Pre pet stotina godina, u septembru 1522., Martin Luter je objavio svoj prevod Novog zaveta. To nije bio prvi prevod Biblije na Nemački jezik; skoro 20 drugih pojavilo se pre njegovog. Ali njegov prevod bio je radikalno drugačiji jer ga je preveo sa Grčkog na svakodnevni Nemački jezik.
Umesto da prevodi Novi zavet sa Latinskog, što je u to vreme bio običaj, Luter je upotrebio objavljenu kolekciju drevnih grčkih rukopisa Dezideriusa Erazmusa, što je omogućilo grčki Novi zavet.
Luter, uspešni komunikator, takođe je prevodio na Nemački jezik koji se najšire razumeo jer su u to vreme postojali brojni dijalekti. Njegov prevod nije imao samo monumentalnu vrednost za religiozni svet već je bio i istorijsko literarno ostvarenje.
Luterov prevod nadahnuo je druge da prevedu Bibliju na sopstveni jezik. Danas ogromna većina svetske populacije ima Bibliju na svom jeziku. Ali raspoloživost Biblije nije osnovni izazov sa kojim se danas suočavamo. Umesto toga, on ima veze sa autoritetom. Da li je Biblija standard naše teologije? Da li prihvatamo nju i Gospoda Biblije kao osnovni autoritet naše vere? Ako to činimo, kako da to sprovedemo u našu službu?
SADRŽAJ
Autoritet Biblije
Godine 1936., kada je nemilosrdni diktator sa svojim sledbenicima uputio izazov Bogu, crkvi i Bibliji, Ditrih Bonhofer pisao je svom zetu Ridiger Šlehieru: „Najpre ću priznati sasvim jednostavno – ja verujem da samo Biblija daje odgovore na sva naša pitanja i da samo treba stalno i ponizno da pitamo da bismo dobili odgovor. Ne možemo da čitamo Bibliju kao što čitamo druge knjige. Moramo da budemo spremni da je stvarno ispitujemo. Samo tako će se ona otkriti“ (1).
„Samo Biblija,“ kako kaže Bonhofer, bila je uvreda za bezbožni režim. Danas svetovna kultura koja ne poznaje ni Bibliju ni Gospoda Biblije takođese odupire Pismu. Šta je sa budućnošću Biblije? Crkveni administrator Ted N. C. Vilson piše, „ Jedna od najvećih bitaka sa kojima ćemo se ikada suočiti je oko autoriteta Božje Reči“ (2). Taj izazov već je počeo i ustvari postoji već više godina i nastavlja da jača.
Biblija, propovednik i sam Bog kao da su u velikoj nevolji. Teolog Raoul Dederen, ipak, ima malo više optimizma kada piše, „Tokom svih vekova hrišćanstvo je sebe smatralo otkrivenom religijom. Božansko otkrivenje formalno je definisano kao natprirodna komunikacija istina u propozicionalnom obliku“ (3).
Da li je Biblija izgubila svoj autoritet ili prihvatamo stavove koje su zauzeli Bonhofer i Dederen? Ako prihvatimo njihove pozitivne poglede na Pismo i Božju natprirodnu komunikaciju istine, kako da to prenesemo našim crkvama, a kamoli onima koji nisu deo crkve? Da li su propovednici i dalje branioci Biblije? Još važnije, da li su Bibliji potrebni branioci?
Predstavite Bibliju – Bog će je objasniti
Kako da predstavimo Bibliju svetu koji je ne priznaje kao poruku od Boga? Suviše često čak i oni koji idu u crkvu ne proučavaju redovno Bibliju. Da bi je uspešno predstavili, propovednici i učitelji Biblije moraju duboko da je poznaju. Ipak, prihvatanje poruke je uloga Svetog Duha. Sveti Duh je onaj koji otvara um čitaoca ili slušaoca i pomaže toj osobi da razume i prihvati poruku.
Držao sam javna predavanja u jednom gradskom auditorijumu a oni koji su dolazili uglavnom su bili pojedinci koji nisu išli u crkvu niti su redovno čitali Bibliju. Pripremili smo Biblije za posetioce. Nakon nekoliko dana primetio sam uzorak – svake večeri je određeni broj posetilaca dolazio ranije, uzimao svoju Bibliju i čitao je u slabo osvetljenom auditorijumu. Pitao sam neke od njih zašto su došli rano da čitaju Bibliju. Njihovi odgovori:
„Nikada nisam čitao ovako nešto.“
„Fascinantno mi je.“
„Veoma interesantno.“
„Uživam da je čitam.“
Iznenadilo me je što su pojedinci, koji do tog trenutka nisu čitali Bibliju, imali tako pozitivan stav prema njoj. Da li su moja predavanja izazvala njihovu reakciju prema Bibliji? Nadam se da su predavanja pomogla, ali njihova reakcija bila je mnogo dublja. Zašto su ih poruke Biblije tako privlačile? Verujem da je u pitanju delovanje Svetog Duha. Džon C. Brunt govori kako nam Sveti Duh pomaže kada čitamo Bibliju:
„Najpre, Duh nam pomaže da otvorimo naš um i budemo objektivni. Pogledajte šta Luka kaže da je Isus učinio za svoje učenike nakon vaskrsenja:
„Tada im otvori um da razumeju pismo“ (Luka 24,45) (4).
„Drugi način na koji nam Sveti Duh pomaže u čitanju Biblije ima veze sa našim srcem. Božja namera u davanju Biblije nije bila samo da pruži informaciju već i da promeni naše srce i um.“ Brunt zatim citira Rimljanima 12,2.5.
„Treće, Sveti Duh koji nam daje hrabrost da postupamo po onome što smo otkrili u Bibliji“ (6).
Kada jednom predstavimo Bibliju, potrebno je da verujemo da će Sveti Duh otvoriti um, promeniti srce i dati hrabrost svakom slušaocu ili čitaocu da reaguje. Oni koji predstavljaju Božju Reč imaju kritičnu ulogu, ali Sveti Duh i jedino Duh ima ulogu koja spasava život u otvaranju srca i uma čitaoca ili slušaoca.
Šta je sa onima koji idu u crkvu?
Opisao sam pristup onima koji nisu redovni vernici ni čitaoci Biblije. Ali šta je sa onima koji dolaze na bogosluženja? Šta propovednici treba da rade kako bi im pomogli da čuju i primenjuju Božju Reč?
Koliko je Biblija standard onima koji dolaze u crkvu? Znamo da opšta populacija sve manje i manje čita Bibliju (7). Samo oko 30 posto Protestanata koji idu u crkvi u SADu, na primer, čita Bibliju svakog dana
(8). Čitanje Biblije među Rimokatolicima je još niže (9).
Takvi trendovi treba da upute izazov propovednicima i učiteljima da kreativno planiraju bogosluženje, imajući na umu da značajan broj prisutnih ne čita Bibliju redovno. Možemo da objavimo da je Biblija i samo Biblija naš jedini standard za veru i praksu, ali ako se ona ne nalazi u centru života vernika, takva izjava ima malo vrednosti. Ipak, izneću dva načina na koje propovednici i crkve mogu da učine Bibliju centralnom.
Najpre, propovednik mora Bibliju da učini temeljem propovedi. To možda deluje kao očigledna poenta, ali suviše često propovedi kao da su diskursi koji traže neki biblijski odlomak. Govornik mora da se odupre iskušenju ubacivanja poruke u biblijski odlomak. Poruka mora da dođe direktno iz Biblije.
Jednom sam predavao na času homiletike i studenti su ukazali jednom svom kolegi da se poruka koju je upravo izneo ne pojavljuje u odabranom biblijskom tekstu. Student je odgovorio, „Ali to je ono što želim da kažem crkvi.“ Student – budući propovednik – je nametnuo lični stav biblijskom odlomku. Neki iskusni propovednici su takođe krivi za takvo zlostavljanje Biblije.
Da bi se obezbedila vernost propovedi iz Pisma, propovednik mora da sledi disciplinovani pristup pripremi propovedi. Dobar metod je proučavanje odlomka, pravljenje nacrta njegove inherentne poruke, razvijanje nacrta ili rukopisa propovedi koji je veran tekstu i zatim iznošenje propovedi.
Drugi način da Bibliju učinimo standardom naših verovanja i prakse jeste da uvedemo čitanje Biblije na bogosluženju. Neke veroispovesti propisale su čitanje Biblije ili drugih udžbenika, ali ostali to prepuštaju svakoj crkvi. Čini se da mnoge crkve minimalno ili ni malo koriste Pismo kao deo svog bogosluženja. To nije dobro, naročito zato što čitanje Biblije opada.
Sprovođenje čitanja Biblije na bogosluženju uključuje više vernika a za neke to će možda biti jedini biblijski odlomak koji će čuti te sedmice. Budite kreativni kada birate one koji će čitati biblijske odlomke – koristite porodice, decu, starije i druge koji obično ne izlaze na propovedaonicu. Drugim rečima, koristite razne pojedince. Crkva neće biti samo blagoslovena, već će takoće slušati Božju Reč.
Jedini izvor
Pismo objavljuje dubinu i širinu svog autoriteta: „Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi“ (2.Timotiju 3,16). Pisac Elen Vajt je komentarisala: „Biblija i samo Biblija treba da bude naš kredo, jedina veza jedinstva“ (10). Zaista, Biblija mora da bude izvor našeg propovedanja i bogosluženja.
Nikolaus Satelmajer, doktor teologije, SAD
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
