Gledajmo na – načelnika i završitelja naše vere

Otkriti sve o Bogu?

Proučavamo o Bogu, jer je Bog, naravno, glavna ličnost. Želimo da otkrijemo šta sve Bog čini za ljude od stvaranja naše Zemlje do njenog konačnog obnovljenja prilikom Hristovog drugog dolaska. Sve što se dešava na ovoj Zemlji ne vidimo samo mi, već to posmatra i ceo svemir; vide anđeli, vidi ceo stvoreni svet. To vidi i Sotona i njegovi zli anđeli, oni koji su imali priliku da donesu odluku da služe Bogu ili da Mu ne služe. I oni vide šta Bog čini na Zemlji i priznaju da je Bog pravedan, istinit i pun ljubavi. Kad dobro pogledamo oko sebe, zaključujemo da smo blizu kraja vremena, blizu periodu koji će biti mračan u istoriji čovečanstva. Ipak postoji nada. Nada postoji zato što imamo Trenera, Pomoćnika, Prijatelja i Spasitelja koji se zove Isus Hristos, koji je bio spreman da podnosi sve za nas, samo da bismo mi danas imali nadu. Zato u ovim mračnim vremenima ne sklanjajte svoj pogled sa „načelnika i završitelja naše vere” – Isusa Hrista!

U jednom gradu, u zemlji dosade, u kojoj se do sada gotovo ništa zanimljivo nije dogodilo, mladi su došli do zaključka da se godinama u njihovom gradu ništa ne dešava. „Zašto ne bismo organizovali jednu trku?” zapitali su se. „Mogli bismo da pozovemo ljude iz celog grada. Čak bismo mogli da organizujemo i trku na nivou cele naše zemlje.” I tu zamisao su sproveli u delo. Najavili su takmičenje. Bilo je onih koji su bili veoma skeptični i rekli: „Šta će nam trka!? Dobro nam je bilo do sada i bez trke. Ne treba se baviti tako napornim stvarima.” Ali su ljudi ipak dobro prihvatili ovaj predlog tako da se zbog trke okupilo između pet i šest hiljada ljudi. Neki od njih su se prijavili da učestvuj u u trci. U punoj sportskoj opremi stali su na startnu liniju i bili  spremni da pretrče razdaljinu koja je bila određena. Jedan gospodin u odelu sa pištoljem u ruci gledao na svoj sat. Povukao je obarač i ispalio startni hitac. U tom trenutku trkači su počeli brzo da trče. Ali nešto čudno se dogodilo. Posle četiri ili pet koraka, jedan čovek se zaustavio, podigao ruke i gledajući prema nebu uzviknuo: „Bože, mnogo Ti hvala što smo mogli da prođemo kroz startnu liniju. Kako je ovo veliko iskustvo! Hvala Ti za jedno ovakvo značajno iskustvo.” Tri trkača su ga obišla. Kada su shvatili da bi i oni mogli da izraze svoju zahvalnost Bogu pesmom, zaustavili su se, uhvatili se za ruke i počeli da pevaju jednu predivnu pesmu, koja je govorila o tome kako je lepo što su mogli da pređu startnu liniju. Neko je otišao i korak dalje. Pao je na svoja kolena i zahvalio Bogu za iskustvo što je preštao starnu liniju. Okupljeni ljudi su gledali šta ovi ljudi rade. Okupili su se da bi se takmičili, a ne da bi posle četiri ili pet koraka stali. Posle nekoliko minuta čuđenja, ljudi iz publike su skinuli svoje sakoe, odvezali svoje kravate, otišli do startne linije, poređali se i rekli: „Ako oni neće da trče, onda ćemo mi.” Više stotina ljudi je nakon odbrojavanja otpočelo svoju trku. Vrlo brzo su obišli čoveka koji je još uvek blagosiljao Boga što je prešao startnu liniju, malu grupu koja je pevala Bogu zahvalne pesme i čoveka koji se klečeći u molitvi zahvaljivao, jer su znali da moraju da trče dalje.

Za nas može biti veliko iskušenje da, znajući tok Božanske istorije, kažemo da već znamo šta će se do kraja dogoditi. Kada znamo šta je Božji plan za nas od samog početka do ponovnog stvaranja, u iskušenju smo da budemo zadovoljni tim saznanjem. Da budemo zadovoljni u svojim umovima, u svojim mislima, jer imamo potpunu sliku svega šta će se do kraja dogoditi. I zato nemojmo popustiti ovom iskušenju. Ne smemo biti zadovoljni samim saznanjem, jer ćemo doživeti isto ono što su doživeli oni koji su zastali blizu startne linije i nikada nisu stigli do cilja. U ovoj trci nije samo važno učestvovati, već je važno da stignemo do cilja. To je razlog zašto je potrebno da se okrenemo Božjoj Reči. Božja Reč daje jasne savete koje mladi, stari, ljudi srednjeg doba i deca mogu da shvate. Svako može da otkrije koliko je Biblija aktuelna i da govori o onome što je realno i stvarno.

Pročitajmo u Jevrejima poslanici, u 12. poglavlju, tekst od 1. do 4. stiha: „Zato, dakle, i mi imajući oko sebe toliku gomilu svedoka, da odbacimo svako breme i greh koji je za nas prionuo, i s trpljenjem da trčimo u bitku koja nam je određena. Gledajući na Načelnika vere i Svršitelja Isusa, koji mesto određene sebi radosti pretrpe krst, ne mareći za sramotu, i sede s desne strane prestola Božijega. Pomislite, dakle, na Onoga koji je takvo protivljenje protiv sebe od grešnika podneo, da ne oslabe duše vaše i da vam ne dotuži. Jer još do krvi ne dođoste boreći se protiv greha.” (Jevr. 12,1-4) Biblija nas uči da nije važno da samo otpočnemo trku, već i da u njoj izdržimo do kraja. Veoma je važno da primetimo šta je pokrenulo apostola Pavla da život hrišćana naslika i uporedi sa trkom. Ako smo više puta pročitali pisma apostola Pavla, nećemo ni sumnjati da je on sam više puta sedeo na tribinama stadiona (amfiteatra) i gledao slične trke. Vrlo je moguće da Pavle nije samo bio na stadionu, već je imao prilike da se nađe i u školama u kojima su pripremali trkače za trke ili gladijatore za njihove borbe. Apostol ne bi mogao da u detalje opiše šta se dešava sa trkačima i na trci sa takvom preciznošću, tako veličanstveno, da i sam nije video ili da i sam nije bio na jednoj od trka. Probaćemo da odgovorimo na pitanje šta se dešavalo dok su se trkači pripremali za trke? Nakon toga ćemo obratiti pažnju i na  trčanje s trpljenjem. Jer nije samo važno trčati, treba stići do cilja. Obratićemo pažnju i na to kako možemo da gledamo na Isusa Hrista, Onoga koji će nas konačno povesti u Svoju Zemlju. Kako da izdržimo do kraja dok čekamo Isusa Hrista, dok znamo da je veoma blizu mračni period u poslednjih sto metara ove trke, period kada čovek ima najviše iskušenja da se preda i kaže: „Umorio sam se” i da prestane da trči dalje.

Gimnazijom se nazivalo mesto na kome su se u starom veku takmičari pripremali za olimpijske igre. Rimljani su stalno usavršavali i nadograđivali svoja rimska kupatila. Tu su se sportisti pripremali za takmičenje, opuštali, slušali savete i uputstva svojih trenera. Trener im je davao precizna uputstva kako da trče u svakoj krivini. Kada neko proba da ih obiđe, ili kada oni počnu da zaobilaze nekoga, kako da se ponašaju, šta da rade, gde da gledaju, koga da slušaju. Znajući sve ovo, apostol Pavle, koji piše Jevrejima poslanicu, naglašava zajednicu, naglašava da mi ljudi treba da imamo duhovnu zajednicu u kojoj možemo da se pripremamo za duhovnu borbu, da budemo oni koji znaju da slušaju savete Trenera u bezbednom okruženju. Nemojmo da zanemarimo duhovnu zajednicu. Trčati sa Hristom i za Hrista može se samo u zajednici. Tu se pripremamo kako bi naš karakter, naše odluke, uvek bile u skladu sa savetima Isusa Hrista, uprkos svih nepovoljnih okolnosti.

Verovatno ste čitali ili gledali neki film o Olimpijskim igrama. U staro doba Olimpijske igre su služile da zabave narod. Sigurno se sećate filmova u kojima je, na primer, rimski imperator Neron posebno uživao kada su se trke, ili gladijatorske borbe, odvijale u njegovom prisustvu i kada je život pobednika, na kraju, i dalje zavisio od njegove dobre volje. Sigurno se sećate scena u kojima pobednik staje pred imperatora i predstavlja svoje pobedničko oružje, ili se klanja u znak da je on pobedio u trčanju. Tada imperator pruža svoju ruku i, u zavisnosti od toga kako je raspoložen, okreće palac svoje ruke. Ako okrene palac nagore, takmičar bi ostao živ. Ako okrene palac nadole, takmičar bi bio pogubljen bez obzira na to što je pobedio i njegovo telo bi bacili lavovima da ga pojedu. Takve scene nam govore da su u vreme apostola Pavla takmičari trčali za svoj život. Tom slikom apostol želi da nam predstavi suštinu Jevanđelja – da i mi danas trčimo za svoj život, da bismo ga spasili, ali ne za zemaljski život, več za večni život.

Dakle, kakva je naša trka? Naša trka je smrtno ozbiljna. Kada uzimemo u obzir sve činjenice koje su nam na raspolaganju o večnom životu, tada shvatamo da nema vremena za zabavu. Kada trkači ulaze na teren stadiona, uklanja se svaka prepreka, svaka ograda. To se može videti i na današnjim fudbalskim utakmicama. Kada su ekipe spremne da izađu na teren, sve ograde se uklone da bi timovi stali pred svoje navijače. Međutim, u vreme apostola, u prvom veku, ljudi na Bliskom istoku nisu nosili odeću kao što je ova naša danas. Oni bi oko sebe omotali tkaninu koja je visila do gležnjeva. U takvoj odeći nije moglo da se trči. Morali su da skinu to parče tkanine koje je obavijalo njihovo telo, da oslobode kolena i ruke da bi mogli da trče. Tu sliku koristi pisac Jevrejima poslanice i kaže da na isti način i mi moramo da uklonimo prepreke, izgovore – ono u čemu smo svi mi veoma dobri – koje nas sprečavaju da trčimo na stazi za večni život i da živimo na Božju slavu. Greh koji nas okružuje moramo da uklonimo, da oslobodimo svoja kolena i ruke da bismo mogli da se molimo i da radimo. Kada je Isus Hristos govorio o napuštanju i ostavljanju greha u kontekstu Svog drugog dolaska, koristio je iste slike da nam kaže da i mi, Njegovi učenici, moramo da oslobodimo svoja kolena. U Lukinom jevanđelju, u 12. glavi 35. stihu, On kaže: „Neka budu vaša bedra zapregnuta i sveće zapaljene.  I vi kao ljudi koji čekaju gospodara svojega kad se vrati sa svadbe da mu odmah otvore kako dođe i kucne.” (Luka 12,35-36) Isus Hristos u ovom tekstu objašnjava da ljudi na Bliskom istoku uhvate krajeve svojih dugačkih haljina i upašu ih ispod pojasa. Time oslabađaju kolena ne samo da bi mogli da trče ili da brzo hodaju, već i zbog toga da bi mogli da se mole. Zajedništvo sa Bogom u dobu u kome živimo je izuzetno važno. Zato, oslobodimo svoja kolena i ruke kako bismo sa Bogom bili u stalnom kontaktu. Oslobodimo svoje ruke i kolena da bismo mogli da pružimo pomoć ljudima u svojoj okolini, jer je u ovom mračnom času, svakako svima njima potrebna ljubav i pomoć od Boga i od nas, njihovih bližnjih. Apostol Pavle govori i o grehu koji je oko nas i sputava nas. Kao što su duge haljine smetale trkačima u toku takmičenja, tako i nas greh sprečava i sputava u nameri da živimo punim životom za Hrista.

Šta je greh? Biblija na mnogo mesta spominje i opisuje greh. „Ono što nije po veri greh je.” „A greh je bezakonje.” Biblija nam otkriva da je nakon stvaranja, pad Adama i Eve predstavljao jedan ključni greh, posle čega se sam greh grana na grehe koje činimo dan za danom. „Bože nisi mi potreban, hoću da živim bez Tebe, daleko od Tebe” – kažemo danas. To jegreh. U tom našem stavu se ukorenjuje svaka grešna navika koja rađa toliko bola i nevolje. U Jevrejima poslanici čitamo: „…imajući oko sebe toliku gomilu svedoka.” Kad idemo da pogledamo neku utakmicu, srećemo se sa navijačima oba tima. Navijači jednog tima nas ohrabruju, dok nas navijači drugog tima plaše. Ponekad ti ljudi koriste reči kojima vređaju naše dostojanstvo, činjenicu da smo stvoreni kao ljudska bića po Božjem liku. Nad našim životom nadvijaju se dve vrste oblaka: postoje tamni oblaci i sjajni oblaci.

Šta je tamni oblak? Tamni oblak čine Sotona i njegov tim. To su oni koji nas obeshrabruju, šalju nam poruku da postoji veoma malo nade. Dnevne novine i vesti koje čujemo s vremena na vreme znaju da nas obeshrabre. Svaki put kada se ljudi sretnu sa svojim najbližima, sa porodicom ili prijateljima, odmah po povratku kući, počinju da se žale na politički sistem, na različite odluke, na teškoće, na to da je svake nedelje sve teže i teže. Tom prilikom povijene glave možemo da uzmemo svoju Bibliju i da kažemo: „Ako ozbiljno shvatam reči iz ove knjige, tada kako vreme bude prolazilo, od ovog trenutka, stvari mogu postajati sve gore i gore, ali samo do jednog određenog dana. To će biti dan kada će se naš Gospod Isus ponovo vratiti.” A do tada se spremajmo, jer će sutra biti teže nego što danas. Sutra će nam biti teže da donesemo odluku za Isusa Hrista nego što nam je to danas. Sutra će biti teže preživeti mesec i sastaviti kraj sa krajem. Kako vreme bude prolazilo i budemo se približavali samom kraju, biće sve teže i teže. Uzalud će doći do promene vlasti. Nova vlast će povećati namete i mi ćemo još više da se žalimo i još više ćemo da patimo.

Ali, tu je i sjajni oblak. Taj oblak prestavlja Božjeg Duha i vojske nebeskih anđela. Oni nas hrabre da istrajemo. Bog nam iznova, iz dana u dan, iz sata u sat, a ako je potrebno iz minuta u minut, šalje poruku da vredi izdržiti do kraja. Da „…ne oslabe duše vaše i da vam ne dotuži”. Nemojmo dozvoliti da okolnosti tako utiču na nas, da nas gurnu u potištenost ili očaj.

Šta nam kaže gomila svedoka? Jevrejima poslanica, 11. poglavlje, sadrži listu heroja vere. Ako pročitamo celo poglavlje, otkrivamo da nam Bog, preko gomile svedoka, šalje predivnu poruku. Uostalom, svi heroji vere, ljudi koje nazivamo herojima, bili su ljudi koji su hodali i trčali pre nas. To su bili ljudi koji su određena biblijska načela preneli u svakodnevni život i svakodnevno doživljavali njihovu punu vrednost. Oni nisu bili neki polu bogovi ni pali anđeli. Oni su bili ljudi. Ljudi poput nas. A ponekad su i ti ljudi padali.

Samo pokušajte da zamislite kako bi bilo zanimljivo kad bi neko stao pored nas i upitao nas: „Da li bi prihvatili da Avram bude vođa i starešina zajednice kojoj pripadate?” Naravno da bismo mu odmah odgovorili: „Svakako! Avram, Božji prijatelj, otac vere, čovek kroz koga je Bog blagoslovio narod na Zemlji… Naravno da bismo želeli da on bude vođa naše zajednice. Ako bi Avrama mogli da vaskrsnemo, svakako da bismo voleli da bude vođa naše zajednice.” Zamislite Avrama kako stoji na pozornici, otvara Bibliju i i čita iz nje. Onda bi se nasmejao i rekao glasno: „Ha, ha, ha! Ja u ovo baš i ne verujem.” Da li biste i tada bili oduševljeni njime? Avram je isto to uradio Bogu. Bog mu je obećao da će dobiti sina, a Avram Ga je ismejao. Kasnije Ga je i njegova supruga ismejala, jer je od Avrama preuzela određene navike. Da li želite da vas vodi čovek koji je hteo da pomogne Bogu, jer je verovao da je Bog suviše slab, nemoćan da mu da sina i zato je uzeo drugu ženu da bi rešio Božji problem. Ljudi koji su živeli davno pre nas su isto hodali i trčali. Pri tome su padali, ali je ključno pitanje da li su mogli da ustanu.

Da li biste voleli da Mojsije bude predsednik naše vlade? Naravno, i on je bio čovek Božji. Ako je neko bio u stanju da vodi narod, onda je to bio Mojsije. On bi zaista bio pravi državnik. Pitanje je samo kog Mojsija biste izabrali? Mojsija nakon što je navršio svojih prvih četrdeset godina života, Mojsija nakon što je navršio drugih četrdeset godina ili Mojsija nakon što je navršio četrdeset godina po treći put? Jer je Mojsije posle prvih četrdeset godina bio jak, inteligentan i imao strašno nagao temperament. U afektu je ubio čoveka. Zamislite da Mojsije ovako otpočne svoju predizbornu kampanju: „Glasajte za mene – ja sam ubica.” Da li biste glasali za takvog Mojsija? Sasvim sigurno ne biste. Posle drugih četrdeset godina njegovog života, kada je Bog pozvao Mojsija, on Mu je odgovorio da on nije dobar za bilo šta. „Ne mogu da kažem ni jednu smislenu rečenicu; mucam, više ne znam da kažem ni svoje ime i ne mogu da budem vođa. ”Glavni slogani njegove predizborne kampanje bi bili: „Ne znam da govorim! Ni jednu složenu rečenicu ne znam da sastavim, ali ako budete glasali za mene, siguran sam da ćete biti zadovoljni. ”Mojsije je pao, posrnuo, sapleo se, ali je ustao.

Zatim je tu i David. Da li biste prihvatili da on, recimo, bude predsednik Ujedinjenih Evropskih država? I on je isto tako pao. Zanimljivo je da pisci Biblije nisu izostavili nijedan od detaljnih opisa njihovih padova. Biblija ne prekriva padove i propuste. Nema „šminkanja” ni u Starom, ni u Novom zavetu. U Bibliji su opisani događaji upravo onako kako su se odigrali. Zato možemo da se poistovetimo sa biblijskim ličnostima i sa njihovim pojedinačnim situacijama.

Biblija kaže: „Gomila svedoka nas okružuje jer su oni trčali pre nas, spostakli su se, pali su, ali su ustali i nastavili dalje.” A pošto su oni mogli da ustanu i krenu dalje, time skreću našu pažnju na Boga. Prorok Mihej kao da rezimira živote tih junaka vere. On jasno ukazuje na to da nije veliki problem kada čovek posrće i pada. Ključno pitanje jeste šta dolazi posle pada. Samo pogledajte Mihej, u 7. poglavlju 7. i 8. stih: „Ali ja ću Gospoda pogledati, čekaću Boga spasenja svojega; uslišiće me Bog moj. Nemoj mi se radovati, neprijateljice moja; ako padoh, ustaću; ako sedim u mraku, Gospod će mi biti videlo.” (Mih. 7,7-8) Pali smo, ali ćemo ustati, jer je Gospod naše videlo. Bog je naša snaga. Gomila svedoka nam pokazuje da vredi trčati. Ne gubimo vreme razmišljajući o tome da smo pali i povredili se, nego se usredsredimo na to kako možemo da ustanemo. Bog je onaj koji nam pomaže da ustanemo. On je taj koji nas hrabri, koji je uvek tu, pored nas.

Jednom prilikom je poznati pijanista, Ignjaci Jan Paderevski (Ignacy Jan Paderewski), koji je i vršio službu ambasadora Poljske, najavio svoj dobrotvorni koncert. Mnogi su došli. Želeli su da čuju virtuoza kako svira na klaviru. Ljudi su seli na svoja mesta pre početka koncerta, ali su, naravno, pronašli i poznanike među publikom i međusobno razgovarali. Jedna majka je povela svog osmogodišnjeg sina na koncert. Želela je da njen sin čuje i vidi kako čuveni pijanista svira. Želela je da time inspiriše, da nekako nadahne svoga sina, da i on bude dobar pijanista. Majka se srela sa jednom poznanicom i počela da razgovara sa njom. Kada se začulo zvono, otišla je da sedne na svoje mesto. Tada je shvatila da je dečak nestao. U istom trenutku se na pozornici podigla zavesa. Na bini je stajao lep, veliki, crni, koncertni klavir. Srce ove majke je skoro zastalo kada je videla kako njen sin sedi za klavirom i jednom rukom svira neku jednostavnu pesmicu.

Svi su se smejali, a majka je poželela da propadne u zemlju od sramote. „Šta će sada ljudi reći?” pitala se. Ali pre nego što je mogla bilo šta da uradi, Paderevski je stao na pozornicu i rukom mahnuo prema publici da se stiša. Stao je iza dečaka i šapnuo mu u uvo: „Samo nastavi, dete moje!” Zatim je levom rukom počeo da komponuje i svira pratnju za jednostavnu pesmicu. Opet mu je šapnuo: „Nastavi, sine!” Zatim je i desnom rukom počeo da dodaje predivnu melodiju. Dečačić i umetnik su pet minuta svirali zajedno. Kada su završili, zajedno su ustali i poklonili se pred publikom. Svi su aplaudirali. Šta mislite kako se osećao i šta je mislio dečačić kada je sa koncerta otišao kući? Da li mislite da je otišao kući misleći: „Napravio sam budalu od sebe”, ili sa osećanjem: „Ceo grad mi se smejao”? Ne, nipošto! Otišao je kući i u svom srcu nosio reči koje mu je veliki umetnik šapnuo na uvo: „Nastavi, sine.” Veliki umetnik mi je rekao da je spreman da svira sa mnom na svom klaviru. Ako pogledamo svoj život, imamo utisak da na velikom klaviru života ponekad jedva znamo da sviramo jednim prstom svoju jednostavnu pesmicu. Naš Spasitelj i Umetnik našeg života tada staje iza nas i šapuće nam na uvo: „Nemoj da staneš! Nemoj da staneš na startnoj liniji! Nastavi dalje! Čak i ako je pesmica veoma jednostavna i monotona, čak i ako ne sviraš tačne note, dozvoli mi da ti dam anđeosku pratnju za tvoj život i dozvoli Mi da ti odredim pravac u kome da ideš.” Svi smo mi takvi. Zato Biblija kaže da je Isus Hristos načelnik i završitelj naše vere – Onaj koji nije odbacio čoveka. Došao je na Zemlju i umro na krstu. Isusov najmračniji period života bio je kada je hodao putem „Via Dolorosa”. On je to prihvatio da bi nama danas mogao da šapne na uvo: „Ja sam sa tobom, dete moje! Voleo bih da trčiš do kraja.”

Kako možemo da trčimo istrajno do kraja? Nije važno samo trčanje nego je važno i da stignemo do cilja. Pavle u Svetom Pismu kaže: „…S trpljenjem da trčimo u bitku koja nam je određena.” (Jevrejima 12,1) Reč je o borbi, o trci života i smrti. To nije šala. Nije svejedno ako trčimo, ili ako odustanemo. Kraj trke će biti život ili smrt. Nema trećeg. Ne postoji mogućnost da odemo na stadion i gledamo kako drugi trče. Mi živimo u ubrzanom svetu. Svakoga dana moramo dobrano da trčkaramo. Dobro je što nas je Bog tako stvorio da radimo šest dana, a sedmi dan da odmaramo. Da to nije tako, svi bismo već bili duševni bolesnici.

Nažalost, ako ne obrate pažnju na pravac svog života, ljudi koji stalno trčkaraju će vremenom postati duhovne skitnice. Zato moramo da odbacimo sve prepreke. Postoji mnoštvo prepreka u našim životima. Šta će reći moja deca? Šta će da kažu komšije? Šta će mi reći moja šira porodica? Šta će mi reći moja sredina, moje kolege kad budu videli da odlučujem da sledim Isusa Hrista? Predajmo sve svoje brige Isusu Hristu. Isus ponovo dolazi do nas i nežno nam kaže: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti. (Mt. 11,28) Nemojmo dozvoliti nikome da nas obeshrabri da idemo pravcem kojim smo izabrali da hodamo. Protivnički tabor će nam zagorčavati život. Zato što nam protivnički tabor stalno šapuće na uvo da ne možemo da pobedimo u ovoj trci. Kušač bi voleo da vidi da u trenutku kada počinjemo trku sebe upoređujemo sa drugim takmičarima i kako ih ocrnjujemo kako bi sivilo našeg karaktera u poređenju sa njihovim postalo nešto belje. U zajednici sledbenika Isusa Hrista ne možemo sebe upoređivati sa bilo kim drugim osim sa Isusom Hristom. Ako uporedimo sebe sa Hristom, tada možemo da uradimo samo jednu stvar – da trčimo. Trčimo, jer znamo da nam je On pokazao pravac kojim treba da idemo. Đavo želi da nas spreči da donosimo dobre odluke. A kad u ovom mračnom periodu ljudske istorije osetimo da je stalno prisutan i želi da nam zagorča život, smatrajmo to dobrim znakom, jer to znači da je naš život krenuo u dobrom pravcu. Ako smo odlučili kojim pravcem da idemo, ne zaboravimo da Sotona bezbroj puta više želi da nas vrati sa ispravnog puta.

Jedan čovek koji je živeo u Nju Kaslu (New Castle) svakoga dana je putovao vozom u London na posao. Njegova je supruga bila trudna. Jednog dana, samo što je ušao u svoju kancelariju, primio je telefonski poziv da njegova supruga ne samo što se nalazi u porodilištu, već i da je rodila sina.

Potrčao je kod šefa i rekao:

  • „Šefe, da li ste čuli dobre vesti? Postao sam otac! Ovo je moje prvo dete! Pustite me da odem do bolnice i vidim svoju ženu i svoje dete.”

  • “Krenite smesta!” – rekao mu je šef.

Otrčao je na železničku stanicu i ukrcao se u prvi voz koji je kretao ka severu. Seo je i osobi koja je sedela preko puta njega počeo da govori da je postao otac i kako je to fantastičan osećaj. Na to ga je žena upitala:

  • „Znači vi živite u Škotskoj, u Edinburgu?”

  • „Ne, ne, ne! Ja živim u Nju Kaslu u severnoj Engleskoj. Edinburg je u Škotskoj.”

Žena je odgovorila :

  • „Ali ovo je međugradski voz i neće se zaustaviti nigde osim u glavnom gradu Škotske.”

Čovek je jedva došao do vazduha,  a onda je rekao da mora da reši taj problem. Otišao je do konduktera i rekao mu:

  • „Gospodine, molim vas zaustavite voz u Nju Kaslu, jer moram da odem do svoje supruge i novorođenog deteta.”

Kondukter je odgovorio:

  • „Ne možemo da zaustavimo voz, ali mogu da zamolim mašinovođu da uspori voz kako biste možda mogli da iskočite.”

  • „U redu” – rekao je čovek.

Kondukter je sredio stvar, vratio se čoveku i rekao mu:

  • „Sve je u redu. Mašinovođa će usporiti u stanici Nju Kasl, a ja ću vas uputiti kako da iskočite iz voza. Da li ste već nekada iskakali iz voza?”

  • „Pa, ne… Ja sam engleski džentlmen. Nikad ne iskačem iz vozova.”

  • „U redu. Obratite pažnju. Učiniću sve da skok izvedete što uspešnije. Kad budete iskakali i dodirivali zemlju, nemojte se dočekati kao šiljak i zakopati se nogama u tlo, jer ćete tako pasti na lice i razbićete se. Kada iskočite, trčite još neko vreme paralelno sa vozom. Tako ćete izbeći pad. Da li ste shvatili?”

  • „”

Stigli su do Nju Kasla. Kondukter je bio visok, jak čovek, dok je putnik bio nizak i mršav.

  • „Sad ću vam otvoriti vrata” – rekao je kondukter.

Voz je usporio. Kondukter je uhvatio putnika za ramena, držao ga je u vazduhu i vičući mu rekao:

  • „Sada trčite!”

Putnik je već u vazduhu počeo da trči. Kad je kondukter osetio da je voz usporio najviše što je mogao, pustio je čoveka. On je nogama dodirnuo zemlju, trčao dalje i nije pao. U međugradskim vozovima u Velikoj Britaniji, kada se otvore jedna vrata, u isto vreme se na vozu otvore sva vrata. U svakom međugradskom vozu radi dobro istreniran, krupan čuvar koji obično stoji na samom kraju voza. Kada je osetio da je voz iznenada usporio, video je da se i vrata otvaraju. Pogledao je napolje. Video je čoveka kako trči da bi stigao na voz. Tada je uhvatio čoveka za ramena i uvukao ga u voz rekavši mu:

  • „Gospodine, vidite koliko sreće imate? Da ja nisam tu, vi biste zakasnili na ovaj voz.”

To je upravo ono što Sotona želi da uradi samnom i sa vama. Kada odlučimo da svoj život usmerimo u pravom smeru, kada smo odlučili da izaberemo Isusa Hrista da nam On pokazuje pravac našeg života, đavo i dalje želi da nas uvuče u stari voz. Nemojte mu to dozvoliti. Kada ste promenili pravac, nemojte i dalje dugo trčati paralelno sa starim životom, nego potpuno promenite pravac i usmerite se prema Isusu Hristu. Gledajmo gore prema Isusu Hristu, jer nas tako savetuje Božja Reč.

Svaki trener usmerava pažnju svog takmičara na cilj. Biblija nas savetuje da gledamo na Isusa Hrista. Zamislite kako jedan trkač upravo preuzima štafetu. Ceo stadion je na nogama. Pitanje je čiji će glas slušati dok hiljade, desetine hiljada ljudi navijaju? Kako se približavamo cilju, čujemo sve više i više glasova. Sve više rešenja će dolaziti do nas i pokušavati da nam privuče pažnju. Koga ćemo slušati? Kad takmičar ulazi u poslednjih sto metara trke, on će obratiti pažnju na trenerov glas. Ni na jedan jedini drugi glas. Sve će dati od sebe da se ne upoređuje sa drugima. U stvari, ovo je takva vrsta borbe, da kada primetimo da neko usporava tada treba da mu pomognemo. Trener tada daje praktiča uputstva, kaže nam tačno kako da nastavimo, šta da radimo i kako da damo sve od sebe. Ako je potrebno, pruža nam i pomoć.

Na Olimpijskim igrama u Barseloni, 1992. godine, u trci na 400 metara, Derek Redmond (Derek Redmond), favorit za zlatnu medalju, nedaleko od cilja, povredio se i pao. Jedva je, sa velikim bolom, ustao i krenuo hramljući prema cilju. Tada je njegov otac sišao sa tribina, dotrčao do svoga sina i skoro se potukao se sa obezbeđenjem:

  • „On je moj sin i ja sam tu da mu pomognem.”

Zagrlio je svoga sina i pomogao mu da stigne do cilja. Naravno, Redmond nije osvojio zlatnu medalju u ovoj trci u ovoj disciplini, ali su toga dana svi ljudi i svi mediji govorili o ovom ocu i o njegovom sinu.

Takav je naš Bog. Šta Isus radi kada mi ulazimo u poslednjih sto metara trke, u mučan i veoma težak period? Da li dok sedi s desne strane Ocu kaže: „Oče, hajde da malo porazgovaramo… Ne treba da se brinemo šta naša deca sada rade na Zemlji.” Ne! Pogledajte u knjizi proroka Danila, u 12. poglavlju u prvom stihu: A u to će se vreme podignuti Mihailo, veliki knez, koji brani tvoj narod; i biće žalosno vreme, kakvoga nije bilo otkako je naroda do tada; i u to će se vreme izbaviti tvoj narod, svaki koji se nađe zapisan u knjizi.” (Dan. 12,1) Isus naprosto ne može da ostane da sedi na Svom tronu. Mi smo predmet Njegove velike pažnje i ljubavi. Zato On ustaje i kao da napušta Svog Oca sa rečima: „Ja sada moram biti sa Svojim narodom. Moram biti tamo da bih video kako trče i da bih ih ohrabrio. Treba da ih posavetujem Svojom Rečju, Svojim prisustvom, jer iznad svega želim da pobede.” Isus je deo pobedničkog tima koji nas čeka na liniji cilja. Kod starta su nas hrabrili oni koji su trčali pre nas. Kod cilja nas hrabri Onaj koji je izvojevao konačnu pobedu i koji želi da stalno trčimo sa Njim.

Nakon dužeg službenog puta, otac je automobilom stigao svome domu. Video je da kroz prozor viri jedna mala glava, a pored nje još jedna, ali manja. Dečica su gledala da li je tata stigao kući. Odjednom su glavice nestale, otvorila su se vrata i deca su trčeći krenula prema svome ocu jedno brže od drugog. Mislite li da je tada otac otišao do gepeka i počeo da istovaruje svoje stvari ne obraćajući pažnju na svoju dečicu koja trče ka njemu? Naravno da nije. Otac ih je pomno pratio svojim pogledom da slučajno ne padnu. Molio se da ih Bog čuva i pošalje anđela kako bi bezbedno stigli do njega. Sve što je mogao da uradi jeste da čučne i sačeka da ih zagrli. Dečačić je uleteo u očev zagrljaj kao metak. Otac ga je uhvatio i dobio poljubac u levi i u desni obraz. Sinčić mu je zatim rekao:

  • „Tata, hajde da letimo!”

To je značilo da tata treba da podigne svog sinčića i da ga ljujajući odnese do kapije i nazad. Naravno, sinčić je tada bio mali, a otac veliki i jak. Čim ga je spustio na zemlju, u zagrljaj mu je uleteo i sledeći „metak“. I ovaj je zahtevao:

  • „Tata, letimo!”

I njega je otac ljuljao do kapije i nazad.

Takav će biti i Isusov povratak na Zemlju. Kad On dođe, pogledaćemo u Njegovo lepo lice i videćemo da nas čeka raširenih ruku. Tada ćemo uleteti u Njegov zagrljaj i kazati Mu:

  • „Isuse, hajde da letimo! Vodi me što pre kući sa ove Zemlje!”