DUH SVETI: LIČNOST ILI BOŽANSKI UTICAJ?
Zašto je ovo danas presudno?
U hrišćanskom svetu često se može čuti mišljenje da je Duh Sveti samo Božja sila, energija ili uticaj koji Otac ili Sin šalju da bi izvršili svoju volju. Prema tom shvatanju, Duh Sveti nije zasebna osoba, već tek način na koji Bog deluje u svetu. Međutim, takvo razumevanje ne odgovara biblijskom svedočanstvu. Sveto pismo ne predstavlja Duha Svetoga kao bezličnu energiju, već kao ličnost koja misli, govori, svedoči, poučava, odlučuje, tuguje i može biti uvređena — osobine koje nikada ne mogu pripadati sili ili uticaju, već isključivo osobi.
Ipak, kada govorimo da je Duh Sveti osoba, ne mislimo da je On nezavisno božanstvo, odvojeno od Oca i Sina, niti „treći bog“ pored njih. Naprotiv, biblijska poruka je da postoji jedan Bog, ali da se On otkriva u tri božanske ličnosti: Ocu, Sinu i Duhu Svetome, koje su savršeno ujedinjene u biću, volji i delu. Duh Sveti, dakle, ne deluje samostalno, već u potpunom jedinstvu sa Ocem i Sinom, sprovodeći njihovu volju i proslavljajući Hrista u životima vernika.
Zato je važno da razumemo razliku između toga da Duh Sveti nije nezavisna sila, i toga da nije bezlična sila. On nije tek Božja „moć na delu“, već Bog koji deluje, prisutan, ličan i aktivno uključen u delo spasenja, posvećenja i vođenja Crkve. Ako Duha Svetoga svedemo samo na silu, gubimo biblijsko razumevanje odnosa u kojem Bog želi da bude sa čovekom — ne kao daleka energija, već kao lična prisutnost koja prebiva u srcima vernih.
U nastavku ćemo, na osnovu Svetog pisma, pokazati da se Duhu Svetome pripisuju osobine i dela koja mogu pripadati samo osobi, da se prema Njemu ljudi odnose kao prema ličnosti, i da ga Biblija jasno povezuje sa Ocem i Sinom u jedinstvu božanske prirode, naročito u velikom nalogu krštenja: „u ime Oca i Sina i Duha Svetoga“ (Matej 28,19).
Zato želimo da stojimo čvrsto na Pismu, jer nije pitanje „kako se meni čini“, nego pitanje „šta Bog kaže“, i ako Pismo govori da Duh Sveti ima sve osobine ličnosti, onda niko nema pravo da ga pretvara u nečiju teoriju, niti da ga gura u kategoriju bezlične sile, jer to nije samo teološka greška, nego udar na samu srž evanđelja: Bog nam ne šalje energiju — Bog nam šalje Sebe.
Prvo i najvažnije: Pismo govori o Duhu Svetome kao o Ličnosti
1) Duh Sveti govori, zapoveda, poziva, odvaja
U Delima apostolskim 13 čitamo da dok su se vernici postili i služili Gospodu, „reče Duh Sveti: odvojte mi Varnavu i Savla za delo na koje sam ih pozvao“; a obrati pažnju koliko je ova rečenica snažna i lična: „reče“, „odvojte“, „mi“, „pozvao sam“ — to nisu reči bezlične sile, nego reči nekoga ko ima um, volju, nameru i vlast, ko poznaje ljude po imenu i ko ima plan za njihovu službu.
2) Duh Sveti uči i podseća, kao pravi Učitelj Crkve
Isus u Jovan 14 govori učenicima: „Utešitelj, Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, on će vas naučiti svemu i napomenuće vam sve što vam rekoh“; i tu se ne radi o tome da Duh samo „pojača emociju“ ili „stvori atmosferu“, nego da Duh poučava, i to tako da otvara razum, bistri srce, čuva od zablude, vraća na Hristove reči, i čini da Crkva živi od istine, a ne od utiska.
3) Duh Sveti svedoči, vodi, čuje, govori — dakle ima lični odnos
U Jovan 15 Isus kaže da će Duh istine „svedočiti“ za Njega, a u Jovan 16 kaže da „neće govoriti od sebe, nego će govoriti što čuje… i javiće vam“, i „on će mene proslaviti“; vidiš, ovde se otkriva jedna dubina: Duh nije samo „snaga“, nego je božanska Ličnost koja ulazi u odnos, koja „čuje“ i „govori“, koja proslavlja Sina, koja uvodi Crkvu u svu istinu, i koja nas vodi ne u sebe, nego u Hrista, jer je to znak pravog Duha — da Hristos bude uzvišen, a čovek ponizan.
4) Duh Sveti raspodeljuje darove „kako hoće“
U 1. Korinćanima 12 Pavle kaže da jedan isti Duh deli darove „kako hoće“; a „kako hoće“ je ključna fraza, jer volja pripada ličnosti, a ne sili, i zato darovi Duha nisu rezultat tehnike, ni zasluge, ni manipulacije, nego izraz suverene, svete, mudre volje Boga koji zna šta Crkvi treba.
5) Duh Sveti može biti ožalošćen — i to je možda najdirljiviji dokaz ličnosti
Efescima 4 kaže: „ne žalostite Duha Svetoga Božijega“; i ovde dolazimo do nečega što bezlična energija nikada ne može biti: tuga, bol, žalost; jer samo ličnost koja voli može biti povređena, samo ličnost koja živi u odnosu može biti ožalošćena, i zato je greh protiv Duha uvek greh protiv ljubavi i prisutnosti Boga u čoveku.
6) Duhu Svetome se može lagati — i Pismo kaže: to je laganje Bogu
U Delima 5 Petar kaže Ananiji da je slagao Duhu Svetome, i odmah dodaje: „nisi slagao ljudima nego Bogu“; znači, u istom dahu Pismo povezuje Duha i Boga, i pokazuje da je Duh Sveti ne samo ličnost, nego božanska Ličnost, jer mu se može „lagati“ (što je lični čin), a to laganje se računa kao laganje Bogu.
7) Duh Sveti se naziva „Utešitelj“ — a uteha je lična, nežna, bliska stvar
Isus ga zove „Utešitelj“ (Parakletos), što nije hladan termin, nego termin blizine, zastupništva, prisutnosti; uteha nije mehanika, uteha je odnos, uteha je ono kada te Neko razume, kada Neko stane uz tebe, kada Neko govori tvojoj savesti i tvojoj boli, i zato Duh nije „impuls“, nego Onaj koji je uz tebe, u tebi, i za tebe, i čiji je cilj da te privede Hristu i da te sačuva u istini.
Duh je došao nevidljivo, a Sin je došao vidljivo — ali obojica su Ličnosti
Ovo je tačka gde mnogi pogreše: oni misle da ono što je nevidljivo mora biti bezlično, a Pismo to nikada ne uči, nego naprotiv: Pismo uči da nevidljivo može biti najličnije, najstvarnije i najmoćnije.
Isus u Jovan 14 kaže da svet Duha „ne može primiti, jer ga ne vidi niti ga poznaje“, dok za Isusa ljudi kažu: „što smo videli očima, što smo opipali rukama“; i zato postoji razlika u načinu dolaska:
- Sin dolazi u telu, vidljivo, opipljivo, istorijski prisutan među ljudima, „Reč postade telo“,
- a Duh dolazi nevidljivo, unutrašnje, kao prisutnost Boga u verniku i u Crkvi.
Ali nevidljivost ne ruši ličnost; u Jovan 3 Isus govori da je Duh kao vetar: čuješ mu glas, vidiš posledice, ali ne znaš odakle dolazi i kuda ide — i opet, to nije opis bezličnosti, nego opis slobode i suverenosti delovanja; Duh ne dolazi da bi bio „vidljiv“, nego da bi Hristos bio vidljiv u našem životu, da bi karakter postao plod, da bi vera postala poslušnost, da bi srce postalo hram.
III. „Bog je duh“ — i upravo zato je On najviša Ličnost
Jovan 4 kaže: „Bog je duh“; i odmah shvatamo: Božja priroda nije materijalna, nije ograničena prostorom, ne troši se, ne slabi, ne podleže propadanju, nego je večna, svemoćna i prisutna.
Ali Bog, iako je duh, u Pismu:
- govori, poziva, sklapa zavet, opominje, tuguje, raduje se, sudi, prašta, vodi;
i to znači da „duh“ u biblijskom smislu ne znači „bezlično“, nego znači „nevidljivo biće“ koje je ipak potpuno svesno, moralno, lično, i sveto.
Zato je pogrešno kada neko kaže: „Duh Sveti je duh, dakle nije osoba“, jer bi po toj logici morao reći i: „Bog je duh, dakle nije osoba“ — a to bi urušilo celu Bibliju, jer cela Biblija je priča o ličnom Bogu koji ulazi u odnos sa čovekom.
Isus je pre utelovljenja preegzistentna božanska Ličnost — i Pismo jasno uči o Njegovom postojanju pre tela
Da bismo ovo objasnili biblijski i trezveno, bez spekulacija, moramo reći ovako: Pismo uči da je Sin postojao pre rođenja u Vitlejemu, da je „Reč“ bila „u početku“ sa Bogom i da je „Reč bila Bog“, i da je zatim „Reč postala telo“; znači, pre utelovljenja, Sin nije imao ljudsko telo, ali je bio stvaran, božanski, ličan.
Isus u Jovan 17 govori Ocu o slavi koju je imao „pre nego što svet postade“, a Pavle u Filipljanima 2 govori da je On „u obličju Božijem“ i da je uzeo „obličje sluge“; dakle, On nije počeo da postoji tek rođenjem od Marije, nego je ušao u našu istoriju kroz utelovljenje, i zato je mogao biti nazvan „duh koji oživljuje“ (1. Kor 15), ne u smislu da je bezlična sila, nego u smislu da je božanska Ličnost koja daje život, koja nosi život, koja je izvor života.
Ovo je važno i za našu temu, jer kao što Sin nije postao „manje ličnost“ zato što je bio nevidljiv pre utelovljenja, tako ni Duh nije „manje ličnost“ zato što je nevidljiv u svom delovanju u Crkvi.
Pali anđeli su „nečisti duhovi“, ali su i dalje osobe — i to nam dodatno osvetljava izraz „Duh“
U Evanđeljima demoni se zovu „nečisti duhovi“; oni govore, prepoznaju Isusa, mole, pregovaraju, planiraju, obmanjuju, i čak citiraju istinu da bi je izopačili; dakle, oni su ličnosti, iako su nazvani „duhovima“.
I zato, kada neko kaže: „Duh Sveti je duh, dakle sila“, mi odgovaramo biblijski: demoni su duhovi — ali nisu sile, nego lična bića; anđeli su duhovna bića — ali nisu sile, nego lične sluge Božje; Bog je duh — ali nije sila, nego večna, sveta, lična Realnost; prema tome, izraz „duh“ u Pismu opisuje prirodu (nevidljivu, nematerijalnu), a ne ukida ličnost.
Duh Sveti je u rangu sa Ocem i Sinom — i to se vidi u najvećoj Hristovoj zapovesti Crkvi
Matej 28,19 je krunski tekst: „krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“; ovde treba da zastanemo i u duhu poštovanja da vidimo šta Hristos radi: On stavlja Duha u istu božansku rečenicu sa Ocem i Sinom, i ne daje Crkvi pravo da ga izbaci, da ga prećuti, niti da ga spusti na nivo „sile“, jer Hristos ne uvodi narod u „ime sile“, nego u ime Oca, Sina i Duha, što znači: Crkva ulazi u zajednicu sa Bogom.
I još jedna sitnica koja je zapravo velika: u tekstu stoji „u ime“ (jednina), a ne „u imenima“ (množina), čime nam Pismo daje da vidimo jedinstvo božanske prirode i troličnost božanskog postojanja, bez filozofiranja, bez spekulacija, nego jednostavno — kao činjenicu objavljenu od Hrista.
VII. „Ali u Delima piše: krštenje u ime Isusovo“ — kako to razumeti, a da ne razbijemo Pismo?
U Delima apostolskim se zaista često kaže da su se ljudi krštavali „u ime Isusa Hrista“; i to mnogi uzimaju kao dokaz da se ne treba krštavati u trojstveno ime; ali problem je što oni od jedne apostolske fraze prave suprotstavljanje Hristovoj zapovesti, a apostoli nikada ne bi radili protiv onoga što je Hristos izričito naredio.
Kada Dela kažu „u ime Isusovo“, to je teološki naglasak: to znači da je krštenje hrišćansko, a ne Jovanovo, da je u autoritetu Raspetog i Vaskrslog, da je priznanje da je Isus Mesija i Gospod; dok Matej 28 daje punu kršteničku realnost: ulazak u zajednicu sa Ocem, kroz Sina, u Duhu Svetome.
Drugim rečima: „u ime Isusovo“ je kao kada kažeš „spasen si u Hristu“ — to ne znači da nema Oca i Duha, nego znači da je Hristos vrata spasenja; a Matej 28 govori o celini Božjeg delovanja i o punom identitetu Boga kome pripadamo.
DOKAZNI MATERIJAL DA SU PRVI HRIŠĆANI KRŠTAVALI U IME OCA SINA I DUHA SVETOGA I DA SU ZNALI ZA VELIKI NALOG IZ MATEJ 28.
VIII. Rani hrišćani pre Nikeje su znali Veliki nalog i krštavali su u ime Oca, Sina i Duha Svetoga
Ovo je važno zbog današnjih tvrdnji da je „Trojstvo nastalo na Nikeji“ i da pre toga Crkva nije znala za trojstveno krštenje; međutim, istorijski izvori koji su mnogo pre 325. godine jasno pokazuju da su hrišćani znali i koristili Matej 28,19, i to ne kao kasniju izmišljotinu, nego kao Hristovu zapovest.
- Didahi (veoma rani crkveni spis, često datovan u 1. vek) u poglavlju o krštenju kaže da se krštava „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“, i čak opisuje i polivanje tri puta kada nema dovoljno vode.
The Didache 7:1 (A.D. c. 70-100)
“Sto se tice krstenja, krstavajte ovako: posto ste prvo sve ovo rekli, krstavajte u tekucoj vodi u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha. Ako nemate tekuce vode, krstavajte u nekoj drugoj vodi; ako nemate hladne vode, radite u toploj. . . . ”
- Justin Mučenik (oko sredine 2. veka), opisujući hrišćansko krštenje, kaže da se ono vrši „u ime Boga Oca i Gospoda našega Isusa Hrista i Duha Svetoga“.
- Tertulijan (početak 3. veka) govori o „formuli“ krštenja i citira Hristovu zapovest da se krštava „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“.
Tertullian, The Prescription Against Heretics (c. 160-220)
“Po svome odlasku Ocu, On je naredio jedanaestorici da ‘idu i nauce sve narode, koji su trebali da se krste u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha.’ To su apostoli kojima je ovaj nalog dat odmah uradili … “
- Tatian from Syria, Diatesseron 55 (c. A.D. 100)
“Tada im je Isus rekao” ‘Data mi je sva vlast na nebu i zemlji; i kako je Otac poslao mene, tako ja saljem vas. Idite po celom svetu, i propovedajte evandjelje svakom stvorenju; i naucite sve narode, i krstite ih u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha; . . . .’”
Ignatius of Antioch, Epistle to the Philadelphians, chap. 2 (c. 107-112)
“Postoji jedan Otac, i jedan Sin, i jedan Utesitelj. Zato je Gospod, kada je poslao svoje ucenike da nauce sve narode, naredio im je da ‘krste u ime Oca, u Sina, i Svetoga Duha, ne u jednu osobu nego u tri osobe koje poseduju jednaku cast.”
Irenaeus, Against Heresies Book III (c. 130—200)
“I ponovo, posto je dao ucenicima silu obnavljanja u Bogu, rekao im je: ‘Idite i naucite sve narode krsteci ih u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha.’”
Origen, Commentary on Romans 5:8
(c. 185-254)
“Gospod je lično kazao svojim ucenicima da oni treba da krste sve ljude u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha . . .”
Dakle, i pre Nikeje, i pre velikih sabora, i pre carskih pitanja i rasprava, Crkva je već živela iz Hristove zapovesti i krštavala u trojstveno ime, jer je znala da je Duh Sveti stvaran, božanski i ličan, i da se ne može izbaciti iz spasenjskog života.
Praktična primena: šta se desi kada Duh postane „sila“, a šta kada ga priznamo kao Ličnost?
Kada Duh postane „sila“, tada se hrišćanin trudi da „uhvati“ energiju: traži metode, traži ambijent, traži posebne emocije, traži trenutak, i često završi u razočaranju, jer sila nije osoba, sila ne vodi, sila ne govori, sila ne vaspitava, sila samo „radi“; ali kada Duh postane Ličnost, tada se hrišćanin uči poslušnosti, jer osoba traži odnos, osoba traži istinu, osoba traži svetost, osoba tuguje zbog greha, osoba upozorava savest, osoba vodi ka Hristu.
Zato Pavle kaže „ne žalostite Duha“: jer greh više nije samo „prekršaj pravila“, nego je rana odnosa; i zato se hrišćanin ne pita samo „da li je dozvoljeno“, nego se pita: „da li ovo žalosti Onoga koji prebiva u meni“, „da li ovo prlja hram“, „da li ovo gasi glas Božji“.
I kada ovo shvatiš, onda vidiš zašto je Hristos rekao da će poslati „drugog Utešitelja“: jer Crkva bez Duha nije Crkva, Crkva bez Duha je religijska institucija, Crkva bez Duha je forma, a Crkva sa Duhom je telo Hristovo koje živi, raste, svedoči i trpi, ali ne odustaje, jer u njoj prebiva Bog.
PROŠIRENA BIBLIJSKA LISTA: Duh Sveti kao Ličnost, ne sila
Duh govori i zapoveda
- Dela 8,29 – „A Duh reče Filipu: Pristupi i pridruži se tim kolima.“
- Dela 10,19–20 – „I reče mu Duh: evo tri čoveka te traže; nego ustani, siđi i idi s njima…“
- Dela 13,2 – „Reče Duh Sveti: Odvojte mi Varnavu i Savla…“
- Otkrivenje 2,7 – „Ko ima uho neka čuje šta Duh govori crkvama.“
👉 Sila ne govori, ne zapoveda, ne izdaje naloge, ne obraća se pojedincima po imenu.
- Duh uči, vodi i podseća
- Jovan 14,26 – „On će vas naučiti svemu i napomenuće vam sve…“
- Jovan 16,13 – „On će vas uputiti na svaku istinu.“
- Rimljanima 8,14 – „Koji se vode Duhom Božijim, oni su sinovi Božiji.“
👉 Vođenje i poučavanje su uvek lični proces, ne mehanički.
- Duh ima volju i donosi odluke
- 1. Korinćanima 12,11 – „Deli svakome kako hoće.“
- Dela 16,6–7 – „Duh Sveti im ne dade da govore reč u Aziji…“
👉 Odluke, zabrane i usmeravanja pripadaju ličnosti.
- Duh svedoči i ima unutrašnji odnos sa vernikom
- Rimljanima 8,16 – „Sam Duh svedoči s našim duhom da smo deca Božija.“
- Jovan 15,26 – „On će svedočiti za mene.“
👉 Svedočenje podrazumeva svesnost, komunikaciju i odnos.
- Duh može biti ožalošćen i vređan
- Efescima 4,30 – „Ne žalostite Duha Svetoga Božijega.“
- Jevrejima 10,29 – „Duh blagodati uvredi.“
👉 Energija se ne vređa, ne tuguje, ne pati — osoba da.
- Duh se može odbacivati i gasiti
- 1. Solunjanima 5,19 – „Duha ne gasite.“
- Dela 7,51 – „Vi se uvek protivite Duhu Svetome.“
👉 Možeš se protiviti samo nekome ko deluje s namerom.
- Duh posvećuje i zapečaćuje
- Rimljanima 15,16 – „Posvećeni Duhom Svetijem.“
- Efescima 1,13 – „Zapečaćeni ste Duhom Svetijem.“
👉 Pečat u Bibliji znači ličnu pripadnost i zaštitu.
- Duh je izjednačen sa Bogom
- Dela 5,3–4 – laganje Duhu = laganje Bogu
- 1. Korinćanima 3,16 – „Duh Božiji živi u vama.“
- 2. Korinćanima 3,17 – „Gospod je Duh.“
Ne samo da je ličnost, nego je božanska Ličnost.
Elen G. Vajt ima izuzetno jasne, snažne i nedvosmislene izjave da je Duh Sveti LIČNOST, i to božanska Ličnost, ne bezlična sila.
Duh Sveti je TREĆA LIČNOST BOŽANSTVA
🔹 Citat 1 — najpoznatiji i najjači
„Duh Sveti je treća ličnost Božanstva, koja dolazi sa božanskom silom da se suprotstavi svakom zlu i da utisne božanski lik u ljudsku dušu.“
(Elen G. Vajt, The Desire of Ages, str. 671 / Isusov život)
Ovde nema nikakve dileme:
- ličnost
- božanska sila (ne znači bezlična sila, nego božanska moć ličnosti)
🔹 Citat 2 — jasno razdvajanje od ideje bezličnog uticaja
„Duh Sveti nije bezlični uticaj, nego božanska ličnost, jer svedoči našem duhu da smo deca Božija.“
(Evangelism, str. 616)
Direktno pobija tvrdnju: „Duh je samo uticaj“.
Duh Sveti ima UM, VOLJU i DELUJE NAMERNO
🔹 Citat 3 — Duh ima lični identitet
„Moramo shvatiti da je Duh Sveti, koji je isto tako ličnost kao što je i Bog ličnost, taj koji hoda kroz ove prostore.“
(Manuscript 66, 1899; citirano u Evangelism, str. 616)
„kao što je Bog ličnost — tako je i Duh ličnost“.
🔹 Citat 4 — Duh upravlja i vodi Crkvu
„Duh Sveti ima sopstvenu ličnost; u protivnom ne bi mogao da svedoči našem duhu i sa našim duhom da smo deca Božija.“
(Manuscript 20, 1906; u Evangelism, str. 616)
Vezuje Rimljanima 8,16 sa učenjem o ličnosti Duha.
✅ 3. Duh Sveti nije Hristos, ali je Hristov Zastupnik
Ovo je važno jer neki mešaju ličnosti.
🔹 Citat 5 — Hristos šalje drugu Ličnost
„Hristos nam je dao obećanje o Duhu Svetome, i ovo obećanje je dato svima koji se istinski pokaju. Duh Sveti je Hristov Zastupnik, ali ličnost, a ne ljudsko biće.“
(14 Manuscript Releases, str. 179)
👉 Dakle:
- Hristos ≠ Duh
- ali Duh predstavlja Hrista među nama
🔹 Citat 6 — Hristos u nama preko Duha
„Kroz Duha Svetoga Hristos prebiva u srcu vernika.“
(Desire of Ages, str. 388)
👉 Ovo lepo povezuje Jovan 14 i Rimljanima 8.
✅ 4. Opasnost odbacivanja ličnosti Duha
🔹 Citat 7 — ozbiljno upozorenje
„Oni koji se protive Duhu Svetome i koji odbijaju da priznaju Njegovu božansku ličnost, stavljaju se tamo gde Bog ne može da im pomogne.“
(Manuscript 189, 1901)
✅ 5. Duh Sveti kao aktivni Božji delatnik u Crkvi
🔹 Citat 8 — Duh je Onaj koji pokreće delo
„Nikakva količina obrazovanja, položaja ili talenta ne može zameniti delovanje Duha Svetoga.“
(Testimonies for the Church, Vol. 8, str. 19)
👉 Možeš povezati sa savremenim hrišćanstvom:
programi, strategije, ali bez Duha — nema ploda.
Ako je Duh Sveti samo sila, onda se borimo sami sa strahom, brigom i sumnjom, i molimo za pomoć kao da dozivamo energiju; ali ako je Duh božanska Ličnost, onda nismo sami, nego nas vodi neko ko poznaje našu borbu, ko nas teši, ko nas podiže i ko nas vodi u istinu — i tada vera nije psihološki optimizam, nego hod sa živim Bogom.
Poziv na pokajanje, predanje i zajednicu sa živim Bogom
Braćo i sestre, ne tražimo silu — tražimo Boga; ne tražimo samo „pomazanje“ kao osećaj — tražimo Utešitelja koji nas vodi u istinu; ne tražimo spektakl — tražimo svetost; i zato danas stojimo pred Gospodom i kažemo: „Oče, u ime Isusa, pošalji Duha svoga u punini“, ali ne da bismo mi bili „moćni“, nego da bi Hristos bio proslavljen u našem karakteru, da bi greh bio omražen, da bi istina bila ljubljena, da bi Crkva bila čista, i da bi svet video da Bog nije dalek, nego da Bog prebiva u svom narodu.
I ako je Bog duh, a ipak ličnost, ako su anđeli duhovi a ipak osobe, ako su pali anđeli nečisti duhovi a ipak lična bića, ako je Sin pre utelovljenja preegzistentna božanska Ličnost, onda je potpuno biblijski, jednostavno i sveto zaključiti: Duh Sveti nije bezlična sila, nego božanska Ličnost, sam Bog prisutan u nama, koji govori, uči, vodi, svedoči, tuguje i daje darove kako hoće, i koji će nas, ako mu se ne opiremo, dovesti do one vere koja pobeđuje strah, brigu i sumnju, i koja ostaje verna do kraja.
IZDVAJAMO:
Kosmički susret: Hristov povratak
