Bog je dovoljno milostiv: zašto nam nije potreban drugi posrednik osim Isusa Hrista?
Najveća verska zabluda jeste pogrešno predstavljanje Božjeg karaktera
Autor: mr Zoran Marcikić
Jedno od najvažnijih pitanja hrišćanske vere nije samo da li čovek veruje u Boga, već kakvog Boga poznaje, kakvu predstavu o Njegovom karakteru nosi u svom srcu i na koji način razume Njegovu ljubav, milost i spremnost da oprosti grešniku koji Mu se iskreno obraća. Tokom istorije hrišćanstva nastajala su različita učenja, verski običaji i oblici pobožnosti koji su, uprkos iskrenim namerama mnogih vernika, ponekad zaklanjali jednostavnu i veličanstvenu istinu Jevanđelja: da je Bog neizmerno milostiv, da voli svakog čoveka i da je kroz Isusa Hrista otvorio neposredan put do svog prestola blagodati.
Možda je jedna od najopasnijih posledica pogrešnog verskog učenja upravo stvaranje predstave o Bogu kao strogom, udaljenom i teško dostupnom vladaru, čiju naklonost čovek ne može zadobiti bez pomoći drugih, navodno milostivijih bića koja će svojim molitvama, zaslugama ili posredovanjem uspeti da izmole ono što sam grešnik ne može dobiti neposrednim obraćanjem svom nebeskom Ocu.
Takva predstava otvara ozbiljno teološko i moralno pitanje koje bi svaki iskreni hrišćanin trebalo da postavi: Da li je moguće da postoje ljudi koji su milostiviji od samoga Boga, koji više vole grešnika od njegovog Stvoritelja i koji svojim molitvama mogu pokrenuti Božju ljubav koja bez njihovog posredovanja navodno ne bi bila spremna da oprosti?
Ako se prihvati takvo razumevanje, onda se ne dovodi u pitanje samo jedan verski običaj, već se duboko narušava samo središte hrišćanske vere, jer se Božji karakter ljubavi zamenjuje predstavom o Bogu koga je potrebno odobrovoljiti, dok se ljudima pripisuje saosećanje koje bi, prema takvoj logici, bilo veće od saosećanja samoga Boga.
A upravo je suprotno istina. Bog nije neko koga treba nagovarati da zavoli čoveka, jer je Njegova ljubav postojala mnogo pre nego što je čovek postao svestan svoje grešnosti, mnogo pre nego što je izgovorio prvu molitvu i mnogo pre nego što je mogao učiniti bilo šta čime bi zaslužio Njegovu naklonost.
Bog je prvi zavoleo čoveka
Celokupna istorija spasenja započinje Božjom inicijativom, a ne ljudskim pokušajem da pronađe način kojim će pridobiti Božju milost. Kada su Adam i Eva sagrešili, nisu oni prvi krenuli da traže Boga, već je Bog došao u vrt i pozvao čoveka pitanjem: „Gdje si?“ (1. Mojsijeva 3,9). U tom jednostavnom pitanju otkriva se nešto veličanstveno o Božjem karakteru, jer Onaj protiv koga je čovek sagrešio nije ostao ravnodušan prema njegovoj propasti, već je prvi krenuo u potragu za izgubljenim bićem.
Ta ista istina dostiže svoj najpotpuniji izraz u rečima Isusa Hrista: „Jer Bogu tako omilje svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni“ (Jovan 3,16).
Potrebno je pažljivo razumeti redosled koji Hristos ovde otkriva. Bog nije zavoleo svet zato što je neko uspeo da Ga umilostivi, niti je poslao svoga Sina zato što su pravednici, proroci ili nebeska bića uspeli da promene Njegov odnos prema grešnicima. Bog je dao svoga Sina upravo zato što je već voleo svet, što znači da Hristova žrtva nije uzrok nastanka Božje ljubavi, već njeno najuzvišenije otkrivenje.
Apostol Pavle potvrđuje ovu istinu rečima: „Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što Hristos još kad bijasmo grješnici umrije za nas“ (Rimljanima 5,8).
Ovde se nalazi srce Jevanđelja, jer Bog ne čeka da čovek postane dostojan Njegove ljubavi, nego ga voli upravo u njegovoj nedostojnosti, ne odobravajući njegov greh, već otvarajući mogućnost da se od greha oslobodi. Božja milost nije ravnodušnost prema zlu, nego izraz Njegove spremnosti da spase grešnika, obnovi njegov život i vrati mu dostojanstvo koje je grehom izgubio.
Zato je svaka teologija koja čoveku sugeriše da mora pronaći nekoga ko će Boga učiniti milostivijim u dubokoj suprotnosti s osnovnom porukom Jevanđelja.
Jedan Bog i jedan posrednik
Kada Sveto pismo govori o čovekovom pristupu Bogu, ono ne ostavlja prostor za nejasnoću u pogledu onoga ko predstavlja temelj našeg spasenja i našeg pomirenja s nebeskim Ocem. Apostol Pavle izričito kaže: „Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovjek Hristos Isus“ (1. Timotiju 2,5).
Ova izjava nije usputna teološka napomena, već jedno od temeljnih načela novozavetnog razumevanja spasenja, jer ukazuje da između grešnog čoveka i svetoga Boga postoji jedan savršeni Posrednik, Isus Hristos, koji je svojim životom, smrću i vaskrsenjem omogućio ono što nijedno stvoreno biće nije moglo učiniti.
Zato, prema ovom biblijskom razumevanju, čoveku za pristup Bogu nisu potrebni drugi nebeski posrednici, bilo da je reč o Mariji, majci Isusovoj, Svetoj Petki, odnosno Paraskevi, Svetom Antoniju, Svetom Josifu, Svetom Nikoli, Svetom Vasiliju Ostroškom, Svetom Savi, Svetom Đorđu, Svetom Dimitriju, Svetom Jovanu Krstitelju, Svetom Luki, Svetom Stefanu ili bilo kojoj drugoj ličnosti koju su pojedine hrišćanske tradicije proglasile svetom i kojoj vernici upućuju molitve.
Ovde je potrebno napraviti važnu razliku između poštovanja istorijskih ličnosti koje su svojim životom svedočile veru i pripisivanja tim ličnostima posredničke uloge koju Sveto pismo u delu spasenja pripisuje Isusu Hristu. Poštovati nečiju vernost, hrabrost, žrtvu i predanost Bogu može biti izraz zahvalnosti za primer koji je ostavio budućim generacijama, ali verovati da je takva ličnost neophodna da bi naše molitve stigle do Boga predstavlja sasvim drugačiju teološku tvrdnju.
Pravoslavna i katolička teologija razlikuju molitveno zastupništvo svetih od jedinstvenog Hristovog posredništva i ne uče zvanično da su sveci milostiviji od Boga. Ipak, iz perspektive neposrednog pristupa Ocu kroz Hrista, ostaje suštinsko pitanje da li obraćanje preminulim svetima ima jasnu novozavetnu osnovu i da li takva praksa može u svesti vernika zamagliti dovoljnost Hristovog posredništva.
Marija je u biblijskom izveštaju predstavljena kao blagoslovena žena koja je verom i poslušnošću prihvatila Božju volju, ali je i sama u svojoj zahvalnoj pesmi rekla: „I obradova se duh moj Bogu spasu mojemu“ (Luka 1,47). Ove reči pokazuju da je i ona svoju nadu polagala u Boga kao Spasitelja, a ne u sopstvenu sposobnost da bude izvor spasenja drugim ljudima.
Upravo zbog toga Hristos ostaje jedinstven i nezamenljiv, jer niko drugi nije poneo grehe sveta, niko drugi nije svojom žrtvom otvorio put pomirenja i niko drugi nije predstavljen kao savršeni Prvosveštenik koji zauvek živi da se zauzima za one koji kroz Njega dolaze Bogu.
Presto blagodati otvoren je svakom grešniku
Jedna od najlepših poruka Novoga zaveta nalazi se u Poslanici Jevrejima, gde apostol poziva vernike: „Da pristupimo dakle slobodno k prijestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za vrijeme kad nam zatreba pomoć“ (Jevrejima 4,16).
Koliko je samo utehe sadržano u ovim rečima za čoveka koji je opterećen grehom, progonjen osećanjem krivice, umoran od životnih borbi ili uplašen zbog svojih duhovnih slabosti. Njemu se ne govori da najpre pronađe nekoga ko će ga predstaviti Bogu, niti da traži posebno zaslužne ljude koji će svojom svetošću nadomestiti njegovu nedostojnost, već se poziva da slobodno pristupi prestolu blagodati, upravo zato što je Hristos svojim posredništvom otvorio put svakome ko Mu dolazi u veri.
Reč blagodat označava Božju nezasluženu naklonost, dar koji čovek ne može kupiti, zaraditi ili zaslužiti svojim delima, dok milost otkriva Božju spremnost da se sažali nad grešnikom i pruži mu oproštenje i pomoć. Kada se ove dve istine povežu, postaje jasno da čovek ne dolazi pred Boga zato što je dovoljno dobar, nego zato što je Bog dovoljno milostiv.
Apostol Pavle zato piše: „Jer ste blagodaću spaseni kroz vjeru; i to nije od vas, dar je Božij“ (Efescima 2,8).
Upravo ova istina oslobađa čoveka od religioznog straha i duhovne nesigurnosti, jer ga uči da njegova nada ne počiva na zaslugama drugih ljudi, već na savršenoj Hristovoj žrtvi i Božjoj nepromenljivoj ljubavi.
Krst je najveći dokaz Božje milosti
Ako postoji mesto na kome je Božji karakter najpotpunije otkriven, onda je to Golgota, gde je Isus Hristos dobrovoljno položio svoj život za spasenje grešnog čovečanstva. Krst nije samo simbol stradanja i ljudske surovosti, već najuzvišenije svedočanstvo o tome koliko je Bog spreman da učini kako bi spasao čoveka koga voli.
Apostol Pavle postavlja pitanje koje bi trebalo da ukloni svaku sumnju u Božju dobrotu: „Koji dakle svoga sina ne poštedje, nego ga predade za sve nas, kako dakle da nam s njim sve ne daruje?“ (Rimljanima 8,32).
Ako je Bog bio spreman da za naše spasenje da ono najdragocenije, svoga jedinorodnog Sina, kakvog onda smisla ima verovanje da je Njegovu milost potrebno dodatno pokretati molitvama nekoga ko bi navodno imao više saosećanja od Njega?
Zar krst nije dovoljan dokaz da Bog želi spasenje grešnika? Zar Hristove raširene ruke nisu najjasniji odgovor na čovekovo pitanje da li je voljen? Zar Njegova smrt ne govori snažnije od bilo kog ljudskog posredovanja da je nebeski Otac spreman da oprosti svakome ko Mu dolazi s iskrenim pokajanjem?
Apostol Jovan zato piše: „U ovom je ljubav ne da mi pokazasmo ljubav k Bogu, nego da on pokaza ljubav k nama, i posla sina svojega da očisti grijehe naše“ (1. Jovanova 4,10).
Božja ljubav, dakle, nije odgovor na ljudsku ljubav, već njen izvor, kao što Njegova milost nije posledica ljudskog nagovaranja, već izraz Njegovog večnog karaktera.
Upravo zbog toga hrišćanska vera ne sme da zameni jednostavnost Jevanđelja složenim sistemima religiozne zavisnosti, u kojima se čovek oseća sve udaljenijim od Boga, a sve zavisnijim od različitih posrednika kojima pripisuje sposobnost da mu obezbede Božju naklonost.
Najopasnija jeres jeste lažno predstavljanje Božjeg karaktera
Kada se govori o jeresi, mnogi ljudi najpre pomisle na pogrešno tumačenje nekog biblijskog proročanstva, neslaganje oko određenog verskog običaja ili različito razumevanje pojedinih teoloških pojmova. Međutim, postoji zabluda čije posledice mogu biti mnogo dublje od običnog doktrinarnog neslaganja, a to je lažno predstavljanje samoga Boga, Njegovog karaktera, Njegove ljubavi i Njegovog odnosa prema grešnom čoveku.
Ako čovek poveruje da je Bog manje milostiv od Njegovih stvorenja, da je nebeski Otac manje spreman da sasluša njegovu molitvu od nekog sveca ili da je Hristovo posredništvo nedovoljno bez dodatnog zauzimanja drugih nebeskih ličnosti, tada se u njegovoj svesti oblikuje slika Boga koja nije u skladu s otkrivenjem datim u Isusu Hristu.
Takva predstava može postati duhovno pogubna, jer umesto ljubavi rađa strah, umesto poverenja nesigurnost, umesto slobodnog pristupa Bogu osećanje udaljenosti, a umesto oslanjanja na Hristovu žrtvu razvija zavisnost od posredničkih uloga koje vernik smatra neophodnim za svoje spasenje.
Zbog toga je predstavljanje Boga kao bića koje drugi moraju nagovarati da bude milostivo jedna od najtežih teoloških zabluda, jer ne iskrivljuje samo pojedinačnu doktrinu, već samu suštinu Jevanđelja.
Treba, međutim, razlikovati pogrešno učenje od iskrenosti ljudi koji su u njemu odrastali, jer mnogi vernici koji se obraćaju svecima to čine iz dubokog verskog osećanja, želje za Božjom blizinom i potrebe za utehom, a ne iz namere da umanje Božju ljubav ili Hristovu veličinu. Upravo zato je odgovornost hrišćanskog propovednika da istinu iznosi jasno i odlučno, ali bez prezira prema ljudima, jer cilj Jevanđelja nije ponižavanje onih koji drugačije veruju, već oslobađanje čoveka od svega što mu zaklanja lepotu Božjeg karaktera.
Bog želi da Mu se obraćamo neposredno
Sam Isus Hristos učio je svoje učenike da se mole nebeskom Ocu, govoreći: „Ovako dakle molite se vi: Oče naš koji si na nebesima“ (Matej 6,9).
U ovim rečima nalazi se duboka duhovna istina, jer Isus ne predstavlja Boga kao nedostupnog vladara kome se može prići samo preko posebnih religioznih posrednika, već kao Oca koji poznaje svoju decu, razume njihove potrebe i želi da Mu se obraćaju s poverenjem.
Još snažnije, u Jevanđelju po Jovanu Hristos kaže: „Jer sam otac ima ljubav k vama“ (Jovan 16,27).
Zadržimo se na toj misli, jer ona ruši svaku predstavu da je nebeskog Oca potrebno nagovarati da nas zavoli. Isus ne kaže da će Otac tek početi da voli učenike kada neko uspe da Ga umilostivi, već izričito potvrđuje da ih sam Otac voli.
Kada čovek razume ovu istinu, njegova molitva prestaje da bude pokušaj da pridobije Božju naklonost i postaje izraz poverenja u Onoga koji ga već voli. On više ne dolazi Bogu kao uplašeni podanik pred nemilosrdnim vladarom, već kao izgubljeni sin koji se vraća Ocu čije srce nije prestalo da ga čeka.
Upravo to vidimo u Hristovoj priči o izgubljenom sinu, gde otac, ugledavši sina koji se vraća, ne čeka da ga neko nagovori na oproštenje, već sam trči prema njemu, grli ga i prima nazad u svoj dom (Luka 15,20).
Kakva veličanstvena slika Božje milosti! Nema posrednika koji mora da ublaži očev gnev, nema posebnog zastupnika koji mora da zasluži njegovo sažaljenje, već postoji otac čija ljubav prethodi sinovljevom povratku i čija spremnost da oprosti nadmašuje sve što je izgubljeni sin mogao očekivati.
To ne znači da su molitve drugih vernika nepotrebne, jer nas apostol Jakov poziva da se molimo jedni za druge (Jakov 5,16), ali takva međusobna molitvena podrška nije zamena za Hristovo posredništvo, niti predstavlja pokušaj da se promeni Božji karakter. Kada se hrišćani mole jedni za druge, oni zajedno dolaze pred istog milostivog Oca, oslanjajući se na istog Spasitelja i istu blagodat.
Hristos je dovoljan
U vremenu u kome su mnogi ljudi opterećeni strahovima, krivicom, nesigurnošću i osećanjem duhovne nedostojnosti, možda nijedna poruka nije potrebnija od one da je Isus Hristos dovoljan Spasitelj, da je Njegova žrtva potpuna i da je Njegovo posredništvo savršeno.
Poslanica Jevrejima kaže da Hristos „može vavijek spasti one koji kroza nj dolaze k Bogu, kad svagda živi da se može moliti za njih“ (Jevrejima 7,25).
U ovim rečima sadržana je sigurnost hrišćanske nade, jer naš Spasitelj nije samo istorijska ličnost koja je nekada živela, propovedala i umrla, već vaskrsli Gospod koji živi i koji se zauzima za one koji Mu dolaze.
Njemu nije potrebna pomoć drugih posrednika da bi Njegova ljubav bila potpuna, niti je Njegovoj žrtvi potrebno dodavati ljudske zasluge da bi ona postala delotvorna. On je savršeni Prvosveštenik, jedinstveni Posrednik i Spasitelj koji je otvorio put do nebeskog Oca.
Zato je posebno snažno obećanje koje je sam Isus izgovorio: „I koji dolazi k meni neću ga istjerati napolje“ (Jovan 6,37).
Nije rekao da će primiti samo one koji imaju posebne zasluge, niti samo one za koje se zauzimaju određene svete ličnosti, već svakoga ko Mu dolazi s verom, pokajanjem i iskrenom željom da primi Njegovu milost.
Zaključak: ne tražite milostivijeg od Boga
Na kraju ostaje jedno pitanje koje zadire u samu srž našeg odnosa prema Bogu: Zašto bi čovek tražio nekoga ko će biti milostiviji od Onoga koji ga je stvorio, koji ga je voleo dok je još bio grešnik i koji je za njegovo spasenje dao svoga jedinorodnog Sina?
Zašto bi tražio nekoga ko će više saosećati s njegovim slabostima od Hrista, koji je i sam prošao kroz ljudska iskušenja, upoznao bol, odbačenost, patnju i smrt, a zatim vaskrsao da bi svakome ko veruje otvorio put večnog života?
Zašto bi verovao da je Božja milost ograničena, kada Sveto pismo kaže da je Bog „bogat u milosti“ i da nas je oživeo s Hristom zbog svoje velike ljubavi (Efescima 2,4–5)?
Najveća potreba savremenog hrišćanstva nije u pronalaženju novih posrednika, novih načina da se Bog odobrovolji ili novih religioznih postupaka kojima će čovek pokušati da zasluži ono što mu je Bog već ponudio, već u povratku jednostavnoj, snažnoj i oslobađajućoj istini Jevanđelja: da je nebeski Otac ljubav, da je Isus Hristos jedini Posrednik spasenja i da je presto blagodati otvoren svakome ko Mu pristupa u veri.
Zato ne treba da se plašimo da dođemo Bogu sa svojim gresima, slabostima, suzama i životnim porazima, jer On ne traži savršene ljude kojima nije potrebno oproštenje, već poziva grešnike da se pokaju, prime Njegovu milost i započnu novi život.
Hristova žrtva na krstu zauvek je otkrila da Božja ljubav nije nešto što čovek mora iznuditi, već dar koji treba prihvatiti, dok Njegovo vaskrsenje potvrđuje da greh, smrt i ljudska nemoć nemaju poslednju reč nad onima koji Mu veruju.
Bog ne čeka da Ga neko nagovori da nas voli, jer nas On već voli. Bog ne čeka da Ga neko učini milostivim, jer je On izvor svake milosti. Bog ne traži da pronađemo nekoga ko će nas dovesti do Njega mimo Hrista, jer je kroz svoga Sina već otvorio put do prestola blagodati.
I zato, kada se pred nama pojave pitanja kome da se molimo, od koga da tražimo oproštenje i u koga da položimo svoju nadu, odgovor Svetoga pisma ostaje jednostavan i veličanstven: „Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovjek Hristos Isus“ (1. Timotiju 2,5).
Nije nam potreban neko ko će Boga učiniti milostivijim prema nama. Potreban nam je Isus Hristos, koji nam je svojim životom, smrću i vaskrsenjem otkrio koliko je Bog oduvek milostiv.
Najveća tragedija religije nastaje onda kada čovek, tražeći nekoga ko će ga približiti Bogu, izgubi iz vida da je sam Bog u Isusu Hristu već došao da spase čoveka.
Izdvajamo:
Slobodan; kako znati?
