Autor: mr Zoran Marcikić
Vera u vaskrsenje kao odgovor na najveću ljudsku nepoznanicu
Od trenutka kada je čovek postao svestan sopstvenog postojanja, pred njim se pojavila velika i uznemirujuća nepoznanica koja ga prati kroz čitavu istoriju, bez obzira na obrazovanje, društveni položaj, bogatstvo ili civilizacijska dostignuća: pitanje smrti i onoga što se događa kada se ljudski život završi. Smrt je oduvek bila jedna od najvećih misterija ljudskog postojanja. Čovek svakodnevno posmatra njenu stvarnost, a ipak teško prihvata da će jednog dana i sam prestati da živi, da će se završiti njegovi planovi, prekinuti odnosi koje je gradio i nestati svet koji je poznavao. Zbog toga smrt nije samo biološki događaj, već i duboko egzistencijalno pitanje koje budi strah, neizvesnost i tugu i traži odgovor: da li je grob konačna granica ljudskog postojanja?
Savremeni čovek, uprkos ogromnom naučnom i tehnološkom napretku, nije ništa manje suočen s ovim pitanjem nego njegovi preci. Medicina je produžila ljudski život, tehnologija je omogućila istraživanje svemira, a nauka je otkrila mnoge tajne prirode, ali nijedno od tih dostignuća nije uklonilo činjenicu da je čovek smrtno biće. U tome je možda jedan od najvećih paradoksa savremene civilizacije: čovek koji raspolaže gotovo neograničenim pristupom informacijama i sve većom moći nad prirodom pred sopstvenom smrtnošću i dalje oseća istu nemoć kao generacije pre njega.
Strah od smrti nije uvek povezan samo s fizičkim umiranjem, već i s gubitkom svega što čovek smatra dragocenim. Plašimo se rastanka s voljenima, prestanka sopstvene svesti, neostvarenih želja, nedovršenih poslova i nepoznate budućnosti koja se nalazi izvan granica našeg iskustva. Čovek se neretko više plaši nepoznatog nego same patnje, jer ono što ne može da razume, predvidi ili kontroliše postaje izvor duboke unutrašnje nesigurnosti.
Filozofija pred tajnom smrti
Veliki filozofi pokušavali su tokom istorije da pronađu odgovor na ovu ljudsku zebnju, ali su njihova razmišljanja, koliko god bila duboka i značajna, uglavnom ostajala u granicama ljudskog iskustva i razuma.
Grčki filozof Epikur smatrao je da strah od smrti nastaje zbog pogrešnog razumevanja njenog odnosa prema ljudskoj svesti. Svoju misao izrazio je tvrdnjom da, dok mi postojimo, smrti nema, a kada smrt nastupi, nas više nema. Njegov pokušaj oslobađanja čoveka od straha zasnivao se na uverenju da smrt nije iskustvo koje čovek može svesno da doživi. Takvo objašnjenje je filozofski zanimljivo, ali ne odgovara na najdublju ljudsku čežnju za nastavkom života i ponovnim susretom s onima koje smo izgubili.
Francuski filozof Blez Paskal primetio je da čovek često pokušava da pobegne od misli o svojoj prolaznosti tako što se neprestano zaokuplja poslovima, zabavom, društvenim aktivnostima i raznim oblicima razonode, jer mu tišina i samoća otvaraju prostor za pitanja koja ga najviše uznemiravaju. Paskalova razmišljanja otkrivaju jednu duboku istinu o ljudskoj prirodi: čovek može godinama izbegavati razgovor o smrti, ali ne može trajno ukloniti svest o tome da je njegov život ograničen.
Nemački filozof Martin Hajdeger otišao je još dalje kada je ljudsko postojanje opisao kao „bivstvovanje ka smrti“, smatrajući da svest o sopstvenoj konačnosti predstavlja jedno od osnovnih obeležja ljudskog života. Prema njegovom razumevanju, smrt nije samo događaj koji nas očekuje u dalekoj budućnosti, već mogućnost koja neprestano prati naše postojanje i podseća nas da nijedan trenutak života nije potpuno oslobođen prolaznosti.
Iako su ovi filozofi ponudili različite načine razumevanja smrti, njihova razmišljanja pokazuju koliko je ovo pitanje duboko ukorenjeno u ljudskoj svesti. Filozofija može pomoći čoveku da razume svoju smrtnost, psihologija može objasniti mehanizme straha, a medicina može nastojati da odloži trenutak umiranja, ali nijedna od tih disciplina sama po sebi ne može ponuditi konačnu pobedu nad smrću.
Upravo na tom mestu Sveto pismo otvara sasvim drugačiju perspektivu: ono ne govori samo o tome kako čovek može da prihvati svoju smrtnost, već otkriva da smrt nije bila deo prvobitnog Božjeg plana i da će jednog dana biti potpuno uništena.
Poreklo smrti i prva velika obmana
Biblijski izveštaj o stvaranju otkriva da čovek nije nastao kao slučajna pojava u svemiru, već kao biće koje je Bog stvorio s određenom svrhom, obdareno razumom, slobodnom voljom i sposobnošću da ostvaruje zajednicu sa svojim Stvoriteljem. U 1. Mojsijevoj 2,7 čitamo da je Bog oblikovao čoveka od praha zemaljskog, udahnuo mu dah života i da je čovek tada postao živa duša, što pokazuje da ljudski život ne počiva na nekoj nezavisnoj i prirodno besmrtnoj duši, već je posledica Božjeg stvaralačkog delovanja.
U prvobitnom svetu nije bilo grobalja, bolesti, patnje ni rastanaka koji danas predstavljaju neizbežan deo ljudskog iskustva. Čovek je živeo u neposrednoj zajednici s Bogom, a mogućnost trajnog života bila je povezana s njegovim odnosom prema Stvoritelju, koji je jedini izvor života.
Međutim, u Edemskom vrtu dogodilo se nešto što je promenilo tok ljudske istorije. Bog je upozorio Adama da će neposlušnost doneti smrt, govoreći: „Jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš“ (1. Mojsijeva 2,17), a sotona je, suprotstavljajući se Božjoj reči, izjavio: „Nećete vi umrijeti“ (1. Mojsijeva 3,4).
U ove dve izjave nalaze se dva potpuno različita pogleda na ljudsko postojanje. Bog je jasno rekao da čovek nije sam po sebi besmrtan, dok je sotona pokušao da ga uveri da neposlušnost neće dovesti do smrti. Ova obmana postala je temelj mnogih kasnijih predstava prema kojima smrt zapravo ne predstavlja prestanak života, već samo prelazak u neki drugi oblik postojanja.
Apostol Pavle objašnjava posledice prvog greha rečima: „Zato kao što kroz jednoga čovjeka dođe na svijet grijeh, i kroz grijeh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagriješiše“ (Rimljanima 5,12).
Smrt, prema tome, nije čovekov prirodni prijatelj niti oslobođenje koje je Bog prvobitno zamislio, već neprijatelj koji je ušao u ljudsko iskustvo kao posledica greha. Ona predstavlja prekid života, razaranje odnosa i bolno podsećanje na činjenicu da je čovek, odvojivši se od izvora života, postao podložan prolaznosti.
Možemo samo zamisliti kakvu je bol Adam doživeo kada je prvi put ugledao smrt, a posebno kada je njegov sin Avelj izgubio život zbog bratovljeve mržnje. Čovek koji je bio stvoren za život sada je morao da posmatra kako smrt odnosi one koje voli, a ta tragedija nastavila se kroz sve naredne generacije.
Patrijarsi i proroci pred stvarnošću smrti
Kada pažljivo čitamo Stari zavet, primećujemo da patrijarsi i proroci nisu svoju nadu zasnivali na verovanju da čovek poseduje prirodnu besmrtnost, već na poverenju u Boga koji ima silu da mrtve vrati u život.
Jedan od najpotresnijih primera nalazimo u iskustvu pravednog Jova, čoveka koji je u kratkom vremenu izgubio decu, imanje, zdravlje i gotovo sve što je njegovom životu davalo osećaj sigurnosti. Suočen s dubokom patnjom i mogućnošću sopstvene smrti, Jov je postavio pitanje koje se kroz istoriju neprestano ponavlja: „Kad umre čovjek, hoće li oživjeti?“ (O Jovu 14,14).
Ovo pitanje otkriva čovekovu čežnju da smrt ne bude konačni kraj njegovog postojanja, ali Jov nije ostao zarobljen u neizvesnosti. Svoju nadu izrazio je rečima: „Ali znam da je živ moj iskupitelj, i na pošljedak da će stati nad prahom“ (O Jovu 19,25). Njegova sigurnost nije proizlazila iz uverenja da je sam po sebi besmrtan, već iz vere da njegov Iskupitelj živi i da će poslednja reč pripasti Bogu.
Car David, koji je tokom života bio suočen s ratovima, opasnostima, gubicima i sopstvenom prolaznošću, takođe je jasno govorio o stanju čoveka posle smrti. U Psalmu 146,4 zapisano je: „Iziđe iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju: taj dan propadnu sve pomisli njegove“, dok u Psalmu 6,5 David postavlja pitanje ko će u grobu slaviti Boga. Ove izjave pokazuju da se u biblijskom razumevanju smrt ne predstavlja kao nastavak svesnog zemaljskog iskustva, već kao prestanak čovekovog delovanja i razmišljanja.
Solomun je ovu istinu izrazio još neposrednije kada je napisao: „Jer živi znaju da će umrijeti, a mrtvi ne znaju ništa“ (Propovednik 9,5). Njegove reči ne ostavljaju prostor za predstavu da mrtvi nastavljaju da posmatraju događaje na zemlji, prate živote svojih potomaka ili učestvuju u svakodnevnim zbivanjima, jer se smrt opisuje kao stanje u kojem prestaju čovekova svesna aktivnost i njegovi zemaljski poslovi.
Međutim, starozavetna poruka ne završava se opisom smrti, već otvara veličanstvenu perspektivu vaskrsenja. Prorok Danilo objavljuje da će se mnogi koji spavaju u prahu zemaljskom probuditi, jedni na večni život, a drugi na sramotu i večni prekor (Danilo 12,2), dok prorok Isaija govori o vremenu kada će Bog zauvek uništiti smrt i otrti suze sa svakog lica (Isaija 25,8).
Tako se kroz Stari zavet provlači jedna dosledna i snažna poruka: čovek jeste smrtan, smrt je stanje počinka i nesvesnosti, ali grob nije nepremostiva prepreka za Boga koji je jednom stvorio život i koji ima silu da ga ponovo podigne iz praha.
Isus Hristos i konačni odgovor na problem smrti
Dolaskom Isusa Hrista pitanje smrti dobija svoj najpotpuniji odgovor, jer Bog više ne govori samo preko proroka o budućem vaskrsenju, već u ličnosti svoga Sina ulazi u ljudsku istoriju, prihvata našu prirodu i neposredno se suočava s neprijateljem koji je vekovima držao čovečanstvo u strahu.
Jedan od najdirljivijih događaja u Hristovom životu odigrao se u Vitaniji, kada je umro Lazar, brat Marte i Marije. Njegova smrt ostavila je duboku prazninu u porodici, a bol sestara pokazuje koliko je teško prihvatiti gubitak nekoga koga iskreno volimo. Kada je Isus stigao, Marta je izrazila veru u vaskrsenje poslednjeg dana, ali joj je Hristos odgovorio rečima koje spadaju među najsnažnije izjave Novog zaveta:
„Ja sam vaskrsenije i život; koji vjeruje mene ako i umre življeće“ (Jovan 11,25).
Posebno je značajno što je Isus pred Lazarevim grobom zaplakao, pokazujući da Bog nije ravnodušan prema ljudskoj patnji i da vera u vaskrsenje ne znači odsustvo tuge. Međutim, Hristos nije ostao samo na saosećanju, već je glasom božanskog autoriteta pozvao Lazara da izađe iz groba, i čovek koji je bio mrtav četiri dana ponovo je stao pred svoju porodicu.
Ovaj događaj bio je mnogo više od čudesnog isceljenja ili privremenog produženja jednog ljudskog života: pokazao je da smrt mora da posluša glas Onoga koji je izvor života.
Ipak, konačna pobeda nad smrću ostvarena je Hristovom smrću na Golgoti i njegovim vaskrsenjem trećeg dana. Apostol Pavle u Jevrejima 2,14–15 objašnjava da je Hristos prihvatio ljudsku prirodu kako bi svojom smrću porazio đavola i oslobodio one koji su zbog straha od smrti čitavog života bili u ropstvu.
Ova izjava otkriva da strah od smrti nije samo prolazna emocija, već može postati duboko ropstvo koje čoveku oduzima unutrašnji mir, slobodu i radost življenja. Neki ljudi čitav život provode pokušavajući da izbegnu svaku pomisao na smrt, dok drugi zbog straha od gubitka života pristaju na kompromise sa sopstvenom savešću, istinom i moralnim načelima.
Hristos je došao da oslobodi čoveka upravo takvog ropstva, ne tako što će mu obećati da nikada neće iskusiti prvu smrt, već tako što će mu darovati sigurnost da smrt neće imati poslednju reč nad njegovom sudbinom.
Vaskrsenje je događaj na kojem počiva čitava hrišćanska nada. Apostol Pavle zato naglašava da bi bez Hristovog vaskrsenja naša vera bila uzaludna, ali zatim pobedonosno objavljuje: „Ali Hristos usta iz mrtvijeh, i bi novina onima koji umriješe“ (1. Korinćanima 15,20).
Hristovo vaskrsenje nije samo potvrda njegove božanske sile, već i garancija budućeg vaskrsenja svih koji mu pripadaju. On je obećao da će doći čas kada će svi koji su u grobovima čuti njegov glas, dok apostol Pavle objašnjava da će prilikom Hristovog drugog dolaska najpre vaskrsnuti mrtvi u Hristu, a zatim će zajedno sa živim vernicima biti uzeti u susret Gospodu (Jovan 5,28–29; 1. Solunjanima 4,16–17).
Upravo zato hrišćanska nada nije zasnovana na ideji da čovek nikada stvarno ne umire, već na obećanju da će ga Bog, koji poznaje svakog čoveka i koji je izvor života, ponovo podići iz smrti.
Pet blagoslova života oslobođenog straha od smrti
Vera u vaskrsenje nije samo uteha za poslednje trenutke života, već duboko menja čovekov odnos prema svakodnevici, prema drugim ljudima, prema patnji i prema sopstvenoj budućnosti. Čovek koji je nekada živeo pod stalnim teretom straha može, zahvaljujući poverenju u Hrista, razviti sasvim drugačiji pogled na život i smrt.
1. Prva velika prednost jeste unutrašnji mir. Čovek koji veruje u Hristovo obećanje ne mora neprestano da razmišlja o tome šta će se dogoditi kada njegov život prestane, jer zna da njegova budućnost nije prepuštena slučaju, već Bogu koji ga poznaje i koji je obećao vaskrsenje. Apostol Pavle mogao je da izjavi da je za njega život Hristos, a smrt dobitak, ne zato što je prezirao život, već zato što je znao da ni smrt ne može poništiti Božje obećanje.
2. Druga prednost jeste sloboda od ucena, pretnji i straha od ljudi. Kroz istoriju su mnogi ljudi pristajali da se odreknu svojih uverenja kako bi sačuvali život, ali vera u vaskrsenje daje čoveku hrabrost da ostane veran istini čak i kada je suočen s ozbiljnim pritiscima. Isusove reči da se ne bojimo onih koji mogu ubiti telo, ali ne mogu odlučiti o našoj konačnoj sudbini, pokazuju da čovek koji veruje u večni život poseduje unutrašnju slobodu koju spoljašnje okolnosti ne mogu lako uništiti.
3. Treća prednost jeste drugačiji odnos prema gubitku voljenih. Hrišćanska vera ne uklanja tugu, jer je i sam Isus plakao pred Lazarevim grobom, ali sprečava da tuga preraste u potpuno beznađe. Apostol Pavle poziva vernike da se ne žaloste kao oni koji nemaju nadu, jer će oni koji su umrli u Hristu ponovo živeti prilikom njegovog dolaska. Vera u vaskrsenje ne briše bol rastanka, ali donosi utehu da rastanak s voljenima koji pripadaju Hristu nije konačan.
4. Četvrta prednost jeste smisleniji i odgovorniji život. Kada čovek shvati da njegov život ima večnu perspektivu, počinje drugačije da vrednuje svoje vreme, odnose i odluke. Materijalno bogatstvo, društveni položaj i prolazna zadovoljstva prestaju da budu najvažnija merila uspeha, dok ljubav, poštenje, milosrđe, vernost i služenje drugima dobijaju mnogo dublji značaj. Vera u večnost ne umanjuje vrednost sadašnjeg života, već nas podstiče da ga živimo odgovornije, jer znamo da ono što činimo pred Bogom nije uzaludno.
5. Peta prednost jeste hrabrost da se suočimo sa sopstvenom smrtnošću. Apostol Pavle je pred kraj života mogao da napiše: „Dobar rat ratovah, trku svrših, vjeru održah“ (2. Timotiju 4,7), jer je njegova sigurnost bila zasnovana na poverenju u Hrista i obećanju vaskrsenja. Takva vera ne znači da čovek nikada neće osetiti prirodan strah pred bolešću, patnjom ili umiranjem, već da strah više ne mora upravljati njegovim životom, jer zna da njegov zemaljski kraj nije i kraj njegove budućnosti s Bogom.
Kako pobediti strah koji nosimo u sebi?
Možda se upravo ovde nalazi najvažnije pitanje celokupnog razmišljanja, jer nije dovoljno samo razumeti biblijsko učenje o smrti i vaskrsenju, već je potrebno da ta istina postane lično iskustvo koje menja način na koji mislimo, osećamo i živimo.
Prvi korak je prihvatanje sopstvene smrtnosti, jer čovek koji neprestano beži od činjenice da je njegov život prolazan teško može naučiti da ga istinski ceni. Mojsije je zato u Psalmu 90,12 molio Boga da nas nauči da brojimo svoje dane kako bismo stekli mudro srce, pokazujući da svest o prolaznosti ne mora voditi u očajanje, već može postati podsticaj za mudriji i odgovorniji život.
Drugi, mnogo važniji korak jeste uspostavljanje ličnog odnosa s Isusom Hristom, jer sigurnost večnog života ne proizlazi iz čovekove moralne savršenosti, religijskih zasluga ili sposobnosti da savlada sopstvene strahove, već iz Božje blagodati koju prihvatamo verom. Kada čovek shvati da ga Bog voli, da je Hristos umro za njegove grehe i da je vaskrsao kako bi mu otvorio put večnog života, njegov pogled na smrt počinje postepeno da se menja.
Treći korak je svakodnevni život u svetlosti vaskrsenja, što znači da u trenucima bolesti, neizvesnosti, starosti ili gubitka ne dozvoljavamo da strah postane jedini glas koji slušamo, već svoje misli usmeravamo prema Božjim obećanjima. Vera ne mora odjednom ukloniti sve naše emocije i unutrašnje borbe, ali može postepeno izgraditi poverenje koje je jače od straha.
Smrt nema poslednju reč
Jednog dana svako od nas suočiće se s trenutkom kada će se završiti njegov zemaljski život. Tada neće biti presudno koliko smo novca zaradili, koliko smo priznanja dobili ili kakav smo položaj zauzimali u društvu, već kakav smo odnos izgradili s Bogom i da li smo svoj život poverili Onome koji ima silu da nas vaskrsne.
Smrt nas podseća da je čovek ograničen, da njegovi planovi nisu večni i da nijedno zemaljsko dostignuće ne može zameniti potrebu za Bogom. Hrišćanska vera, međutim, ne završava se pred grobom, jer se njena najveća nada nalazi upravo u vaskrslom Isusu Hristu.
U Otkrivenju 1,17–18 Hristos izgovara sledeće reči:
„Ne boj se, ja sam prvi i pošljednji, i živi: i bijah mrtav i evo sam živ va vijek vijeka, amin. I imam ključeve od pakla i od smrti.“
U ovim rečima nalazi se odgovor na vekovnu ljudsku zebnju. Isus ne kaže samo da razume naš strah, niti nam nudi filozofsku utehu koja bi trebalo da nam pomogne da lakše prihvatimo prolaznost, već objavljuje da ima vlast nad smrću i da je svojim vaskrsenjem otvorio put večnom životu.
Zato čovek koji veruje Hristu ne mora da provede život u neprestanoj strepnji pred nepoznatom budućnošću. On može da voli, radi, stvara, služi drugima i raduje se svakom novom danu, znajući da njegov život ima smisao koji se ne završava u granicama zemaljskog postojanja.
Ipak, najveća uteha tek dolazi. Apostol Jovan u Otkrivenju 21,4 opisuje budućnost koju Bog priprema svom narodu:
„I Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovijeh, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe.“
Pokušajmo da zamislimo svet u kojem više neće biti grobalja, bolnica ispunjenih ljudskom patnjom, pogrebnih povorki, roditelja koji oplakuju svoju decu i dece koja sa suzama ispraćaju svoje roditelje. Zamislimo svet u kojem više neće biti straha od bolesti, starosti i umiranja, jer će sam izvor života zauvek ukloniti sve posledice greha.
To nije samo ljudski san o boljoj budućnosti, već veličanstveno obećanje Boga koji je stvorio život i koji ima silu da ga obnovi.
Zato je danas, dok još imamo vreme, najvažnije da se zapitamo da li smo svoj život poverili Isusu Hristu. Ne možemo znati koliko ćemo godina živeti, kakve nas okolnosti očekuju i kada ćemo se suočiti s poslednjim trenucima zemaljskog postojanja, ali možemo znati kome pripadamo i u čijim se rukama nalazi naša budućnost.
Čovek koji svoj život preda Hristu ne dobija obećanje da će biti pošteđen svake patnje, bolesti ili smrti, ali dobija nešto mnogo veće: sigurnost da ga ni grob ne može zauvek odvojiti od Božje ljubavi i obećanog vaskrsenja.
Upravo zato apostol Pavle, razmišljajući o konačnoj pobedi koju će Bog ostvariti, uzvikuje: „Gdje ti je, smrti, žalac? Gdje ti je, pakle, pobjeda?“ (1. Korinćanima 15,55).
Najveća pobeda u ljudskom životu nije u tome da po svaku cenu izbegnemo smrt, već da upoznamo Onoga koji je smrt pobedio. Jer čovek koji veruje vaskrslom Hristu zna da grob nije poslednja stanica njegovog postojanja, da rastanak s voljenima koji pripadaju Bogu nije konačan i da će jednog dana, kada Hristos ponovo dođe, strah od smrti zauvek ustupiti mesto radosti večnog života.
Tada će se završiti najveća tragedija ljudske istorije, jer smrti više neće biti, a čovek će konačno živeti onako kako je Bog od samog početka želeo: u miru, ljubavi i neprekidnoj zajednici sa svojim Stvoriteljem.
