Isus dolazi – očekivali ga mi ili ne

Hristov povratak na zemlju

Što dalje idemo u proučavanju Božje reči, sve se više približavamo kraju, tj. Isusovom povratku. Nije svejedno kako se odnosimo prema Božjem obećanju o Hristovom povratku na Zemlju. Postoje ljudi koji ga nestrpljivo čekaju, a ima i onih koji ga uopšte ne očekuju. Ali, čekali ga mi ili ne, On dolazi!

Tokom Božićnih praznika jedan pastor se iz kupovine uputio svojoj kući. Prošao je pored jednog parka i u njemu je nešto primetio. Jedan dečak, od oko 11, 12 godina, stajao je u parku i tako gledao prema nebu kao da očekuje da će nešto pasti sa neba. Prišao je tom dečaku. Kad se približio, primetio je da dečak nema cipele, da je veoma slabo obučen, da drhti i da se stalno prebacuje s noge na nogu dok vrlo ozbiljno gleda u nebo. Upitao je dečaka:

„Šta ti, sinko, radiš u ovom parku?“

„Čiko, ja čekam Isusa.“

„A ko je tebi rekao da čekaš Isusa i to baš ovde?“

„Čiko, nas je moj tata već davno ostavio. Mama mi je umrla pre tri dana, a pre nego što je umrla, rekla mi je da dođem ovde u park i da čekam Isusa, jer će me On negde odvesti. Čiko, da nisi ti možda sreo Isusa? Da li još dugo treba da Ga čekam? Jako mi je hladno, a i gladan sam. Nadam se da će On uskoro doći.“

Pastor mu je odgovorio:

„Ja sam razgovarao sa Isusom i On je zaista obećao da će doći, ali ima još neke stvari koje mora da sredi, pa će možda doći malo kasnije. Da li bi do tada voleo da dođeš da živiš u mom domu i da Ga tamo zajedno sačekamo?“

Pastor je zatim odveo ovog dečaka svojoj kući i usvojio ga. Prepoznao je da je njegova odgovornost da dok na ovoj Zemlji čeka, postupa i živi kao da ga gleda sam Isus Hristos, naš Spasitelj. Potrebno je da i mi prepoznamo tu svoju odgovornost.

Ako smo svi podesili svoje satove i sada znamo koliko je tačno sati u ovom svetu, možemo da primetimo kako Bog, uvek u pravo vreme, ostvaruje Svoje planove. Pastori često, dok savetuju ljude, moraju da im objasne da Boga niko ne može da požuruje ili da Ga usporava. Ali kada se Bog umeša u događaje i deluje, On uvek Svojim delovanjem pogodi u centar mete. Pogledajmo šta apostol Pavle piše u Galatima, u 4. poglavlju u 4. stihu: „A kad se navrši vreme, posla Bog Sina svojega Jedinorodnoga, koji je rođen od žene i pokoren zakonu.“ (Gal. 4,4) Apostol kaže da je Bog poslao Svoga Sina da spasi sve „kad se navrši vreme…“ Bog tačno zna kada je bilo pravo vreme za Isusov prvi dolazak i tačno zna pravo vreme za Njegov povratak. To je veoma važna biblijska činjenica. Oni koji svetkuju Božić na taj dan se prisećaju da je Isus na našu Zemlju došao kao mala beba, da bi osetio naše probleme, bolesti, radosti, da bi učestvovao u njima i da bi nam pokazao da je On Emanuel – „s nama Bog“. 

Od trenutka kada se vratio na Nebo pa na dalje, Bog je među nama u ličnosti Svetoga Duha. Zanimljivo je da je Isus Hristos na ovu Zemlju došao u najmanjoj ljudskoj formi. Zašto? U maloj deci vidimo mnoštvo mogućnosti, potencijala, nadanja za budućnost. Roditelji nikad ne zaboravljaju rođenje svoje dece. Ljudi se sasvim promene kad dobiju dete. Drugačije voze svoje automobile, drugačije se ponašaju prema ljudima i bolje razumeju Boga kao Oca. Svaki roditelj želi da ga dete nadmaši, da u životuviše postigne od njega. Tako je bilo i sa Marijom i Josifom. Gledali su kako, Božjom blagodaću, njihovo dete raste. Raste u mudrosti, u duhovnosti i kako se fizički razvija. Ali ne zna svako sa malom decom. U Vitlejemu nije bilo mesta za Isusa. On na ovu Zemlju nije došao kao car, sa velikom pompom i slavom. Nisu sve gostionice u Vitlejemu bile spremne da dočekaju Isusa i Njegovu svitu. On je došao kao mala beba i za Njega nije bilo mesta. Kako to? Kako to da je Isus Hristos, Spasitelj sveta jedino mogao da se smesti među životinje? Tokom Njegovog života i službe na Zemlji, slušale su Ga životinje, slušala Ga je priroda, poslušali su Ga i talasi i vetar, pa čak i mrtvaci su ga poslušali! Svi Ga slušaju, osim živih ljudi, onih koji imaju slobodnu volju. Oni Ga nisu slušali i nisu hteli da saznaju Božju volju za svoj život.

Jedan univerzitetski profesor ispratio je svoju ženu na porodiljsko odeljenje. Odluičio je da će sačekati u hodniku dok mu se žena porodi. Sa sobom je, naravno, poneo i nešto da čita. Dok se njegova žena porađala i mučila, on je čitao knjigu koja je bila važna za njegovo naučno istraživanje. A onda mu je prišla jedna medicinska sestra i rekla mu:

„Profesore, stigao vam je sin.“

Profesor je nije ni pogledao, samo joj je odgovorio:

„U redu. Pitajte ga šta hoće!“

Često se toliko zadubimo u ono što radimo, nešto nas zadivi, ili se desi nešto nama važno, tako da ni ne primećujemo da je Isus tu. Isto se dogodilo i prilikom Isusovog prvog dolaska. Ljudi Ga nisu spremno dočekali, a nisu znali ni kako. Ali kad bismo barem kao ovaj profesor upitali: „Šta želiš, Bože? Šta da radim? Šta da učinim da bih išao putem kojim si ti išao dok si služio na ovoj Zemlji?“ Isus nam je pokazao kako treba da se ophodimo prema bližnjima, kako da izvršimo tu obavezu i taj zadatak. U Lukinom jevanđelju pronalazimo predivan primer o milostivom Samarjaninu. Suštinu možemo da pročitamo u Lukinom 10. poglavlju, 34. stihu: „I pristupivši zavi mu rane i zali uljem i vinom; i posadivši ga na svoje kljuse dovede u gostionicu, i ustade oko njega.“ (Lk. 10,34)  Ponekad je, dok čitamo biblijske događaje, važno da sebe potražimo u njima. A dok čitamo događaj o milostivom Samarjaninu, lako padamo u iskušenje da kažemo nešto loše o svešteniku ili o Levitu, da ih osudimo, jer nisu obavili zadatak koji im je Bog poverio. Ali kada stignemo do Samarjanina, onda pomislimo: „Evo tu sam ja, ovde pronalazim sebe. Ja bih isto tako postupio i pomogao bih ovom nesrećniku.“ Proučavajući ovaj događaj i celu Bibliju, mnogi istraživači bi vam rekli da je uloga Samarjanina već zauzeta. Tu ulogu je ispunio Isus Hristos. Ali tu smo onda u problemu. Koja uloga onda ostaje nama? Koliko god to strašno zvučalo, ali smo mi vrlo često ti hajduci koji su na putu iz Jerusalima u Jerihon napali čoveka u nekoj krivini, opljačkali ga, pretukli, „svukoše i izraniše, pa otidoše, ostavivši ga pola mrtva“. (Lk. 10,30b) Ovo često radimo u porodici, u odnosu sa prijateljima i komšijama. Ni ne primećujemo da svojim rečima itekako znamo da ranjavamo ljude oko sebe. Ako smo se pomirili sa ovom strašnom činjenicom, hajde da pređemo na još dve uloge koje pronalazimo u ovom zapisu. Jedna je uloga čoveka koji je išao iz Jerusalima u Jerihon. Sa ovim čovekom možemo najbolje da se poistovetimo. Nadmorska visina između ova dva grada je veoma velika – više od 1km. I mi smo kao i Adam, iskoračili iz Edemskog vrta, sa mesta Božjeg prisustva i Božjeg veličanstva i krenuli putem greha prema Jerihonu, putem na kome smo izloženi sotoninom delovanju. Sotona nas je sa svojom „grupom hajduka“ sačekao u jednoj krivini i tamo nas „svukoše i izraniše“, skidajući sa nas veličanstveno ruho svetlosti koje nam je sam Bog stvorio. „Pa otidoše, ostavivši ga pola mrtva“ i da milostivi Samarjanin nije naišao, sigurno bismo umrli od zadobijenih povreda. Ali nam događaj otkriva da se milostivi Samarjanin, Isus Hristos, sagao, došao knama, podigao nas i rekao nam: „Ja ću da negujem tvoje rane! Čak ću i da preuzmem tvoje rane na Sebe, a ti ćeš ozdraviti, jer si u dobrim rukama!“ On je taj koji nam je zavio rane, zalio ih uljem i vinom i posadivši nas na svoje kljuse, doveo nas u gostionicu. Prema proroku Isaiji „ranom Njegovom mi se iscelismo“ i zato imamo mogućnost večnog života. Čitamo nastavak događaja: „I sutradan polazeći izvadi dva groša te dade krčmaru, i reče mu: Gledaj ga, i šta više potrošiš ja ću ti platiti kad se vratim.“ (Lk. 10,35) Druga uloga u kojoj možemo sebe da pronađemo jeste posao gostioničara. Kada smo iskusili šta Isus radi, kada smo doživeli da se sagnuo i zavio nam rane, možda ćemo se pronaći u ulozi onoga koji će primiti one ljude koje je Sotona sa svojim hajducima na putu iz Jerusalima u Jerihon opljačkao i pretukao. Da li možete da primite te ljude? Da li vidimo zadatke koje nam Bog daje?

U ovom biblijskom iskazu možemo da pronađemo i jednu poruku koju kao da je Isus u nju sakrio. Samarjanin je krčmaru, gostioničaru dao dva groša. Ova dva groša kao da simbolišu Stari i Novi zavet koje nam je Isus ostavio do Svog drugog dolaska. On nam je ostavio svoju Reč koja zamenjuje Njegovo prisustvo. Zato uvek iznova otvaramo Sveto pismo. U njemu pronalazimo Božje reči i Njegova obećanja. Biblija je zanimljivija od bilo kojeg holivudskog filma. Zanimljivija je od bilo koje zabave, jer u njoj vidimo Boga i kroz Njegovu slavu, sagledavamo i sebe. Hristos ta dva groša daje onima koji brinu o svojim bližnjima. Zar nismo dobili predivne zadatke koje treba da obavimo dok čekamo Isusa? … „I reče mu: Gledaj ga, i šta više potrošiš ja ću ti platiti kad se vratim.“ Bog ulaže u nas. Ovo je najlepša pojedinost koju neko može da čuje: „Veoma si vredan Bogu i On ulaže u tebe.“ U Božjim očima mi smo neprocenjivo vredni. I On je taj koji ne gleda na naše rane, na naše okolnosti, već na naš život i na naš karatker.

Jedna majka je odvela u crkvu svoju ćerku kod koje je već delovao virus dečje paralize. To je bolest koja napada dečji mišićni sistem. U toj crkvi je postojalo dečje odeljenje, pa je majka tamo odvela svoju devojčicu. Ženi, koja se brinula o deci, ova majka je rekla: „Evo moje ćerke. Kada se bude završilo bogosluženje, doćiću po nju“. Ali pre nego što je otišla, ćerka ju je uhvatila za ruku i rekla joj:

  • „Mama, da li možeš da mi daš svoju šnalu za kosu? Jako mi se sviđa i volela bih da je držim u ruci.“

Mama joj je dala šnalu. I tako se to ponavljalo iz subote u subotu. Devojčica bi tražila šnalu, a mama bi joj dala. Jednom prilikom je dečja učiteljica pitala devojčicu:

  • „Zašto svaki put kad dođeš ovde tražiš maminu šnalu? Zašto ti se toliko sviđa?“

Devojčica joj je kroz suze odgovorila:

  • „Ne sviđa mi se šnala. Ali je šnala vrlo lepa i vrlo vredna. I iako ne razumem zašto, ako je šnala kod mene, mama će se sigurno vratiti po nju i odneti je kući zajedno samnom. Kad imam šnalu kod sebe, znam da me neće ostaviti ovde.“

Majke moraju svojoj deci da usade osećaj da su važnija i mnogo vrednija od jedne šnale za kosu. Vrednija su od bilo kog predmeta koji je ikada postojao na ovoj Zemlji. Deca moraju da znaju da ćemo se uvek vratiti po njih, da mogu da računaju na nas i da ćemo uvek da ispunimo svoja obećanja. Kada govorimo o Isusovom povratku, uvek se dotičemo vremena kada će se Isus vratiti. Da li neko, ko drži Bibliju u ruci, zasigurno može da kaže kada će se Isus vratiti na ovu Zemlju? Hipolit je, na primer, očekivao Isusa 500. godine n.e. Ova godina je već odavno prošla, a Isus se još nije vratio. Kristofer Kolumbo je očekivao Isusov povratak 1656. godine, a Isus ni tada nije došao. Vilijam Miler Ga je očekivao 1844. godine. Iako su te godine u SAD-u, u državi Mejn, neki novinari zapisali da su sve bele haljine bile rasprodate, Isus se ni tada nije vratio. Jedan američki sveštenik, koji sada ima više od 80 godina, prorekao je da će Isus doći u maju 2011. godine i da će  tada doći kraj svemu. Da ste 2011. godine slušali američki radio, često biste čuli kako ovaj sveštenik moli ljude da se pripremaju, jer je njegov proračun sigurno ispravan. Ima i onih koji su tvrdili da su Maje bile tako visoko civilizacijski razvijeno pleme, da su zasigurno mogli da izračunaju stvari koje mi danas ne možemo. Oni su izračunali da će poslednji dan naše civilizacije biti 21.12.2012. godine i da će tada biti smak sveta. Ima onih koji su se toga dana spremali za smak sveta. Biblija nas nigde ne ohrabruje da određujemo ili proračunavamo datum Isusovog drugog povratka. Čak ako i probamo da odredimo tačan datum, Isus neće doći baš tada, jer On zna kada je vreme, kada je potrebno da se vrati.

Ko onda ima tačne informacije? Pogledajmo Markovo jevanđelje. Marko je zabeležio jednu zanimljivu Isusovu izreku. I Isusove učenike je zanimao određeni datum. U 13. poglavlju, u 32. stihu, piše: „A o danu tom ili o času niko ne zna, ni anđeli koji su na nebesima, ni Sin, do Otac.“ (Mk. 13,32) Ovo treba da nam bude dovoljno. Ako Bog zna kada će doći vreme da se Isus Hristos vrati, ako On zna tačan datum, onda smo mi „OK“. Setimo se samo zlog sluge koji misli da njegov gospodar još zadugo neće doći i počinje da zlostavlja druge sluge. Kada je u centru pažnje datum, onda zaboravimo na odnos ljubavi između nas i Boga i između nas i naših bližnjih. A taj odnos treba da nas podstakne da vodimo brigu o drugima.

Koliko još treba da čekamo? Ako se vreme meri Božjim satom, onda ne treba da čekamo još dugo. Apostol Pavle u pismu Rimljanima, piše nešto vrlo zanimljivo: „Jer će On izvršiti reč svoju, i naskoro će izvršiti po pravdi, da, ispuniće Gospod naskoro reč svoju na zemlji.“ (Rimlj. 9,28) Ovo se podrazumeva. „…naskoro će izvršiti“ Bog ono što je obećao!

Deca vole da razmišljaju o tome koliko je sati kod Boga. Da bismo im objasnili, možemo da im ispričamo ovaj primer: Zamislite jedno ogromno more i jednu pticu. Ptica svake godine, doleće do mora, uzima vodu i, u kljunu, tu jednu kap vode nosi na najvišu planinu na našoj Zemlji. Kada korito mora ostane suvo, tada će na Božjem satu proći jedna sekunda. Bog upravlja vremenom. On je bezvremen, večan. Boga ne možemo da stisnemo među naše minute i sate. Ali ako hoćemo, sa čovečje strane, više da saznamo o vremenu, pitajmo npr. Avrama ili Noja. Da li bi neko rado prišao Avramu i intervjuisao ga? Šta bismo uradili? Evo šta bih ja uradio. Prišao bih Avramu i upitao ga: „Na ovoj Zemlji živim  već___ godina. Već odavno čekam Isusa. I baka i deka su mi rekli da će ubrzo doći, a evo On još nije došao.“ Verovatno bi me Avram pogledao i rekao: „Koliko si čekao? Samo___ godina? Onda ti, prijatelju, ne znaš šta je čekanje. Kad čovek čeka 99 godina i ne ostvaruje se ono što je Bog obećao, ne bilo kome, ne posredno, nego neposredno i lično meni, onda je veoma teško dočekati ispunjenje obećanja. Ja sam bio nestrpljiv i pogrešio, ali je Bog ipak ispunio svoje obećanje.“

A šta bi bilo kad bismo upitali Noja? I Noje bi verovatno odgovorio: „Koliko si čekao? Samo  ___ godina? Ja sam 120 godina zidao barku. Bog je rekao da će pasti kiša, a do tada ljudi nisu ni znali šta je to kiša, nijednog oblačka nije bilo na nebu. Ja sam Mu poverovao. Čekao sam da ispuni svoje obećanje. Svi su mislili da sam ‘skrenuo’. A kad je Bog ispunio Svoje obećanje, onda je kroz Svoje obećanje blagoslovio celu moju porodicu i mene.“

Čekanje ne znači besposlenost. Šta rade domaćice dok čekaju goste? Ujutru rano ustanu, sve pripreme i onda se uvale fotelju i sa podignutim nogama čekaju da predveče zazvoni zvonce? Da li tako čekaju goste? Ne, jer domaćice uvek nađu neki posao. Pogledaju oko sebe i onda pomisle: „Ono tamo moram brzo da sredim.“ Onda to srede. Posle malo sednu, pa pogledaju opet oko sebe i vide da ima još nešto što treba da urede. Obrišu prašinu.Onda smisle da desert koji su napravile, možda neće biti dovoljan, pa brzo naprave još nešto. Bog želi da dok Ga čekamo, ne sedimo skrštenih ruku, već da svako ima zadatak. Ako Bog zna tačne informacije, onda On tačno zna kada će Isus ponovo doći na ovu Zemlju. Ali ima i onih koji uopše ne obraćaju pažnju na Božja obećanja, a doći će vreme kada će već biti kasno. U 8. poglavlju knjige proroka Amosa, u 11. i 12. stihu, čitamo: „Gle, idu dani, govori Gospod Gospod, kad ću pustiti glad na zemlju, ne glad hleba ni žeđ vode, nego slušanja reči Gospodnjih. I potucaće se od mora do mora, i od severa do istoka trčaće tražeći reč Gospodnju, i neće je naći.“ Olučimo sada, dok još nije kasno da idemo putem koji nam je odredio Isus Hristos.

Kod prvog koraka uvek je najvažniji pravac. Zato odlučimo da nas neće zanimati šta kažu naši prijatelji, susedi o tome što počinjemo da čitamo Bibliju: „Tebe zanima ta prastara knjiga?“ Biblija je najlepši zapis o događajima, čiji je glavni akter Bog, koji smo ikada mogli da čitamo i proučavamo. Najlepši zapis događaja u kome možemo da učestvujemo. Naravno da nas zanima. Nemojmo da čekamo vreme kada nećemo imati priliku da čitamo i proučavamo Božju reč. Doći će dan kada će svako, bez izuzetka plakati. U 24. poglavlju Matejevog jevanđelja, opisana su upozorenja koja nam Bog daje o vremenu kada će se približiti Njegov drugi dolazak. Ovde čitamo da će nam biti dat tačan znak po kome ćemo znati da Isus zasigurno dolazi: „I tada će se pokazati znak Sina čovečijega na nebu; i tada će proplakati sva plemena na zemlji; i ugledaće Sina čovečijeg gde ide na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom. I poslaće anđele svoje s velikim glasom trubnim; i sabraće izbrane Njegove od četiri vetra, od kraja do kraja nebesa. Od smokve naučite se priči…“ – kaže Bog. Šta čini Isus Hristos? Bog nam prikazuje sliku koju je u svoje vreme naslikao još prorok Ilija: „Na istoku će se pojaviti jedan maleni oblačić. Isprva će izgledati kao kišni oblak, ali kako se bude približavao sve bliže i bliže, svi ljudi će primetiti da to nije običan oblak, već da je to Isus Hristos, sa Svojom vojskom, koji se vraća na ovu Zemlju.“ To je najtačniji znak da se jedan deo istorije završava i da počinje deo koji će biti ispunjen samo srećom, mirom i blagoslovima. Svi će plakati. Bog nam kaže da se od smokve naučimo priči. Kako? „…kad se već njene grane pomlade i ulistaju, znate da je blizu leto.” (Mt. 24,32b) Kako znamo da Isus Hrisos dolazi? Bog nam ne kaže slučajno da pazimo. „Tako i vi kad vidite sve ovo, znajte da je blizu kod vrata.“ (Мt. 24,33) Kada vidimo da su se među ljudima oblikovale dve grupe, grupa koja sledi reči i uputstva koja je dao Isus Hristos i grupa koja Ga je odbacila i sve odlučnije se protivi sleđenju Boga, sasvim će biti jasno da se pred nama ostvaruje Božje obećanje. Ispuniće obećanje koje nam je dao.

Pogledajmo i drugi znak: „I propovedaće se ovo jevanđelje o carstvu po svemu svetu za svedočanstvo svim narodima. I tada će doći posledak.“ (Mt. 24,14) Kako može da se propoveda jevanđelje o Božjem carstvu? Tako što neće samo zvanični propovednici, oni koji su završili Teološki fakultet propovedati jevanđelje, već ćemo ga svi prenositi na mlađe generacije. Bake i deke, roditelji, braća i sestre, svi treba da prenose jevanđelje drugima. Neposredno pre Isusovog drugog dolaska nas očekuje jedan mračan, sivi period istorije. U tom periodu Božji narod može da očekuje velike probleme i borbe. Ali kada se bude pojavio oblak, tada ćemo zasigurno znati da je došlo naše spasenje.

  1. decembra 2004. godine jedan veliki zemljotres potresao je dno Indijskog okeana i to je proizvelo jedan od najvećih cunami talasa koji je ikada zabeležen. Toga dana su mnoge ljude prevarile sopstvene oči. Da li znate šta se dogodilo posle zemljotresa? Voda se od obale povukla skoro 1km prema pučini. Ljudi su mogli po suvom da hodaju morskim dnom i da se dive i skupljaju školjke koje su inače na površinu mogli da iznesu samo ronioci. Stotine ljudi se okupilo na ovom parčetu „suvog“ mora. Niko nije pomišljao na to šta će uslediti – niko osim jedne devojčice. Tili Smit (Tilli Smith) je imala 9 godina. Sa roditeljima je iz Engleske došla na odmor u Puket (Phuket). Ona je na časovima geografije učila da je to predznak nečega. Prepoznala je znake koji su najavljivali katastrofu, uništenje. Videla je mehuriće na površini mora i penu koja je prskala kao ulje u tiganju. Ova devojčica je upozorila roditelje i upravu hotela u kome su odseli, a zatim je potrčala do obale mora i upozoravala ljude: „Nemojte da idete prema moru! Idite prema brdima i to što pre! Požurite!“ Ljudi su je poslušali i plaža je evakuisana nekoliko minuta pre katastrofe. Kroz nekoliklo minuta naišao je cunami talas i sa sobom odneo automobile, kuće i sve što mu je bilo na putu, ali niko nije poginuo. Kasnije su ovoj devojčici odali priznanje, jer je spasila više od 100 ljudi time što je prepoznala znake. Nemojmo biti slepi dok gledamo ono što se zbiva oko nas.

Kako će se Isus Hristos vratiti? Pogledajmo prvo kako je otišao. U Delima apostolskim u 1. poglavlju čitamo: „I ovo rekavši videše oni gde se podiže i odnese Ga oblak iz očiju njihovih.“ (Dela 1,9) Isus se vazneo na Nebo pred očima svojih učenika. „I kad gledahu za Njim gde ide na nebo, gle, dva čoveka stadoše pred njima u belim haljinama, koji i rekoše: Ljudi Galilejci! Šta stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus koji se od vas uze na nebo tako će doći kao što videste da ide na nebo.“ (Dela 1,10-11) Važno je da znamo da Isus neće skrivajući se hodati ovom Zemljom. Neće zaviriti tu i tamo i reći: „Ja sam već odavno ovde, ali Me vi niste primetili.“ Kako se vazneo na Nebo, dok su ga mnogi ljudi gledali, tako će se i vratiti dok ga ljudi budu gledali. Važno je i da znamo da će Njegov povratak biti tako vidljiv kako je opisano u jevanđelju po Mateju, u 24. poglavlju u 27. stihu: „Jer kao što munja izlazi od istoka i pokazuje se do zapada, takav će biti dolazak Sina čovečijeg.“ (Mt. 24,27) Sigurno smo svi već videli munju. Posebno se dobro vidi kada sevne noću. Ona tada osvetli veliko područje. Biblija kaže da kada Isus bude došao po drugi put, tada neće skrivati Svoju moć. Neće doći u najmanjem obliku čoveka, kao mala beba, neće se roditi u malom mestu, u Vitlejemu. Ne! On će se vratiti kao Gospodar nad gospodarima i Car nad carevima. Njegov drugi dolazak neće biti samo vidljiv, nego će biti i glasan: „Jer će sam Gospod sa zapovešću, sa glasom Arhanđelovim, i s trubom Božjom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre.“ (1Sol. 4,16) Ohrabrimo se! Svi će čuti Isusov povratak na Zemlju. Pre nego što se približi Zemlji, poslaće anđele koji će vaskrsnuti one koji su umrli gajeći ljubav prema Bogu i sa nadom u Njegov ponovni dolazak. Ne možemo da zamislimo ništa lepše od ovoga. One porodice koje su izgubile nekoga, ponovo će biti združene i potpune. Kako će biti predivno kad budemo mogli da zagrlimo članove svojih porodica koje smo izgubili. Kada majke budu dobile natrag svoju decu, kada se očevi sretnu sa svojim sinovima, kada cele porodice budu ponovo zajedno. Pogledajmo Matejevo jevanđelje 24. poglavlje 31. stih: „I poslaće anđele svoje s velikim glasom trubnim; i sabraće izbrane Njegove od četiri vetra, od kraja do kraja nebesa.“ (Mt. 24,31) Za šta se mi spremamo?

U Rumuniji, u Tirgu Murešu, grupa mladih posetila je u bolnici jednog bolesnog čoveka na samrtničkoj postelji. Hrabrili su ga da se ne boji smrti. On je sa osmehom na licu pogledao okupljene mlade i rekao:

  • „Draga moja deco, ja ne očekujem smrt, ja očekujem vaskrsenje.“

Upravo ovo i svako od nas treba da usvoji kao svoj stav. Na ovoj Zemlji ne očekujemo smrt, nego čekamo vaskrsenje i putovanje sa Isusom Hristom.

  1. februara 2003. godine svetom se pronela vest da svemirska letelica „Kolumbo“ obavlja svoju svemirsku misiju. Tu važnu misiju je izvršavala posada letelice od šest američkih i jednog jevrejskog astronauta. Prilikom povratku na Zemlju, nisu obratili pažnju na jednu pojedinost. Još pri uzletanju su oštetili keramički deo i zaštitni sloj toplotnog štita letelice, koji celu konstrukciju štiti od trenja prilikom povratka u Zemljinu orbitu. Oslobodila se velika količina toplote, a kako je toplotni štit imao malu pukotinu, čim je letelica stigla u Zemljin vazdušni prostor, ona se zapalila, a usledila je i eksplozija koja je letelicu raznela na parčiće. Cela posada je poginula. Pitanje je, da li je putovanje na koje se mi spremamo, bezbedno? Svemirsko putovanje koje je Bog za nas isplanirao je najbezbednije putovanje koje je ikada isplanirano. Ali ipak, moramo da pazimo. Ima onih koji govore lažno o Hristovom drugom dolasku. U toru ovaca se kriju i prerušeni vukovi. Zato moramo da budemo budni i pažljivi. Bog nas u Matejevom jevanđelju, u 24. poglavlju, u 25. i u 26. stihu, upozorava: „Jer će izići lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake velike i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće, i izabrane. Eto vam kazah unapred.“ (Mt. 24,25-26) Isus po drugi put neće doći u nekom duhovnom obličju. Vratiće se fizički, tako da ćemo moći da vidimo Njegov povratak i da ga čujemo. On se neće skrivati, već će se vratiti u svoj Svojoj moći.

Moramo da poznajemo Isusa Hrista koji je svoj život dao za nas. Zato se okrenimo Njegovoj reči i steknimo lična iskustva sa Njim. Za čoveka nema važnijeg zadatka od toga. Provedimo što više vremena sa Isusom Hristom i bićemo bezbedni od svih lažnih svedoka. Ako Sotona bude isplanirao bilo koju prevaru, mi ćemo tada znati da prepoznamo šta je istina. Svi će videti Isusa Hrista. U Otkrivenju, u 1. poglavlju u 7. stihu, čitamo: „Eno, ide s oblacima, i ugledaće Ga svako oko, i koji Ga probodoše; i zaplakaće za Njim sva kolena zemaljska. Da, zaista.“ (Otk. 1,7) Ovo tvrdi Jovan, autor knjige Otkrivenja. O čemu on u stvari govori? On govori o tome da će Bog dozvoliti i onima koji su učestvovali u Isusovom suđenju i raspeću da vide povratak Njegovog Sina na ovu Zemlju, jer je On to obećao. Tada će oni koji su razapeli Hrista, shvatiti svoju krivicu, shvatiti svoj greh. Ovo će biti jedan značajan trenutak. Probajmo da ga zamislimo dok čitamo opis ovih događaja iz knjige Otkrivenja, iz 6. poglavlja 14. stiha: „I nebo se izmače kao knjiga kad se savije, i svaka gora i ostrvo s mesta svojih pokrenuše se.“ (Otk. 6,14) Ovi događaji će prodrmati celu Zemlju. I svako oko će se okrenuti onome koji dolazi u svoj Svojoj slavi – Isusu Hristu.

Jedna škola je organizovala jednodnevni izlet autobusom za najbolje učenike. Na putu nazad, autobus se pokvario i vozač je jedva izbegao sletanje u jarak. Spasio je decu od saobraćajne nesreće, ali je morao da ide i potraži pomoć kako bi mogli da nastave put. Rekao je deci:

  • „Ostanite u autobusu! Ja idem po pomoć. Ostaviću upaljen motor, da vam ne bi bilo hladno.“

Vozač je otišao po pomoć, a motor se nakon nekoliko minuta ugasio. U autobusu je bilo strašno hladno. Vozač se vratio nakon nekoliko sati. Sa sobom je doveo i ljude koji će im pomoći. Kad su prišli autobusu, videli su da motor ne radi, a pošto je napolju temperatura bila znatno ispod nule, mislili su da su se deca smrzla. Brzo su otvorili vrata. Iako su očekivali katastrofu i neki užasan prizor, bili su iznenađeni kada su videli da su sva deca dobro. Upitali su šta se desilo. Jedan dečak je odlučio da će ići redom, od deteta do deteta i da će ih prodrmati sa rečima: „Nemoj da zaspiš! Ostani budan!“ To je radio satima. On je znao da ako neko zaspi, da će se smrznuti i umreti. I zato ih je sve održao budnima. Ovom dečaku su kasnije odali javno priznanje. Nagradili su ga. Tom prilikom je dečak izjavio:

  • „Nisam svoje drugare držao budnima da bih dobio priznanje, već sam to radio zato što sam na taj način i ja ostajao budan.“

To je i naš zadatak dok čekamo Hristov drugi dolazak. Nažalost, oblikovaće se dve grupe ljudi. Evo kako Biblija opisuje reakciju jedne grupe ljudi na Isusov drugi dolazak: „I carevi zemaljski, i boljari, i bogati, i vojvode, i silni, i svaki rob, i svaki slobodnjak, sakriše se po pećinama i po kamenjacima gorskim;  I govoriše gorama i kamenju: Padnite na nas, i sakrijte nas od lica Onog što sedi na prestolu, i od gneva Jagnjetovog. Jer dođe veliki dan gneva Njegovog, i ko može ostati?“ (Otk. 6,15-17) Ta grupa će biti prestravljena Hristovim dolaskom. Oni će smatrati da Isus dolazi i da je protiv njih, jer u svom životu nisu doneli odluku da Ga slede. Sakriće se u pećine, plašiće se i možda će se prvi i poslednji put i pomoliti. Moliće se gorama i kamenju da padnu na njih. I šta će se dogoditi? Ništa. Ništa neće pasti na njih, jer oni moraju lično da se sretnu sa Isusom. Ali će se obrazovati i druga sasvim drugačija grupa. Oni koji pripadaju ovoj grupi sa radošću očekuju Hristov drugi dolazak. Biblija na vrlo lep način opisuje kako će ova grupa dočekati svog Spasitelja. Čitajmo u knjizi proroka Isaije 25. poglavlje 9. stih: „I reći će se u ono vreme: Gle, ovo je Bog naš, Njega čekasmo, i spašće nas; ovo je Gospod, Njega čekasmo; radovaćemo se i veselićemo se za spasenje Njegovo.“ (Isa. 25,9) Kojoj grupi biste vi voleli da pripadate? Onoj grupi koja misli da Isus dolazi protiv njih ili onoj koja Ga sa radošću očekuje? Sigurno ima i onih koji u sebi misle: „Suviše sam grešan. Još nisam dovoljno dobar da bi se Isus meni obradovao i ja Njemu.“ Ali nemojmo se ustručavati! Bog nas prihvata takve kakvi Mu dolazimo. On će nas promeniti. Ako imamo probleme, neke izgovore za svoje oklevanje, priđimo Stvoritelju; On nas prihvata sa svim našim manama. On će nas promeniti iznutra i tada ćemo biti spremni za Njegovo carstvo.

Džoni Erikson Tada (Joni Ereckson Tada) je u mladosti doživela strašnu nezgodu. Pri jednom skoku u more udarila je glavom u stenu i slomila kičmu. Ostala je nepokretna. Kasnije je naučila da slika. Ustima bi uzela četkice i olovke i crtala pelepe crteže i slike. Osim toga, ona je širom sveta putovala i govorila o Bogu. Nju je neko zavoleo. Odlučili su da se venčaju. Ken, njen verenik, stao je kod oltara i čekao je. Džoni je kasnije rekla: „Ne možete ni da zamislite šta mi se desilo. Venčanica mi je zapela u invalidska kolica i na donjem delu haljine ostao je ružni, crni trag od gume. Pored toga, iz nepokretne ruke mi je ispao bidermajer. Osećala sam se kao najnesrećnija mlada na planeti. Već sam pomišljala i da otkažem venčanje, kad sam pogledala Kena koji me je čekao kod oltara. Bio je tako zgodan i visok. Odjednom kao da je moja paraliza nestala, nestala je moja bolest i sve nevažne sitnice i osetila sam se kao najlepša mlada. Najlepša mlada u njegovim očima. Pritisnula sam dugme na svojim kolicima i otišla da se udam.“

Upravo nešto slično će se dogoditi i kada se Isus Hristos bude vratio po nas. On ne nazaduje. On nam ne pravi vrt, nego za nas gradi grad. „Da se ne plaši srce vaše, verujte Boga, i mene verujte. Mnogi su stanovi u kući Oca mojega. A da nije tako, kazao bih vam; idem da vam pripravim mesto. I kad otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam ja.“ (Jn 14, 1-3) Kakvo obećanje! Kad vidimo kakvo nam je veličanstveno obećanje dato, požurimo da odgovorimo na njega!