Kada je Bog poslednji put prošetao kroz vaš život?
I da li je ta šetnja bila mirna i obećavajuća, ili olujna i apsurdna iz ljudske perspektive? Ili uopšte i ne smatrate da On šeta s vama?! To bi bilo potpuno pogrešno, ako ste Mu obećali svakodnevno druženje i vernost.
Ako se neko pita šta je to uopšte »Božja šetnja« i zašto je tako nazivam, najjednostavnije objašnjenje bilo bi da je to ono »Božje vođstvo« ili »hodanje sa Bogom« o čemu tako mnogo slušamo, što od crkvenih otaca, što od vernika, na najrazličitije načine. A zašto da ne ostane samo obično »hodanje i vođstvo«?
Pa, prvenstveno zato što je od početka Biblije, najpre i posebno kroz 1. Mojsijevu knjigu, Bog jednostavno prošetao kroz tako mnogo ljudskih života, i sa tako puno svojih prijatelja i dece na našoj planeti da je žalosno reći da je »hodao«.
To je, nekako, zamarajuće. »Šetnja« je opuštena i poželjna naspram »hodanja«, a u Božjem prisustvu, (što mi, naravno, ne očekujemo) može da bude i avanturistička, i olujna, i neshvatljiva, i bolna, i teška, i užasna, i prelepa, i gubitnička… I, da. Sve to spada u ono »opuštena i poželjna šetnja«, kako sam je maločas nazvala.
Drugo, šetnja predstavlja bliskost sa osobom s kojom šetamo. Hodamo kad idemo na posao, ili kada nešto treba da obavimo, ili brzo hodamo kada želimo da se rekreiramo. Iako i to možemo da radimo s prijateljima (mada danas retko), svakako nećemo uspeti da se otvorimo i stvorimo prisnost kao u šetnji.
Od hodanja se umorimo, a od šetnje se, i pored mogućeg umora, osećamo ispunjeno i zadovoljno. O čemu ja to pričam? O ispunjenosti i zadovoljstvu?! Neko će pomisliti da dobro maštam. Ali, naprotiv. Ja sam jedna od vas, i ako mi nešto ne polazi za rukom u jadu i bedi od života koji nam je ostao, onda je to da maštam.
A što se tiče iluzija, o njima nema govora, jer su realnost i istina jedini stubovi na kojima mogu ostvariti svoju sopstvenu šetnju sa Bogom. Dobro je da smo to raščistili, kao i činjenicu da će moje dalje izlaganje verovatno biti dosadno (ako već nije postalo) svima onima koji bi se ipak radije držali »hodanja« sa Bogom.
Šta god ja rekla ili ne, sve se uvek može proveriti u Bibliji, i uopšte ne verovati dok ne pročitate, ili ne doživite sami ono o čemu govorim. To je jedinstvena prednost koju mnogi ljudi, koji sebe nazivaju pobožnima, nažalost, tako retko ili nikako ne koriste. Ali, šta je tu je. Čak nas ni sam Bog ne može naterati da okrenemo koji list, ne bi li nam progovorio…
I kad sam kod »progovaranja Božjeg«, moram da kažem da On UVEK progovara kada čitamo Bibliju! Uvek! Ovo će, verovatno, biti vrlo teško prihvaćeno, jer tolike godine slušamo kako »Bog ne može uvek baš nama da progovori, ali mi ipak treba da čitamo, jer ne znamo kada će se taj fenomen desiti«.
Pogrešno. Ispada da mi moramo da jurimo Boga da nam progovori, a On nikako da dopre do nas, ili nam je već sve rekao… Dakle, okrenite list (u svakom smislu!). Biblija je Božja Reč, i kao takva nezamenjiva za naš duhovni rast, znanje, i uopšte, za obične i neobične šetnje sa Bogom.
Osim toga, kako ćete znati da li govorim istinu? Crkveni oci će vam slabo pomoći… Ako uzmemo da čitamo Stari zavet u kontinuitetu (sa što kraćim pauzama, mada bi najidealnije bilo bez pauze uopšte, čemu me naučio moj dragi prijatelj i mentor), steći ćemo kompletniju sliku o tematici na kojoj uporno insistiram.
Kad sam kod Starog zaveta, moram da kažem da je to više nego divan sklop knjiga, ma koliko narod bežao od njih, zato treba da ih »kušate« što više možete! Dakle, čitajući Stari zavet konti- nuirano, primetićete sve same Božje šetnje u našoj realnosti.
Na primer, najpre se Bog šetao Edemskim vrtom sa Evom i Adamom; šetao je i razgovarao još uvek sa Kainom, Nojem, Enohom i ostalima, koje ćete vi možda radije spomenuti. Zatim, preko rodoslova stignete do Avrama, a on je prvi u čijem je životu Božja šetnja prikazana u realnom životnom okruženju, i konstantnije nego inače.
Na primer: Avram je pozvan od Boga, dato mu je obećanje o blago- slovu, on stiže u Misir zbog velike gladi, i tamo slaže da mu je Sara sestra (i to uradi dva puta – drugi put caru Avimelehu, da li možete da verujete?! A to će, po očevom modelu i ondašnjoj kulturi, ponoviti i njegov naslednik).
Dakle, Avram laže, a pogodite ko je kažnjen? Faraon i njegov dom. Kako, zašto, druga priča, za koju sad nemamo mesta. Onda on ide dalje, vrlo bogat, stalno je blagosloven, i stalno mu se obećavaju blagoslovi, ali još uvek nema potomstva: preživljava ratove, razdeljuje se od Lota, dobija Ismaila, problemi između dve žene, dok konačno ne dođe Isak!
On je pravi potomak; porodica prođe žrtvovanje, ponove se obećanja, Sara nažalost umire, i Isaku biva dovedena žena… Ali, onako, za ruku dovedena, sva lepa i čedna. A i Avram je stigao još jednom da se oženi. I umro »sit života«. Još da se vratim, za trenutak, na Avramove sinove i unuke. Isak dobija Jakova i Isava (koji je, prema biblijskom tekstu, bio dobar čovek).
Sinovi, koji su bili dva različita sveta – jedan samostalni ratar, a drugi više voli da je blizu mame, u šatorima. A mama Reveka, ona lepa i čedna, maločas spomenuta, napravila haos u porodici, podstičući sina na prevaru, i donela rasulo i tugu među njenim članovima.
Bez šale, tako piše, bez obzira na to što znamo da je Jakov bio »predviđen« za blagoslov. Sve u svemu, kad je reč o Isakovoj deci, Božja šetnja postaje jasnija, učestalija, prosto detaljnije opisana.
A što dalje idemo, sve lepše, beskrajno lepo, da ne znam čime bismo se više nahranili! Svuda, jednostavno svuda, vidimo Boga koji šeta. Ako se nekome čini da suviše prepričavam, ili činim biblijski tekst dvosmislenim, neka razmisli još jednom.
Naravno, individualno čitanje će to najbolje pokazati, na šta sam vas već iskreno pozvala. Prvo i osnovno je da u tom čitanju odbacimo predrasude sopstvenog predznanja, ma kojoj crkvi pripadali ili ne pripadali nijednoj. Tada dajemo sebi šansu da vidimo i detalje, a i da steknemo neki opšti utisak, koji suštinski organizuje sve spomenute detalje.
Drugo, želim da skrenem pažnju na to da biblijski tekst opisuje život koji čovek nikada, nikada, ne bi mogao sam sebi da organizuje. Svuda, jednostavno svuda, vidimo Boga koji šeta. I kaže ovo ili ono, uradi ovo ili ono, obeća ovo ili ono, i tako redom. I sve bude.
Čovek uradi što uradi, pogreši ili ne, čak sagreši (u smislu greha), ali nije važno. Bog je tu, šeta i kontroliše, u svom stilu. Neko će se možda zapitati da li ja to govorim da nije bitno šta čovek radi? Pa, da. I ne. Kroz biblijski tekst vidimo da je svaka ljudska ideja sve samo iskomplikovala.
Znači, pametnije je da se ne mešamo tamo gde Bog svakako zna šta će uraditi. Nama je to dozvoljeno, ja samo kažem šta je pametnije. S druge strane, vrlo je važno šta čovek radi. Važno je da šeta sa Bogom, da nauči kakav je Njegov način delovanja, da prati šta to Bog želi da ostvari i da se svemu tome prilagođava. Kraće rečeno – da Ga dobro, dobro upozna.
Zapazimo razliku između ljudskih radnji: jedno je mešati se u Božji posao, a drugo šetati sa Njim, prilagođavajući se Njegovim namerama. Znači, samo da šetamo sa Njim? Samo to. A iz iskustva znamo da su »samo to« stvari u životu najteže, najlepše, najvrednije, najkomplikovanije, najdivnije, najbolnije, najtužnije… Da.
Samo to. Ono što proizilazi iz cele priče, jeste da je svaka Božja šetnja prepuna aktivnosti. Da li u miru i lepoti, ili sa suzama – najčešće ne možemo birati. A pošto za Boga, od pada u greh, okolnosti i nisu bitne, nema nikakvih problema.
On razume i nosi težinu naših okolnosti, oprašta nam i jednako nas voli, a pitanje je samo koliko mi radimo ono što je ispravno, bez obzira na okolnosti. Kada već dođe do uganuća zgloba, kao kod Jakova, onda sve, nekako, ide lakše. To je bilo realno iščašenje kuka, vrlo bolno i teško fizički, a onda možemo samo da zamislimo kako mu je bilo iznutra.
Fizički napad na njegovu ličnost dogodio se u jednom od njegovih najstresnijih stanja, Verovatno ne postoji iskustvo koje više napreže i, u isto vreme, ispunjava dušu. punom očaja i straha.
Kada se, dakle, nađete u nekoj od sličnih situacija (mada ja ovde govorim o specifičnim životnim događanjima, nezavisno od svakodnevnih problema, kakvi god da su), ne očekujte da vas Bog pomazi, već da počne da se tuče s vama. I to ozbiljno i strašno, kao sa Jakovom.
Do te mere da vas povredi. A da li je Jakov pustio Onoga s kim se borio? Naravno da nije. Jer šetajući s Njim, naučio je ponešto o Njegovom stilu i delovanju. Verovatno ne postoji iskustvo koje više napreže i, u isto vreme, ispunjava dušu.
Iako se borio sa samim Bogom, Jakov je dobio ono što je tražio – blagoslov. Kakav? To zavisi od toga koliko smo dobri šetači sa Bogom, koliko su naše namere s Njim ozbiljne, koliko smo dobri borci, i slično.
Prema tome, evo vesti za one koji vole miran duhovni život, sa blažim usponima i padovima, bez lomljenja kostiju i ostalih povreda. Jakovljev susret sa Bogom je bio prepun napetosti i emotivnog pucanja (što nam se jasno opisuje u celoj Bibliji, a naročito u Knjizi o Jovu, o čemu bih, ipak, radije govorila, a ne pisala).
Znači da je u redu da iznesemo pred Boga svoj stav, emociju i ideju, na način i intenzitetom svojstvenim našoj ličnosti. Tada, i samo tada, dajete Mu šansu da promeni vaše ime. Ne očekujte da će ljudi ikada primetiti sve to, ili čak shvatiti, niti da će vas pozivati po imenu koje vam je Bog dao.
Iz biblijskog teksta vidimo da se to nije desilo ni Jakovu – on je za ljude bio i ostao Jakov. Ali, ako konačno prošetate s Njim, očekujte, zasigurno očekujte, da ćete Ga videti licem k licu, da vam neće reći svoje ime (jer ga smrtni čovek ne može razumeti), i da će vam dati ono čemu ste oduvek težili, upravo onaj blagoslov koji će učiniti da se vaša duša izbavi.
O, to je ispunjenost i zadovoljstvo koje nam niko ne može dati do živi Bog! To je krajnja stanica na kojoj počinjemo da spoznajemo ko je Bog i koliko su Njegove misli različite od naših, koliko je On aktivan, voli šetnje, osmeh, praštanje i borbu.
Konačno, ako budemo šetali s Njim tako da Ga gledamo i upoznajemo, i toliko upoznamo da možemo ostati s Njim i onda kada nas najgore i nenadano povredi u borbi, ako naučimo da Mu izrazimo svoja osećanja (sve vrste, na sve načine koji nam odgovaraju!), i ljudski Mu stavimo do znanja svoje želje, onda će se i nama »roditi sunce« (1. Moj. 32,30.31), a naša duša će biti izbavljena. Sada vi meni recite – da li nam je, uopšte, bilo šta drugo danas tako potrebno, kao dobra šetnja sa Bogom?
