Henry Skogal, profesor teologije na Kraljevom koledžu u Aberdinu u Škotskoj, koji je umro 1678. godine kada je imao samo 28 godina, napisao je jednu uticajnu malu knjigu pod naslovom Život Boga u duši čoveka.
U toj knjizi on tuguje zato što malo ljudi u njegovo vreme razume šta znači prava religija. Neki misle, piše on, da je suština u „ortodoksnim pojmovima i mišljenjima,“ drugi „u večnim dužnostima,“ dok drugi opet „stavljaju religiju u osećanja, zaneseno srce i ekstatičnu pobožnost.“ Ipak, suština religije nije ni intelektualna ni spoljašnja ni emotivna, već je „nešto sasvim drugo.“
Šta je to? „Prava religija je zajednica duše sa Bogom, stvarno učestvovanje u božanskoj prirodi, sam Božji lik nacrtan na duši, ili prema rečima Apostola, to je Hristos koji živi u nama.“ Bilo kakva spoljašnja dužnost (npr. dobra dela) bez božanskog života ne čine čoveka hrišćaninom ništa više nego što bi „lutka mogla da se nazove čovekom“; ona čine „prisiljenu i veštačku religiju,“ kao prisiljeni brak bez ljubavi.
Zajednica sa Hristom je nezamenjiva u našem hrišćanskom identitetu. Novozavetna definicija hrišćanina je osoba koja je „u Hristu;“ ovo je centralno u jevanđelju. Prema novozavetnim statističarima, koji vole da unose konkordanse u računare, izraz „u Hristu,“ „u Gospodu“ i „u Njemu“ pojavljuje se 164 puta u Pavlovim poslanicama. Pitanje je, koji su blagoslovi koje ova zajednica sa Hristom donosi. Postoje tri:
SADRŽAJ
Blagoslov novog statusa
„Status“ je važna reč u savremenom društvu. Naš lik o sebi kao da je vezan za naš društveni status. Zato smo skloni da budemo oni koji traže status. Uživamo u titulama i častima, velikim kućama i brzim automobilima, bedževima i uniformama i prijateljstvima sa uticajnim ljudima.
Ali Biblija nam nudi drugačiji status – duhovni a ne društveni, pobožni a ne svetovni. Kakav je to status? To je status da budemo Božja deca, voljena, usvojena i prihvaćena od samog Boga. Može li da postoji veći „status“? Kao što apostol Jovan kaže, „Vidite kakvu nam je ljubav dao Otac, da se deca Božija nazovemo i budemo“ (1.Jovanova 3,1). To je naš visoki status ako smo u Hristu.
Kada smo jednom ujedinjeni sa Isusom Hristom, Bog Otac nas više ne vidi u našim gresima, On nas vidi u Hristu. On nas voli, Njegovu usvojenu decu, kao što voli Hrista svog večnog Sina.
Razmislite o radostima i prednostima kada smo u Hristu: u Hristu smo opravdani ili prihvaćeni od Boga; u Hristu smo Božja deca i Avramovo duhovno potomstvo; u Hristu nema osuđivanja na strah, jer ništa ne može da nas odvoji od Božje ljubavi „koja je u Hristu Isusu, Gospodu našem“ (pogledajte Rimljanima 8,1.39).
Blagoslov novog života
Biti u Hristu znači mnogo više od primanja novog statusa; to takođe znači primanje novog života. Opravdanje verom ne nudi promenu statusa bez promene života ili karaktera, ili slobodno prihvatanje Boga bez ikakvih etičkih posledica.
U Pavlovo vreme postojali su oni koji su širili lažne glasine i ohrabrivali ljude da ostanu „u grehu da se blagodat umnoži.“ Ali Pavle je oštro prekorevao ovu laž, uzvikujući „Bože sačuvaj!“ (Pročitajte Rimljanima 6,1-15).
Sasvim je nemoguće da budemo opravdani od Boga a da nismo ujedinjeni sa Hristom. U Hristu smo takođe novi ljudi koji žive novim životom. Pavlovo uporno odbijanje dela kao osnove za opravdanje nije ga sprečilo od insistiranja da su dobra dela ljubavi kao neophodni plod i dokaz opravdanja. Prema tome, moramo uvek da povežemo „novi status“ sa „novim životom“ koji nam Bog daje.
Da to kažemo drugačije, mogli bismo da naglasimo važnost držanja zajedno dva predložna izraza „kroz Hrista“ i „u Hristu,“ meditacija kroz Njega i zajednica sa Njim. Opravdanje nije legalna fikcija koja opravdanog grešnika ostavlja nepromenjenog. Prema tome, jasno je da kada smo „u Hristu,“ Bog nas otkupljuje kroz svog Sina i obnavlja nas svojim Duhom.
Pretpostavimo da nam dođe neka lutalica sa velikim potrebama, u krpama i ritama i bolestan – čak izgladneo. Bilo bi dobro da ga okupamo i damo mu novu odeću, ali to nije dovoljno. Jer on je bolestan i pothranjen.
Pored toga, potrebna mu je hrana i bolničko lečenje. Slično tome, mi takvi dolazimo Hristu, u krpama i ritama greha, duhovno bolesni i izgladneli. U Hristu odmah postajemo dobrodošli i prihvaćeni. Bog nas vidi kao opravdane u Hristu. To je naš novi status.
Ali to je samo početak. Dobri Lekar stavlja svog Duha u nas da bi nam dao novi život i zdravlje i hrani nas Njegovom Reči sve dok ne postanemo snažni. Kod Njega nema polovičnih mera.
Blagoslovi nove zajednice
Dok je zajednica sa Hristom lično iskustvo sa ličnim blagoslovima, ona ima i zajedničku dimenziju. Zapazite Pavlove reči: „ Jer budući da kroz čoveka bi smrt, kroz čoveka i vaskrsenje mrtvih“ (1.Korinćanima 15,22).
Ovde Pavle poredi dve odvojene zajednice. S jedne strane, tu je palo čovečanstvo, koje u zajednici sa Adamom, njegovim osnivačem, učestvuje u Njegovoj smrti. S druge strane, tu je otkupljeno čovečanstvo, koje u zajednici sa Hristom, njenim osnivačem, učestvuje u Njegovom životu.
Svi mi pripadamo staroj, paloj ljudskoj rasti, jer smo svi mi rođenjem „u Adamu.“ Da bismo pripadali novoj, otkupljenoj ljudskoj rasi, moramo da budemo „u Hristu“ i to znači novorođenje.
Ali kada smo jednom ujedinjeni sa Hristom verom i novorođenjem, postajemo članovi novog čovečanstva ili nove zajednice koju Bog stvara.
U ovoj novoj zajednici, Pavle objavljuje, prepreke koje obično dele ljudska bića jedna od drugih sada su srušene. Hristos je svojom smrću „razorio neprijateljstvo, taj pregradni zid razdvajanja.“ Kao posledica, Jevreji i neznabošci su zajedno članovi Božje porodice i Hristovog tela (Efescima 2,13-3,6; Savremeni srpski prevod).
Ali to nije sve: „Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškog roda ni ženskog; jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu“ (Galatima 3,28).
Sada u Hristu, mi smo apsolutno jednaki pred Bogom, bez obzira na našu rasu, rang ili pol. Ostaju rasne, društvene i polne razlike, ali sada kada vidimo sebe i jedni druge kao jednako grešne i jednako krive, svedeni smo na isti nivo i jednako smo zavisni od Njegove blagodati. Zato primamo jedni druge bez diskriminacije ili razlikovanja, jer u Hristu, vrlinom naše zajednice sa Njim, mi smo braća i sestre u istoj porodici.
Sve prepreke koje dele hrišćanski narod – rasne, društvene ili crkvene – nisu ugodne Bogu Ocu, suprotno svrsi Hristove smrti i vaskrsenja, bolne su za Svetog Duha jedinstva, uništavaju kredibilitet crkve i smrtonosna su prepreka za njenu misiju u svetu. Prebivanje u Hristu stavlja na nas ozbiljnu odgovornost pokazivanja stvarnosti nove zajednice.
Zaključak
Kada smo u Hristu, lično i organski ujedinjeni s Njim, Bog nas blagosilja velikim blagoslovima: novi status (mi postajemo pravi u Njemu), novi život (mi smo obnovljeni Svetim Duhom) i nova zajednica (mi smo članovi Božje porodice).
Hajde da zato budemo neumorni u našoj potrazi za Hristom i u duhu Jakovljevom, koji je uzviknuo Gospodu kada se borio s Njim, „Neću te pustiti dokle me ne blagosloviš“ (1.Mojsijeva 32,26). Onda ćemo biti ujedinjeni s Njim, uživajući u Njegovoj prisutnosti i crpeći iz Njegovog života i sile.
Reks D. Edvards, Univerzitet Grigz
