Hajde da se suočimo s tim da je svet u haosu. Pogledajte ponekad vesti. Koliko često vidite nešto zaista novo u tim vestima?
Umesto toga, nailazite, kao i obično, na sijaset katastrofa, bolesti, prevara, tragedija i smrti. Ubistvo u velikom gradu, krađa u malom gradu, prejaka doza narkotika po zabitima, korupcija na visokim položajima ili zlostavljanje na pustom mestu.
Odnosno: suša u Aziji, glad u Africi, rat na Bliskom istoku, HIV hara Afrikom, samoubilačke bombe na Zapadnoj obali, zemljotresi u Peruu, erupcija vulkana na Filipinima, cunami u Indoneziji, uragan pogađa Floridu, voz izleteo iz šina.
I sve to izaziva nebrojene žrtve, da i ne pominjemo nesreće u našoj najbližoj okolini: kolega gine u sudaru vozila, sused, ili bliski rođak, dobija galopirajući rak… Gde god pogledali, izgleda kao da Zemlja uzdiše, a ljudi krvare.
Šta mi treba pritom da uradimo? Veličina problema prevazilazi naše mogućnosti. Možemo uložiti nešto novca i vremena da ublažimo ono najgore, ali ništa što učinimo neće te patnje privesti kraju.
Ma šta učinili, nećemo postići cilj: beskonačni tužni događaji nastaviće da se nezaustavljivo ređaju. A onda, kada naši novčani i fizički izvori budu iscrpljeni, i sami ćemo upasti u nevolje. I postati »novost« za druge.
Mi možemo, naravno, da ispoljimo saosećanje. Međutim, čak i to ima svoje granice. Ako lijemo suze za svakom žrtvom, nikada nećemo prestati da plačemo, iako je i to nesumnjivo saosećanje.
Majka Tereza živela je godinama među umirućim ljudima Kalkute, ali samo plakanjem nije mogla da olakša njihovu patnju. Stoga, da bismo bili od istinske pomoći, moraćemo da pronađemo način da zaobiđemo žaljenje zbog ljudske patnje.
Međutim, na tom putu nalazi se još jedna zamka. Josif Staljin je rekao: »Jedna smrt je tragedija. Milion smrti je statistika.« U ime navodne pomoći proleterijatu, običnim radnicima, Staljin je ubio, izgladneo na smrt i bacio u zatvor milione ljudi.
On je, očigledno, otišao predaleko u prevazilaženju žaljenja, ako je to uopšte u pitanju. Međutim, čak ni Staljin nije odmah krenuo tim putem. On se nije probudio jednog jutra i odlučio da postane zverski diktator.
Ne, za taj proces bilo je potrebno izvesno vreme. Prvi korak u toj transformaciji je »priviknutost« – vreme kada postajete neosetljivi nakon ponavljanog izlaganja tragediji.
Primera radi, ja ne volim krv i ranjavanje, tako da sam se ježio od seciranja mrtvih životinja na času biologije. Moja žena, naprotiv, bila bi odličan patolog, jer voli TV serije gde ljudi komadaju i otvaraju leševe, tragajući za dokazima.
Ja ne.
Još uvek se sećam prvog reza koji sam napravio na ogromnoj mrtvoj mački, na času anatomije i fiziologije na fakultetu. I sad se ježim, dok ovo pišem. Ali kompletno seciranje te jadne mačke uzelo je nekoliko časova u laboratoriji.
Pre nego što je bilo završeno, mora da sam napravio još gomilu rezova – ne sećam se nijednog. Nikada mi se nije svidelo to iskustvo, ali sam se navikao. To više nije bila novina. Upravo to je opasnost za mene – a mislim i za mnoge druge: mi zapravo ne uživamo u nesrećama i strašnim prizorima, ali se navikavamo na njih.
Tako, ako gledamo jutarnje vesti za vreme doručka, samo će nas najjezivije i najužasnije scene i vesti zaustaviti u mazanju džema na parče hleba. Statistike o ljudima koji žive daleko i umiru od AIDS-a, jedva da će nam izmamiti uzdah dok stavljamo sledeću kašiku kornfleksa u usta.
I ako smo voljni da priznamo, danas samo najgore slike i najtragičniji događaji mogu da pobude našu pažnju. Ponavljanje tragičnih scena učinilo je našu psihu manje osetljivom.
Počeli smo da patimo od »zamora saosećanja«, emocionalne iscrpljenosti nastale usled neprestanog izlaganja vestima o tragedijama, i naše nemoći da sve to obuzdamo. Sve to vodi ozbiljnom stanju, koje lako prerasta u potpuno odsustvo saosećanja.
Godine 1867, Ričard Spek dospeo je u vesti, jer je silovao i ubio sedam medicinskih sestara u predgrađu Čikaga. Dvadeset godina kasnije, na video-kaseti prokrijumčarenoj iz federalnog zatvora u Marionu, u Ilinoisu, Spek je rekao sledeće, gledajući u kameru: »Ljudi me pitaju kako se osećam zbog ubistva svih tih žena.
Danas se osećam isto kao i pre dvadeset godina. Ne osećam ništa.« To priznanje potvrđuje naše najveće strahove: ako smo previše osećajni, postaćemo paralisani; ako smo premalo osećajni, postaćemo čudovišta koja izazivaju veliku patnju.
Kako da se, dakle, nosimo sa vestima, pre svega sa onima o velikim nesrećama i tragedijama? Kako da ostanemo ljudi, a da ne padnemo u očaj? Jedini odgovor koji ja znam jeste nada. Nada da će jednoga dana sve te patnje uminuti.
Nada da će čudovišta koja uzrokuju patnju biti onemogućena. Nada da će bolesti i katastrofe prestati. Drugim rečima, nada da će svet kakvog ga poznajemo doći svom kraju i biti zamenjen nečim boljim.
Da li je to moguće?
To se već događa. Pre dve hiljade godina, došla je na svet beba koja je promenila svet. Dok je rasla, donosila je dobre vesti siromašnima, slobodu robovima i praštanje svima. Prvi njen dolazak toliko je oplemenio način na koji ljudi razmišljaju da je sada u kalendarima svih naroda označen dan Isusovog rođenja.
I nakon svih zapanjujućih događaja tokom Njegovog trogodišnjeg boravka na Zemlji, uključujući i vest da je ustao iz mrtvih, On je otišao. Ali obećao je da će se vratiti po drugi put i dovršiti započeti posao.
Obećao je da će se vratiti i učiniti kraj bolestima, patnjama, nasilju, smrti, i svim tragičnim vestima. »I Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe… Evo sve novo tvorim.« (Otkrivenje 21,4.5) Pređašnje stvari – sve ono što je bilo u vestima – proći će.
Dobra vest je da, jednoga dana, više neće biti »vesti.«
Autor: Ed Dikerson
