Bog čini da sve ide na dobro

Postoji toliko mnogo odličnih odlomaka iz Svetog Pisma da je ponekada teško odabrati onaj o kojem bih želeo da vam propovedam.

Ali u sred svega toga, stalno mi na pamet dolazi jedan stih. Razmišljao sam o njemu, istraživao ga neko vreme i stekao sam utisak da je Bog njime nadahnuo moj um, želeći da ga danas iznesem vama.

Koji je to stih? To je Rimljanima 8,28, gde apostol Pavle piše: „A znamo da onima koji ljube Boga sve ide na dobro, koji su pozvani po namerenju.“

To je divan biblijski stih, ali mislim da ponekada ne razumemo stvarno šta on govori. Neki ljudi kao da misle da ovaj stih govori da je Bog obećao onima koji ga vole da će im se događati samo dobro. Ali to nije istina. To nije ono što je Bog obećao.

Daleke 1921. godine, par misionara po imenu Dejvid i Svea Flad, otišli su sa svojim dvogodišnjim sinom iz Švedske u srce Afrike – u zemlju koja se tada zvala Belgijski Kongo. Sreli su se sa još jednim skandinavskim parom, Eriksonovima, i uskoro su njih četvoro osetili da ih Gospod poziva da napuste centralnu misionarsku stanicu i odnesu jevanđelje u jedan udaljeni kraj Konga.

U selu N’dolera poglavica ih je neprijateljski dočekao i nije im dozvolio da uđu u njegovo selo, strahujući zbog otuđivanja od lokalnih bogova. Tako su dva bračna para odlučila da sagrade svoje sopstvene kolibe na oko kilometar od sela.

Molili su se za neki duhovni proboj, ali ništa se nije događalo. Njihov jedini kontakt sa selom bio je jedan dečak, kome je bilo dozvoljeno da im dva puta sedmično prodaje piliće i jaja.

Svea Flad – sitna žena, visoka jedva nešto preko metar i pedeset – odlučila je da ako je ovaj dečak jedini afrikanac s kojim može da razgovara, ona će pokušati da ga osvoji za Hrista. I stvarno, tokom određenog vremenskog perioda ona je uspela u tome.

Misionari Dejvid i Svea Flad

Ali nije bilo nikakvih drugih ohrabrenja. U među vremenu, malarija je napadala njihovu malu grupu, jedno po jedno. Posle izvesnog vremena Eriksonovi su odlučili da su dovoljno patili i vratili su se u relativnu sigurnost centralne misionarske stanice.

Zatim, u sredini te primitivne divljine, Svea je ostala u drugom stanju. Kada je došlo vreme za porođaj, seoski poglavica je dovoljno omekšao da bi dozvolio babici da joj pomogne. Rodila se mala devojčica kojoj su dali ime Aina.

Ipak, porođaj je bio težak a Svea je već bila veoma slaba zbog malarije. Živela je još samo 17 dana. Nešto unutar Dejvida Flada je puklo. Iskopao je grubi grob, sahranio svoju dvadeset sedmogodišnju suprugu i zatim odveo svoju decu nazad u centralnu misionarsku stanicu.

Pružajući svoju novorođenu kćerku Eriksonovima, grubo je rekao, „Vraćam se u Švedsku. Izgubio sam ženu i očigledno ne mogu da se brinem za ovu bebu. Bog mi je uništio život.“ Otišao je, odbacujući ne samo svoj poziv već i samog Boga.

Istina je. Ponekada se događaju tragedije čak i u životu onih koji teže da Mu hodaju najbliže. Ružne stvari događaju se dobrim ljudima.

Upravo tu se uklapa ovaj stih – da pruži poruku ohrabrenja i nade – da nas uveri da „znamo da onima koji ljube Boga sve ide na dobro, koji su pozvani po namerenju.“

A zatim u sledećem stihu kaže nam šta je Božja namera: „Jer koje napred pozna one i odredi da budu jednaki obličju Sina njegovog, da bi On bio prvorođeni među mnogom braćom.“

Da li razumete šta to znači? To znači da Bog radi kroz sve što se događa u životu onih koji Ga vole, da bi nam pomogao da postanemo sličniji Isusu.

Bez obzira kakav je naš problem ili bol, ako Ga volimo i ako Mu to dozvolimo, čak i problemi sa kojima se suočavamo mogu da budu slavni deo ovog procesa.

Na primer, hajde da pogledamo tri naročita blagoslova koja stižu u naš život kroz naše probleme. I dok posmatramo kako je Bog upotrebio probleme u prošlosti da izazove velike blagoslove, to će nam pomoći u problemima sa kojima se danas suočavamo.

 

BOG KORISTI PROBLEME DA NAS USMERI I OBLIKUJE

Teškoće koje doživljavamo u životu – velike i male – nisu nasumične čudne nezgode ili udarci loše sreće. Njih je dozvolio Bog da bi nas usmerio – da bi nas oblikovao u Isusov lik.

Zamislite veliku stenu u sred pustog polja. Stojeći tako sama, ona je obična, zanemarena i bez mnogo koristi. Ali u rukama majstora skulptora, ona može da postane remek delo. Vaš život sličan je toj steni.

Iako to ne možete odmah da vidite, Bog zaposleno stvara od vas nešto što oduzima dah. Bez obzira na sve što ste podneli. Baš u toj zbunjujućoj situaciji s kojom se upravo suočavate.

Problem je što ne možemo da vidimo šta On radi. Sve što vidimo je kako lete komadići kamena. Udarac dleta nije dokaz da nas je Bog napustio ili da je ljut na nas, već da je Bog odmah ispred nas: posmatra naš napredak, glača grube ivice, strpljivo kleše Isusov lik u nama.

Biblija kaže, „Svaku radost imajte, braćo moja, kad padate u različne napasti, Znajući da kušanje vaše vere gradi trpljenje; A trpljenje neka delo dovršuje, da budete savršeni i celi bez ikakve mane“ (Jakov 1,2-4).

„Različne napasti.“ Baš o tome i govorimo – to su događaji koje je Bog dozvolio. To je ono što Bog koristi da bi nas oblikovao u Isusov lik. U stvari, Jakov kaže da nas to delo dovršuje i usavršuje.

BOG KORISTI PROBLEME DA NAS ISPRAVI

Drugo, Bog može da koristi probleme kako bi nas ispravio. Ponekada možda zapadnemo u rutinu i Bog koristi probleme da bi promenio naš pravac u životu. Ne radi se o tome da radimo nešto što je pogrešno – jednostavno nam je potreban novi pravac.

Ali postoje i trenuci kada potpuno nismo u pravu. Zalutali smo u greh i potrebno nam je Božje ispravljanje, Njegova disciplina, kako bismo obnovili zajednicu s Njim. Tako će Bog upotrebiti neki problem u našem životu da nas pokrene na razmišljanje o grehu u koji smo upali i da ispravi naše ponašanje.

Jedna od najpoznatijih biblijskih parabola je parabola o izgubljenom sinu. „I potom do nekoliko dana pokupi mlađi sin sve svoje, i otide u daleku zemlju; i onamo prosu imanje svoje živeći besputno. A kad potroši sve, postade velika glad u onoj zemlji, i on se nađe u nevolji. I otišavši pribi se kod jednog čoveka u onoj zemlji; i on ga posla u polje svoje da čuva svinje. I željaše napuniti trbuh svoj roščićima koje svinje jeđahu, i niko mu ih ne davaše. A kad dođe k sebi, reče: Koliko najamnika u oca mog imaju hleba i suviše, a ja umirem od gladi! Ustaću i idem ocu svom, pa ću mu reći: Oče! Sagreših Nebu i tebi, I već nisam dostojan nazvati se sin tvoj: primi me kao jednog od svojih najamnika. I ustavši otide ocu svom“ (Luka 15,11-20).

Za Jevreje ne postoji ništa gore od hranjenja svinja. A svinje su živele bolje od izgubljenog sina, jer piše da je težio da jede hranu koja je davana svinjama. Konačno, problemi su postali preveliki i više nije mogao da ih podnosi, pa je počeo da ispravlja svoje stavove i ponašanje. Priznao je svoje grehe, pokajao se i ponovo vratio kući.

Da li shvatate da je Bog obećao da će nas ispraviti kada namerno odlutamo od onoga što je dobro? Jevrejima 12,5.6 kaže: „Sine moj! Ne puštaj u nemar karanja Gospodnja, niti gubi volje kad te On pokara; Jer koga ljubi Gospod onog i kara“ (Jevrejima 12,5.6).

Bog zna koliko strašan može da bude greh. A kada popustimo, On je obećao da će nas ispraviti. Zato kada nam se događa problem za problemom, možda treba da upitamo sebe i Boga da li postoji neko područje u našem životu koje On pokušava da ispravi. Nemaju svi problemi svrhu da nas isprave – ali neki imaju.

BOG KORISTI PROBLEME DA BI NAS ZAŠTITIO

Konačno, ponekada Bog koristi probleme da bi nas zaštitio. To vidimo u životu Josifa iz Starog zaveta. Dobro znate priču o njemu, zar ne?

Josif je očigledno bio očev omiljeni sin. A zbog ove naklonosti, njegova braća bila su ispunjena mržnjom i gorčinom prema njemu. Jednog dana je njihova mržnja proključala i prodali su ga kao roba karavanu koji je putovao u Egipat.

Sve se odigralo tako brzo. Jednog trenutka bio je omiljeni sin, dobijao je sve što je poželeo. A sledećeg trenutka našao se u lancima i bio prodat u ropstvo.

 

Život nije mogao da izgleda gore za Josifa, ali Bog je imao svrhu i plan, i čuvao ga je i štitio, iako to Josif tada nije shvatao.

Priča o Josifovom životu je zadivljujuća i samo je čudesna Božja ruka mogla to da ostvari, da ga izvede iz ropstva i učini ga vladarem u Egiptu, po vlasti odmah do samog Faraona.

Mnogo godina kasnije, za vreme strašne gladi, Josif je ponovo video svoju braću kada su došla u Egipat da mole dozvolu da kupe hranu. Naravno, oni nisu imali pojma da je taj egipatski vladar koji stoji pred njima ustvari Josif.

Ali konačno im se Josif otkrio. Kada se to dogodilo, braća su bila užasnuta od straha i molili su Josifa da ih ne ubije. On je znao koliko su ga braća mrzela, ali je takođe i video Božju ruku koja je delovala u njegovom životu i znao je kako ga je Bog zaštitio u svemu. Zato slušajte šta je Josif rekao svojoj braći (1.Mojsijeva 45,4-8): „A sada nemojte žaliti niti se kajati što me prodadoste ovamo, jer Bog mene posla pred vama radi života vašeg… A Bog me posla pred vama, da vas sačuva na zemlji i da vam izbavi život izbavljenjem prevelikim. I tako niste me vi opravili ovamo nego sam Bog, koji me postavi ocem Faraonu i gospodarem od svega doma njegovog i starešinom nad svom zemljom misirskom.“

Zato moramo da naučimo da verujemo Bogu – čak i kada dođu problemi. On će nas usmeravati i oblikovati, ispravljati i zaštititi, jer je obećao da će izvesti sve na dobro onima koji Ga vole.

(Nastavak priče). Osam meseci kasnije bračni par Erikson bio je napadnut bolešću i oboje su umrli u roku od nekoliko dana. Beba je došla u ruke nekih američkih misionara koji su njeno švedsko ime prilagodili u „Agi“ i konačno je poveli sa sobom kada su se vraćali u Ameriku.

Kada je odrasla, za vreme školovanja na teološkom fakultetu Agi je upoznala mladića po imenu Djui Herst i udala se za njega. Prolazile su godine. Herstovi su uživali u plodnoj službi. Vremenom je njen suprug postao predsednik jednog hrišćanskog koledža u području Sijetla.

Jednog dana u njenom poštanskom sandučetu pojavio se jedan švedski verski časopis. Ona nije znala ko ga je poslao i nije umela da čita reči. Ali dok je listala strane, iznenada ju je paralisala jedna fotografija. Tamo, u primitivnom okruženju, nalazio se jedan grob sa belim krstom, a na njemu su stajale reči „Svea Flad.“

Agi je uskočila u automobil i otišla pravo do jednog službenika koledža koji je znao švedskiu. „Šta ovde piše?“ pitala je.

Nastavnik je sažeo priču: Govorila je o misionarima koji su pre mnogo godina došli u N’doleru… o rođenju bele devojčice… smrti mlade majke… jednom afričkom dečaku koji se obratio Hristu… i sada, kada su belci svi otišli, dečak je odrastao i konačno ubedio poglavicu da mu dozvoli da u selu sagradi crkvu.

Kameni spomenik na grobu Svee Flad.

U članku je pisalo da je postepeno osvojio sve svoje učenike za Hrista… a deca su svoje roditelje dovela Spasitelju… čak je i poglavica postao hrišćanin. Danas u tom selu ima 600 hrišćanskih vernika.

Sve to zbog žrtve Dejvida i Svee Flad.

Ali to nije kraj priče. Dozvolite da nastavim.

Na dvadesetpetogodišnjicu braka Herstovih, koledž im je poklonio putovanje u Švedsku. Tu se Agi potrudila da pronađe svog pravog oca. Sada starac, Dejvid Flad se ponovo oženio, imao još četvoro dece i obilno je zalivao svoj život alkoholom. Nedavno je doživeo moždani udar. I dalje ogorčen, imao je jedno pravilo u svojoj porodici: „Nikada mi ne spominjite Božje ime, jer mi je Bog sve uzeo.“

Posle emotivnog susreta sa svojom polubraćom i polusestrom, Agi je rekla da bi želela da vidi oca. Ostali su oklevali. „Možeš da razgovaraš sa njim,“ odgovorili su. „Iako je sada veoma bolestan. Ali treba da znaš da dobija nastupe besa kada god čuje Božje ime.“

Ali Agi nije dozvolila da je to omete. Ušla je u prljavi stan, na sve strane su ležale prazne flaše raznih pića, i prišla je sedamdeset trogodišnjem starcu koji je ležao u izgužvanom krevetu. „Tata?“ rekla je napeto. Okrenuo se prema njoj i počeo da plače. „Aina,“ rekao je. „Nikada nisam nameravao da te dam.“ „U redu je, tata,“ odgovorila mu je, uzimajući ga u naručje. „Bog se brinuo za mene.“

Čovek se odmah ukočio. Suze su prestale. „Bog nas je sve zaboravio. Naši životi su ovakvi zbog njega.“ Okrenuo je lice zidu.

Agi je pomilovala njegovo lice i nastavila, nezastrašena. „Tata, moram nešto da ti ispričam, a to je istina. Nisi uzalud otišao u Afriku. Mama nije uzalud umrla. Mali dečak kojeg ste obratili Gospodu odrastao je i osvojio celo selo za Isusa. Jedno seme koje ste posejali jednostavno je nastavilo da raste i raste. Danas u tom selu 600 afrikanaca služi Gospodu jer ste bili verni Božjem pozivu u vašem životu…“

„Tata, Isus te voli. Nikada te nije mrzeo.“ Starac se okrenuo i pogledao kćerku u oči. Telo mu se opustilo. Počeo je da govori. Do kraja popodneva vratio se Bogu kojeg je odbacivao toliko decenija.

Nekoliko godina kasnije Herstovi su prisustvovali jednoj evanđeoskoj konferenciji u Londonu kada je iznet izveštaj iz Zaira, bivšeg Belgijskog Konga.

Vođa nacionalne crkve, prestavljajući oko 110,000 krštenih vernika, tečno je govorio o širenju jevanđelja među njegovim narodom. Agi je posle otišla da ga pita da li je ikada čuo za Dejvida i Sveu Flad.

„Da, gospođo,“ odgovorio je čovek na francuskom, a njegove reči prevođene su na engleski. „Svea Flad me je dovela Isusu. Ja sam dečak koji je donosio hranu vašim roditeljima pre nego što ste se vi rodili. Ustvari, do današnjeg dana svi mi poštujemo grob vaše majke i uspomenu na nju.“

Zagrlilo ju je i oboje su dugo plakali. Zatim je nastavio, „Morate da dođete u Afriku i vidite, jer je vaša majka najpoznatija osoba u našoj istoriji.“

Agi Herst i njen suprug su to i uradili. Dočekalo ih je mnoštvo seljana koji su klicali. Najdramatičniji trenutak bio je kada je pastor otpratio Agi da i sama vidi majčin beli krst. Klekla je na zemlju da se moli i zahvali.

Kasnije tog dana, u crkvi, pastor je čitao iz Jovana 12,24: „Zaista, zaista vam kažem: Ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, ono jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi.“ Zatim je pročitao Psalam 126,5: „Koji su sa suzama sejali, neka žanju s pevanjem.“

Zaključak

Bog je tako želeo. U blizini Londonskog tauera stoji drevna crkva nazvana „Svi sveti.“ Odmah pored zida koji okružuje groblje pored crkve, nalazi se veliki znak, tako da turisti koji odlaze iz Tauera mogu da ga vide. Znak navodi malo istorije i zatim postavlja ciljano pitanje: „U ovoj zgradi Isus Hristos se obožava 600 godina, na ovom mestu 1100 godina a u Britaniji 1300 godina. Zar ne mislite da je vreme da i vi počnete?“ Taj znak ukazuje na izvanrednu istrajnost crkve Isusa Hrista; takođe otkriva i razlog zašto, nakon oluja i podela, ratova i gladi, grešaka i nevolja, pogrešnog i zlog rasuđivanja, i dalje postoji tako nešto kao što je crkva. Deo tajne ima veze sa posvećenošću bezbrojnih vernika, naravno; ali većina tajne leži u Božjoj nameri za crkvu. Crkva je trajala zato što je Bog želeo da traje. To je sve. Crkva je trajala i trajaće jer je Bog tako odlučio.