Desetak i darovi
Osnova hrišćanskog upraviteljstva – Psalam 24,1; 50,10.11; Agej 2,8; Jovan 3,16; l Korinćanima 4,1.2
Desetak – l Mojsijeva 14,18-20; 4 Mojsijeva 18,21.31; Malahija 3,8-10; Matej 23,23; 1 Korinćanima 9,14
Darovi – 5 Mojsijeva 8,18; 2 Korinćanima 8,9; 9,6-8; 1 Korinćanima 16,2
U poslednje dve lekcije našeg proučavanja osnova hrišćanstva, govorili smo o tome kako se novi odnos obraćene osobe odražava na njegov životni stil. Pokazali smo, kako hrišćanin treba da se odnosi prema kulturi i svetu oko nas, kao i prema svom telu i zdravlju. Hrišćansko upravljanje odnosi se i na materijalne vrednosti koje su nam u životu poverene. Za razliku od dobro poznate i popularne izreke: “Novac je čak na prvom mestu”, u hrišćanskom upravljanju, ne radi se prvo o novcu, već o odnosu između stvorenja i Stvoritelja.
SADRŽAJ
Osnova hrišćanskog upraviteljstva – Psalam 24,1; 50,10.11; Agej 2,8; Jovan 3,16; l Korinćanima 4,1.2
Od davnina su ljudi tražili smisao svog postojanja. Biblija nam govori, da je u početku Bog stvorio čoveka i postavio ga na našu planetu. Dao je smisao našem životu. Poziva nas da budemo upravnici svega, što nam je povereno. Biblijski koncenpt upraviteljstva u suštini odgovara na pitanje o smislu našeg života povezujući nas a Stvoriteljem i Otkupiteljem čovečanstva.
a)Hrišćansko upraviteljstvo proističe iz toga, da je Bog Stvoritelj (1 Mojsijeva 1,1). Aktom stvaranja Bogu pripada svo vlasništvo (Psalam 24,1.2; 50,10.11; Agej 2,8). Bog nije samo stvorio naš svet, on ga i održava (Jevrejima 1,3; Dela 17,28). Čovek nikada ne može biti vlasnik, može samo da upravlja onim, što mu je bilo povereno.
b) Hrišćansko upraviteljstvo zasnovano je na tome, da je Bog Otkupitelj (Rimljanima 5,8). Biblija otkriva Boga kao Boga ljubavi (1 Jovanova 4,7.8). Najdublje otkrivenje Božije ljubavi pronalazimo u utelovljenju, službi, smrti i vaskrsenju Isusa Hrista. Ta apsolutno nesebična Božija ljubav i davanje, vodili su Boga da je palom čovečanstvu dao Otkupitelja (Jovan 3,16). Bog nije u Isusu dao samo nešto, već je dao i samog sebe. Suština hrišćanskog upraviteljstva je takođe u činjenici, da Bogu treba da dajemo sami sebe, a ne samo nešto od onoga što posedujemo.
Pravilno razumevanje Božije ljubavi štiti nas od osude zakona. Upraviteljstvom i davanjem ne želimo da utičemo na Boga da nas više voli, niti da zaslužimo Božiju ljubav.
c) Hrišćansko upraviteljstvo zasnovano je na tome, da je čovek upravitelj (1 Mojsijeva 1,28). Čovek treba da vodi računa o stvorenjima. Da se održava red koji je Bog uspostavio. Greh koji je pobuna protiv Boga i želja da se nezavisno živi od Boga, neterali su čoveka da sebe smatra ne kao upravitelja, već kao vlasnika onoga što ima. Čovek ima neodoljivu želju da živi sam za sebe. Greh je poremetio ljudsku prirodu, doneo sebičnost, ropstvo (Rimljanima 6,17; 3,23). Hristos nas je svojom smrću izbavio iz ropstva (Jevrejima 2,14.15). Više “ne pripadamo sebi” ali imamo priliku da budemo upravitelji (l Korinćanim 6,19; 4,12). U snazi Svetog Duha možemo pronaći smisao našeg bića u službi Boga i drugih.
Desetak – l Mojsijeva 14,18-20; 2Mojsijeva 18,21.31; Malahija 3,8-10; Matej 23,23; 1 Korinćanima 9,14
Biblija kaže, da nas je Bog u Hristu pomirio sa samim sobom. Novo rođen čovek vidi u Bogu svoga Stvoritelja, Održavatelja, Otkupitelja i Gospodara univerzuma. Krst Golgote je Božiji instrument kojim nas Bog oslobađa naše sebičnosti i egocentričnosti. Bog ima pravo da mu pripada celo ljudsko srce. Kao što već znamo, od našeg vremena odvojio je jednu sedminu (2 Mojsijeva 20,8-11).Od materijalnih stvari Bog od nas zahteva jednu desetinu. Ta desetina se u Bibliji i istoriji naziva desetak.
O davanju desetaka saznajemo i iz nebiblijskih izvora. Već u Ugaritu (14. vek pre Hrista) stanovnici grada donosili su desetinu u hram i davali još jednu desetinu kralju. U Vavilonskom carstvu (6. vek pre Hrista) u hram su donošeni deseci od useva, stoke, zlata i srebra. Ova obaveza odnosila se i na cara. Desetak je bio poznat i Persijancima, Grcima i Rimljanima.
A) Desetak u Starom zavetu
U Bibliji reč “desetak” prvi put se poljavljuje u priči o Avramu u ratu sa Hodologomorima (1 Mojsijeva 14,18-20). Nakon pobede Avram je kralju Sodome vratio svu imovinu koju je Hodologomor opljačkao, a Melhisedeku, koji je bio “sveštenik Boga višnjega” dao je “desetak od svega”, to jest od preostalog plena (stih 20).
Avram daje desetak od svog čistog prihoda (stih 22-24). Predaje ga Melhisedeku, koji je bio sluga Boga najvišeg. Pošto je takođe bio sveštenik, blagoslovio je Avrama. Avram svojim ustima priznaje da je Bog Stvoritelj i vlasnik neba i zemlje (stih 22). To delo izražava tako, što je prineo desetak. Avram zna, da je njegovo bogatstvo plod Božijeg blagoslova (stoga vraća sodomskom caru njegov imetak, kako bi jasno stavio do znanja, da bogatstvo ne zavisi od moći ili od tuđeg blagoslova – stih 23). Sa teološkog stanovišta, vraćanju desetka uvek prethodi Božiji blagoslov. Bez prethodnog blagoslova stvarni povraćaj desetka nije moguć. Desetak je izražavanje naše svesti o Božijoj dobroti i blagoslovu, a ne sredstvo koje zahtevamo.
Kasnije, davanje desetaka uključeno je u zakone Petoknjižja. Ovi propisi određivali su od čega treba davati desetak, kako se koristi i kakav je njegov teološko značaj.
Ključni tekstovi koji govore o desetku: 3 Mojsijeva 27, 30-33; 4 Mojsijeva 18,21-32 i Malahija 3,8-10
Ovi tekstovi govore da:
a)Desetak je svet Gospudu.
Desetak pripada Bogu, stoga je sveti. Ne postaje svet nekim činom posvećanja, već je sveti po svojoj suštini, zato što pripada Bogu. Nije moje vlasništvo. Zato je neispravno govoriti o “plaćanju desetka” kao da je to neki izdatak koji moram da platim. Pošto od početka desetak pripada Bogu, nikada mi nije pripadao. Samo ga vraćam Bogu. Ne mogu da plaćam Bogu ono, što je oduvek njegovo.
Desetak i subota (koja je takođe Gospodu sveta) imaju nešto zajedničko. Subotu i desetak oskrnavljujem kada imam sa prema njima imam pogrešan odnos. Time izražavam stvoj negativan stav prema Bogu i njegovom zavetu.
b) Desetak se izračunava iz “prirasta”.
Propisi zahtevaju da se donese desetak od poljskih plodova i prirasta stoke. Ovo povećanje bogatstva rezultat je Božijeg blagoslova (3 Mojsijeva 26,3-5). Donošenje desetaka je izraz priznanja da sve što imamo dolazi od Boga i pripada Bogu. Nije moguće manipulisati desetkom u pokušaju da se stekne neka lična korist (3 Mojsijeva 27,33).
c) Desetak je određen za svete namene.
Desetak pripada Bogu. Treba ga doneti u Božiji doma. Nemenjen je levitima kao “plata” za njihovu službu (4 Mojsijeva 18,21,31). Međutim, desetak nije direktno plaćanje sveštenicima za njihovu službu. Predaje se Bogu. Bog određuje (a posledično i leviti) kako koristiti desetke, a ne čovek čovek koji ih donosi. Kvalitet (ili nazadak) svešteničke službe ne utiče na dužnost davanja desetka Bogu.
d) Leviti su trebali da daju desetak od desetka koji su dobili.
Opet je Bog taj, koji određuje kako treba koristiti desetak. Leviti ne mogu smatrati, da ako im desetci “pripadaju” oni ne moraju da ih daju, ili mogu samo da odrede kako će ih koristiti.
e) Ne donošenje desetka, znači pljačkati Boga (Malahija 3,8.9).
Prema ovom tekstu za krađu se smatra i kada se ne daje ceo desetak (stih 10). Smatrati desetak za sopstveni prihod i raspolaganje po sopstvenom nahođenju znači krađu od Boga. Od Boga krademo čak i kada desetak ne donesemo u Božiji dom.
Za vreme proroka Malahije, Izrailjci su svoju tešku finansijsku situaciju smatrali razlogom zašto nisu morali da daju desetak. Objašnjavali su time, da je njihova komplikovana situacija dokaz, da Bog ne ispunjava svoj deo zaveta, ne daje im adekvatan blagoslov (Malahija 3,14). Bog je to shvatio kao krađu i pozvao ih je govoreći: “Okušajte me …!” (stih 10). Pre toga ih je pozvao: “Vratite se k meni … “ (stih 7). Davanje desetka je čin vere. Suvišno je apelovati na one koji se nisu vratili Bogu (zato i ne postoji odnos poverenja između njih i Boga) da ga ne pokradu.
Hiljade, čak i milioni, onih koji se odluče da budu verni u davanju desetka, i danas mogu da svedoče da je devet desetina uz Božiji blagoslov više od deset desetina bez Božijeg blagoslova. To je superlogika vere.
Desetak u Novom zavetu
Iako u Novom zavetu nema mnogo tekstova o desetku, ono što tamo nalazimo, za hrišćane je veoma bitno.
S jedne strane, Isus odsuđuje davanje desetka kojim čovek želi da stekne Božiju naklonost i milost (Luka 18,12-14). S druge strane, desetak čiji su motive pravi, Isus je uvrstio među stvari koje ne bi trebalo da zaboravimo (Matej 23,23; Luka 11,42).
Apostol Pavle citira naređenje starog zaveta: “Ne znate li da oni koji čine svetu službu od svetinje se hrane? i koji oltaru služe s oltarom dijele?” (1 Korinćanima 9,13). Zatim upoređuje levite i sveštenike u Starom zavetu sa onima koji propovedaju jevanđelje u Novom zavetu. Kaže, da se isto pravilo odnosi i na njih “Tako i Gospod zapovjedi da oni koji jevanđelje propovijedaju od jevanđelja žive” (1 Korinćanima 9,14). Ovaj princip smatra se tako važnim da ga spominje kao direktnu zapovest Isusa Hrista (iako nije sačuvan ni u jednom jevanđelju). Na osnovu ovog principa Crkva adventista sedmog dana nigde u svetu ne prima novac od države za plate sveštenika, plaća ih jedino od desetaka.
Najopsežnija rasprava o desetku u Novom zavetu nalazi se u Jevrejima 7,1-10. Autor razmatra Avramov susret sa Melhisedekom i tipološki ukazuje na superiornost Melhisedekovog sveštenstva nad Aronovim sveštenstvom. Njegov glavni argument je davanje desetka. Avram je svoj desetak dao svešteniku Melhisedeku. Isus Hrist je sveštenik na način Melhisedeka, pa hrišćani treba da daju desetak Hristu koji je glava crkve. Ovi stihovi ukazuju na to, da se čak i u Novom zavetu davanje desetka smatra narađenjem koje je Bog uspostavio.
Pavle naglašava značaj ispravne motivacije: “ Koji s tvrđom sije, s tvrđom će i požnjeti; a koji blagoslov sije, blagoslov će i požnjeti … jer Bog ljubi onoga koji dragovoljno daje” (2 Korinćanima 9,6-8). Ovaj princip važi isto kod darova, kao i kod desetaka (5 Mojsijeva 8,18; 2 Korinćanima 8,6-8; 1 Korinćanima 16,2).
Darovi – 5 Mojsijeva 8,18; 2 Korinćanima 8,9; 9,6-8; l Korinćanima 16,2
Darovi su bili važan deo starozavetne službe u svetinji i u novozavetnom bogosluženju. Stari zavet pominje darove i žrtve mnogo češće nego desetke. Izrailjci su prinosili nekoliko vrsta žrtvi.
Pre svega bile su to žrtve za greh i prestup (3 Mojsijeva 4 i 5). Te žrtve same nisu mogle osigurati oproštenje, ali su bile simbol Božije naklonosti čovečasntvu u ličnosti i žrtvi Isusa Hrista, Jagnjeta Božijeg (Jovan 1,29; Marko 10,45; Rimljanima 3,25; Jevrejima 10,4). Ništa od onoga što donesemo ili učinimo ne može obezbediti oproštenje ili prihvatanje.
Za naše današnje darove važne su žrtve paljenice, žrtve od prvina i zahvalne žrtve. (3 Mojsijeva 1-3). Žrva paljenica nije bila namenjena ni za sveštenike, niti za one koji su je doneli, već je u potpunosti spaljena na oltaru (3 Mojsijeva 1,9). Izražavala je spremnost da se preda i ceo svoj život posveti Bogu; značila je simbol potpune pokornosti Bogu.
Žrtva od prvina bila je žrtva od plodova zemlje. Izražavala je zavisnost od Boga i priznavanje Božijeg blagoslova. Budući da nisu donošeni celi plodovi, već brašno koje je čovek morao da samelje, žrtva je takože izražavala čovekovu spremnost das a Bogom sarađuje.
Za vreme zahvalne žrtve deo žrtvovane životinje vraćen je donosiocu žrtve, koji je mogao da je pojede zajedno sa porodicom i prijateljima (3 Mojsijeva 7,1 1-21). To su bile žrtve zahvalnosti i pohvale Bogu za njegove postupke i vođstvo. Slično tome, donošenje prvih plodova žetve iskazivalo je, da je Bog u životu vernika na prvom mestu (3 Mojsijeva 23,9-11; 4 Mojsijeva 18,12-13; 5 Mojsijeva 18,4; 26,1-11). Izrailjci uvek, kada su dolazili u hram, trebali da donesu dar (5 Mojsijeva 16,16.17). Darovi su bili deo bogoslouženja. Kada dolazimo Bogu, treba da svedočimo, das mo primili Božiji blagoslov. Dajemo iz zahvalnosti jer nam je Bog dao snagu za sve što smo stekli (5 Mojsijeva 8,18).
Novi zavet naglašava, da pre svega Bog daje: svakodnevni hleb (Matej 6,11), kišu, letinu, hranu (Dela 14,17), život i sve što nam je potrebno (Dela 17,25), pokajanje (Dela 11,18), pobedu (1 Korinćanima 15,57), milost (1 Petrova 5,5), ljubav (1 Jovanova 3,1), mudrost (Jakov 1,5), Svetog Duha (Dela 5,32), duhovne darove (1 Korinćanima12,7-10), carstvo (Luka 12,32), večni život (1 Jovanova 5,4), sve zbog toga, što nam je već dao svoga Sina (Jovan 3,16; Rimljanima 8,32).
Mudraci kada su došli da se poklone Isusu, doneli su darove. Dobrovoljni dar ne znači automatski pravi odnos sa Bogom. Dar siromašne udovice izrazio je njenu zahvalnost i ljubav prema Bogu (Luka 21,1-4). Bogati su dali samo “deo od svog viška” kako je to Isus i otkrio.
Davanje treba da bude privatna stvar između davaoca i Boga (Matej 6,1-4). Isus je rekao, da kada nešto dajemo, ne treba da “vičemo na sav glas”. Podseća, da društvo treba da brine o ljudima koji za njega rade: “Radnik zaslužuje svoju hranu” (Matej 10,10). Crkve u Makedoniji (2 Korinćanima 11,9) i u Filibima potporili su apostola Pavla prilikom propovedanja jevanđelja (Filibljanima 4,10-19).
Pavle na nekoliko mesta govori o zbirci koji su vernici sakupili za hrišćane u Jerusalimu (Rimljanima 15,25-28; l Korinćanima 16,1-4; 2 Korinćanima 8 i 9).
Naš uzor u davanju dobrovoljnih darova treba da bude Hristos, koji nas je obdario (2 Korinćanima 8,9; 9,8-11). Pavle ne traži, da svaki član da istu količinu. Davanje zavisi od mogućnosti svakog pojedinca.
Zatim Pavle napominje, da dar treba da pripremimo kod kuće, unapred (1 Korinćanima 16,2). Time nas vodi ne samo ka planiranom davanju, već da davanje postane porodična stvar.
Važna činjenica je i aspekat odgovornosti u ophođenju sa prikupljenim darovima. Preuzimanjem i isporukom zbirke, Pavle poverava Tita, koga su trebala da prate još dva brata sa dobrom reputacijom (2 Korinćanim 8,17-23; 9,3). Na ovakav način vernici kontrolišu kako će se sakupljeni novac iskoristiti.
Jedini smisao darova nije pomoć ljudima u nevolji (Rimljanima 15,26; 2 Korinćanima 9,12). Davanje darova deo je bogoslouženja. Darovi jačaju i osnažuju jedinstvo crkve. Oni su opipljiv izraz pripadnosti vernika. Sledeći aspekt davanja je napor da se postigne određena finansijska ravnoteža između onih koji imaju malo, i onih koji imaju puno (2 Korinćanima 8,13-15), a sve na osnovu toga da je društvo porodično zajedništvo (Dela 2,44.45; 2 Mojsijeva 16,18). Sem Toga, darovima izražavamo svoju hrišćansku ljubav prema Bogu; darovima proslavljamo Boga (2 Korinćanima 8,8.24; 9,12). Davanje darova za vredne ciljeve, takođe je jedno od sredstava kako Bog ubija našu sebičnost.
Objašnjenje tumačenja
- Avram daje „od svega desetak“. Sledeći stihovi pak ukazuju, da “od svega” znači od čistog prinosa. Imanje sodomskog cara nikada nije smatrao svojim. Ne daje destak od udela i gubitka svojih saboraca (l Mojsijeva 14,22-24).
- Drugo mesto po redosledu, gde se u Bibliji spominje desetak je 1 Mojsijeva 28,10-22. Kada se Jakovu nakon toga što je pobegao od kuće pojavio ljubazni i brižljivi Bog, koji mu je obećao svoju zaštitu, blagoslov i vođstvo, Jakov obećava, da će Bogu verno vratiti desetak. Njegovo obećanje otkriva da desetak doživljava kao nešto sveto.
Pošto Jakov shvata da je Bog davalac, on odlučuje, da će dati Bogu desetak. To je nešto slično kao zapovest o suboti: Bog je odmarao, i mi sedmog dana odmaramo. Samo onaj ko je prihvatio Boga kao svog ličnog Gospodara i želi da sledi njegov primer, može zaista da posveti subotu i donese destak.
3 Mojsijeva 27,30-33 navodi desetinu između dobrovoljnih žrtava i pravilima kako se te žrtve mogu otkupiti. Ovo poglavlje govori o glavnim izvorima prihoda za sveštenike i svetinju. Desetak od žetve na polju mogao bi da se zameni novcem u njegovoj finansijskoj protivvrednosti plus doplata od 20%. Desetak od goveda nije bilo moguće zameniti na ovaj način. Verovatno zato, jer kada su čoveku bile potrebne žitarice za setvu, mogao je desetak predati u novcu. Ovo poglavlje ne kaže, da se desetak može zadržati, koristiti u druge svrhe i kasnije platiti uz doplatu od 20%!
5 Mojsijeva 14,22-27 govori o desetku sa polja i stada, znači o takvom koji se može konzumirati. Trebalo je doneti ga u svetinju, gde su ga članovi domaćinstva jeli u Božijoj prisutnosti. Ako je svetinja bila prilično daleko, desetak je mogao (pošto nije bio trajan) da se zameni za novac, za koji je porodica u gradu gde je bila svetinja, kupila neku hranu. Iako je Bog zahtevao ovaj desetak, on je pripadao porodici koja ga je donela u svetinju i tamo pojela. Dakle, to je drugačiji desetak od onog o kome je reč u 3 Mojsijevoj 27 i 4 Mojsijevoj 18. Rabinska tradicija nazvala je taj “prvi desetak“ i ovaj iz 5 Mojsijeve 14 “drugi desetak”. Bio je namenjen za hranu i radost Izrailjaca tokom verskih praznika.
5 Mojsijeva 14,28,29 i 26,12-15 govori o desetku koji se davao svake treće godine. Bio je od plodova zemlje i određen je “levitima” kao treći desetak. Čini se, da ovaj propis reguliše upotrebu drugog desetka svake treće godine u dobrotvorne svrhe (Tobija 1,7.8 apokrifna knjiga).
Neki tumači Svetog pisma smatraju da je Melhisedek bio Hristos. To se iz Biblije ne može dokazati. Prema Bibliji Melhisedek je bio samo predslika Isusa Hrista (1 Mojsijeva 14,18-20; Psalam 110,4). Biblija ništa ne govori o njegovom poreklu, o njegovom životu veoma malo znamo. Znamo da je delovao u Salemu (kasnije Jerusalim), gde je bio sveštenik, a ujedno i car. Apostol Pavle se nadovezuje na ovu činjenicu i pokazuje, da je Hristos kao novi Melhisedek ujedno car i sveštenik (Jevrejima 5,6-10; 6,20; 7,11-21).
Neki će reči: „Ne mogu da dajem desetak, faliće mi taj deo od mojih primanja. Drago mi je, da raspolažem sa ovim što imam”. Desetak nije nešto što dajemo od onoga što nam ostaje kada platimo dugove i račune. “Poštuj Gospoda imanjem svojim i prvinama od svega dohotka svojega”(Priče 3,9). Na ovaj način Bog nas, između ostalog uči da upravljamo onim, što je ostalo i razmotrimo, u šta je zaista vredno uložiti svoj novac.
Praktične implikacije
U današnjem materijalno orijentisanom svetu biblijsko učenje o hrišćanskom upraviteljstvu nije popularno. Naša kultura naučila nas je da poistovićujemo uspeh sa gomilanjem novca, materijalnim dobrima, moći i ugledom.
Čak i kao hrišćani imamo tendenciju da Boga vidimo kao onoga koji ispunjava naše želje, štiti nas od neprijatnosti ili kao pokrovitelja koji treba da daje vredne darove. Isus nas uči, da sreća nije rezultat onoga što posedujemi ili onoga što smo sakupili (Luka 12,15), ali će iznenaditi one koji su naučili da nesebično služe (Matej 25,31-46).
Donoseći desetke i darove, izražavamo da smo svesni svoga upravljama nad poverenim vrednostima i da priznajemo Božiji suverenitet nad našim materijalnim resursima. Kada donesemo Bogu desetak, ne možemo reći da smo mu nešto dali i da smo velikodušni. Bogu smo vratili samo ono što mu pripada, jer je desetak svet Gospodu. Desetak nije članarima kojom plaćam pripadnost crkvi, niti porez, zato što sam odlučio da sledim Boga. Upravo obrnuto. Bog kome sve pripada, deli sa mnom koji nema ništa, i koji sam ga odbacio. Uprkos svemu, Bog je odlučio da mi podari mnogo dobrih stvari. Donoseći desetak i dobrovoljne darove izražavam svoj trenutni pozitini odnos prema njemu.
Bog je odredio desetak za troškove povezane sa propovedanjem i širenjem jevanđelja. Božije delo ima i druge potrebe, lokalne i univerzalne. Stoga, posredstvom dobrovoljnih žrtava u mogućnosti smo da izrazimo svoju trajnu zahvalnost i hvalu Bogu za blagoslove koje smo od njega primili. Kroz naše desetke i darove, Bog brine za propovedanje jevanđelja i ispunjava potrebe svoje dece.
Donoseći desetke i darove podsećamo se, da je Bog Stvoritelj i da njemu sve pripada. Sve što imamo, od njega je (1 Korinćanima 4,7). Sledimo primer Gospoda Boga koji nam daje razne darove. Kada god donesemo desetak ili dar Bogu, izražavamo da odbacujemo idolopoklonstvo i materijalizam kao način života. Svaki dar je nova prilika da se izrazi odnos ljubavi i zahvalnosti prema Bogu i pripadnosti crkvi kao Božijoj porodici.
Davanje desetaka i dobrovoljnih žrtava je test vere, jer se dotiče područja koje naizgled predstavlja moj prihod, odnosno moje vlasništvo. Svojim stavom jasno stavljam do znanja, da u životu računam na Boga i da blagoslove koje imam od njega ne uzimam zdravo za gotovo. Ljudi koji su verni Bogu doživljavaju istinu reči Svetog Pisma: “Jedan prosipa, i sve više ima; a drugi tvrduje suviše, i sve je siromašniji”(Priče 11,24). „ Dajite, i daće vam se … Jer kakvom mjerom dajete onakom će vam se vratiti (Luka 6,38).
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
