SADRŽAJ
Popularna kultura mnogo govori o poljupcima. Radio talasi puni su pesama o njima, a srca tinejdžera prepuna mislima o poljupcima. Ali poljubci ne pripadaju samo mladima i pesnicima. Poljubac je izraz privrženosti, dokaz ljubavi. Društvo je degradiralo poljubac naglašavajući njegov erotski vid i ohrabrujući javno izražavanje privrženosti. Ali tematsko proučavanje reči „poljubac“ u Pismu daje iznenađujuće rezultate. Šta možemo da naučimo iz proučavanja „biblijskih poljubaca“? Iako danas postoje mnoge vrste poljubaca koji imaju mnoga različita značenja, isto može da se kaže i za biblijske poljupce. Kada god se ova reč koristi, kontekst otkriva korisne istine i biblijske principe koji mogu da pomognu u našem hrišćanskom životu.
I. Figurativni poljubac Božjih atributa
(Psalam 85,10): „Milost i istina srešće se, pravda i mir poljubiće se.“ Skoro je nemoguće u ovom svetu kombinovati milost i istinu. Istina je apsolutna svetost bez greške ili licemerstva. Milost zanemaruje greške i licemerstvo. Isto može da se kaže i za pravdu i mir. Pravda znači očajanje za palog čoveka. On ne može da ima mir bez prave pravednosti. Čovek nije u stanju da razreši ova dva naizgled nepodudarna atributa. Ali naš stih kaže da su se dve suprotnosti „srele“; da su se „poljubile.“ Gde se dogodio takav sastanak? To može da se dogodi samo u Hristu. „Jer se zakon dade preko Mojsija, a blagodat i istina postade od Isusa Hrista“ (Jovan 1,17).
Hristos je bio provodnik koji je spojio Božju svetu pravdu i Njegovu veliku ljubav. Bog nikada nije imao problema, onako kako mi ljudi poznajemo probleme. Ali da je imao problem sa ljudske tačke gledišta, to bi bio ovaj. Kako Bog može da bude pravedan i milostiv istovremeno? „Opravdavši se, dakle, verom, imamo mir s Bogom kroz Gospoda svog Isusa Hrista“ (Rimljanima 5,1). On je pronašao način verom i kroz Hrista. Kada se Hristos žrtvovao na krstu na Golgodi, pravda i mir su se poljubili. Obe strane Božje suštine bile su zadovoljene i spasenje je osvojeno!
II. Verni poljubac spasenja
(Luka 7,37.38): „I gle, žena u gradu koja beše… donese sklenicu mira; I stavši sastrag kod nogu Njegovih plakaše, i stade prati noge Njegove suzama, i kosom od svoje glave otiraše, i celivaše noge Njegove, i mazaše mirom.“ Farisej Simon je imao problem sa ovom „grešnom“ ženom. U njegovom umu, mislio je da ovaj prizor ponižava Hristovu službu. Rekao je, „…Da je on prorok, znao bi ko i kakva ga se žena dotiče…“ Isus je Simonu odgovorio tako što je ispričao parabolu o oproštenju. On nije učinio čast Hristu kada je došao u njegov dom, već je jedna „grešnica“ preuzela na sebe da Mu oda čas. Kakva pouka za hrišćane! Pravo spasenje stvara razliku u nečijem životu. Vernik traži načine da Ga proslavi u svom životu. Svaki naš pokušaj da Ga proslavimo, Njemu je kao poljubac.
Za bilo kog drugog, ovo bi bilo sramotno iskustvo. Simon je očekivao da će se Hristos osećati jednako kao i on. Zašto bi neko dozvolio jednoj prostitutki da napravi takvu scenu? Ali Hristos kaže, „Opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta ima malu ljubav. A njoj reče: Opraštaju ti se gresi.“
Oproštenje nije došlo zbog onoga šta je ona uradila, već zbog ljubavi koju je imala u svom srcu. Mnogo puta, kada deca stignu u tinejdžerske godine, ne vole da pokazuju privrženost svojim roditeljima. To je normalan deo odrastanja. Ali, mi nikada ne odrastemo dovoljno da bismo prestali da pokazujemo privrženost našem Gospodu zato što nas je spasio! Da li ste u skorije vreme „poljubili“ svog Spasitelja?
III. Porodični poljubac braće
„Pozdravite jedan drugog celivom svetim“ (Rimljanima 16,16). (Pogledajte i 1. Korinćanima 16,20; 2. Korinćanima 13,12; 1. Solunjanima 5,26; 1. Petrova 5,14.) Stalno iz početka, apostol Pavle poziva braću da se pozdravljaju poljupcem. U današnjem svetu, to bi bio riskantan posao. Poljubac u savremenoj zapadnjačkoj kulturi mnogo je intimniji nego što je bio u Hristovo vreme. „Sveto celivanje“ bilo je kao srdačno rukovanje ili zagrljaj. Pozdrav uz poljubac bio je dodirivanje obraza usnama, čak i susret dva obraza u poluzagrljaju. On nije signalizirao neke negativne stvari kao takvo ponašanje danas.
Ali šta se nalazi iza ovog saveta apostola? Pozdravljanje svetim poljupcem trebalo je da ohrabri vernike. Bio je to znak prave privrženosti, znak želje da druga osoba bude materijalno i duhovno blagoslovena. Slično našem današnjem rukovanju, poljubac je ponekada mogao da postane tek običaj, bez ikakvog pravog značenja. Pavle je ohrabrivao hrišćane da istraju u stvarnoj ljubavi iz srca jedni prema drugima. Sveti poljubac nije bio nemoralan ni nečist, već rezultat prave, Bogom-nadahnute ljubavi. Kulture su se tokom godina promenile, ali zapovest Pisma nije. Iako naši običaji nalažu da intimnost poljupca nije u redu prilikom pozdravljanja, zahtev da hrišćani vole jedni druge nikada nije zastareo.
IV. Oproštajni poljubac razdvajanja
(Dela 20,36-38): „I ovo rekavši kleče na kolena svoja sa svima njima i pomoli se Bogu. A sviju stade veliki plač i zagrlivši Pavla celivahu ga, Žalosni najviše za reč koju reče da više neće videti lice njegovo; i otpratiše ga u lađu.“ Vernici u Efesu veoma su voleli Pavla. Znali su da njegovo putovanje u Rim znači da ih on više nikada neće posetiti. Zamislite emocije koje su se izlivale tokom ovog prizora. Tekst kaže, „A sviju stade veliki plač…“ To nam govori da je njihovo plakanje bilo toliko ekstremno, da su se iscrpili toliko da više nisu mogli da plaču. Reč koja se prevodi kao „celivanje“, znači „nežni poljubac, poljubiti više puta.“
U hrišćanskom životu mi smo ponekada pozvani da se zauvek oprostimo. Bilo da se to dogodi zbog smrti ili dužnosti, ponekada moramo da presečemo veze sa onima koje volimo. Misionarski par koji napušta svoju zemlju i odlazi da služi u stranoj zemlji mora da se oprosti i sa rodbinom i sa hrišćanskom braćom. Njihova je dužnost da slede Boga gde god ih On vodi. Pastor koji je pozvan da napusti crkvu u kojoj je dugo služio i da povede drugo stado takođe poznaje poljubac razdvajanja. Kada smrt pozove nekog bračnog druga i ostavi za sobom uplakanog muža ili ženu, vidimo poljubac razdvajanja dok se oni opraštaju sa svojim partnerom.
V. Nerazumni poljubac idolopoklonstva
(Osija 13,2): „I sada jednako greše i grade sebi lijući od srebra svog po razumu svom likove, koji su svi delo umetničko, a oni govore za njih: Ljudi koji prinose žrtve neka celuju teoce.“ Obožavanje Vala bilo je na svom vrhuncu u Izrailju. Val je bio mnogobožački bog, direktno suprotan Izrailjskom Bogu. U vreme Osije, Izrailj je usavršio svoje idolopoklonstvo. Postojali su kipovi Vala u društvima kao i manji lični idoli koji su mogli da se nose. Običaj je bio da se kipovi ljube kako bi se pokazalo poštovanje i čast.
Osija pokazuje kako je nerazumno takvo idolopoklonsto. On kaže da su idoli delo čovečjih ruku. Oni mogu da se objasne ljudskim rezonovanjem. Hrišćani se danas ne usuđuju da saviju kolena pred Valom ili da se sagnu da poljube drevnog idola. Ili bismo to učinili? Idolopoklonostvo danas živi u srcima ljudi kao i pre mnogo godina. Naši idoli danas su bogovi sporta, bogovi novca, bogovi zabave ili politički bogovi. U direktnoj neposlušnosti Bogu, mi se saginjemo i savijamo kolena da „celivamo teoce“ savremenog idolopoklonstva. Ne dozvolimo da tako bude u našem životu.
VI. Prijateljski poljubac licemerja
(Luka 22,47.48): „Dok On još pak govoraše, gle, narod i jedan od dvanaestorice, koji se zvaše Juda, iđaše pred njima, i pristupi k Isusu da Ga celiva… A Isus mu reče: Juda! Zar celivom izdaješ Sina čovečijeg?“ Ovo je bez sumnje prizor koji je vredan prezira u Pismu. Još i gore, reč koja se ovde prevodi kao „poljubac“ je, kao u poslednjem primeru, reč koja se koristi za nežni poljubac. Judin poljubac nije samo identifikovao Isusa, već je bio i drzak pokušaj da prevari Hrista, da On pomisli kako je Juda nevin.
Isus mu je stavio do znanja ironiju situacije, da je izdat poljupcem, znakom odanosti, ljubavi i privrženosti. Biblija kaže u Pričama 27,6: „Udarci od prijatelja istiniti su, a celivi nenavidnikovi lažni.“ Postoji opasnost da naša privrženost jednih prema drugima može da olakša neprijatelju da nas prevari. Sotona ima mnogo trikova i iskušenja koja baca na Božji narod. Juda je odigrao ulogu učenika i bio je veoma poštovan u grupi. Ali on je od samog početka bio sotonin sluga. Izdajnički poljubac samo je otkrio ono što se sve vreme nalazilo u njegovom srcu.
VII. Poljubac saosećanja koji oprašta
(Luka 15,20): „I ustavši otide ocu svom. A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov, i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i celiva ga.“ Ovo je jedan od najblagoslovenijih odlomaka u Svetom Pismu. Čak i svet visoko uzdiže priču o izgubljenom sinu. Ljubav oca izgubljenog sina slika je ljubavi našeg nebeskog Oca. Mnogo puta ljudi opisuju Boga kao strogog i veoma zahtevnog. Oni Mu daju kvalitete diktatora ili čuvara zatvora.
Ovaj odlomak otkriva Boga kao Oca punog ljubavi. Izgubljeni sin je očekivao grdnju i kaznu od svog oca. Očekivao je da će čuti barem, „Rekao sam ti.“ Ali od svog oca dobio je poljubac, saosećanje i radost što se vratio. Ako se još niste obratili, nemojte da mislite da vas Bog neće primiti ako Ga pozovete. On stoji spreman da prihvati vaše pokajanje i primi vašu veru. Možda ste otišli daleko, ali On je spreman da potrči k vama ako učinite taj prvi korak. Ako ste hrišćanin koji je odlutao od Božje volje, ustanite, vratite se svom Ocu. Blagoslovi će biti nemerljivi.
IZDVAJAMO:
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
