Božje rešenje za problem greha

Kako je Bog rešio ono što je krenulo naopako u Edemskom vrtu?

Danas ćemo se pozabaviti jednim važnim problemom. Pogledaćemo kako je Bog rešio ono što je krenulo naopako u Edemskom vrtu, kada je greh postao deo našeg života. Šta je uradio dobri Bog sa ciljem da na kraju dobijemo nadu, da ne moramo bez nade da proživimo život na Zemlji. Pošto u svom okruženju svakoga dana vidimo otiske prolaznosti, kako u prirodi tako i u svojim sopstvenim životima, Bog je našao rešenje za problem koji se činio nerešivim da bi nam poklonio nadu. Ako bismo probali da objasnimo izraz koji Biblija upotrebljava za greh, došli bismo do reči koja u prevodu znači promašiti cilj ili metu. Čovekov život ima određeni pravac – koga je sam čovek usput izgubio – promašio je cilj i na njega ne stiže kako je to Stvoritelj u početku isplanirao.

U Engleskoj organizuju mnogo konjskih trka. Ako biste zavirili u istoriju konjskih trka pronašli biste da su se u jednom trenutku dve konkurentne odgajivačnice konja borile za prestižno prvo mesto. Dešavalo se da pobedi jedna, a dešavalo se da nekada pobedi i druga. Tada je gazda jedne odgajivačnice rekao da će zaposliti profesionalnog džokeja koji će sigurno pobediti u sledećoj trci i tako osvojiti više nagrada od druge odgajivačnice. Došao je i dan trke. Konji su krenuli sa startne pozicije. Išli su glavu uz glavu, ali je profesionalni džokej tako vešto upravljao konjem da je ubrzo vodio za pola dužine konja. Kad su stigli do poslednje krivine, zbog klizavog zemljišta oba konja su se okliznula i pala. Sa njima su pali i džokeji. Profesionalni džokej je odmah skočio na noge, uzjahao konja i prešao cilj. Ponosno je dojahao do štale, a tamo je čekao namrgođeni gazda odgajivačnice:

„Gde su ti bile oči? Gde ti je bila pamet?“

  • „Zašto gazda? Pobedio sam.“
  • „Naravno da si pobedio. Ali si uzjahao pogrešnog konja!“

Ovako biva kada čovek krene sa dobrim namerama, a onda pogreši. Kakvu promenu u život čoveka donosi promašaj cilja koji je posledica greha? Dolazi do veoma tužne promene, jer saznajemo da Adam i Eva više nisu imali pravo da žive u idealnom i savršenom okruženju koje je Bog stvorio za njih. U 1. Mojsijevoj 3,23 čitamo: „I Gospod Bog izagna ga iz vrta edemskog da radi zemlju, od koje bi uzet“. Kakvu tužnu odluku je Bog morao da donese! Morao je Adamu i Evi da kaže da više nemaju pristup mestu koje je tako prelepo i smisleno stvorio za njih. Greh je uslovio ovu odluku. Greh je prekinuo značajnu vezu između ljudi i između Boga i čoveka.

Kako funkcioniše greh?

Kako na naš život deluju različiti uticaji i iskušenja? U 21. veku čim čovek upali televizor, odmah je bombardovan raznim reklamama. Tog trenutka osećamo kao da nas ne ostavljaju na miru, već nam nude sve više i više proizvoda. Motivišu nas da kupimo njihove proizvode predstavljajući nam da ćemo biti lepši i pametniji, da ćemo se bolje osećati, samo ako budemo posedovali upravo te proizvode koje nam nude. Biblija daje zanimljive smernice govoreći o grehu i iskušenju. Apostol Jakov u svom pismu, u prvom poglavlju, piše: „Nego svakoga kuša njegova slast, koja ga vuče i mami. Tada zatrudnevši slast rađa greh; a greh učinjen rađa smrt.“ (Jak. 1,14.15) Ovo se dešava kada popuštamo iskušenjima. Zamislite šta bi bilo kada biste otišli kod svog izabranog lekara i kada bi vam on rekao: „Dragi _____, pica koju vi jako volite da jedete je vrlo štetna po vaše zdravlje i vaš organizam. Od danas tu picu ne smete da jedete.“ Kako biste se vratili kući? Kao da ste izgubili svoju jedinu ljubav. Kao da žalite za najdražom osobom. Otišli biste kući i rekli svom mužu ili ženi da od današnjeg dana ne smete više da jedete omiljenu hranu, svoju omiljenu vrstu pice. Prošlo bi godinu dana, dve godine i recimo došao bi i dan vašeg rođendana. Verovatno biste sebi rekli: „Dosta više ovih silnih ograničenja. Hoću da se počastim.“ I šta biste onda uradili? Potražili biste piceriju u kojoj prave vašu omiljenu vrstu pice i poručili sebi parče pice. Kada biste seli za sto, sva čula bi vam bila tako izoštrena da biste osećali kao da picu tako dobrog mirisa nikada do tada niste osetili. Kad biste je zagrizli, rekli biste sami sebi da je to najukusnija pica koju ste ikada probali. Ovako funkcioniše greh. Ali ako biste znali da samo zbog jednog zalogaja možete da dobijete srčani udar, ili neku smrtonosnu bolest, sigurno biste  se držali podalje od picerije.

Bog ima plan kojim želi da reši problem greha

Vidimo da su Adam i Eva popustili svojim željama i dozvolili da greh zavlada nad njima. Zbog njihovog izbora Bog je morao da ih istera iz Edemskog vrta, najboljeg okruženja za njih, sa onog mesta koje je odslikavalo Njegovu prirodu na Zemlji. Od tada su Adam i Eva samo iz daljine mogli da komuniciraju sa Bogom. Ljudi nemaju slobodan pristup Božjem prisustvu i počinje da se povećava razdaljina udaljenosti između Boga i čoveka. Ali Bog ima plan putem koga, kao mudri strateg, kao admiral koji ima unapred spreman borbeni plan, želi da nam kaže: „Da vidimo šta ćemo da uradimo sledeće?“ Da li će Bog ostaviti čoveka u grehu? Da li će dozvoliti da čovek sam snosi posledice greha? Da li će dozvoliti da umre? Dvadeset deveto poglavlje Jeremijine knjige govori o tome kako je Bog isplanirao budućnost za nas. U Jeremiji 29,11 čitamo: „Jer ja znam misli koje mislim za vas, govori Gospod, misli dobre a ne zle, da vam dam posledak kakav čekate.“ Bog kaže da je u Njegovom dalekosežnom planu mir i srećan kraj, što ne znači ništa drugo nego da postoji bezbedan put natrag sa ruba provalije greha. Postoji put nazad sa puta koji vodi u propast, a ovde ponovo do izražaja dolazi čovekova slobodna volja.

Kako da se odlučimo za ovaj plan?

Hoćemo li zakoračiti ovim putem koji nam Bog predlaže, ili ćemo dalje ići putem greha? Bog nam poverava ovu odluku, ali nam sasvim jasno predstavlja posledice našeg izbora. Apostol Pavle u svom pismu Rimljanima opisuje šta je kazna za greh, tj. koje posledice očekuju one koji biraju greh, i opisuje Božji plan. U Rimljanima 6,23 piše: „Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našemu“. U ovom tekstu Bog kaže čoveku: „Pazi! Greh nosi sa sobom posledice, a njegova krajnja posledica je smrt.“ Ali Bog ima poklon za nas, a taj poklon je život večni. Šta smo izgubili u Edemskom vrtu? Izgubili smo večni život. A šta je posledica greha? Smrt. Na to Bog kaže da se u Njegovom dalekosežnom planu nalazi želja da možemo da pronađemo rešenje za problem greha. Smrt je posledica greha, ali tu smrt Bog sam želi da preuzme na sebe. Ko može da da večni život ako ne sam Gospodar života, Stvoritelj svega – Bog. Zbog toga nam apostol Pavle izlaže ovu čudesnu istinu i kaže nam da ako zagazimo da hodimo putem koji nam je dobri Bog zacrtao i, ako prihvatimo Njegov poklon, On će nas promeniti.

Jedan pastor je posle mnogih razgovora i prijateljstva sa karatistom uspeo da ga dovede Bogu. Karatista je imao crni pojas. On se obratio i prihvatio Boga kao svog Spasitelja. Jednom prilikom je rekao: „Sad verujem da je rešenje u Isusu Hristu i da mi poklon večnog života dolazi kroz ličnost Isusa Hrista.“ Ovaj karatista je postao deo jedne zajednice verujućih ljudi. Deo ove zajednice su naravno bili i mladi i deca. Deca su ponekad dolazila do ovog majstora karatea i rekla mu: „Čika Stefane, pokaži nam samo jedan potez iz karatea. Nećemo da se bijemo. I mi volimo Boga, ali nam pokaži neki potez da znamo da se odbranimo.“ Karatista bi se nasmejao i rekao im: „Ne sine. Ne mogu da ti pokažem ni jedan jedini potez.“ Posle su počeli da ga provociraju tinejdžeri: „Crni pojas, a? Ne izgledaš kao karatista sa crnim pojasom. Ne bojimo te se. Verovatno ne bi znao ni da nas udariš. Ako znaš nešto, dokaži nam. Pokaži nam neki potez.“ Na ovo bi im on samo mirno dogovorio: „Draga moja deco, taj čovek je umro. Taj čovek više ne postoji. Taj čovek neće vama da pokazuje karatističke poteze, jer se taj čovek promenio.“ Upravo ovo čini Božji dar milosti u našem životu od onog trenutka kada se uhvatimo za nadu. Jer Bog ne zavisi od vremena. Naravno, mi i dalje živimo na ovoj grešnoj Zemlji, ali već sada možemo da osetimo prednosti hoda sa Bogom. U ovom borbenom planu koji se prvo odnosi na zmiju, na našeg neprijatelja, Bog opisuje nešto fantastično. On izriče prvo proročanstvo koje se odnosi na zmiju, iznosi prvo jevanđelje, prvu radosnu vest koja je zapisana u Svetom pismu. „I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvojega i semena njezinog; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati.“ (1MojS. 3,15) Zato je tako velika prednost hodati sa ovakvim Bogom koji od početka poznaje kraj i predviđa konačni razulat.

Zamislite da sedite na tribinama na fudbalskoj utakmici između Barselone i Real Madrida. Isus sedi pored vas i otkriva vam krajnji rezultat. I dalje biste skupljenih pesnica očekivali na primer 28. minut kada će jedan od timova dati prvi gol. Iako biste znali krajnji rezultat, meč bi vam i dalje bio zanimljiv. Isto ovako Bog i u našem životu zna krajnji ishod. Ako i dalje biramo greh, krajnji rezultat će biti smrt. Ali pripazimo. Bog se neće predomisliti u poslednjem trenutku. Neće na kraju istorije reći: „Ja vas ionako sve volim. Dođite svi u život večni.“ Bog neće tako postupiti. On će do kraja sprovesti svoj plan. On sam kaže da će ženino potomstvo stati na glavu zmije.

Adam i Eva nisu imali Bibliju. Oni nisu mogli da čitaju o ovim događajima. Oni nisu tačno znali šta će se desiti i zato su čekali rođenje svog deteta, kada će uskoro jedan od njihovih potomaka stati na glavu zmiji i doneti kraj ovoj noćnoj mori. Čovek je u edemskom vrtu pao, ali nije izgubio svoju vrednost. Čovek i dalje ima svoju vrednost. A kolika je čovekova vrednost? Petar u svom prvom pismu u 1. poglavlju, u 19. stihu vrlo lepo opisuje kolika je vrednost jednog čoveka. Ovde apostol kaže: „Znajući da se propadljivim srebrom ili zlatom ne iskupiste iz sujetnog svog življenja, koje ste videli od otaca. Nego skupocenom krvlju Hrista, kao bezazlenog i prečistog jagnjeta.“ (1Petr. 1,18.19) Za naš otkup nije plaćeno novcem. Za nas je plaćeno krvlju, životom. To je onaj trenutak kada sa zaprepašćenjem shvatamo da je Bog od početka isplanirao da Isus Hristos, Njegov sin, koga naziva i „seme ženino“ stane na glavu zmiji i podari nam poklon – večni život.

Ali kako se ovo dotiče čovekove vrednosti?

Ako uzmete u obzir ovo o čemu smo do sada govorili, kako biste odgovorili na moje sledeće pitanje? Zamislimo da kod sebe imamo novčanicu od 1.000 dinara. Koliko ona vredi? U ovom trenutku se njena vrednost ne menja, ali ako je presavijemo koliko će onda vredeti? I sad vredi 1.000 dinara. Ako je zgužvamo koliko onda vredi? Isto 1.000 dinara. A ako je bacimo na pod? I dalje 1.000 dinara. A kada je zgazimo? I dalje ima istu vrednost. (Govornik može da ima novčanicu kod sebe i pokaže sve varijante prisutnima.) Bog hoće da nam poruči isto to. Čovekova vrednost se ne menja zato što je pao u greh. Čovek je i dalje predmet Božje pažnje i ljubavi, jer smo mi iako smo pali u greh prizvali delovanje Božje ljubavi. On nam kaže da ako se nađemo u problemu, sami ne možemo da se izbavimo. Mi ne možemo kao baron Minhauzen (Baron Műnkhausen) da uzjašemo topovko đule ili da se uhvatimo za svoj konjski rep da bismo se isčupali iz duboke vode. Mi ovo ne možemo da uradimo. Nama je potrebna Viša sila, Neko ko će nas izdići iz duboke vode greha, iz prokletstva greha. I tu je ono čemu su se Adam i Eva nadali. Zamislite samo koliko su čekali da im se porodica umnoži. Čekali su seme ženino. Nekoga ko će zaista stati na glavu zmiji. U 1. Mojsijevoj 4,1 čitamo: „Iza toga Adam pozna Jevu ženu svoju…“ Da zastanemo ovde na trenutak. Ovo poznanstvo je najdublja veza, veza ljubavi koja može da postoji između bračnih drugova na ovoj zemlji. Isto ovo poznanstvo se spominje kasnije u Svetom pismu pri opisivanju večnog života, kada Isus kaže da je život večni „poznati jedinoga i istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista.“ (Jn 17,3) Ovo prisno poznanstvo, intimna veza, rezultira u stvaranju novog života. „A ona zatrudne i rodi Kajina, i reče: Dobih čoveka od Gospoda.“ (1Mojs. 4,1) Šta su Adam i Eva mogli da pomisle kada im se rodilo dete, sin? Koja je bila njihova prva misao? Da je on to seme koje će stati na glavu zmiji i jedva su čekali da to detence poraste. Čekali su tranutak kada će dete da prohoda, kada će pobediti Sotonu koji ih je prevario. Biblija nam kaže da se njihova porodica i dalje uvećavala, zato što Kain nije ispunio njihova očekivanja. „I rodi opet brata njegovog Avelja. I Avelj posta pastir a Kajin ratar.“ (1Mojs. 4,2) Formirale su se dve grupe. Kain i Avelj su bili predstavnici ovih grupa. „A posle nekog vremena dogodi se, te Kajin prinese Gospodu prinos…“ (1Mojs. 4,3) Biblija zatim prikazuje kako ova dva deteta, dva momka donose prinos Bogu. Četvrti stih 4. poglavlja kaže: „A i Avelj prinese od prvina stada svojega i od njihove pretiline. I Gospod pogleda na Avelja i na njegov prinos.“ (1Mojs. 4,4) Bog je zasigurno prvom paru objasnio kako da prinose žrtve. Ali je Kain odlučio da će on prineti dar od voća i roda zemaljskog. On je trebalo da se trampi sa svojim bratom. Trebao je da kaže: „Dragi moj brate, daću ti džak krompira, džak šargarepe, kupusa, jabuka, krušaka i drugih plodova. Molim te daj mi jedno jagnje da ga prinesem na žrtvu mom Bogu.“ Ali on ovo ne čini. Kida se veza među braćom. Kain odlučuje da će Bogu dati ono što on želi. I danas se čovečanstvo grana na dve grupe poput ova dva brata. Jedan je poslušan, a drugi želi da ide svojim putem i time prati primer svojih roditelja. A kada Kain vidi da Bog nagrađuje poslušnost, pogledajmo šta čini: „Posle govoraše Kajin s Aveljem bratom svojim. Ali kad behu u polju, skoči Kajin na Avelja brata svojega, i ubi ga.“ (1Mojs. 4,8) Ubio je svog brata, jer nije mogao da podnese da neko na ovoj Zemlji može da bude poslušan i živi po Božjim uputstvima. Zbog Kaina se zlo umnožilo i proširilo po svoj Zemlji. I danas postoje ove dve grupe ljudi. Nažalost, u manjini su oni koji verno žele da prate Božja uputstva i žele da Ga upoznaju kroz odnos ljubavi. U većini su oni koji žele da idu svojim putevima i ne žele da donesu odluku da prate Boga. Umnožio se greh. Umnožilo se zlo.

Božja odluka da opere Zemlju

Samo nekoliko poglavlja kasnije Biblija opisuje Božju odluku da opere Zemlju. Kao da je Zemlju stavio u veliku veš mašinu i rekao: „Sad je već dosta. Vidim previše zla na Zemlji.“ U 6. Glavi, u 5. stihu piše: „I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihovog svagda samo zle.“ (1Mojs. 6,5) A sledeća izjava u Bibliji još više pogađa u srce: „Pokaja se Gospod što je stvorio čoveka na zemlji, i bi mu žao u srcu.“ (1Mojs. 6,6) Bog je zažalio što je stvorio čoveka. Kakvo zlo je moralo da bude na Zemlji da je sam Bog zažalio što je po svom liku i obličju stvorio čoveka? Ponekad naša deca iz zabavišta ili škole pokupe neku psovku ili neku ružnu reč. Neki roditelji se koriste jednom starom, ali dobrom metodom da odviknu decu od upotrebe ružnih reči. Odvedu dete u kupatilo, odvrnu slavinu, uzmu sapun i zaprete detetu da će mu isprati usta, jer ono što je reklo nije bilo čisto. Ovako se deca odvikavaju od upotrebe ružnih reči. Izgleda da je i Bog učinio nešto slično. Oprao je Zemlju, jer je hteo da je dovede u red. Ova Zemlja, zajedno sa čovečanstvom na njoj, išla je ka svom kraju, kao i Titanik pre oko sto godina. 2012. godine izašao je film Titanik u 3D verziji. On kao da je hteo da podseti ceo svet da je 1912. godine 14. aprila brod sa natpisom „Stićiću u Ameriku bez Boga“ krenuo iz Engleske na drugu obalu. Na njemu je bilo 2.235 putnika. Išao je brzinom od 22 čvora. Onda su se iz nekog razloga ledene sante uputile ka središnjem delu okeana i kapetan je nasuprot svih upozorenja dao komandu: „Punom parom napred, želimo da postavimo novi rekord! Stićićemo na drugu obalu.“ Sudarili su se sa santom leda. Poginulo je 1.522 putnika, a preživelo samo 713 osoba. Većina onih koji su preživeli bili su bogataši. Bog nam poručuje da i mi možemo da se sudarimo sa santom leda ako idemo putem greha. Međutim, ako prihvatimo dar milosti, onda nije važno da li smo mladi, stari, odrasli, deca, siromasi ili bogataši, jer imamo podjednake mogućnosti za spasenje.

Posle pranja Zemlje, Bog želi da osnuje jedan narod

Posle pranja Zemlje, Bog želi da osnuje jedan narod koji će da ide putem spasenja. Nakon toga bira Avrama. Avram predstavlja verne, grupu ljudi koja je poslušna Bogu. Kada Bog poziva Avrama, Avram Ga sluša i pita Boga šta će se dogoditi u budućnosti. Pogledajmo 1. Mojsijevu 15,5. i 6. stih: „Pa ga izvede napolje i reče mu: Pogledaj na nebo i prebroj zvezde, ako ih možeš prebrojati. I reče mu: Tako će biti seme tvoje. I poverova Avram Bogu, a On mu primi to u pravdu.“ Avram nije imao Bibliju. Nije znao budućnost. Zato je čekao, priželjkivao, da se i njemu rodi sin, sin koji će stati na glavu zmiji, sin kroz kog će nabrojeno mnoštvo, čitav narod pratiti dobrog Boga. Verovatno je svake večeri Avram gledao u zvezde i zahvaljivao Bogu što će on biti začetnik jednog takvog naroda. Taj narod je i nastao. Kroz porodice Avrama, Isaka i Jakova narod se umnožavao i širio, a zbog Božjeg posebnog vođstva stigao je i u Egipat. U Egiptu je sledećih 400 godina narod napredovao i rastao, ali nažalost u ropstvu. Vladavinu nad Egiptom preuzeli su faraoni koji nisu poznavali Josifa, Jakovljevog sina, i zbog toga su od Božjeg naroda sebi načinili roblje. U ovakvoj situaciji se nameće pitanje šta čini Bog. Bog traži vođu. Od ovog trenutka u istoriji više ne govorimo o velikoj porodici, već o ogromnom narodu.  A vođa je onaj koji predstavlja ovo mnoštvo, onaj za koga ljudi veruju da će biti onaj koji će stati na glavu zmiji.

U 2. Mojsijevoj, u knjizi o Izlasku, opisano je šta se dalje dešava. Čitamo 7. poglavlje od 4. stiha: „I neće vas ipak poslušati Faraon; a ja ću metnuti ruku svoju na Misir, i izvešću vojsku svoju, narod svoj, sinove Izrailjeve iz zemlje misirske sudovima velikim. I poznaće Misirci da sam ja Gospod, kad dignem ruku svoju na Misir, i izvedem sinove Izrailjeve između njih. I učini Mojsije i Aron, kako im zapovedi Gospod, tako učiniše.“ (2Mojs. 7,4-6) Šta se ovde događa? Bog poziva vođu. Poziva vođu koji će posle 80 godina života koje su ga oblikovale kao ličnost, prevesti narod iz Egipta u obećanu zemlju. Jer je Bog ovaj narod pratio sa posebnom pažnjom. A Mojsije je zajedno sa Aronom poslušao Boga. Bog ovo čini jer čuje vapaj svog naroda. Bog čuje i naš vapaj. Kroz istoriju se sa Bogom  upoznajemo kao sa Onim koji od edemskog vrta pa do današnjeg dana čuje vapaje svoje dece. I među Njegovom decom ima onih koji imaju probleme – bolest, bol, teškoće – ali oni nisu sami. Bog je taj koji čuje njihov vapaj. Druga Mojsijeva 3. poglavlje 7. stih kaže sledeće: „I reče Gospod: Dobro videh nevolju naroda svojega u Misiru, i čuh viku njegovu od zla koje mu čine nastojnici, jer poznah muku njegovu.“ (2Mojs. 3,7) On tačno zna kroz šta prolazimo. Ali bez obzira da li pripadamo Božjem narodu ili ne, ako zbog žalosti, bolesti ili problema potražimo Boga, On će čuti našplač. Kao da Bog nastavlja u 2. Mojsijevoj 22. glavi: „ Ako li koju ucveliš u čem god, i poviče k meni, čuću viku njenu.“ (2Mojs. 22,23) Bog ne pravi razliku između čoveka koji pripada Njegovom narodu i čoveka koji ne pripada Njegovom narodu, ako čuje njegov vapaj. Pitanje je vapimo li mi Gospodu? Da li Mu se ponekad izjadamo?

Jednom prilikom je alpinista krenuo da osvaja vrh planine. Bio je prelep dan, sunce je sijalo. Penjao se bez kanapa i drugih pomoćnih sredstava. Odjednom mu je noga zapela, on se oklizuo i počeo da pada. U padu se uhvatio za koren jednog žbuna. Žbun nije imao jak koren. Samo što se već nije otkinuo, kada se ovaj čovek setio da još nikada nije ispitao da li Bog postoji ili ne. Zato je pogledao ka nebu i rekao: „Halooo! Ima li nekog tamo gore? Treba mi pomoć!“ Sačekao je, a zatim je začuo jedan glas: „Tu sam, dete moje. Pusti žbun, a ja ću te uhvatiti.“ Alpinista je razmislio nekoliko sekundi, a zatim je ponovo pogledao ka nebu i rekao: „Halooo! Ima li tamo gore nekog drugog ko bi mogao da mi pomogne?“ Ovo se događa i danas. Prvo smatramo da mi sami možemo da rešimo određene stvari, zatim se okrećemo Bogu, ali je naš Bog onaj Bog koga upoznajemo tokom istorije. On je taj koji čuje naš vapaj i odgovara na njega.

Bog poziva jedan narod

Bog poziva jedan narod i daje mu zemlju, zemlju u kojoj teče mleko i med, zemlju koja je bila najplodniji deo Bliskog istoka. Ovo podneblje u geografiji nazivamo područjem Plodnog polumeseca. „I rekoh vam: Vi ćete naslediti zemlju njihovu i ja ću vam je dati u državu, zemlju u kojoj teče mleko i med. Ja sam Gospod Bog vaš koji vas odvojih od drugih naroda.“ (3Mojs. 20,24) Bog obećava zemlju. Smešta svoj narod na mesto koje je bilo trgovački centar starog sveta, mesto na kome su ljudi u kontaktu sa Božjim narodom mogli da saznaju da postoji živi Bog na nebu. Ipak, ovu zemlju nisu mogli baš tako lako da osvoje, jer su u njoj živeli divovi, a i gradovi poput Jerihona su bili teško osvojiva utrvđenja. Bog, Božji sin je posetio Isusa Navina. Predstavio mu se kao vojskovođa u Božjoj vojsci. On je taj koji će osvojiti Jerihon i uvesti Izrailjski narod u obećanu zemlju. Vidimo da se Bog uvek pojavljuje u najkritičnijim trenucima. Tada On deluje.

U događajima posle ovog vidimo da Bog bira starešine, vojskovođe, sudije i careve. Da vidimo kako. Među sudijama pogledajmo život Samsona. Kada ga je majka rodila, u knjizi o Sudijama, u 13. poglavlju čitamo: „I tako ta žena rodi sina, i nadede mu ime Samson; i dete odraste, i Gospod ga blagoslovi.“ (Sud. 13,24) Šta je i ova žena mogla da pomisli? „Ako je moje dete ovako blagosloveno i ovako snažno, sigurno će on biti taj koji će stati na glavu zmiji.“ Kasnije čitamo da Samson, nažalost, nije doneo dobre odluke prilikom odabira bračne drugarice i prilikom službe Bogu. Imao je veliku snagu. Filisteji su hteli da ga zarobe i ubiju, ili barem da ga ponize. „A kod nje beše zaseda u sobi; i ona (Dalila) mu reče: Eto Filisteja na te, Samsone! A on pokida gužve, kao što se kida konac od kudelje kad oseti vatru; i ne dozna se za snagu njegovu.“ (Sud. 16,9) Govorimo o jednom jakom čoveku, ali ovaj snažan čovek nije služio Bogu kako je to Bog od njega zahtevao i nije rešio problem greha.

Kasnije Izrailjski narod traži cara. Nisu bili zadovoljni sudijama i izabrali su Saula, koji je bio viši za glavu od svih, da im bude car. Ali visina nije dovoljna za ispunjavanje zadatka. Zato Bog traži cara po svom srcu. Pogledajmo 1. Samuilovu 13. poglavlje 14. stih: „A sada carstvo tvoje neće se održati,” poručuje Bog Saulu. “Gospod je našao sebi čoveka po srcu svom, i njemu je zapovedio Gospod da bude vođ narodu Njegovom, jer nisi držao šta ti je zapovedio Gospod.“

David je bio car po Božjem srcu i možemo da zamislimo da se narod ponadao: „On je taj!“ Po njihovom mišljenju on je bio taj koji će doneti kraj patnjama i konačno izgraditi Božje carstvo na ovoj Zemlji. A kada David donosi loše odluke, kada greši, onda narod kaže: „Sigurno nije on taj. On je podjednako slab kao i mi.“ Ali Solomun je njegov sin. Onaj koji je najmudriji među svim ljudima do danas. On je taj koji je od Boga tražio mudrost, a Bog mu je zbog te odluke dao mudro i razumno srce, tako da sličnog njemu nije bilo pre njega niti će ikada biti (1Car. 3).

Solomun je bio car mira. Toliko je proširio granice Izraela da carstvo nikada nije bilo teritorijalno veće. Ljudi su počeli da se nadaju: „On je taj! Nema ratova. Vlada shalom. Sada možemo da zidamo hram. Svako će doći i obožavati Boga. Sigurno će on rešiti problem greha.“ Kada Solomun zida hram koristi robove i na njegovo iznenađenje Bog čuje vapaj robova, jer Bog čuje vapaj ljudi. Bogu nije važno ni poreklo, ni ime, ni godište On čuje vapaj ljudi. A ako čovek pripada Božjem narodu nikada ne može biti arogantan i svojatati drugo ljudsko biće. Zato Izrailjski narod dospeva u Vavilon, jer ih Bog uči jednu važnu lekciju. Pošto su iskorišćavali i druge ljude načinili svojim robovima i prouzrokovali im patnju, zato je Bog dozvolio da i oni odu na mesto patnje, problema i ropstva. Tamo se dešava jedan neverovatan događaj – kada tri jevrejska mladića odbijaju da kleknu pred kipom koji je podigao vavilonski car. Bacili su ih u užarenu peć, a car je upitao: „Zar nismo u pećbacili tri čoveka? Čini mi se kao da ih ima četiri, a četvrti izgleda kao Božji sin.“ Prvi put u Bibliji, u Starom zavetu, čitamo da je neko primetio Božjeg sina. Počinju da se nadaju Njemu i zbog Njega znaju da je će zarobljeništvu doći kraj. Preko Isaije Bog je obećao: „Jer nam se rodi Dete, Sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će Mu biti: Divni, Savetnik, Bog silni, Otac večni, Knez mirni.“ (Isa. 9,6) Kako je predivno čitati ovo! Ono što vidimo u dosadašnjim vođama Mojsiju, Samsonu, Davidu i Solomunu objedinilo se u obećanju koga je Bog dao, da će se roditi sin, Njegov sin, na ovoj Zemlji, jer će doći na našu Zemlju. Dao je i uputstva vezana za mesto u kome će se roditi. Prorok Mihej je rekao: „A ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji među hiljadama Judinim, iz tebe će mi izaći koji će biti Gospodar u Izrailju, kome su izlasci od početka, od večnih vremena.“ (Mih. 5,2) U Vitlejemu će se roditi Onaj koji će spasiti Zemlju od greha, koji će stati na glavu zmiji. „Ali On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na Njemu našeg mira radi, i ranom Njegovom mi se iscelismo.“ (Isa. 53,5) Ovo nije bilo u dosadašnjoj slici. Svi su zamišljali jednog moćnog vođu, koji će sa velikim osmehom, na konju, ceo svet podvesti pod svoju vladavinu. „Svi mi kao ovce zađosmo, svaki nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na Nj bezakonje svih nas. Mučen bi i zlostavljen, ali ne otvori usta svojih; kao jagnje na zaklanje vođen bi…“ (Isa. 53,6.7)

U oktobru 2011 godine Japan je pogodio veliki zemljotres, koji je kao posledicu izazvao cunami talas. Posle udara cunamija počeli su da traže preživele. Ispod ruševina jedne kuće pronašli su telo jedne žene. Kada su je videli, pomislili su da je još uvek živa, ali kada su je dodirnuli primetili su da je potpuno hladna. Zbog toga je vođa spasilačke grupe rekao: „Ljudi, idemo dalje! Spasavajmo žive!“ Tada su začuli dečji plač. Vratili su se i videli da je svojim telom majka zaštitila svoje dete po cenu svog života. Uzeli su bebu i brzo je poslali u bolnicu. Kada su kasnije pregledali telo majke, u džepu haljine našli su telefon na kome je bila neposlata poruka: „Ako preživiš, nemoj, molim te, da zaboraviš da te jako volim.“ To je ta ljubav koja voli bezuslovno. Ljubav koju samo Bog zna da nam ponudi. Bog nam u Bibliji, tokom biblijske istorije, poručuje koliko nas voli. Poručuje nam da zbog te ljubavi možemo da preživimo. Naša je odluka od ključne važnosti. Džon Tilotson (John Tillotson) je rekao: „Neodlučnost je siguran znak slabe duše. To što želi da živi novim životom, ali nikada ne pronalazi potrebno vreme da ga otpočne, isto je kao kad čovek zanemaruje jelo, piće i san i na kraju slab i umoran umre od gladi.“ Naše odluke su vrlo važne. Moramo da odaberemo pravac.

Emil Bruner (Emil Brunner) kaže: „Jednom prilikom su se dva putnika približavala železničkoj stanici. Jedan je bio dobro obučen i inteligentan gospodin. Drugi je bio neotesani mladić u pocepanoj, blatnjavoj odeći. Obojica su ušla u isti voz i u isti kupe. Jedan se ponašao vrlo dostojanstveno, a drugi tako grubo da nijedan čovek nebi poželeo ni za tren da putuje sa njim. Zapalio je cigaretu, dunuo dim u osobu koja je sedela naspram njega i blatnjavim cipelama gazio druge putnike.“ Bruner pita: „Da li ima razlike između ova dva putnika?“ Svi znamo odgovor. Ali ako bismo od Brunera mogli da dobijemo još neke informacije? Ako bismo možda gledali na njihove odluke, a ne na njih kao pojedince? „Oba putnika putuju za Beč, ali su se obojica ukrcali u brzi voz za Berlin. Da bi stigli u Beč, obojica moraju da promene pravac.“ Pred nama stoje dve mogućnosti: život ili smrt. „Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našemu.“ (Rimlj. 6,23) Izaberimo život!