SADRŽAJ
Čovek i edemski vrt
Kad je Bog prepustio čoveku edemski vrt, dao mu je ovu zapovest: »Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu; ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš.« (1. Mojsijeva 2,16.17)
Bog je čoveku jasno rekao da će ga za neposlušnost stići kazna – smrt. Naši praroditelji su to dobro shvatili. To se vidi iz razgovora koji je Eva vodila sa kušačem i kad je kazala da im je Bog zabranio da jedu rod s drveta poznanja dobra i zla (1. Mojsijeva 3,2.3).
Ipak, smrt nije zadesila naše praroditelje istoga dana kada su sagrešili. Da li je to značilo da je Bog porekao svoju prvobitnu odluku da će neposlušnoet kazniti smrću? Nipošto! Bog je samo privremeno odložio izvršenje presude. Sa zakonskog gledišta, oni su već toga dana bili mrtvi; postali su smrtni, počeo je proces umiranja.
Pošto je prestupio Božju volju, čovek je udaljen iz Edema čime mu je uskraćen pristup drvetu života (1. Mojsijeva 3,22.23). Bog nije želeo da čovek večno živi kao grešnik.
Čovek je bio stvoren s mogućnošću da bude besmrtan, a sada je Bog tu moguću besmrtnost povukao. Bog je tom prilikom ponovio smrtnu presudu rečima: »Prah si, i u prah ćeš se vratiti!«
Čoveku je produžen život, ali pod osudom. Izvršenje osude je za neko vreme odloženo. Ta milost data čoveku sigurno je posledica činjenice da je već tada, unapred, Hristos kao nevino Jagnje uzeo na sebe krivicu naših praroditelja. V tom smislu Hristos je »jagnje«, »koje je zaklano od postanja sveta« (Otkrivenje 13,8).
Po Hristu daje se svim ljudima jedno razdoblje milosti kao vreme probe, kao što je to bilo dato i našim praroditeljima. Svima se pruža mogućnost za oslobođenje od greha, i svako može primiti ili odbaciti spasenje.
Po Adamovom grehu mi smo već osuđeni na smrt. »Kao što kroz jednog čoveka dođe na svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše.« (Rimljanima 5,12)
Ipak, Adam nije zauvek izgubio mogućnost da dobije besmrtnost. Da bi dobio večni život, trebalo je da dođe Otkupitelj koji će čoveku dati pomilovanje, a čovek da to pomilovanje prihvati.
Što se tiče smrti na koju je Adam bio osuđen – hoće li ona biti konačna i neopoziva, bez buđenja ili vaskrsenja, ili će doći dan vaskrsenja u kome će svako primiti svoju nagradu ili kaznu — o tome nije unapred ništa kazano. Bog je odlučio da o tome kasnije obavesti ljude.
Dve smrti — privremena ili prva smrt, i večna ili druga smrt
Čovek je zbog greha bio osuđen na smrt. Da se Bog nije umešao, da nije obećao da će doći Potomak ženin »da smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola; I da izbavi one koji god od straha smrti u svemu životu biše robovi« (Jevrejima2,14.15), čovek bi bio osuđen da se vrati u ništavilo, u nepostojanje, odakle ga je Bog pozvao u život. Ali Hristos je došao i okusio smrt za sve ljude. (Jevrejima 2,9). »Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što Hristos još kad bijasmo grešnici umre za nas« (Rimljanima 5,8) Svojom smrću i svojim vaskrsenjem omogućio je čoveku da povrati izgubljeni život, večni život. On je na sebe uzeo naš greh i našu kaznu, podneo je udarac pravde, da bismo mi bili oslobođeni. On je bio naš Jamac, naša Zamena. On je platio naš dug.
Zahvaljujući Hristovoj pobedi koju je na krstu izvojevao za nas i Njegovom slavnom vaskrsenju, smrt koja nas pogađa na kraju našeg ovozemaljskog života nije definitivna ili večna smrt, već privremena; vraćanje u prah ili grob iz koga će svi vaskrsnuti. Sam Isus je rekao: »Ne divite se ovome, jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božijega. I izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vasksenje suda.« (Jovan 5,28.29)
Bog je stavio pečat na jevanđelje o vaskrsenju, vaskrsnuvši Hrista iz mrtvih. Njegovo vaskrsenje je zalog ili garancija našeg vaskrsenja. Apostol Pavle ovako svedoči: »Ali Hristos usta iz mrtvih, i bi novina onima koji umreše. Jer budući da kroz čoveka bi smrt, kroz čoveka i vakrsenje mrtvih. Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživeti. Ali svaki u svom redu: novina Hristos; a potom oni koji verovaše Hristu o njegovu dolasku.« (1. Korinćanima 15,20-23) Ovo je vaskrsenje pravednih, prvo vaskrsenje; nepokajani grešnici vaskrsnuće hiljadu godina kasnije. To vaskrsenje naziva se drugo vaskrsenje, iza koga sledi sud i kazna nad nepokajanima – a to će biti druga smrt. »Ostali mrtvaci ne oživeše dok se ne svrši hiljadu godina. Ovo je prvo vaskrsenje. Blažen je i svet onaj koji ima deo u prvom vaskrsenju; nad njim druga smrt nema oblasti …« (Otkrivenje 20,5.6) Druga smrt koja će zadesiti nepokajane grešnike, biće smrt duše i tela (Matej 10,28). To će biti konačno, neopozivo uništenje života.
Priroda prve i druge smrti
Prva smrt ili prirodna smrt nije kazna za lične grehe, već posledica Adamovog prestupa. Ona ne označava kraj svega, jer posle nje dolazi buđenje ili vaskrsenje. Kazna za lične grehe, nepriznate i nepokajane, biće druga smrt. Ona će značiti konačno i potpuno uništenje sotone, greha i grešnika.
Šta je Bog mislio kada je kazao »u koji dan okusiš s njega, umrećeš«, i »jer si prah, i u prah ćeš se vratiti«? Šta je mislio kada je upotrebio reč »umreti«? Osnovna pravda zahteva da kazna za neki prekršaj bude izričito utvrđena, tako da je može potpuno shvatiti svako koga se ona tiče. I u ovoj rečenici, kad je reč o smrti kao kazni, izraz »umreti« znači gubitak života, prestanak postojanja, a ne, kao što su to neki kasnije počeli da tvrde – život u beskrajnoj besmrtnosti. Da Hristos nije došao kao pobednik smrti i da nam nije omogućio spasenje, smrt koja je pogodila Adama, značila bi potpuno uništenje, potpuni kraj.1
Prirodna smrt ili prva smrt ne znači potpuni kraj, jer posle nje sledi vaskrsenje. Pojam »smrt« ne dopušta da shvatimo ili smatramo da to znači večno živeti u bedi i večnim mukama u paklu ili u radostima raja. Ova nauka se najpre pojavila u neznaboštvu, a kasnije je ušla u jevrejstvo i neke delove hrišćanstva.2
Božja odluka »u koji dan okusiš s njega, umrećeš«, bila je jasna, svečana i sveobuhvatna (1. Mojsijeva 2,17). To je značilo gubitak života, prestanak postojanja. U Božjoj presudi nema nikakvog nagoveštaja o razlikama između tela i duše u primeni presude koju je Adam doživeo. Ceo čovek je sagrešio i presuda u nadahnutom izveštaju odnosi se na celog čoveka.3
Kao što smo već spomenuli, da Bog nije intervenisao ponudivši čoveku spasenje u Isusu Hristu, Adamova smrt značila bi potpuni prestanak života. Zahvaljujući Hristu, prva ili prirodna smrt ne znači večni prestanak života, jer iza nje sledi buđenje ili vaskrsenje. Prva ili prirodna smrt je privremeni prestanak života, a stanje izmeću smrti i vaskrsenja Biblija naziva snom. Međutim, druga smrt, kao kazna za nepokajane grehe, značiće potpuno i definitivno uništenje.
San – eufemizam za prirodnu smrt
Prva smrt ili prirodna smrt u Bibliji se stalno naziva snom ili počinkom. »Tako čovek kad legne, ne ustaje više; dokle je nebesa neće se probuditi, niti će se prenuti od sna svojega.« (Knjiga o Jovu 14,12) Psalmista izjavljuje: »Pogledaj, usliši me, Gospode, Bože moj! Prosvetli oči moje da ne zaspim na smrt.« (Psalam 13,3) A prorok Danilo piše: »I mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se, jedni na život večni, a drugi na sramotu i prekor večni.« (Danilo 12,2)
Ovo je nepobitno svedočanstvo Staroga zaveta, a Novi zavet ni najmanje ne odstupa od toga. Isus naziva smrt snom. U vezi s Jairovom kćeri, koju je vaskrsnuo, čitamo: »A on reče: ne plačite, nije umrla nego spava. I potsmevahu mu se znajući da je umrla. A on izagnavši sve uze je za ruku, i zovnu govoreći: devojko! ustani! I povrati se duh njezin, i ustade odmah.« (Luka 8,52-55)
Nagoveštavajući učenicima smrt svoga prijatelja Lazara, Isus je rekao: »Naš prijatelj Lazar zaspa, ali idem da ga probudim.« (Jovan 11,11) »Onda mu rekoše učenici njegovi: Gospode, ako je zaspao, ustaće! A Isus im reče za smrt njegovu, a oni mišljahu da govori za spavanje.« (Jovan 11,11—13)
Kad govori o mučeničkoj smrti prvog hrišćanskog mučenika Stefana, jevanđelist Luka upotrebljava izraz san: »I zasipahu kamenjem Stefana koji je prizivao Boga i govorio: Gospode Isuse, primi moj duh. Onda pade na kolena i povika veoma glasno: Gospode, ne zapiši im ovaj greh. Kad to reče, usnu.« (Dela 7,59.60 – Čarnić)
U grčkom tekstu Novog zaveta sedamdeset puta pojavljuje se izraz »san« kao sinonim za smrt (Matej 9,24; 27,52; Marko 5,39; Luka 8,52; Jovan 11,11-13; Dela 7,60; 19,36; 1. Korinćanima 7,39; 11,30; 15,6.18.20; 1. Solunjanima 4,13.14.15; 2. Petrova 3,4).
U Starom zavetu glagol »zaspati« ili »počinuti« kao sinonim za umreti pojavljuje se 49 puta. Jedan od takvih prvih tekstova je izveštaj o Mojsijevoj smrti: »I reče Gospod Mojsiju: Evo, ti ćeš počinuti (zaspati) s ocima svojim.. .« (5. Mojsijeva 31,16)
San je stanje neaktivnosti i nesvesnog počivanja. Zato se za mrtve kaže da počivaju (O Jovu 3,17.18; 17,16; Danilo 12,2; Otkrivenje 14,13). Stanje između smrti i vaskrsenja je stanje neaktivnosti, mirovanja i tišine. »Iziđe iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju ; taj dan propadnu sve pomisli njegove.« »Neće te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji siđu onamo gde se muči.« »Jer mrtvi ne spominju tebe; u grobu ko će te slaviti?« (Psalam 146,4; 115,17; 6,5)
Besvesni i duboki san briše vreme i prostor. Tako i smrt, koja se upoređuje s besvesnim i dubokim snom, briše svako sećanje. To čini da je Hristov drugi dolazak podjednako blizu svakoj generaciji i svakom pojedincu bez obzira koliko je vremena proveo u grobu. Prvi svesni trenutak koji će se dogoditi pošto je čovek zaspao ili umro, biće dan vaskrsenja: spasenje za pravedne, a dan suda i uništenja za nepokajane grešnike (Otkrivenje 20,5.6.14.15; 21,8).
Druga smrt je kazna za neoproštene i nepokajane grehe. Ta smrt se ne sme zameniti s prvom ili prirodnom smrću, koja pogađa sve ljude zbog Adamovog prestupa. Posle prve smrti sledi vaskrsenje, a nakon druge smrti, koja je kazna za lične nepokajane i nepriznate grehe nema nikakvog svesnog nastavljanja života. To je prestanak života, vraćanje u nišTavilo.
Zato treba praviti razliku između prve i druge smrti. Mnogi to gube iz vida, jer nedovoljno poznaju nauku Svetoga pisma.
Druga smrt znači potpuno uništenje cele čovekove ličnosti. To je kazna za nepokajane i nepriznate grehe:
»A bezakonika će nestati sasvim; natražje će se bezbožničko zatrti.« (Psalam 37,38)
»A odmetnici i grešnici svi će se satrti, i koji ostavljaju Gospoda, izginuće.« (Isaija 1,28) Biblija jasno govori o dve smrti i dva vaskrsenja. Prva smrt ili prirodna smrt pogađa sve ljude, dobre i zle, kao posledica Adamovog prestupa. Posle prve smrti sledi vaskrsenje, i to za dobre i zle, s tom razlikom što će oni koji su umrli u Hristu ustati u dan slavnog Hristovog drugog dolaska i primiti nagradu – večni život; a oni koji su umrli u svojim gresima, ustaće u drugom vaskrsenju, hiljadu godina kasnije, da prime kaznu – večnu pogibao, večnu smrt.
Pred nama se nalaze dva puta: put vere u Hrista i poslušnosti Božjem zakonu, koji vodi u život, i put neverstva i neposlušnosti, koji vodi u smrt. Bog nas poziva da izaberemo život.
Izabrati život znači primiti Hrista kao svoga ličnog Spasitelja i dopustiti Svetome Duhu da promeni naš život, da nas duhovno obnovi i preporodi. Isus je kazao Nikodimu, članu jevrejskog Velikog veća: »Zaista, zaista, ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstva Božjega.« (Jovan 3,3) Onaj koji je rođen samo od telesnih roditelja, umreće dvaputa, a ko je dvaput rođen, od telesnih roditelja i odozgo, od Svetog Duha, umreće jedanput – zaspaće u Hristu, posle čega sledi buđenje ili vaskrsenje u večni život. Velika je prednost živeti. Zato izaberimo život!
Večno uništenje – druga smrt nepokajanih grešnika
Biblija jasno uči da će zli biti konačno i potpuno uništeni. Gospod će uništiti »koren« zla i njegove »grane« — sotonu i njegove anđele, zajedno s nepokajanim grešnicima koji su odbili ponuđeni dar spasenja.
»Jer, gle, ide dan koji gori kao peć; i svi će ponositi i svi koji rade bezbožno biti kao strnjika, i upaliće ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korena ni grane.« (Malahija 4,1)
Kad govori o konačnoj sudbini grešnika, Biblija obično upotrebljava niz glagola i slikovitih izraza koji znače potpuno uništenje. Najčešće se u tom smislu pojavljuju glagoli: spaliti, uništiti, istrebiti, razbiti, iščupati, proždreti, ugasiti, itd; ili izrazi: »razbićeš ih kao sud lončarski« (Psalam 2,9); grešnici »bivaju kao pleva na vetru« (O Jovu 21,18); nestaće »kao dim što se razgoni« (Psalam 68,2); biće »kao vosak što se topi od ognja« (Psalam 68,2); izgoreće »kao kučina« (Isaija 1,31).
Tipičan primer za ovo je Psalam 37. u kome se nalazi veći broj takvih glagola i slikovitih izraza. Tu se kaže da će bezbožni i opaki nestati, da će se poput dima rasplinuti, da će biti zauvek satrti, da će biti iskorenjeni i istrebljeni (Psalam 37,2.9.10.20.28.34.36-38).
Na konačno uništenje nepokajanih grešnika naročito se odnose oni biblijski tekstovi u kojima se opisuje smrt ognjem ili spaljivanjem kao način konačne kazne. To potvrđuje Isus sledećim rečima: »Kako što se dakle kukolj sabira, i ognjem sažiže, tako će biti na posletku ovoga veka. Poslaće sin čovečij anđele svoje, i sabraće iz carstva njegova sve sablazni i koji čine bezakonje. I baciće ih u peć ognjenu: onde će biti plač i škrgut zuba.« (Matej 13,40-42; vidi: Matej 25, 41.46)
Rezultat ove kazne biće druga smrt
»A strašljivima i nevernima i poganima i krvnicima, i kurvarima, i vračarima, i idolopoklonicima, i svima lažama, njima je deo u jezeru što gori ognjem i sumporom; koje je smrt druga.« (Otkrivenje 21,8; vidi: Matej 10,28; Otkrivenje 20,14)
Večno mučenje u ognju pakla nije biblijska nauka. Ta je nauka neznabožačkog porekla. Ona je posledica Platonovog učenja o urođenoj besmrtnosti ljudske duše. Ova nauka je oko 150. godine pre Hrista prešla od Platona u jevrejstvo, a oko 200. godine posle Hrista u neke delove hrišćanstva.
Ova nauka je u neposrednoj suprotnosti s naukom Svetoga pisma. Sveto pismo uči da je večni život Božji dar pravednima, a da je plata za greh smrt (Rimljanima 6,23). »Život« i »smrt« su dva ključna izraza koji nam pomažu da pravilno shvatimo biblijsku nauku o čovekovoj večnoj sudbini. To su dva potpuno suprotna pojma. Umreti znači prestati živeti ili postojati, a ne večno trpeti.
Iako Bog obećava večni život samo pravednima, pristalice teorije o besmrtnosti duše tvrde da je večni život određen svima, pravednima i zlima, samo će jedni taj život provoditi u blaženstvu, a drugi u večnim mukama. Na čemu pristalice večnih muka zlih temelje svoje učenje? Najčešće to učenje oni temelje na pogrešnom shvatanju jevrejskih starozavetnih izraza »šeol« i »Ge hinom« (gehena).
