SADRŽAJ
Božja prisutnost: Odgovor na usamljenost u službi
„Prošle jeseni došao sam do tačke zasićenja u usamljenosti u službi. Osećao sam se bolno sam. Telo mi je to stavljalo do znanja kada god sam bio u crkvi. Dva meseca nisam mogao da se usmerim na pripremanje propovedi, iako je propovedanje bilo moja strast u službi još od devedesetih godina. Nesposoban da funkcionišem u svojoj ulozi, uzeo sam hitan godišnji odmor i tiho planirao da napustim pastorat.“
To je bilo svedočanstvo Krisa Dejvisa (Chris Davis), starijeg pastora u jednoj baptističkoj crkvi u SAD. Međutim, osećanje usamljenosti je iskustvo hiljada pastora.
Nedostatak zaliha
Pismo kaže: „Nije dobro da je čovek sam“ (1. Mojsijeva 2,18). Mnogi veruju da se ovaj tekst odnosi na brak nasuprot samačkom životu, ali tekst zapravo govori o društvu nasuprot samoći, i zajedništvu nasuprot izolaciji. Pisac Elen Vajt tvrdi: „Čovek nije stvoren da prebiva u samoći; on treba da bude društveno biće.“
Od kritične je važnosti da negujemo međuljudske odnose. Zato smo stvoreni. Ali šta da radimo kada tih odnosa nema? Šta da radite kada više ne možete da se oslonite na one kojima ste najviše verovali? David daje ovo svedočanstvo: „Jer otac moj i mati moja ostaviše me; ali Gospod neka me prihvati“ (Psalam 27,10).
Bog obećava svoju prisutnost ženi koja je ostala sama jer su oni koje je volela umrli ili otišli:
„Ne boj se, jer se nećeš osramotiti, i nemoj se stideti, jer nećeš biti prekorna, nego ćeš zaboraviti sramotu mladosti svoje, i prekora udovištva svog nećeš se više sećati. Jer ti je muž Tvorac tvoj, ime Mu je Gospod nad vojskama, i Izbavitelj ti je Svetac Izrailjev, Bog svoj zemlji zvaće se. Jer kao ženu ostavljenu i u duhu ožalošćenu dozva te Gospod, i kao mladu ženu puštenu, govori Gospod.“ (Isaija 54,4.6)
Bog takođe obećava svoju prisutnost pastorima koji se osećaju usamljeno. Njegova vrhovna, večna i nepromenjiva težnja je da prebiva u nama. Neke od reči koje pružaju najviše nade i utehe u čitavom Pismu upućene su sedam crkava u Otkrivenju kako bi bile ohrabrene usred svojih nevolja:
„I čuh glas veliki s neba gde govori: Evo skinije Božije među ljudima, i živeće s njima, i oni će biti narod Njegov, i sam Bog biće s njima Bog njihov. I Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe.“ (Otkrivenje 21,3.4)
Iako su ova obećanja data u određenom eshatološkom kontekstu, ona su važna za Božje podpastire koji putuju kroz dolinu usamljenosti. Umesto da budu lažni lek za naše probleme, ovi stihovi su obećanje o Božjoj prisutnosti.
Lična prisutnost
Šator od sastanka (mškn) na zemlji nastao je kada je Mojsije primio božansku zapovest da ga sagradi (2. Mojsijeva 25,8; 36,1-5). Mojsije je zatim tražio od izraelskog naroda da donesu materijal za gradnju ovog svetog mesta (2. Mojsijeva 35,20-29) gde Bog može da prebiva među njima, da bude njihov Bog, a oni Njegov narod (3. Mojsijeva 26,10-12; Jezekilj 37,26.27; Zaharija 2,11).
Pored toga, Njegova prisutnost među njima biće štit protiv njihovih neprijatelja, ali samo dokle Mu ostanu verni. Šator od sastanka bio je svet jer se u njemu mogla videti Božja manifestacija i ukazivao je na Njegov zavet vernosti. Tu su Jevreji mogli da pronađu pomirenje za svoje grehe (3. Mojsijeva 4-6).
Koncept Boga koji prebiva među svojim narodom podvučen je u Otkrivenju 21,3. Ovaj tekst počinje glagolom ekousa („čujte“) (3). U Knjizi Otkrivenja, glagol ekousa često se koristi sa imenicom phones, koja znači „glas, zvuk ili govor“ (4). Jovan je čuo glas koji je dolazio od Božjeg prestola. Komentator Krejg Kester (Craig Koester) tvrdi da, s obzirom na to da glas dolazi „sa prestola, to znači da ovaj glas ima božanski autoritet“ (5). Bilo da dolazi direktno od Boga ili ne, profesor Luis Brajton (Louis Brighton) s pravom tvrdi da „kakav god izvor da se imenuje, glas izražava veličanstvo, svetost i slavu najvećeg izvora života – samog Boga“.
Onaj koji govori počinje glagolom idou (od glagola horao, „videti“). Ovaj glagol je „demonstrativna ili prezentativna čestica koja privlači pažnju na ono što sledi“ (7). On ukazuje na Božji šator od sastanka (imenica he skene, „šator, prebivalište“) sa Njegovim narodom (8). Teolog Robert Mons (Robert Mounce) tvrdi da je ova imenica povezana sa jevrejskom reči Šekina, što označava prisutnost i slavu Božju (9). Prema tome, ona pokazuje trajnost Božjeg boravka sa svojim narodom, kao što je to činila Šekina u Šatoru od sastanka u Starom zavetu (2. Mojsijeva 25,8).
U Otkrivenju 21,3, imenicu sken sledi predložna fraza meta ton anthropon („sa ljudima“). Teolog Danijel Valas (Daniel Wallace) tvrdi da je jedna od upotreba predloga meta plus genitiv – pobijanje prostorne ideje o pojedincu ili stvari (10). Prema tome, u ovom slučaju, ova predložna fraza ukazuje da je Bog fizički prisutan sa Njegovim narodom u Novom Jerusalimu, kao što je opisano u Otkrivenju 21,2.
Ipak, imenica ton anthropon dobila je mnogo pažnje i na njoj su izgrađene teologije kao što je univerzalno spasenje (11). Međutim, u Pismu ton anthropon nikada ne govori o univerzalnom spasenju. Kester ističe: „Ako je vizija uzeta kao predviđanje da će svako ljudsko biće biti spaseno na kraju, onda upozorenja o sudu imaju malo smisla“ (12). Mons naglašava da fraza ukazuje na „otkupljeni narod svih rasa i nacionalnosti koji će prebivati sa Bogom u slavi“ (13). Fraza ne govori o univerzalizmu, već ukazuje na one koji su završili svoju trku i sada uživaju u plodovima svoje vernosti (1. Timotiju 4,6-8).
Jovan podvlači ideju o Bogu koji lično živi sa iskupljenima kao znak intimne zajednice između Njega i njih. Teolog Žak Dukan (Jacques Doukhan) naglašava da će „Bog biti tamo – fizički prisutan“ (14). U Starom zavetu, Bog je prebivao sa svojim narodom dok je bio zaklonjen u stubu od oblaka, ali na obnovljenoj zemlji On će boraviti sa njima bez ikakve prepreke. Zaista, senka susreće svoju stvarnost. Kester tvrdi da „Božje prebivanje više nije na nebu, već se spušta sa neba, i više nije izvor suda, već manifestuje Božje prisustvo sa ljudskom rasom“.
Izbavljenje od uništenja
Uništenje smrti, žalosti, patnje i bola pojavljuje se u Otkrivenju 21,4 sa prilozima ouk… eti, oute („nema više“). Greh – taj prožimajući faktor smrti, žalosti, bola i drugih nevolja – uništen je. Đavo, koji je započeo greh (Jezekilj 28,15; 1. Jovanova 3,8) i izazvao pad čovečanstva (Rimljanima 6,23), već je uništen, zajedno sa svojim saveznicima (Otkrivenje 20,10; 21,8). Smrt je uništena (Isaija 25,8; 1. Korinćanima 15,26.54; Otkrivenje 20,14).
Ova nova era počinje brisanjem (exaleipsei, „učiniti da nestane brisanjem, ukloniti tako da ne ostane traga“) suza (pan dakryon) žalosti sa očiju svetih (Otkrivenje 21,4). Pridev pan ukazuje na „totalnost sa fokusom na njene individualne komponente“ (16) – to jest, iznosi ideju da će svaka suza biti obrisana sa njihovih očiju. Valas tvrdi da predlog ek plus genitiv može da prenese ideju o odvajanju (17). To je slučaj koji imamo ovde. Suze izazvane smrću, žalošću i bolom biće odvojene od Božjeg naroda i biće zamenjene večnom radošću i srećom.
Profesor Bjuist Faning (Buist Fanning) opisuje ovo brisanje kao „najintimnije i najnežnije“ Gospodnje delo. Ono podrazumeva da, nakon što je Bog utešio svoj narod, „nastaće večna radost i sreća“ (19). Duga, stresna istorija Božjeg naroda, od Stvaranja do kraja vremena, ima svoj zaključak u ovom obnovljenom stvaranju. Đavo je primenio svako sredstvo koje mu je bilo na raspolaganju da naškodi ovim vernim slugama i izloži ih velikim nevoljama (Otkrivenje 7,14). Sada, pošto su pobedili zajedno sa Jagnjetom, oni uživaju u rodovima svoje nepokolebljive odanosti Bogu. Kosmički sukob je završen i čovečanstvo čitavu večnost prebiva u bliskoj zajednici sa Bogom.
Eliminacija smrti u budućnosti pokazuje kraj velike borbe, ali ona nam daje sigurnost i nadu u sadašnjosti. Usamljenost nije sveprisutna stvarnost. Greh će biti uništen i Bog će večno vladati sa svojim narodom. Ova sigurnost bila je overena utelovljenjem Isusa Hrista.
S nama Bog
Ideja o Bogu koji prebiva sa svojim narodom postala je jasna u ličnosti Isusa Hrista. Njegovo ime to dobro objašnjava: Emanuilo se prevodi kao „S nama Bog“ (Matej 1,23). Kenet Bergland (Kenneth Bergland) spominje ideju da je „Bog sa“, izraženo u imenu Emanuilo, „centralno ime po kome je Bog poznat i u Starom i u Novom zavetu“.
Hristov život bio je okarakterisan življenjem sa narodom (Matej 8,14-17; Jovan 6), lečenjem njihovih bolesti (Marko 5,34; Luka 7,2-10; Jovan 5,8) i vaskrsavanjem mrtvih (Luka 7,13-15; Jovan 11,43.44). Njegov cilj bio je da ublaži ljudske nevolje i boli i da ih oslobodi od ropstva grehu.
Hristos je obećao da će biti sa svojim narodom sve do kraja (Matej 28,20) i to obećanje se ispunjava kroz Svetog Duha (Jovan 14,16-18) koji prebiva u nama (Rimljanima 8,9; 1. Korinćanima 6,19). Mi očekujemo večno prebivanje sa Bogom tako što dozvoljavamo da Hristos i Sveti Duh žive u nama sada. Kada Oni prebivaju u nama, mi razvijamo intimnu zajednicu koja nam omogućava da u potpunosti zavisimo od Boga i, prema tome, očekujemo da prebivamo sa Njim na novoj zemlji.
K. Skot Olifint (K. Scott Oliphint) zaključuje da se Bog otkrio u Hristu, koji može da ispuni ono što je bilo neophodno za nas i naše izbavljenje (21). Božje samootkrivenje je ono što nam daje dozvolu da se i mi sami otkrijemo. To postaje ključ za zamenu usamljenosti ispunjenošću. Kris Dejvis kaže: „Zajedničko istraživanje osećanja, želja i narativa postalo je sistem iznošenja jevanđelja, stvarajući put za raspetog i vaskrslog Hrista da donese dublje isceljenje na mesta koja su prethodno bila nedirnuta.“
Za pastore koji doživljavaju usamljenost, ovo je početak promene. „Iako ne možemo da promenimo njihove okolnosti, oni odlaze znajući da nisu sami.“
Primena
Dejvis na sledeći način zaključuje svoje svedočanstvo:
„U Božjem ljubaznom proviđenju, nisam napustio pastorat. Sada je moja prednost da hodam pored drugih dok težimo da rešimo usamljenost tako što činimo prioritet od poznavanja – u očekivanju dana kada će nesavršenost ustupiti mesto savršenosti i ’onda ću poznati kao što sam poznat’ (1. Korinćanima 13,12).“
Otkrivenje 22,14.15 poredi one koji prebivaju sa Bogom sa onima koji to ne čine. Potpuno pokoravanje Božjoj volji jedini je način da se održi skladna zajednica sa Njim. Bog je sa nama kroz Svetog Duha. On vredno radi u nama kako bi nas pripremio da fizički živimo sa Njim na novoj zemlji i u Novom Jerusalimu koji će doći.
Dok je poslušnost Božjim zapovestima odlučujući faktor, Studijska Biblija Endrus (Andrews Study Bible) komentariše: „Spasenje motiviše poslušnost, koja je nagrađena u večnosti“ (25). U krajnjoj analizi, spasenje od usamljenosti i spasenje od greha zavise od istog faktora: Božje blagodati. Dejvis kaže: „Doživeo sam veću puninu srca jer smo namerno stvorili okruženje u kojem ranjeni delovi mogu da se otkriju tako da krivica i sramota, koje se tu nalaze, mogu da se sretnu sa blagodaću Isusa Hrista.“
Naš proročki odlomak služi kao izvor optimizma i snage za one koji podnose usamljenost. On potvrđuje da će oni koji istraju i pobede prebivati sa Bogom za večnost. Iako praznina usamljenosti možda nikada neće moći da se u potpunosti ispuni u ovom životu, odlomak ih moli da ne odustanu, jer njihov trud nije uzaludan i biće bogato nagrađen.
IZDVAJAMO:
Kosmički susret: Hristov povratak
