Postoje trenuci u istoriji čovečanstva kada se čini da Bog ćuti, da posmatra ljudsku pobunu, nasilje, nepravdu, nemoral i bezakonje, a da se ništa ne događa, zbog čega čovek može pogrešno zaključiti da Boga nije briga ili da će svet zauvek moći da nastavi putem kojim je krenuo, ali Biblija od svojih prvih do poslednjih stranica pokazuje sasvim drugačiju sliku, jer Božje strpljenje nikada nije znak Božje ravnodušnosti, već izraz Njegove milosti kojom grešniku daje vreme da se zaustavi, razmisli, pokaje i vrati svome Stvoritelju.
Jedan od najsnažnijih izraza kojim Biblija opisuje trenutak kada zlo sazreva nalazi se u Otkrivenju, gde za Vavilon stoji zapisano: „Jer grijesi njezini dopriješe tja do neba, i Bog se opomenu nepravde njezine“ (Otkrivenje 18,5). Ove reči ne treba razumeti kao da postoji neka fizička gomila ljudskih grehova koja je dostigla Božje prebivalište, već kao snažnu biblijsku sliku bezakonja koje je postalo toliko veliko, otvoreno, sistemsko i nepokajano da dolazi trenutak kada Bog više neće dozvoliti da ono neograničeno traje.
Isti princip srećemo mnogo ranije u Svetom pismu, jer kada Bog govori o Sodomu i Gomoru kaže: „Vika je u Sodomu i Gomoru velika, i grijeh je njihov grdan“ (1. Mojsijeva 18,20), što pokazuje da ljudsko zlo pred Bogom nikada nije nemo i nevidljivo, jer krv Aveljeva viče sa zemlje, vapaj potlačenih Izrailjaca u Egiptu dolazi pred Boga, nepravda Sodoma podiže svoj glas do neba, a gresi Vavilona na kraju istorije dopiru do neba, čime Biblija želi da kaže da Bog vidi ono što čovek pokušava da sakrije, zna ono što ljudi pokušavaju da opravdaju i pamti nepravdu koju društvo može proglasiti normalnom.
Uz sliku greha koji dopire do neba Biblija koristi još jednu veoma snažnu sliku, a to je slika čaše bezakonja koja se postepeno puni, što vidimo kada Bog govori Avramu da njegovi potomci još neće naslediti zemlju Amoreja zato što „grijesima Amorejskim još nije kraj“ (1. Mojsijeva 15,16), odnosno njihovo bezakonje još nije dostiglo svoju puninu. Ovaj tekst otkriva nešto veoma važno o Božjem karakteru, jer Bog ne žuri da kazni, ne traži razlog da uništi i ne raduje se propasti grešnika, već čeka, opominje, daje vreme i pruža priliku, ali čovek može Božje strpljenje pogrešno razumeti kao Božje odobravanje i upravo zato Propovednik kaže da, zato što nema odmah osude za zlo delo, srce ljudi postaje još odlučnije da čini zlo.
Čovek učini greh i ništa se odmah ne dogodi, zatim ga ponovi i ponovo ne vidi posledice, pa posle nekog vremena počinje da veruje da posledica neće ni biti, međutim Božje ćutanje nije Božje odobravanje, već je Božje strpljenje vreme milosti dato čoveku da se pokaje pre nego što dođe trenutak kada ono što je posejao mora da donese svoj rod.
Upravo zbog toga Isus, govoreći o vremenu svoga Drugog dolaska, vraća naše misli na dane pre Potopa i izgovara ozbiljne reči: „Jer kao što je bilo u vrijeme Nojevo tako će biti i dolazak Sina čovječijega“ (Matej 24,37). Svet pre Potopa nije bio osuđen samo zato što su ljudi činili pojedinačne grehe, jer greh je postojao još od pada prvih ljudi, već zato što je zlo sazrelo do tačke u kojoj Biblija kaže da je nevaljalstvo ljudsko bilo veliko na zemlji, da su misli njihovih srca bile neprestano usmerene prema zlu i da se zemlja „napuni bezakonja“ (1. Mojsijeva 6,5.11).
To je jedan od najvažnijih izraza za razumevanje poslednjeg vremena, jer problem nastaje onda kada greh prestane da bude samo pad pojedinca i postane način života, kada prestane da izaziva stid i počne da izaziva ponos, kada se od lične slabosti pretvori u kulturu, kada društvo više ne pita šta je istina, šta je dobro i šta je sveto, nego samo šta čoveku odgovara, šta mu pričinjava zadovoljstvo i šta želi da proglasi svojom istinom.
Upravo tu možemo razumeti moralnu krizu savremenog sveta, jer najveći dokaz duhovnog propadanja nije samo činjenica da ljudi greše, pošto su ljudi grešili u svim vekovima, već činjenica da se sve više gubi sama svest o postojanju objektivnog dobra i zla. Kada čovek ukloni Boga kao najviše moralno merilo, veoma brzo sebe postavlja na Njegovo mesto, pa dobro postaje ono što meni odgovara, istina ono što ja osećam, moral ono što društvo trenutno prihvata, a greh samo zastarela reč koju treba ukloniti iz savremenog rečnika.
Biblija takvo stanje opisuje jednostavnom, ali zastrašujućom rečenicom iz vremena sudija kada kaže da je „svaki činjaše što mu bješe drago“ (Sudije 21,25), jer kada svako postane konačni sudija dobra i zla, granice se neprestano pomeraju, ono što je juče izazivalo stid danas postaje predmet javnog ponosa, ono što je nekada smatrano porokom počinje da se predstavlja kao vrlina, dok se onaj ko govori o odgovornosti, samokontroli, čistoti, vernosti, istini i svetosti sve češće predstavlja kao problem.
Isus je upravo zato rekao da će jedna od karakteristika vremena pred Njegov dolazak biti umnožavanje bezakonja, ali Njegovo upozorenje ide još dublje, jer kaže: „I što će se bezakonje umnožiti, ohladnjeće ljubav mnogijeh“ (Matej 24,12). Greh, dakle, ne menja samo zakone i društvene norme, već menja čovekovo srce, otupljuje savest, smanjuje sposobnost saosećanja i pretvara čoveka u biće koje može posmatrati patnju drugoga bez duboke unutrašnje reakcije.
Savremeni čovek raspolaže tehnološkim mogućnostima kakve prethodne generacije nisu mogle ni da zamisle, može u nekoliko sekundi poslati poruku milionima ljudi, može gotovo trenutno videti događaje sa drugog kraja planete i ima pristup ogromnoj količini znanja, ali tehnološki napredak sam po sebi nije proizveo moralno boljeg čoveka, jer ista tehnologija kojom se može širiti Jevanđelje može širiti laž, mržnju, pornografiju, manipulaciju, poniženje i nasilje, što pokazuje da najveći problem čovečanstva nikada nije bio nedostatak tehnologije, već stanje ljudskog srca.
Apostol Pavle je zato, govoreći o poslednjim danima, manje govorio o tehnologiji, ekonomiji ili političkim sistemima, a mnogo više o karakteru čoveka, upozoravajući da će ljudi postati samoživi, srebroljupci, hvalisavi, ponositi, neblagodarni, nepomirljivi, neuzdržani, naduveni i da će više voleti zadovoljstva nego Boga (2. Timoteju 3,1–4). Još ozbiljnija je njegova tvrdnja da će postojati ljudi koji će imati „obličje pobožnosti“, ali će se odreći njene sile, čime se pokazuje da poslednja kriza neće biti samo kriza nevernog sveta, već i kriza religije, jer je moguće nositi ime hrišćanina bez Hristovog karaktera, govoriti o Bogu bez poslušnosti Bogu, držati Bibliju u ruci bez njene istine u srcu i pripadati crkvi bez stvarnog obraćenja.
Upravo u takvom kontekstu treba razumeti poziv iz Otkrivenja 18: „Iziđite iz nje, narode moj, da se ne pomiješate u grijehe njezine, i da vam ne naude zla njezina“, posle čega dolazi objašnjenje da su njeni gresi doprli do neba. Redosled je veoma značajan, jer pre suda dolazi poziv, pre kazne dolazi upozorenje, pre zatvaranja vrata postoji mogućnost izlaska, što pokazuje da je poslednja Božja poruka svetu istovremeno poruka suda i poruka milosti.
Kada govorimo o dokazima da se Hristov Drugi dolazak približava, moramo biti pažljivi da ne učinimo ono što sam Isus nije dozvolio, pa da svaki rat, zemljotres, epidemiju ili katastrofu proglasimo neposrednim dokazom da će se Hristos vratiti određenog dana ili godine, jer je Isus rekao da niko ne zna dan ni čas, a govoreći o ratovima izričito je upozorio da se ne plašimo jer „još nije kraj“. Snaga biblijskih znakova nalazi se u široj slici koju oni zajedno stvaraju, u umnožavanju bezakonja, hlađenju ljubavi, duhovnim obmanama, ratovima i glasovima o ratovima, potresima među narodima, otpadanju od vere, moralnoj dezorijentaciji, progonstvu vernih i, iznad svega, u širenju Jevanđelja, jer je Hristos rekao: „I propovjediće se ovo jevanđelje o carstvu po svemu svijetu za svjedočanstvo svijem narodima. I tada će doći pošljedak“ (Matej 24,14).
Zato znak poslednjeg vremena nije samo tama koja raste, već i svetlost koja se širi, nije samo greh koji pokušava da ispuni zemlju, već i Jevanđelje koje Bog šalje narodima, nije samo Vavilon koji opija svet, već i Božji glas koji iz tog Vavilona poziva ljude da izađu.
Postoji, međutim, još jedna veoma ozbiljna dimenzija pune čaše bezakonja, jer najveća opasnost nije u tome da će Bog jednoga dana proizvoljno odlučiti da više nikome ne želi da oprosti, već u tome što čovek upornim odbijanjem Boga može toliko promeniti sebe da više ne želi ono što mu Bog nudi. Svako odbijanje istine olakšava sledeće odbijanje, svaki kompromis sa savešću čini sledeći kompromis lakšim, svaki svesno negovani greh postepeno otupljuje unutrašnji glas koji nas poziva da se vratimo, sve dok čovek ne dođe u stanje u kojem više ne beži od greha, nego ga brani, ne stidi ga se, nego se njime ponosi, ne traži oproštenje, jer više ne smatra da mu je oproštenje potrebno.
Zato biblijska poruka o Božjim sudovima nije namenjena zadovoljavanju ljudske radoznalosti o katastrofama, već buđenju savesti, jer Otkrivenje jasno objavljuje da istorija neće zauvek ostati zarobljena u krugu nasilja, smrti, nepravde i pobune. Dolazi trenutak kada će Bog intervenisati, kada će Vavilon pasti, kada će obmana biti razotkrivena, kada će zlo dobiti svoj kraj i kada će se ispuniti objava: „Bojte se Boga, i podajte mu slavu, jer dođe čas suda njegova“ (Otkrivenje 14,7).
Hristov Drugi dolazak zato nije samo jedan događaj na kraju proročke hronologije, već Božji konačni odgovor na problem zla, jer ako se danas pitamo gde je Bog dok nevini stradaju, dok nasilje uništava živote, dok smrt odnosi one koje volimo i dok nepravda ponekad izgleda jača od pravde, biblijski odgovor nije da Bog to ne vidi, već da istorija još nije završena. Dolazi Onaj koji će staviti tačku na vladavinu greha, dolazi Onaj pred kojim će se pokazati istina o svakom čoveku i svakom sistemu, dolazi Onaj za koga Otkrivenje kaže da je veran i istinit i da sudi po pravdi.
Ipak, poslednja poruka Biblije nije samo upozorenje da dolazi sud, već poziv da se čovek vrati Bogu dok vrata milosti još stoje otvorena, jer apostol Petar objašnjava da Gospod ne kasni sa svojim obećanjem, već dugo trpi zato što ne želi da iko pogine, nego da svi dođu u pokajanje (2. Petrova 3,9). Ono što nama ponekad izgleda kao Božje kašnjenje zapravo je produženo vreme milosti, još jedan dan da se neko vrati, još jedna prilika da se neko pokaje, još jedna propoved koju neko treba da čuje i još jedan poziv Hrista koji govori ljudskom srcu.
Zato najvažnije pitanje nije možemo li dokazati da su gresi sveta doprli do neba, već da li je naše srce spremno za susret sa Hristom, jer možemo proučavati Vavilon, govoriti o sudovima, pratiti znake vremena, poznavati proročanstva i biti potpuno uvereni da je Hristov dolazak blizu, a ipak ostati nespremni ako Hristos nije postao Gospod našeg života.
Svet neće zauvek ići ovim putem, greh neće imati poslednju reč, smrt neće imati poslednju reč, Vavilon neće imati poslednju reč i Sotona neće imati poslednju reč, jer poslednja reč istorije pripada Isusu Hristu, Onome koji je došao kao dete u Vitlejemu, umro na Golgoti, ustao iz groba, vazneo se na nebo i obećao da će ponovo doći.
Zato Hristos, govoreći o događajima koji će prethoditi završetku istorije, ne kaže svojim učenicima da spuste glavu u očajanju, nego: „A kad se počne ovo zbivati, gledajte i podignite glave svoje; jer se približuje izbavljenje vaše“ (Luka 21,28).
Gresi mogu dopreti do neba, čaša bezakonja može se puniti i svet može sve dublje tonuti u pobunu protiv svoga Stvoritelja, ali iznad svega toga još uvek stoji krst na kojem je Hristos pokazao koliko daleko je Bog spreman da ide da bi spasao čoveka. Zato danas još postoji oproštenje, danas još postoji pokajanje, danas još postoji povratak i danas još postoji Spasitelj koji poziva čoveka da dođe, ali Biblija nas upozorava da istorija ima svoj završetak i da će Onaj koji danas kuca na vrata ljudskog srca kao Spasitelj jednoga dana doći na oblacima nebeskim kao Car.
Zbog toga pitanje poslednjeg vremena nije samo kada će se Hristos vratiti.
Mnogo važnije pitanje glasi:
Kada se Hristos vrati, hoće li nas pronaći spremne?
Izdvajamo:
MEĐUGORJE – ISTINE I ZABLUDE
