Vaskrsenje govori o Bogu koji je nepredvidiv.
Prazan grob govori o Bogu nepredvidivih blagoslova.
Prazan grob govori o Bogu nemogućih mogućnosti. Njegova sila može da dodirne naš život i pomeri stene.
Prazan grob govori o Bogu novog početka.
Bio je to samo jedan običan dan, kao i svaki drugi. Svanulo je, ptice su pevale. Cveće je cvetalo. Petlovi su kukurikali. Ljudi su se budili. Pili su svoju jutarnju kafu, jeli kolačiće i pržili ribu.
Tog dana, kada je sunce izašlo, dve Marije brzo su pohitale do mesta gde je Isus bio sahranjen da bi obavile jedan uobičajeni posao. Nije nada pokrenula žene, tog nedeljnog jutra, da posete grob. Reč je o dužnosti. Bolje rečeno, o privrženosti. Ništa nisu očekivale za uzvrat. Šta je Isus mogao da im da? Šta je mrtav čovek mogao da ponudi?
Poslednji put kada su ugledale Isusovo telo, ono je bilo slomljeno, ranjeno, povređeno i krvavo. Nije Mu kucalo srce, nije bilo pulsa. Njegovo beživotno telo bilo je hladno i mirno.
Dve žene nisu došle do groba da bi nešto dobile. Došle su da bi dale.
Jovan 20:1 nam kaže: „Rano ujutro prvog dana sedmice, dok je još bio mrak, Marija Magdalena dođe na grob i vide da je kamen podignut sa groba.“
Bilo je to mračno nedeljno jutro.
Mračno zbog Petrovog odricanja.
Mračno zbog straha učenika.
Mračno zbog Pilatovog kukavičluka.
Mračno zbog Hristove agonije.
Mračno zbog Sotoninog veselja.
Mračno zbog Judine izdaje.
Mračno zbog odbacivanja od strane Jevreja.
Iako je bilo mračno tog nedeljnog jutra, žene su obavljale svoj posao. Dve Marije znale su da posao treba da se uradi. Bilo je potrebno da se pripremi Hristovo telo za sahranu.
Petar se nije ponudio da uradi taj posao.
Andrija se nije dobrovoljno javio.
Jovan nije preuzeo inicijativu da pomogne.
Očišćeni gubavci, isceljeni bolesnici, grešnici kojima je oprošteno nisu ponudili svoju pomoć.
Dve Marije odlučile su da će one uraditi taj posao. One obavljaju svoju dužnost. Ovde je u pitanju nešto više od dužnosti, jer reč je o službi na koju su pokrenute ljubavlju, ne očekujući ništa za uzvrat. Nisu na to bile pokrenute sebičnim interesima… One ne daju da bi dobile. One daju da bi dale.
Postoje trenuci kada se i od nas očekuje da volimo, ne očekujući ništa za uzvrat.
Postoje trenuci kada smo i mi pozvani da dajemo ljudima, koji nam nikada neće kazati hvala.
Postoje trenuci kada smo pozvani da oprostimo, iako nam ti isti ljudi neće oprostiti.
Ljubaznost zbog same ljubaznosti — služba zbog same službe.
Postoje trenuci kada smo pozvani da dođemo rano i da ostanemo do kasno, iako to niko neće zapaziti. Ako je tvoj podsticaj da dobiješ pohvalu, šta će se dogoditi kada ti niko ne kaže hvala? Da li ćeš prestati da činiš ono što treba?
Postoje trenuci kada radimo stvari jednostavno zato što one treba da budu urađene.
Bog ih gleda. Bog ih je zapazio! Video je njihove suze. Znao je za njihovu privrženost. Cenio je njihovu vernu službu. I Bog iznenađenja bio je spreman da učini nešto zadivljujuće. Kada su dve Marije prišle grobu, iznenadile su se.
„Posle subote, u zoru prvog dana sedmice, dođoše Marija Magdalena i druga Marija da pogledaju grob.“
Matej 28:1
„Uto nastade velik zemljotres, jer se Gospodnji anđeo spusti sa neba, priđe grobu, odvalja kamen i sede na njega.“
Matej 28:2
Zamislite kako je mogla da izgleda sednica crkvenog odbora prethodno veče, u subotu.
Marija kaže: „Pomazaćemo telo.“
Petar kaže: „Pomazati telo? To je opasno, Rimski vojnici mogu opaziti — napeta je situacija.“
Toma kaže: „Pomazati telo? To nije moguće.“
Matej kaže: „Sto rimskih vojnika i kamen težak 400kg. Deset ljudi bi trebalo da ga pomere.“
Dve Marije nemaju sve odgovore, ali verom idu napred.
Da li mislite da je Marija očekivala zemljotres — ili da će stena biti pomerena? Bog je Bog neočekivanih blagoslova.
Bog je poslao gavrane da nahrane Iliju kada je umirao u pustinji.
On se postarao da voda poteče iz stene…
On se postarao da mana padne sa neba da bi nahranio Izrailj.
On je pretvorio vodu u čist, sočan, neprevreo sok od grožđa. On je Bog neočekivanih iznenađenja i neočekivanih blagoslova. On je Bog i u tvom životu.
Riba je u ustima imala novčić za isplatu poreza — neočekivano.
Bog može da učini neočekivana čuda za one koji imaju poverenje u Njega. On čini čuda za one koji, uprkos razočarenju, idu i rade svoj posao, čineći ono što je ispravno.
Bilo je to 1948. godine. Jedan čovek je svim srcem bio posvećen Bogu. U tim danima, u komunizmu nije bilo dozvoljeno da hrišćani štampaju knjige ili Biblije.
Ali taj čovek, nazvaćemo ga Pjetro, imao je pisaću mašinu. On bi na njoj kucao biblijske stihove, čitave biblijske knjige.
Jedne noći čovek iz državne bezbednosti koji je živeo u stanu iznad njega čuo je kucanje mašine. Pozvao je policiju. Policajci su uskoro stigli, provalili vrata i rekli: „Ovo je nezakonito, uhapšeni ste!“
Odveli su ga u zatvor i tamo ih je dočekao jedan krupam narednik visokog rasta, komunista. Pogledao je u Pjetra, koji je bio čovek niskog rasta i dosta mršav. Kazao mu je: „Imam jedno pitanje. Da li se ti moliš pre nego što jedeš?“
„O da, molim se pre nego što jedem. Zahvaljujem Bogu.“
„Pa, Bog ne postupa dobro sa tobom. I kazaću ti zašto, jer si jako, jako mršav. A kada bi Bog bio bolji prema tebi, on bi te bolje hranio.“
„Kazaću ti šta ćemo uraditi. Narednih pet dana staviću te u zatvor. I ništa ti neću dati da jedeš, a dobićeš samo čašu vode dnevno. I kad prodje pet dana, videćemo da li će mene bolje nahraniti komunistička šnicla ili tebe Bog.“
Pjetro je bio bačen u zatvor. I nije dobio hranu čitavog dana. Došlo je veče. Kleknuo je na kolena i kazao : „Dragi Bože, ti možeš da pomeraš stene. Dragi Bože, ti možeš da mi daš neočekivani blagoslov. Stoga, dragi Bože, nahrani me na neki, meni neshvatljiv, način.“
Odjednom je začuo: „Mjau, mjau, mjau“ i ugledao mačku. Mačka koja je bila van zatvorske ćelije, počela je da ga posmatra. Ušla je u ćeliju, ostavila je parče hleba i istrčala iz ćelije.
Pjetro je kazao: „Ovo je dovoljno da me nahrani.“ Pojeo je čitavu malu veknicu hleba. Bio je nahranjen, dobio je hranu kao Jevreji manu u pustinji.
Sledećeg dana, Pjetro ponovo nije čitavog dana dobio hranu. Molio se. I začuo: „Mjau, mjau.“ I šta mislite šta se dogodilo? Mačka ga je ponovo posetila. Provukla se između rešetaka i ponovo donela veliko parče hleba u svojim ustima. Ostavila je hleb pored Pjetrovih nogu i otrčala. .
Pietro je odlomio delić hleba koji je mačka imala u svojim ustima i zatim pojeo čitavu malu veknicu. Četiri dana zaredom Pjetro se ovako molio : ”Gospode, Ti si u stanju da pomeraš stene, Ti možeš da pomeraš stene. Gospode možeš da činiš čuda; ti si Bog neočekivanih blagoslova!“
Mačka je dolazila svakog dana, bacala jedno veliko parče hleba pred Pjetra, što je on pojeo i osećao da neko vodi brigu o njemu.
Petog dana, narednik, komunista vratio se pljeskajući se po stomaku, kazavši: „Ja sam dobro jeo poslednjih pet dana. Kako si se ti proveo? Još uvek izgledaš mršav.“
Pjetro ga je pogledao i kazao mu : „Da vam kažem istinu, divno se osećam. Fantastično. Svaki dan sam dobijao hranu.“
Narednik, komunista, stao je da viče: „Svakog dana bio si nahranjen! Strpaću u zatvor osobu koja ti je davala hranu! Prognaću je i mučiti!”
Pjetro se nasmešio i odgovorio: „Gospodine, nećete mi verovati, ali hranila me je jedna mačka. „
Narednik, komunista, pogledao ga je i uzviknuo: „Šta?“ I u tom momentu začuo je: „Mjau, mjau.“ Mačka je došla sa još jednom veknom hleba. Narednik je pogledao mačku i zaprepašćeno kazao: „Pa to je moja mačka i ovaj hleb je moj!“
Bog još uvek čini čuda! Ako Bog može da nahrani jednog hrišćanina u zatvoru hlebom sa narednikovog stola, to znači da je u stanju da nam podari neočekivane blagoslove. Šta mislite o tome?
Zašto su anđeli pomerili kamen? Ne da bi Isus mogao da izađe, već da bi Marija mogla da uđe.
Isus ne kaže nakon Svog vaskrsenja: „Molim lepo, evo me. Neka me neko pusti da izađem.“ Isus je mogao da izađe. Hristos čezne da pokaže svoja neočekivana čuda.
Izveštaj o vaskrsenju takodje nam otkriva Boga koji ne zna za nemoguće. Da li možete da zamislite nešto tako nemoguće kao vaskrsenja Isusa Hrista? Nije mu kucalo srce, nije imao puls, bio je slomljen, ranjen i krvario je.
Ali Matej 28:6 kaže nam: „On nije ovde – vaskrsao je, baš kao što je i rekao. Dođite i pogledajte mesto gde je ležao.“
Hristos je bio mrtav. Rimski vojnici su se postarali za to.
Grob je bio zapečaćen. Rimski vojnici su se postarali za to.
Učenici su toliko bili uplašeni da nisu smeli ni da se približe mestu.
Rimski vojnici su za svaki slučaj čuvali to mesto.
Matej 17:20: „‘Zato što ste maloverni’, odgovori im Isus. ‘Istinu vam kažem: kad biste imali veru kao zrno gorušice, rekli biste ovoj gori…
‘Premesti se odavde onamo’, i ona bi se premestila. I ništa vam ne bi bilo nemoguće.'“
Zašto danas više ne viđamo čuda? Zbog našeg neverstva.
Ali ON je Bog koji ne zna za nemoguće.
Matej 19:26: „A Isus ih pogleda pa reče: ‘Ljudima je to nemoguće, ali Bogu je sve moguće.'“
ON preokreće nemoguće u moguće.
Isus hoda po vodi.
On je smirio buru i u stanju je da smiri svaku buru u tvom životu.
Isus je uzeo pet vekni hleba i dve male ribe i umnožio ih da bude dovoljno da se nahrani pet hiljada ljudi.
Vaskrsnuo je Lazara iz mrtvih, i Lazar je izašao iz groba.
