Većina nas se nečeg boji. To je normalno. Fobija, međutim, predstavlja iracionalni strah za koji nema očiglednog razloga. Na primer, biti sam usred velike grupe stranaca često čini da se osećate nelagodno. Ali, fobija od gužve znači da je osoba toliko prestrašena da ne sme ni da izađe iz kuće.
Istraživanja pokazuju da fobije mogu biti prouzrokovane mnogim stvarima – davno prošlim ili zaboravljenim događajima, ili se one mogu “naučiti” od nekog drugog, najčešće od roditelja. Faktori okoline, genetika ili čak hemijski disbalans u mozgu, takođe su mogući uzroci.
Da li mogu da prevaziđem svoju fobiju?
Potpuno je moguće prevazići fobiju ako ste pripremljeni da se suočite s njom. Ako fobija počne negativno da utiče na svakodnevni život, potrebna je pomoć spolja. Smatra se da svaka peta osoba ima neku fobiju kao što je strah od mase, visine, zubara ili zatvorenog prostora.
Uopšteno govoreći, strahovi i fobije treba da se drže pod kontrolom tako što će se osoba suočiti sa situacijom ili stvari od koje se plaši. Ozbiljne fobije su komplikovane i udružene s nespokojstvom i zabrinutošću.
Ljudi se najčešće ne plaše same stvari, već nečega što je s njom povezano. Fobije često nastaju usled napada panike, pa tako ljudi mogu razviti, na primer, strah od mraka (akluofobiju) zato što su nekad doživeli napad panike u mraku.
Kognitivna terapija često može da pomogne, to jest, racionalizovanje i preusmeravanje negativnog razmišljanja. Ponekad je potrebno ići na lečenje i posetiti bihejvioralnog psihologa da bi se problem držao pod kontrolom. Psiholog može ponoviti konkretni incident kako bi otklonio fobiju.
Često je jednostavno brisanje određene ideje ili uspomene i zamenjivanje iste pozitivnim osećanjima dovoljno – prekidanje veze između pauka i straha, na primer. Čak i ako tretman ne čini ništa više osim olakšavanja problema, to može uneti veliku promenu u životu čoveka koji pati od fobija.
Fobija modernog doba Društvena fobija, koja se često smatra savremenim problemom, jeste iracionalni strah i izbegavanje situacija u kojima drugi ljudi mogu da posmatraju aktivnosti osobe sa ovom fobijom. Na neki način, to je oblik „treme pred nastup“, ali društvena fobija može prouzrokovati i simptome koji daleko prevazilaze uobičajenu tremu.
Oni koji pate od društvene fobije plaše se da budu posmatrani ili poniženi dok nešto rade pred drugim ljudima. Kao rezultat, oni izbegavaju takve situacije. Ta aktivnost može biti potpuno svakidašnja, kao što je potpisivanje čeka, pijenje vode, zakopčavanje kaputa ili ručak na javnom mestu.
Najčešći oblik društvene fobije je strah od javnih govora, bez obzira da li je reč o velikom auditorijumu ili govoru pred malom grupom. Društvene fobije se jednako pojavljuju i među muškarcima i među ženama; uglavnom se razvijaju nakon tinejdžerskih godinama i dostižu vrhunac u periodu nakon 30. godine.
Osoba može da pati od jednog ili više oblika društvenih fobija. Virtuelnom stvarnošću protiv straha Nekada je bila samo igračka visoke tehonologije za učestvovanje u zamišljenim bitkama, a danas se virtuelna stvarnost koristi da bi izlečila mnoge oblike fobija. Iako primena virtuelne stvarnosti raste i u nekim oblastima medicine, najčešće se koristi u lečenju fobija.
Međutim, iako je jednostavan, jeftin i deluje relativno brzo, ovaj način lečenja nije uvek uspešan jer, da bi se delovalo na neku fobiju, virtuelna stvarnost treba da bude izrazito precizna – do najsitnijih detalja. To znači da treba da imate najstrašnijeg pauka, upravo onu zmiju od koje se bojite, ili što je najgore, da budete u najstrašnijoj mogućoj situaciji letenja avionom.
Ana je bila lečena virtuelnom stvarnošću zbog aerofobije – straha od letenja. Od trenutka kada je bila dovoljno velika da razmišlja o mogućnostima da stvari krenu naopako, stala je da mrzi samu pomisao na letenje. „Ovakve misli bi mi se rojile po glavi“, kaže ona: „Šta će se desiti ako svi motori otkažu? Znam da neki avioni mogu i da klize, ali oni nisu opštepoznati po tome, zar ne? Bila sam sigurna da će, ako se ukrcam u avion, izbiti požar ili će mu otpasti krila.“
Ana nije želela da ostatak života provede izbegavajući suočavanje sa svojim strahom, zato je odlučila da krene na tretman virtuelnom stvarnošću. Suština virtuelne stvarnosti je simulacija stvarne životne situacije. Osoba koja ima fobiju dobija kacigu, slušalice na oba uha i minijaturne ekrane na oba oka.
Pacijent se zatim prepušta virtuelnom svetu i, tokom perioda od nekoliko sedmica, sve više biva izložen strašnim situacijama. U Aninom slučaju, ona je sedela u zamišljenom sedištu aviona. „Nakon što sam se vezala pojasevima, pola sata sam provela slušajući zvuk motora. Bila sam preplašena, tresla sam se, znojila, osećala sam slabost u kolenima. Sve je delovalo apsolutno stvarno“, kaže Ana. „Miris goriva se odjednom pojačao i, nakon nekoliko sedmica lečenja, mi smo „uzleteli“. „Suočila sam se sa olujama i grmljavinom, sa uplakanim bebama, putnicima koji su povraćali i sa uspaničenom posadom.
Postepeno sam se sve manje plašila, i na svom poslednjem tretmanu virtuelnom stvarnošću borila sam se s motorima koji otkazuju i ozbiljnim turbulencijama koje su bacale moje sedište gore-dole. Potpuno sam izgubila strah od letenja. Mislim da sam do kraja lečenja shvatila da stvarnost jednostavno mora da je manje traumatična!“ Postoje načini za prevazilaženje fobija, mada je možda dobro imati na umu da je biti slobodan od svakog nelogičnog straha isto toliko retko kao i pantrofobija – strah od svega!
