„Sveto Pismo, Stari i Novi zavet, pisana je Božja Reč, data kroz božansko nadahnuće svetim ljudima Božjim koji su pisali i govorili onako kako ih je pokretao Sveti Duh. U ovoj Reči, Bog je predao čovečanstvu znanje neophodno za spasenje. Sveto Pismo je nepogrešivo otkrivenje Njegove volje. Ono je standard karaktera, ispit iskustva, autoritativno otkrivanje doktrina i verodostojni izveštaj o Božjim delima u istoriji.“
Zašto hrišćani insistiraju na „apsolutnoj“ prirodi Biblije?
Ovo pitanje obuhvata precizno uzdizanje fundamentalnih pretpostavki i parametara unutar kojih su pisali mnogi pisci Biblije. Oni su često eksplicitno navedeni. Na primer, nijedan od pisaca Biblije nikada nije pokušao da dokaže Božje postojanje. Bez izuzetka, oni svi pretpostavljaju da On postoji. Biblijsko proročanstvo otvoreno tvrdi da ima pravo znanje o bezgraničnom Bogu. Oni su bili apsolutno sigurni da je Bog govorio kroz njih dok su grmeli, „Tako govori Gospod!“
Fleming Rutlidž je u pravu: „Svedočanstvo Biblije jeste da je svaki drugi bog pod suncem proizvod ljudske svesti, osim jedinog Boga Starog i Novog zaveta. Bilo da verujemo u ovo ili ne, moramo da priznamo da je to veličanstvena tvrdnja. Ja sam ubeđen više nego ikada da Pismo stavlja pred nas nešto, ili bolje rečeno Nekoga, ko je daleko iznad svega što sama ljudska mašta može da smisli.“ (Fleming Rutledge, Help My Unbelief, 25.)
Božje otkrivanje sebe
Šta više, svi biblijski pisci veruju da je Bog stvarno Onaj koji tvrdi da jeste. Na primer, Bog insistira da može da predviđa budućnost, i to je odlika Njegovog božanstva:
„Iznesite parbu svoju, veli Gospod, pokažite razloge svoje, veli car Jakovljev. Neka dođu i neka nam objave šta će biti; objavite nam šta je prvo bilo, da promislimo i poznamo šta će biti iza toga; ili kažite nam šta će biti unapredak. Kažite šta će biti posle, i poznaćemo da ste bogovi… Ja sam Gospod, to je ime moje, i slavu svoju neću dati drugom ni hvalu svoju likovima rezanim. Evo, pređašnje dođe, i ja javljam novo, pre nego nastane kazujem vam… Ja sam od pre nego dan posta, i niko ne može izbaviti iz moje ruke; kad radim, ko će smesti?“ (Isaija 41,21-23; 42,8.9; 43,13).
Kroz proroke je Bog objavio velika proročanstva u vezi istorije nacija, kao i o dolasku Mesije. Postoje neki koji pretpostavljaju da Bog nije mogao da bude tako precizan i zato tvrde da su proročanstva napisana nakon što su se dogodila. Ovaj stav ili pogled na Boga, ovo sumnjanje u Njegovu sposobnost da predviđa i kontroliše budućnost, nikada se ne nalazi ni u jednom biblijskom spisu.
Šta više, biblijski pisci bili su apsolutno sigurni da beskrajni Bog može da razgovara, i da to čini, sa smrtnim ljudskim bićima. Oni nikada nisu tvrdili da je ljudski jezik predstavljao bilo kakvu prepreku za direktnu komunikaciju sa Bogom. Ustvari, uz veliku učestalost, Bog se spominje kao stvarna Osoba koja govori kroz proroka. Na primer, Ilijine reči u 1. O carevima 21,19, spominju se i u 2. O carevima 9,25.26, kao govor koji „Ovako veli Gospod“; „Kako Gospod izreče na nj ovo zlo.“ Ilija se čak ni ne spominje u odlomku iz 2. O carevima. Poruka proroka uvek se smatrala jednakom direktnom Božjem govoru.
Direktni govor
Pisci Biblije takođe beleže brojne događaje kada je Bog govorio direktno ljudskim bićima u Starom zavetu, uključujući i razgovore s Adamom i Evom nakon Pada (1. Mojsijeva 1,28-30; 3,9-19), i sa Jovom (O Jovu 38-41). Tu je i božansko pozivanje Avrama (1. Mojsijeva 12,1-3), prvi od nekoliko razgovora s njim; razgovor kod grma koji gori između Boga i Mojsija. Građanski zakon u Petoknjižju zabeležen je kao reči koje je Bog direktno izgovorio Mojsiju. Razgovor sa Ilijom na gori Horiv (1. O carevima 19,9-18) samo je još jedan od mnogih direktnih razgovora sa prorocima.
Starozavetni proroci stalno se prikazuju kao glasnici koje je Bog poslao kako bi govorili Njegove reči. Ponovljena upotreba uvodne formule, „Tako kaže Gospod“ – ili slično tome, upotrebljena na hiljade puta, prikazuje pun autoritet proročke poruke. Ustvari, karakteristika raspoznavanja pravog proroka je da oni ne govore sopstvene reči. Širom Starog zaveta, stalno se ponavlja i podvlači činjenica da proročki govor dolazi od Boga.
Pisana Reč
Blisko povezane sa Božjim direktnim govorom, pronalazimo brojne izveštaje o proroku koji zapisuje Božje reči, koje se zatim smatraju potpuno autoritativnima. Nekoliko primera mogu da nas učine svesnima ove ključne stvarnosti: „Potom reče Gospod Mojsiju: Zapiši to za spomen u knjigu.“ (2. Mojsijeva 17,14.) „I napisa Mojsije sve reči Gospodnje“ (24,4). „I kad napisa reči ovog zakona u knjigu, sve do kraja“ (5. Mojsijeva 31,24); „I zapisa Isus ove reči u knjigu zakona Božjeg“ (Isus Navin 24,26). „Tada Samuilo kaza narodu prava carska i napisa u knjigu, i metnu je pred Gospodom“ (1. Samuilova 10,25).
Čak je i proces pisanja bio božanski usmeren jer je pisac bio pokrenut ili nadahnut Svetim Duhom (2. Petrova 1,21). Ova pismena komunikacija, prema tome, ima božanski autoritet, kao što je Mojsije svedočio: „Ništa ne dodajte k reči koju vam ja zapovedam, niti oduzmite od nje, da biste sačuvali zapovesti Gospoda Boga svog koje vam ja zapovedam“ (5. Mojsijeva 4,2).
Božanska Aktivnost
Iako blisko uključuje izabrana ljudska bića, božansko otkrivenje nikada nije kontrolisano od strane ljudskih bića. Ono nije ljudsko dostignuće već u osnovi božanska aktivnost. Ono što pronalazimo u Pismu nije ni kolekcija probojne intuicije božanskog ni otkriće duboke ljudske promisli. Oba zaveta doslovno svedoče da istina o Bogu nije krajnji proizvod vredne ljudske potrage za božanskim, ili nečijih najboljih misli o uzvišenim stvarima. Ona nastaje isključivo kroz Božju inicijativu dok On sebe otkriva ljudskom rodu. Mi nismo učeni da prorok govori o Bogu. Umesto toga, Bog govori o sebi kroz proroke, a ljudski jezik smatra se sposobnim za prenošenje božanske komunikacije.
Svi biblijski pisci insistiraju da je Bog učinio da On i Njegova dela budu poznata. Novozavetni apostoli pišu s istim apsolutnim autoritetom kao starozavetni proroci, insistirajući da govore poučeni Svetim Duhom (1. Petrova 1,10-12), kojem pripisuju sadržaj njihovog učenja (1. Korinćanima 2,12.13). Isti Pavle koji podstiče vernike da teže da mirno rade zajedno, često koristi oštre reči da bi odbranio apsolutnu istinu jevanđelja koje je propovedao (Galatima 1,6-9).
Ustvari, apostolsko učenje je veoma slično „direktivi“, izdavanju zapovesti sa najsnažnijim autoritetom (1. Solunjanima 4,1-2; 2. Solunjanima 3,6-12 – „Zapovedamo vam“). Proroci i apostoli ne opisuju kako su prepoznali „Božju reč“ kada je došla, ali je jasno da su bili sigurni da je Bog govorio. Iako je Bog ponekada govorio na načine koje nisu u potpunosti razumevali, a povremeno su im se čak i protivili, nikada nisu dovodili u pitanje božansko poreklo poruke.
Biblija, ipak, nije verbalno diktirana od Boga.
Ljudski glasnici su bili božanski vođeni u biranju prikladnih reči kako bi izrazili božansko otkrivenje i tako se proročke reči nazivaju Božjom rečju. Očigledna je individualnost svakog pisca, ipak, ljudski i božanski elementi su bukvalno nerazdvojivi.
Elen Vajt daje intrigantno zapažanje: „Tako Biblija, sa svojim istinama, koje su izražene ljudskim jezikom, predstavlja zajedništvo božanskog i ljudskog. Takvo zajedništvo postojalo je u prirodi Isusa Hrista, koji je bio Božji Sin i Sin čovekov. Na Bibliju se odnosi ono što se odnosilo na Hrista, da „Reč postade telo i useli se u nas“ (Jovan 1,14).“ (Velika borba, str. 9).
Kontinuitet i Jedinstvo u Pismu
Pažljivo čitanje biblijskog teksta takođe otkriva osnovni kontinuitet i jedinstvo u oba zaveta. Obimno citiranje Starog zaveta u Novom ukazuje da su novozavetni pisci smatrali spise Starog zaveta božanskim otkrivenjem. Među nekoliko stotina primera spadaju: Isaijine reči u Isaija 7,14 što je citirano kao „da se izvrši šta je Gospod kazao preko proroka“ (Matej 1,22); Isus citira 1. Mojsijevu 2,24 kao reči koje je Bog rekao (Matej 19,5). On govori o „svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih“ (Matej 4,4). Kaže se da je Sveti Duh izgovorio reči Pisma. Citirajući „ono što kaza prorok Joilo“ u Joilu 2,28-32, Petar dodaje „govori Gospod“, pripisujući Bogu reči proroka Joila (Dela 2,16.17). Pavle i Varnava citiraju Isaiju 9,6 kao nešto što im je Gospod zapovedio, zaključujući da starozavetno proročanstvo znači moralnu obavezu i za njih. Pavle takođe piše da je Sveti Duh govorio kroz proroka Isaiju (Dela 28,25). On takođe citira Božji govor u 2. Mojsijevoj 9,16 kao šta „pismo govori Faraonu“ (Rimljanima 9,17), ukazujući na jednakost između onoga šta kaže Stari zavet i šta kaže Bog.
Baš kao što smo videli u Starom zavetu, novozavetni pisci su takođe znali da je moguće da Bog direktno govori ljudima, na ljudskom jeziku. Ovo je očigledno u izveštaju o Isusovom krštenju (Matej 3,17; Marko 1,11; Luka 3,22); prilikom Preobraženja (Matej 17,5; Marko 9,7; Luka 9,35; 2. Petrova 1,17.18); u Savlovom obraćenju (Dela 9,4); u uputstvima Ananiji (Dela 9,11-16); u Petrovoj viziji (Dela 10,13); Pavlu, prilikom njegovih putovanja (Dela 18,9.10; 23,11); i u otkrivenju Jovanovom (Otkrivenje 1,11-3,22).
Isusov pogled na Stari zavet
Sam Isus je u brojnim prilikama insistirao da govori Božju reč. Na primer, „Jer ja od sebe ne govorih, nego Otac koji me posla On mi dade zapovest šta ću kazati i šta ću govoriti“ (Jovan 12,49). Pavle tvrdi da je dobio otkrivenje od Boga: „Ako ko misli da je prorok ili duhovan, neka razume šta vam pišem, jer su Gospodnje zapovesti“ (1. Korinćanima 14,37).
Um novozavetnih pisaca bio je natopljen Starim zavetom. Oni su ga često spominjali, obimno ga citirajući kako bi podvukli svoje teološke argumente. U četiri Jevanđelja postaje upadljivo očigledno da se Isus Hristos bez rezerve pokoravao Starom zavetu i potvrđivao njegov apsolutni autoritet pred drugima. U Njegovom učenju i etici Stari zavet je bio osnovan. Starozavetna proročanstva bila su uzorak za Njegov život, kao što je često govorio, „da se ispuni“, kao što je napisano. On je grdio jevrejske teologe svog vremena što ne izučavaju Stari zavet već dozvoljavaju da ljudska tradicija zamrači, pa čak i falsifikuje Božju pisanu Reč (Marko 7,1-13). Dalje, Isus je očekivao od drugih da prihvate Stari zavet kao autoritet. Često bi On pitao, „Niste li čitali šta učini David… Ili niste čitali u zakonu…“ (Matej 12,3-5). Kada su Ga upitali o temi razvoda braka, On je odgovorio, „Niste li čitali“ (19,4). Njegov odgovor onima koji su bili uznemireni zato što su deca bučno proslavljala u hramu bio je, „Zar niste nikad čitali…“ (21,16). Jednom prilikom, kada je Njegov autoritet doveden u pitanje, Isus je ispričao parabolu, završavajući je sledećim rečima: „Zar niste čitali u Pismu ovo…“ (Marko 12,10).
Odgovarajući na pitanje zakonika o spasenju, Isus je upitao, „Šta je napisano u zakonu? Kako čitaš?“ (Luka 10,26). Zakonik je odgovorio direktnim citatom iz Deset zapovesti i Isus je rekao, „Pravo si odgovorio…“ Odgovarajući na pitanje Sadukeja o braku na nebu, On je rekao, „Varate se, ne znajući Pisma ni sile Božje… niste li čitali šta vam je rekao Bog govoreći…“ (Matej 22,29-31).
Istaknuti Farisej Nikodim potražio je Isusa jedne noći. Dok je razgovarao o Njegovoj misiji, Isus je upitao Nikodima, „Ti si učitelj Izrailjev, i to li ne znaš?“ (Jovan 3,10). Kada su Ga pitali o događajima poslednjih dana, na Maslinskoj gori, Isus je uputio svoje slušaoce da čitaju Knjigu proroka Danila kako bi razumeli (Matej 24,15).
Činjenička i istorijska stvarnost Biblije
Apostol Pavle pojačava ovaj uzorak citiranja Starog zaveta i insistiranja na njegovom autoritetu. Na primer, u svojoj Poslanici Rimljanima, on je izgradio snažni argument, pokazujući da se osnove jevanđelja nalaze u Starom zavetu, a u tom procesu Pavle pokazuje vrhovni princip slušanja onoga što Pismo govori o sebi.
Šta više, iako se danas nekada tvrdi da istinitost Biblije ne obuhvata neophodno i istorijske detalje, otkrivamo da su Isus i novozavetni pisci prihvatali istoricizam Starog zaveta. Ustvari, novozavetni pisci oslanjali su se na istorijsko pripovedanje Starog zaveta kako bi podvukli sigurnost budućih Božjih dela.
Grudem odlično razmišlja kada kaže, „Možda nije dovoljno nedvosmisleno naglašeno da nigde u Starom ili Novom zavetu ni jedan pisac ne daje nikakvog nagoveštaja o nepoverenju, niti i najmanjem nepouzdanju u bilo koji deo Pisma. Stotine tekstova ohrabruju ljude da u potpunosti veruju Pismu, ali ni jedan tekst ne ohrabruje nikakvu sumnju, čak ni najmanje nepoverenje u Pismo.“ (Wayne A. Grudem, „Scripture’s Self-Attestation and the Problem of Formulating a Doctrine of Scripture“ in Scripture and Truth, D.A. Carson and John D. Woodbridge, ed. 31.)
Estetski kvalitet Pisma je integralni deo njegove prirode i kvaliteta. Izvrsna priroda drevne jevrejske poezije odavno se uzdiže. U poslednjoj četvrtini proteklog veka konačno je priznat literarni kvalitet biblijskih pripovedanja. Sada se priznaje da ove povesti nisu napisane samo za decu, već da su vrhunske teološke izjave izrečene uz pomoć određenog literarnog izražavanja. Bog je primenio estetske vrednosti kako bi pojačao svoje otkrivenje, čak i njegove delove.
Tumačenje i razumevanje Pisma
Nekim čitaocima Biblija deluje kao enigmatska kolekcija naočigled nepovezanog materijala: pripovedanje, poezija, zakonski kodovi, propovedi, pisma, proročanstva, parabole, carski dnevnici, istorija i genealogija, sve to zajedno povezano pod istim koricama, i postavlja se pitanje kako neko može da dobije bilo kakav smisao iz svega toga? Tema tumačenja (hermenautike) je stalna tema u teološkim studijama. A Pismo jasno upućuje da je moguće pogrešno pročitati i pogrešno protumačiti Bibliju. Mnogi biblijski pisci, čak i sam Hristos, upozoravaju protiv lažnih učitelja i lažnog učenja.
Sam Isus je dao ključni sastojak za razumevanje i tumačenje Pisma. U razotkrivanju greške verskih vođa Njegovog vremena o prilaženju Pismu kao misli koja sama po sebi ima neku životodavnu silu, Isus je umesto toga otkrio revolucionarnu ideju o pristupanju svetim spisima sa shvatanjem da ona ustvari svedoče o Njemu, i o životu kroz Njega (Jovan 5,39.40).
Apostol Pavle svedoči da, kada gleda Isusa u Pismu, uklanja mu se veo s očiju (2. Korinćanima 3,14-16). Dva učenika koja su putovala za Emaus takođe su imala autentično iskustvo u ispravnom razumevanju Pisma. Vaskrsli Gospod protumačio je hristološki Stari zavet za njih, izazivajući da im srce „gori“ (Luka 24,32).
Savremeni hrišćani, slično dvojici učenika na putu za Emaus, čitali su Pismo. Oni takođe znaju o Isusovoj smrti i vaskrsenju. Ipak, neke tek treba ubediti da prihvate hristocentričnu prirodu Pisma koju je vaskrsli Gospod izneo na putu za Emaus. Videti Isusa Hrista u Bibliji očima srca, znači pristupiti njenom tumačenju i tako razumeti njenu pravu nameru.
Autoritet i vrednost cele Biblije
Neki zauzimaju stav da različiti delovi Pisma imaju sumnjivi autoritet ili vrednost. Ni jedan savremeni pisac ne govori direktnije o ovoj temi od Elen Vajt: „Koji je to čovek koji se usuđuje da uzme Bibliju i kaže da je ovaj deo nadahnut a ovaj deo nije nadahnut? Pre bih dozvolila da mi se obe ruke otrgnu s ramena nego što bih načinila takvu izjavu ili namentula svoj sud Božjoj Reči o tome šta je nadahnuto a šta nije… Nikada nemojte dozvoliti da smrtni čovek sudi Božjoj Reči i zli prosuđuje koliko je nadahnuto a koliko nije, i da je ovo nadahnutije u odnosu na druge delove. Bog ga upozorava da se kloni toga. Bog mu nije dao takav zadatak… Pozivamo vas da uzmete vašu Bibliju, ali nemojte da stavite svetogrdnu ruku na nju i kažete, ‘Ovo nije nadahnuto’ samo zato što je neko drugi to rekao. Ni jedno slovce ili titla nikada ne sme da se oduzme od Božje Reči“ (Ellen G. White in The Seventh-day Adventist Bible Commentary, 7:919, 920).
Sam Bog izražava istu rečenicu: „Ovako veli Gospod: Nebo je presto moj i zemlja podnožje nogama mojim: gde je dom koji biste mi sazidali, i gde je mesto za moje počivanje? Jer je sve to ruka moja stvorila, to je postalo sve, veli Gospod. Ali na koga ću pogledati? Na nevoljnog i na onog ko je skrušenog duha i ko drhće od moje reči“ (Isaija 66,1.2).
Hrišćanska doktrina o Pismu je o Knjizi. Ustvari, mnogo više od Knjige. Kroz njene mnoge pisce mi upoznajemo Boga koji čezne za svojom decom, koji želi da prenese svoju ljubav njima i koji ih voli više nego što je voleo sopstveni život.
Fleming Ratlidž tečno izražava moje misli: „Kada god pomislim da gubim veru, biblijski izveštaji me ponovo grabe sa životnim lekom u sebi. Ni jedan drugi verski dokument nema ovu silu. Ostajem ubeđen bez obzira na sve argumente da Bog zaista prebiva u ovom tekstu. Sa Jovom, ponovo kažem, ‘Ušima slušah o Tebi, a sada Te oko moje vidi. Zato poričem, i kajem se u prahu i pepelu’ (O Jovu 42,5.6).“ (Rutledge, 25.)
Džo En Dejvidson
(Profesor u odeljenju teologije i hrišćanske filozofije na Teološkom semiru Crkve adventista sedmog dana u Berijen Springsu, Mičigen, SAD)
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
