje čovek poseduje, nego njegovom sposobnošću da prepozna istinu, prihvati odgovornost i svoj život uskladi sa Božjom voljom.
Najopasniji oblik tame, prema tome, nije neznanje koje proizlazi iz nedostatka mogućnosti, nego neznanje koje čovek održava zato što ne želi da se suoči sa posledicama istine. Kada čovek dovoljno dugo opravdava ono za šta u dubini savesti zna da je pogrešno, njegova sposobnost moralnog rasuđivanja postepeno slabi, sve dok ne dođe u stanje u kojem više ne prepoznaje ozbiljnost sopstvenih postupaka.
Duhovna i moralna tama pred Hristov drugi dolazak
Biblijska proročanstva o poslednjim danima ne predstavljaju istoriju čovečanstva kao neprekidan proces moralnog usavršavanja koji će se završiti stvaranjem idealnog društva ljudskim naporima, nego upozoravaju na duboku duhovnu krizu koja će prethoditi Hristovom povratku. Iako naučni, medicinski, obrazovni i tehnološki napredak mogu doneti stvarne koristi ljudskom društvu, oni sami po sebi ne mogu ukloniti greh iz ljudskog srca niti obezbediti trajnu moralnu obnovu čovečanstva.
Govoreći o događajima koji prethode Njegovom dolasku, Isus je upozorio: „I što će se bezakonje umnožiti, ohladneće ljubav mnogih” (Matej 24,12). Posebna težina ovog upozorenja nalazi se u povezanosti bezakonja i gubitka ljubavi, jer Isus pokazuje da duhovna kriza nije ograničena samo na spoljašnje oblike nasilja, nepravde i moralnog prestupa, nego zahvata samu unutrašnjost čoveka, njegove odnose sa drugima i njegovu sposobnost da voli.
Apostol Pavle u Drugoj poslanici Timotiju opisuje poslednje dane kao vreme u kojem će ljudi biti samoljubivi, srebroljubivi, hvalisavi, ponositi, nezahvalni, nemilostivi i više ljubitelji slasti nego ljubitelji Boga (2. Timotiju 3,1–5). Posebno zabrinjava njegova izjava da će mnogi imati obličje pobožnosti, ali će se odreći njene sile, čime se ukazuje na mogućnost postojanja religioznosti koja zadržava spoljašnje oblike vere, dok istovremeno gubi njen unutrašnji, preobražavajući sadržaj.
Ovo upozorenje ima izuzetnu važnost za razumevanje završne duhovne krize, jer pokazuje da najveća opasnost ne mora dolaziti isključivo od otvorenog odbacivanja Boga, nego i od religije koja se udaljila od Njegovog karaktera. Čovek može poznavati religijske običaje, učestvovati u bogosluženjima, govoriti o veri i braniti određena verska uverenja, a ipak u svakodnevnom životu pokazivati nedostatak ljubavi, pravednosti, milosrđa i istinske poslušnosti Bogu.
Upravo zato Isus u Besedi na gori upozorava da neće svaki koji Mu govori „Gospode, Gospode” ući u carstvo nebesko, nego onaj koji čini volju Njegovog Oca (Matej 7,21). U nastavku istog teksta opisuje ljude koji se pozivaju na svoja religijska dela, ali od Hrista čuju potresne reči: „Nikad vas nisam znao” (Matej 7,23). Time se otkriva da spoljašnja religioznost, ma koliko bila izražena, ne može zameniti stvarnu zajednicu sa Bogom i život koji proizlazi iz te zajednice.
Knjiga Otkrivenja dodatno proširuje ovu sliku prikazujući završnu krizu kao vreme velikih obmana, lažnog bogosluženja i sukoba oko vernosti Bogu. U trinaestom poglavlju Otkrivenja opisani su oblici religijske i političke moći koji nastoje da usmere ljudsko obožavanje, dok šesnaesto poglavlje govori o demonskim duhovima koji čine znake i zavode zemaljske vladare. Ovi proročki prikazi ukazuju na duhovnu dimenziju završnih događaja, u kojoj će pitanje istine, savesti, poslušnosti i bogosluženja imati presudnu važnost.
Prema tome, završna kriza čovečanstva neće se svoditi samo na ekonomske, političke ili tehnološke probleme, koliko god oni mogli biti ozbiljni, nego će u svojoj najdubljoj suštini predstavljati krizu odnosa čoveka prema Bogu. U takvim okolnostima najveća tama neće biti samo odsustvo religije, nego mogućnost da religija postoji bez istinske vere, da se o Bogu govori bez poznavanja Njegovog karaktera i da se istina formalno priznaje, ali praktično odbacuje.
Proročko obećanje dolaska velike svetlosti
Nasuprot biblijskim opisima duhovne tame stoji veličanstveno obećanje da Bog neće prepustiti čovečanstvo njegovoj izgubljenosti, nego će sam intervenisati u ljudsku istoriju i doneti svetlost koja može pobediti neznanje, greh i smrt. Prorok Isaija objavljuje: „Narod koji hodi u tami videće videlo veliko, i onima koji sede u zemlji gde je smrtni sen zasvetliće videlo” (Isaija 9,2).
U neposrednom istorijskom kontekstu ovo proročanstvo predstavlja poruku nade narodu koji se suočavao sa neizvesnošću, strahom i posledicama političkih sukoba, ali njegovo mesijansko značenje postaje naročito jasno u Novom zavetu, kada jevanđelista Matej povezuje ove reči sa početkom javne službe Isusa Hrista u Galileji (Matej 4,13–16). Na taj način novozavetno otkrivenje pokazuje da obećana svetlost nije samo simbol boljih društvenih okolnosti, novog političkog poretka ili intelektualnog prosvetljenja, nego ukazuje na dolazak ličnosti kroz koju Bog neposredno otkriva svoj karakter i ostvaruje delo spasenja.
Isus Hristos predstavlja ispunjenje najdublje ljudske potrebe za svetlošću, jer Njegov dolazak nije imao za cilj samo da čoveku prenese dodatne informacije o Bogu, nego da mu otkrije samog Boga. U Hristovom životu, Njegovom odnosu prema ljudima, Njegovom milosrđu prema grešnicima, Njegovoj odlučnosti u odbrani istine i Njegovoj spremnosti da položi život za spasenje sveta, Božji karakter postaje vidljiv na način koji nijedna filozofska rasprava ili religijska teorija nije mogla u potpunosti ostvariti.
Zato apostol Jovan, govoreći o Hristu kao večnoj Reči, piše: „U njoj beše život, i život beše videlo ljudima. I videlo se svetli u tami, i tama ga ne obuze” (Jovan 1,4–5). Ove reči predstavljaju jednu od najuzvišenijih izjava hrišćanske teologije, jer pokazuju da svetlost nije samo skup ispravnih ideja ili moralnih načela, nego da svoj izvor ima u samom Hristu, koji je nosilac života i konačno otkrivenje Božje istine.
Slično obećanje nalazimo u proročanstvu Malahije, koji govori o „Suncu pravde” koje će granuti i doneti isceljenje onima koji se boje Božjeg imena (Malahija 4,2). U hrišćanskom mesijanskom tumačenju ova slika dobija naročitu punoću u Hristu, jer On donosi oproštenje, pomirenje sa Bogom i obnovu čovekovog života.
Kada je Isus izjavio: „Ja sam videlo svetu: ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati videlo života” (Jovan 8,12), On nije sebe predstavio samo kao jednog od mnogih religijskih učitelja koji nude određeno razumevanje sveta, nego kao jedinstveni izvor duhovne svetlosti bez koje čovek ne može pronaći put ka večnom životu.
Hristos je svetlost zato što otkriva istinu o Bogu, ali i zato što otkriva istinu o čoveku. U susretu sa Njim čovek prepoznaje sopstvenu grešnost, ali istovremeno otkriva Božju ljubav koja mu nudi oproštenje i novi početak. Hristova svetlost ne služi samo tome da osudi tamu, nego da čoveka iz nje izbavi, jer svrha Njegovog dolaska nije uništenje grešnika, nego njihovo spasenje.
Upravo zbog toga hrišćanstvo ne može biti svedeno na moralnu filozofiju, skup religijskih pravila ili sistem obreda, jer se u njegovom središtu nalazi živa ličnost Isusa Hrista, kroz koga čovek dobija mogućnost da uspostavi obnovljenu zajednicu sa Bogom.
Čovek koji prima Hrista postaje svetlost svetu
Jedna od najuzvišenijih istina Novog zaveta nalazi se u činjenici da Hristos, koji sebe naziva svetlošću sveta, poziva i svoje sledbenike da postanu nosioci te svetlosti. U Besedi na gori Isus govori svojim učenicima: „Vi ste videlo svetu; ne može se grad sakriti kad na gori stoji” (Matej 5,14). Ova izjava ne znači da čovek poseduje nezavisan izvor duhovne svetlosti, niti da sopstvenim moralnim sposobnostima može ostvariti savršenstvo, nego da kroz zajednicu sa Hristom njegov život postaje sredstvo otkrivanja Božjeg karaktera drugim ljudima.
Kao što Mesec nema sopstvenu svetlost, nego odražava svetlost Sunca, tako ni hrišćanin ne može biti izvor istinske duhovne svetlosti nezavisno od Hrista, već postaje njen nosilac onda kada dopusti da Božja milost preobrazi njegov razum, savest, osećanja i ponašanje. Takva promena ne predstavlja samo spoljašnje prilagođavanje određenim religijskim pravilima, nego duboko unutrašnje obnovljenje koje Sveto pismo opisuje kao novo rođenje i stvaranje novog čoveka.
Apostol Pavle piše: „Jer bijaste negda tama, a sad ste videlo u Gospodu: kao deca videla živite” (Efescima 5,8). Posebno je značajno što Pavle ne govori samo o prelasku iz jednog okruženja u drugo, nego o promeni samog čovekovog duhovnog identiteta, jer onaj koji je nekada pripadao tami sada, zahvaljujući zajednici sa Hristom, postaje učesnik života koji se odlikuje istinom, dobrotom i pravednošću.
Primiti Hrista, prema tome, ne znači samo prihvatiti određene informacije o Njegovom životu, smrti i vaskrsenju, nego prihvatiti Njegovu vlast nad sopstvenim životom i dozvoliti da Njegova načela postanu merilo svakodnevnih odluka. Čovek koji je nekada opravdavao neistinu počinje da voli istinu, onaj koji je bio zarobljen mržnjom uči da prašta, onaj koji je živeo isključivo za sebe otkriva vrednost služenja drugima, dok onaj koji je bio opterećen strahom i neizvesnošću pronalazi nadu u Božjim obećanjima.
Zato Hristos svojim sledbenicima ne kaže da svoju svetlost zadrže samo za sebe, nego ih poziva da ona bude vidljiva kroz njihova dobra dela, kako bi ljudi, prepoznajući promenu u njihovom životu, proslavili nebeskog Oca (Matej 5,16). Istinsko hrišćansko svedočanstvo ne ogleda se prvenstveno u sposobnosti da se pobedi u teološkoj raspravi ili da se drugima nametne sopstveno uverenje, nego u životu koji na uverljiv način otkriva Hristovu ljubav, poniznost, pravednost i milosrđe.
U svetu u kojem se istina često relativizuje, hrišćanin je pozvan da bude čovek istine. U društvu u kojem sebičnost postaje prihvatljiv način života, pozvan je da pokaže nesebičnost. U vremenu u kojem se međuljudski odnosi sve češće svode na interes, korist i prolazna zadovoljstva, pozvan je da svojim životom posvedoči o trajnoj vrednosti ljubavi, vernosti i odgovornosti.
Upravo na taj način Hristova svetlost postaje prisutna u svetu, ne samo kroz propovedane reči nego i kroz svakodnevni život ljudi koji su dopustili da ih Njegova milost promeni.
Svetlost koja će obasjati zemlju pred Hristov dolazak
Proročanstvo iz šezdesetog poglavlja Isaijine knjige ne završava se opisom tame koja pokriva zemlju, nego veličanstvenim obećanjem Božje slave koja obasjava Njegov narod i privlači druge narode svetlosti. Ova činjenica ima izuzetnu teološku važnost, jer pokazuje da tama, ma koliko bila rasprostranjena, ne predstavlja konačnu stvarnost niti može poništiti Božju nameru da svetu otkrije svoju istinu.
Sličnu sliku pronalazimo u Otkrivenju 18,1, gde apostol Jovan opisuje anđela koji silazi sa neba imajući veliku vlast, dok se zemlja osvetljava njegovom slavom. U kontekstu završnih poglavlja Otkrivenja ova svetlost povezana je sa objavljivanjem Božje poruke svetu, razotkrivanjem duhovne obmane i pozivom ljudima da napuste sistem koji ih udaljava od istine.
Ova proročka slika pokazuje da završno razdoblje ljudske istorije neće biti obeleženo samo jačanjem duhovne tame, nego i snažnim objavljivanjem Božje istine, tako da će se čovečanstvo suočiti sa ozbiljnim pitanjem kome će pokloniti svoje poverenje i poslušnost. Dok će obmana nastojati da zamagli razliku između istine i laži, Bog će nastaviti da poziva ljude na pokajanje, veru i obnovu zajednice sa Njim.
Zbog toga zadatak hrišćana koji očekuju Hristov drugi dolazak nije da sa strahom posmatraju moralno propadanje sveta, niti da se zadovolje osuđivanjem društva, nego da svojim životom i svedočenjem jasno otkrivaju karakter Onoga čiji povratak očekuju. Što je duhovna tama veća, to je značajnija odgovornost onih koji poznaju svetlost, jer ljudi koji su izgubili orijentaciju ne mogu pronaći put ukoliko oni koji tvrde da poznaju istinu svojim životom tu istinu zaklanjaju.
Hrišćanska misija zato nije samo prenošenje verskih informacija, nego pozivanje ljudi u obnovljeni odnos sa Bogom, u kojem se znanje pretvara u veru, vera u poslušnost, a poslušnost u život ispunjen ljubavlju. Svetu koji je preplavljen informacijama nije potrebno samo još jedno objašnjenje religije, nego uverljivo svedočanstvo da Jevanđelje zaista ima silu da promeni ljudski karakter.
Konačna pobeda svetlosti nad tamom
Biblijsko otkrivenje započinje Božjim stvaranjem svetlosti, a završava se veličanstvenim obećanjem sveta u kojem tama više neće postojati. U opisu Novog Jerusalima apostol Jovan piše: „I grad ne potrebuje sunca ni meseca da svetle u njemu; jer ga slava Božija prosvetli, i žižak je njegov jagnje” (Otkrivenje 21,23), dok se u poslednjem poglavlju Biblije nalazi obećanje da tamo više neće biti noći (Otkrivenje 22,5).
Ove reči predstavljaju mnogo više od opisa budućih fizičkih okolnosti, jer u simboličkom i teološkom smislu ukazuju na konačno uklanjanje svega što je povezano sa grehom, obmanom, patnjom, smrću i odvajanjem od Boga. Svetlost koja je u početku stvaranja razagnala fizičku tamu u konačnoj obnovi sveta postaje slika potpunog Božjeg prisustva, u kojem više neće biti mesta za zlo koje je tokom ljudske istorije nanosilo toliko bola i razaranja.
Hristov drugi dolazak zato predstavlja vrhunac hrišćanske nade, ne zato što će čovečanstvo sopstvenim napretkom uspeti da izgradi savršenu civilizaciju, nego zato što će se vratiti Onaj koji jedini ima vlast da konačno pobedi greh i smrt. Ljudska istorija, posmatrana iz perspektive biblijskog otkrivenja, ne završava se trijumfom tame, nego pobedom Božje ljubavi, pravde i istine.
Zaključak
Savremena civilizacija nalazi se pred jednim od najvećih paradoksa u svojoj istoriji, jer je uspela da razvije izuzetne mogućnosti za prenos informacija, naučno istraživanje i tehnološki napredak, ali se istovremeno suočava sa ozbiljnim pitanjem moralnog i duhovnog smisla svega što je postigla. Čovek je naučio da istražuje svemir, ali još uvek teško razume sopstveno srce, uspeo je da poveže udaljene kontinente, ali nije uspeo da ukloni mržnju i nepoverenje među ljudima, stvorio je tehnologije koje omogućavaju gotovo trenutno širenje znanja, ali nije pronašao način da samim znanjem pobedi sebičnost, greh i smrt.
Zato najveća opasnost našeg vremena nije u tome što čovek nema dovoljno informacija, nego u tome što može imati pristup istini, a ipak odlučiti da živi suprotno njoj. U tom smislu novi duhovni mračni srednji vek nije posledica odsustva znanja, nego posledica čovekove spremnosti da svetlost zameni tamom, istinu relativizuje, savest potisne i sopstvene želje proglasi najvišim merilom dobra i zla.
Međutim, biblijska poruka ne završava se pesimističkim opisom ljudskog stanja, nego veličanstvenim obećanjem da je svetlost već došla na svet u ličnosti Isusa Hrista i da će Njegov konačni povratak označiti završetak istorije greha. On nije došao samo da čoveku ponudi novo znanje, nego da mu daruje novi život, da obnovi njegov odnos sa Bogom i da preobrazi njegov karakter tako da i sam postane nosilac svetlosti u svetu koji sve više gubi duhovnu orijentaciju.
Upravo zato pitanje koje se postavlja pred svakog čoveka nije samo koliko zna o Bogu, nego koliko zaista poznaje Boga, niti koliko informacija poseduje o Hristu, nego da li je Hristu dopustio da promeni njegov život. Istinska svetlost ne ogleda se u količini religijskog znanja koje čovek može da izloži, nego u istini koju živi, ljubavi koju pokazuje, pravdi koju zastupa i vernosti koju čuva čak i onda kada takav život zahteva odricanje.
Svetu nije potrebna samo nova informacija, nego nova priroda. Nije mu potrebna samo veća inteligencija, nego preobraženo srce. Nije mu potrebna samo naprednija tehnologija, nego moralna odgovornost. Nije mu potrebna samo još jedna filozofija života, nego Spasitelj koji može obnoviti ono što je greh razorio.
Dok tama pokriva narode, Bog i danas upućuje isti poziv koji je nekada izgovorio preko proroka Isaije: „Ustani, svetli se, jer dođe svetlost tvoja, i slava Gospodnja obasja te” (Isaija 60,1).
U svetu koji sve više govori o svetlosti znanja, a često zanemaruje svetlost istine, hrišćanin je pozvan da pokaže da je najveće prosvetljenje ono koje nastaje kada čovek upozna Isusa Hrista. Jer samo On može rasvetliti tamu ljudskog srca, osloboditi čoveka od vlasti greha i pripremiti ga za dan kada će se ispuniti poslednje veliko biblijsko obećanje da noći više neće biti.
Najveća tragedija savremenog čoveka nije u tome što živi u svetu bez svetlosti, nego u tome što može zatvoriti oči pred svetlošću koja mu je ponuđena. A najveća nada čovečanstva jeste u tome što tama, ma koliko duboka bila, nikada neće moći da pobedi svetlost Isusa Hrista.
Izdvajamo:
