Crkvena disciplina nije popularna tema. U mnogim crkvama ona se izbegava kao boginja. Svet savetovanja, sa disfunkcionalnim saosećanjem koje se često jednako ponaša prema dobru i zlu, smatra da tu temu treba izbegavati.
Ljudi žele religiju koja je oblikovana prema njihovim moralnim kalupima. Oni žele da religija miriše dobro, ima dobar ukus i dobar osećaj. Njihov slogan kao da glasi: „Slava aliluja, mi sve primamo. Dovedite ih, smestite ih, izmasirajte im emocije i onda možete da ih spakujete i krstite.“
Ali crkvena disciplina može ovde da se nađe kao prepreka na putu. Ona može da zapreti reputaciji saosećanja, smanji masu i desetak. Ili se barem tako misli.
Crkveno vođstvo koje je opsednuto egoom i masama, novcem i moći, verovatno će više voleti da preskoči crkvenu disciplinu.
Ali za vođe koji vole svog Gospoda i svoje crkve, disciplina iz ljubavi je ugaoni kamen duhovnog napretka. Kao Mojsijeva palica, ona će, ako se pravilno koristi, usmeravati svete, vraćati izgubljene i graditi tvrđave dobrote u zlom svetu.
Nema sumnje da neprijatelj duše mrzi pravilnu upotrebu discipline. On pokušava da crkvu odgura u jedan od dva ekstrema: disciplina koja osuđuje ili disciplina koja gura glavu u pesak.
Bog ima bolji način: disciplina koja otkupljuje.
Disciplina koja osuđuje
Kada sveci kažnjavaju druge vernike zbog njihovih greha, događa se disciplina koja osuđuje. Nema ničeg pogrešnog kada je u pitanju pravda sama po sebi. Sam Bog je pravedan i ko bi želeo da živi u gradu u kojem nema sudija? Čuvanje života i civilizacije od onih koji bi da to unište je ustvari jedna vrsta izražavanja ljubavi.
Ipak, Bog u svojoj milosti teži da spasi krivca od suda a da istovremeno održi svoju vladavinu pravde. Zato je žrtvovao sebe u Hristu, koji nas oslobađa od osude koju smo i te kako zaslužili.
Nažalost, mnogim vernicima nedostaje Božje milosti u postupanju prema onima koji su pali u greh.
Neke priče koje nastaju iz njihove osuđivačke discipline glase ovako:
Brata B su videli kako puši. On je pozvan pred crkvu i zatraženo je da objasni. Pošto su zaključili da je to istina, crkva ga je odmah isključila.
Iako je ovo možda preterani ili ekstremni slučaj, on ilustruje stav.
Disciplina koja gura glavu u pesak
Reagujući protiv discipline koja osuđuje, mnoge crkve su razvile disciplinu sličnu noju – kad naiđe opasnost, on gura glavu u pesak. Maskirajući se saosećanjem, to je ustvari sebičan i nebrižni duh koji smatra da je duhovno stanje nekog vernika njegova stvar. Ustvari, to je naša odgovornost.
Ne smemo da zanemarimo ovu dužnost prema vernicima u našoj crkvenoj porodici.
Neke crkve su se prevarile da veruju u Boga kome nije važno da li dvoje žive zajedno a da nisu venčani. Zašto? Zato što će se oni „verovatno ionako venčati i onda će sve biti u redu.“
Greh i uništenje bludstva „nije tako strašan“, kaže njihovo rezonovanje. „Uostalom, ko sme da sudi? Ako ih optužimo zbog njihovog ponašanja, mogli bi da odu iz crkve i tako nas spreče da im ikada pomognemo.“
Ovaj stav gura glavu u pesak, ima za rezultat mnoge vernike koji se ne ponašaju drugačije od ljudi u svetu. Slično arktičkoj hladnoći, ravnodušnost je učinila da vernici utrnu. Dobro i zlo kao da se stapaju. Crkva postaje poznata po svojim zajedničkim ručkovima, druženju, prodaji voća, a ne po pravednosti, plemenitosti i svetosti.
Doktrina postaje nešto čemu se samo čude. Pastori za propovedaonicom prebiraju po žicama emocija, a ne dodiruju otvrdlo srce grešnika. Crkva gubi svoju misiju i poruku. To su rezultati discipline koja gura glavu u pesak.
Disciplina koja otkupljuje
Božja alternativa jeddisciplinakojaotkupljuje. Kao što je predstavljeno u Mateju 18 i objašnjeno kasnije u ovom tekstu, disciplina koja otkupljuje omogućava crkvi da spreči gubitak vernika, obnovi one koji su ranjeni i, kada je to neophodno, sahrani one koji su duhovno mrtvi.
Prvobitni fokus discipline koja otkupljuje je sprečavanje gubitka.
Ova veoma zanemarena hrišćanska odgovornost zahteva od vernika da neguju poniznost u zajednici jedni s drugima. Ne treba da postoji ponižavanje drugih, već samo spremnost da se nosi teret drugog hrišćanina (pogledajte Galatima 6,2).
Bez obzira na novac, moć ili društveni standard, svako je bitno jednakocenjen kao član Hristovog tela. Tako se kroz zajednicu širi magnetski uticaj nebeske ljubavi.
Uspešno zadržavanje vernika traži da crkva postane negovalište za vernike – bebe.
Nežno staranje za njih nije samo posao pastora – to je njegova sveta zadaća. Isto se dešava u bilo kojoj normalnoj porodici kada stigne nova beba.
Starija braća i sestre često su zavidni zbog pažnje koju ona dobija. Često je slično i u Božjem stadu.
Ukoliko nisu naučene i pune ljubavi, utvrđene ovce često osećaju odbojnost prema prisustvu novih jaganjaca. Taj stav je kamen spoticanja za nove vernike. Možemo da izmerimo koliko su snažna bila Isusova osećanja zbog pogrešnog ponašanja prema malima u Njegovom stadu, kada pogledamo Njegovo upozorenje da bi bilo bolje da stavimo kamen vodenični oko vrata i utopimo se, nego da se suočimo sa nezadovoljstvom Oca na dan suda (pogledajte Matej 18,6-10).
Ukoliko se cela crkva neprekidno ne podučava i uključuje u staranje za potrebe novih vernika, propovedniku je teško da sprovodi disciplinu koja otkupljuje.
Vraćanje zalutale ovce
Hristova parabola o izgubljenoj ovci u Mateju 18 jasno govori da je Njegov metod disciplina koja otkupljuje. Ovca je vernik koji je izgubio svoj put i više nije zaklonjen u bezbednosti crkvene porodice. Isus je sumirao parabolu govoreći da je Njegov Otac ne želi da izgubi ni jednu ovcu (Matej 18,12-14). Ponovo, On daje praktična uputstva o koracima koje treba preduzeti kako bi se izgubljena ovca vratila.
Ponekad se procedura koju je Isus dao posmatra kao savet advokata: „Uradi to tako da sve bude po zakonu.“ Iako je ovaj proces važan, Isus nije razmišljao o „čišćenju knjiga.“ On želi čiste knjige, ali ne i prazne strane.
Lična poseta
U Hristovoj metodi discipline koja otkupljuje, prvo što treba da uradite je: „Ako li ti sagreši brat tvoj, idi i pokaraj ga među sobom i njim samim“ (Matej 18,15).
Često u mojoj službi, neko bi došao i rekao kako je neki drugi vernik zalutao, a zatim bi pitao, „Pastore, šta ćeš uraditi povodom toga?“ Ja sam naučio da slušam i ljubazno upitam, „Pravo pitanje je, šta ćeš ti uraditi povodom toga?“
Rani adventisti su ovo lično posećivanje zbog greha nazivali „biti verni brat ili sestra.“ Mnogi zanemaruju ovu dužnost jer ne znaju kako da pristupe zalutalom verniku. U takvom slučaju, vi kao pastor morate da ih podučite kako da izraze svoju zabrinutost na način koji pokazuje otkupljenje.
Privatno posećivanje onome koji greši često zahteva više od jedne posete. To izaziva pokajanje dok istovremeno smanjuje potrebu da se greh otkrije čitavoj crkvi. Kao što Biblija kaže, ljubav prekriva mnoštvo greha (pogledajte Jakov 5,19-20).
Primer iz prakse:
Kao pastor, jednom sam imao đakonicu čiji je muž postao seksualno uključen u aferu sa nekim na poslu. Kada sam otišao u privatnu posetu, priznao je u suzama. Supruga i žena su ga skoro napustili, ali su ipak izabrali da oproste i sačuvaju porodicu.
Pošto greh ovog čoveka nije bio poznat u javnosti i pravo pokajanje bilo je očigledno, tiho smo se radovali zbog njegovog obnavljanja i ostavili stvar na miru. Cilj discipline koja otkupljuje bio je postignut – izgubljena ovca je vraćena.
Jedna od prednosti privatne posete je što vernik može bolje da odluči da li je njegovo sumnjivo ponašanje ispravno.
Prenekoliko godina jedna sestra je bila sigurna da je videla svog pastora kako puši. Umesto da mu priđe privatno, stupila je u kontakt sa braćom iz oblasti, a oni su sazvali odbor kako bi ga suočili sa njegovim grehom. On je iz svog džepa izvukao inhalator koji se koristi tako što se stavi u usta.
Stavljajući ga u usta, upitao je sestru da li je to videla. Sada posramljena, priznala je da se radilo o tome.
Sledeći korak
Ako privatni pristup ne uspeva, sledeći korak je da sa sobom zatim povedete nekoga (pogledajte Matej 18,16). Često ovde treba da se uključe starešine i pastori. Ono što Isus čini jeste povećanje moći ličnog uticaja – ta moć se često potcenjuje. Bog pojačava moć ljubavi nadajući se da će uticaj dve ili tri osobe koje se iskreno brinu za prestupnika moći da ga iskopaju iz ruku greha.
Primer iz prakse:
Dok sam bio pastor, naše starešine sastajale su se jednom mesečno ne samo da bi razgovarale o zemaljskim poslovima crkve, već i o njenom duhovnom stanju.
Čuvali smo naše vernike kao pastiri.
Ako bismo primetili da neko počinje da luta, provodili smo vreme u iskrenom posredovanju i zatim planirali izbavljenje. Uz dozvolu crkvenog odbora, grupa starešina je diskretno odlučivala da vernika koji greši stavi u „period milosti.“
To im je davalo vremena da tiho rade s njima pre nego što problem iznesu pred čitavu crkvu.
Kroz osnaživanje u ovoj strategiji ljubavi, videli smo kako Bog otkupljuje neke zaista žalosne slučajeve.
Nismo uspeli sve da vratimo, ali trudili smo se. Kako su se ljudi obnavljali i, u nekim slučajevima, ponovo krštavali, bilo je teže da ih ponovo izgubimo.
Često se zadnja vrata na crkvi otvaraju zato što ih pastor i starešine nisu zatvorili kroz iskrenu posredničku molitvu i težak rad.
Disciplina koja otkupljuje znači rad za starešine. Jedna osoba koja je pisala lažne čekove dobila je period milosti.
Svakog meseca tokom godinu dana jedan od starešina ili pastora posećivao je tog vernika, pružao duhovne savete, molitvu, nadgledao vraćanje dugova i pohvaljivao napredak. Ljudima koji se nalaze pod obnavljanjem potrebno je mnogo nežnog staranja.
Nažalost, mi često tovarimo naše starešine funkcijama koje nisu biblijske i ne obavljaju se njihov najvažniji duhovni posao. Odbori mogu da zuje, aktivnosti da lete i crkva može da deluje uspešno. Ipak, u sred buke, ovce lutaju i niko nema vremena to da primeti. Mi smo naše starešine oslobodili što je bilo moguće više dužnosti. To je počelo da stvara značajnu razliku u našoj crkvi.
Poslednji korak
Poslednji pokušaj u disciplini koja otkupljuje je „kažite to crkvi.“ Ako su svi drugi uticaji doživeli neuspeh, Isus otvara kapije ljubavi. Nažalost, kada problem stigne do ovog mesta, on se često predstavlja i o njemu se glasa na istom poslovnom sastanku. Takva metodologija nije Isusov plan.
Nakon uputstva da se problem iznese pred crkvu, On upućuje: „a ako li ne posluša ni crkvu…“ (stih 17). Drugim rečima, razlog za iznošenje pred čitavu crkvu je da bi svi mogli da posegnu ka toj osobi, uveravajući je u njihovu ljubav i tražeći pokajanje.
Ako se ovo uradi ispravno, uz posredničku molitvu, može da dobije veliku silu za spasenje i obnavljanje.
Ne mislim da je Isus nameravao da samo jedan glas koji predstavlja crkvu treba da razgovara sa „izgubljenim.“
Čitava crkva, ili makar njen najveći deo, mora da se uključi.
Služba isključivanja
Tek kada vernik koji greši odbije poziv čitave crkve, treba da se isključi iz crkve (Matej 18,17). Tonenačodibacivanje, kao što toneke veroispovesti čine, već predstavlja promenu u zajednici.
Isključeni treba da se smatra „grešnikom“ koga treba ponovo osvojiti. Ponovno osvajanje ne znači da ćete mu dati iste intimne privilegije kao ranije, kao što je učestvovanje u Svetoj večeri.
Pavle je rekao vernicima u Korintu da bi predavanje takvoga đavola učinilo njegov život toliko mizernim da bi sigurno poželeo da se ponovo vrati u crkvenu zajednicu. Zar ne bi trebalo da težimo da izgrađujemo takvu zajednicu vernika u Hristu da onaj koji nas napusti oseti želju za domom i više ne može da podnese svet?
Naravno, to se ponekad i događa.
Kada vernik stigne do tačke kada odbija da sluša pozive crkve na pokajanje, crkva mora da primeni svoju odgovornost i isključi tu osobu.
Nespremnost da se sahrane duhovno mrtvi predstavlja pretnju za zdravlje čitave crkve.
To šalje poruku nama samima i čitavom svetu da ustvari ne verujemo u ono što govorimo. To govori onima koji greše da nam nije stvarno stalo do njih.
Rezultati ovakvog ponašanja su nejedinstvo, cepanje na delove, ravnodušnost i zloba u klupama.
Kada isključujemo vernike koji ne žele da se pokaju, moramo takođe da razumemo da oni nisu jedini kojima je potrebno isceljenje. Čitavo telo je povređeno kada jedan vernik pati.
Pored toga, ljudi koji ne pripadaju crkvi često su povređeni kada se nazivaju hrišćani ponašanju na način koji poriče njihovog Gospoda.
Napredovanje Evanđelja često je onemogućeno kada crkva odbija da zavije sopstvene rane.
Cenzura i proba
Postojaće trenuci kada se pojedinci pokaju, ali njihovo ponašanje je izazvalo tako duboke rane ili zbrku, da crkva svoj bol mora da izrazi kroz disciplinu. To se radi samo zato da bi se telu i okolini pružila prilika za isceljenje. Ako se stvarno kaju, vernici koji su grešili učiniće sve što mogu kako bi sarađivali, ne bacajući krivicu na druge zbog njihovog pogrešnog ponašanja. U takvom slučaju, više volim da ne koristim isključivanje, već cenzuru, vreme probe ili milosti (crkveni kar).
Primer iz prakse:
Jednom, u procesu obnavljanja para koji je iskušavao granice greha, ali se veoma pokajao, jedan starešina je upitao: „Ali šta ako oni to opet urade?“
Vraćajući se Mateju 18, otkrili smo da je Petar imao jednaku brigu nakon što je saslušao Hristov proces u tri koraka. Isus je dao samo jedan izbor. Ako se kaju, moramo da oprostimo.
Mnogi bi se danas radije složili s Petrom nego s Isusom. Prema njima, sedam treba da bude granica; inače crkvena disciplina postaje ruganje. Ali Isus, razumevajući slabosti ljudi, rekao je da ne sme da postoji granica u našem opraštanju i spremnosti da vratimo one koji se kaju (pogledajte stihove 21 i 22).
U svetlosti ovoga, naše starešine su odlučile da ako se kod ovog para ponovo pojavi greh, bićemo spremni da ponovo radimo na njihovom pokajanju i obnavljanju.
Pokajanje i obnavljanje
Pokajanje ne sme olako da se shvati. Postoje mnogo nesrećne priče o parovima koji su se razveli nebiblišlijski i ponovo sklapali brakove a zatim igrali igre s pokajanjem. Često su tražili da budu isključeni a zatim bi se pojavili u susednoj crkvi i tražili ponovno krštenje. Neki pastori malo ili nimalo ne proveravaju kod prethodnog pastora pre nego što krste takve ljude.
Velika sramota, zbrka i slabost nastaju zbog ovakvog žalosnog ponašanja. Pošto ih niko nije doveo u pokajanje, oni su mrtve grane prikačene za živo drvo.
Tri stuba koji podržavaju obnavljanje su:
- Priznanje da to više ne bi uradili, bez obzira na cenu;
- Spremnost da zatraže oproštenje od ljudi koje su povredili i da, koliko je to moguće, poprave stvari;
- Ponizno predavanje svoje situacije crkvenoj porodici, ili njenim predstavnicima, na pregled;
- Ako je greh postao javno poznat, onda moraju javno da se pokaju. Ipak, primenite mudrost i zdrav razum. Ponekad je ponovno krštenje sve što je potrebno.
Ovi koraci obezbeđuju isceljenje za pojedinca, one protiv kojih su sagrešili i za čitavo crkveno telo.
Crkva će takođe biti pošteđena svedočanstava, a jednog takvog primera se živo sećam:
Jedna žena i njen muž obnovljeni su bez pokajanja. Sedeći sa grupom vernika posle ručka, žena se hvalila da je napuštanje njihovih bivših bračnih drugova i njihova bludna afera bila najbolja stvar koju je ikada uradila. Zadrhtim kada god se prisetim tog događaja.
Teška ljubav
Ljubav prema pohvalama ne sme da nas spreči da budemo verni prema bratu ili sestri kojima je potrebna disciplina koja otkupljuje. Hristos ne sme ponovo da se razapinje na oltaru našeg ega. Mi smo stvarno odgovorni za druge.
Svedočanstvo o veri skupo je koštalo Avelja i prava disciplina koja otkupljuje koštace nas bola, naročito ako je crkva do sada to zanemarivala.
Primer iz prakse:
Ubrzo nakon što sam stigao u jednu crkvu, saznao sam za jednog čoveka koji se razveo, preselio u drugi okrug i sada je živeo sa drugom ženom bez ikakve želje da se venčaju. Njegovo ime se i dalje nalazilo u knjigama iako je situacija trajala već više od godinu dana.
Kada sam prišao njegovom sinu (vernom članu crkve) i zatražio broj telefona, on se iznervirao što sam uopšte razmišljao da kontaktiram njegovog oca. Sin je strahovao da će otčeva osećanja biti povređena i da se nikada neće vratiti.
Objasnio sam da to što je neko ime zapisano u crkvenoj knjizi ne znači da nije zaštitau današnji sud zbog trajne neposlušnosti s predumišljajem pred Bogom.
Objasnio sam da se njegov otac nalazi u izgubljenom stanju i da je potrebno da bude otkupljen.
Na kraju smo izgubili tu bitku. Bez obzira na naše pozive ljubavi, otac je odbio da se pokaje. Možda će jednog dana, kada okolnosti omekšaju njegovo srce, kao drevni car Manasija, i on poslušati poziv Duha na pokajanje. U tom trenutku će naša teška ljubav, koja je odbijala da ga ostavi u grehu, možda pružiti uspomenu koja će mu biti potreba da stekne poštovanje za spasenje koje je Hristos obezbedio na krstu.
Neka Bog pomogne nama, kao pastorima i starešinama, da budemo verni Njegovim principima discipline koja otkupljuje, da budemo revni u čuvanju naših vernika, neumorni u njihovom vraćanju ako zalutaju, tačni u preduzimanju prikladnih mera kada molbe propadnu, dosledni povodom iskrenog pokajanja i izobilni u opraštanju. Zašto? Zato što dolazi sud!
IZDVAJAMO:
Kada je neko koga volite povređen
Rođenje koje je promenilo svet
Moć prepoznavanja onoga što već imamo
👂 POSETI NAŠ YOUTUBE KANAL “BIBLIJA UČI”
➡️➡️ KLIKNI NA OVAJ LINK: https://bit.ly/38UtmKg
