Kada nas stignu različite teškoće

U svemirskoj čekaonici 

Bog nas nije stvorio i nakon pada u greh ostavio same, već nam je dao Spasitelja Isusa Hrista, Svog jedinorodnog Sina. Isus je umro na krstu Golgote, vaskrsao trećeg dana, zatim se nakon vaznesenja vratio Ocu, u nebesko carstvo i seo s desne strane Boga Oca. Danas se na Nebu održava jedna vrsta preispitivanja kojim će se otkriti da li je Bog uradio sve što je bilo u Njegovoj moći da bi nas ljude vratio na pravi put, a pri tome ispoštovao našu slobodnu volju i naše odluke. Možemo da se zapitamo šta se dešava na Zemlji dok se na Nebu istražuje Božji karakter? Šta se događa na Zemlji dok po Isusovom obećanju iščekujemo Njegov ponovni dolazak na naš svet? Čini se kao da smo u nekoj vrsti svemirske čekaonice. I dok smo u njoj, imamo veoma važan zadatak. Naš zadatak je da, bez obzira kakve su okolnosti, dokazujemo da je naš život promenjen. U našem životu postoji nešto više što može da nam pomogne da podnesemo životne teškoće i nevolje i da uživamo u životnim radostima.

Jedan misionar se vraćao kući u Ameriku. Završio je svoju službu. Nažalost u Africi, gde je služio, izgubio je ženu i decu. Tamo ih je i sahranio. Tako je sam, sa nekoliko kofera stigao u jednu Američku luku. Tada je saznao da je sa njim na istom brodu putovao predsednik Sjedinjenih američkih država. Njega je pored vojnih počasti sačekala velika grupa ljudi koji su mahali zastavicama, aplaudirali i uzvikivali u oduševljenju. Bio je to veličanstveni doček. Kada je predsednik sa svojom pratnjom otišao, dozvolili su i ostalim, običnim putnicima da se iskrcaju. Sa broda je sišao i naš misionar. Pogledao je oko sebe, ali njega niko nije čekao. Otišao je do prve gostionice i zatražio najjeftiniju sobu u kojoj će prespavati dok sutra ne nastavi put. Kada je ušao u skromnu sobicu, spustio je kofere, pao na kolena pored kreveta i upitao Boga:

  • „Bože, da li možeš nešto da mi objasniš? Radio sam naporno u Africi. Tamo sam sahranio ženu i decu. Sve sam učinio da ljude uputim na Tebe. A sada kada se vraćam kući, niko me ne dočekuje? Nema nikoga da me uhvati za ruku i da mi kaže: ‘Uradio si dobar posao!’ Bože, ja Ti se ne žalim, samo ne razumem.”

U svojim beleškama je kasnije zapisao da je u tom trenutku osetio kao da ga je neko dodirnuo po ramenu, kao da je čuo tihi odgovor na svoju molitvu:

  • „ Sine moj, ti još nisi stigao kući. Tek kada te budem poveo tvome domu videćeš kakav ću ti doček organizovati. Još nisi stigao kući.”

Mi smo u svemirskoj čekaonici. Kada nas stignu različite teškoće, nevolje i problemi trebalo bi svaki put u uhu da nam odzvanja: „Još nisi stigao kući”. Baš zbog toga period između Hristovog vaznesenja i Negovog povratka na Zemlju nazivamo „sada, ali ne još” periodom. Zašto ga ovako nazivamo? Pogledajte ovu sliku (slika u prezentaciji). Na nebeski svod su se navukli tmurni oblaci, ali još uvek ne pada kiša. Šta se dešava sa Sotonom? Sotona je već pobeđen, ali još uvek kao ričući lav želi da proždere i vas i mene, i da nas iskuša kako bi nas udaljio od puta koji nam je Isus obeležio. Šta se dešava sa grehom? Isus Hristos je slomio moć greha, ali je greh još uvek prisutan u našim životima. Šta se dešava sa smrću? Žalac smrti je izvađen, ali senka smrti još uvek lebdi među nama. Šta se dešava sa našim državljanstvom? Mi već imamo nebesko državljanstvo, ali još nije došlo vreme da uđemo u Zemlju koju nam je pripremio Isus Hristos. Šta je sa presudom? Presuda se već donosi, ali još ne znamo njen krajnji rezultat vezan za naš život, jer naš život još uvek služi kao dokaz da je Hristov karakter čist i da je uvek sa ljubavlju postupao sa svojim stvorenjima. Šta je sa Isusom Hristom? Isus Hristos već živi u našem srcu, ali se još nije vratio u doslovnom fizičkom smislu da sa sobom povede svoju nevestu, tj. ljude koji su tokom svog života verovali u Njega. Da li vidite kako se u ovoj čekaonici ostvaruje taj izraz koji smo spomenuli „sada, ali ne još”? Bog želi da nam poruči da imamo važan zadatak na ovoj Zemlji. Sve dok ne ugledamo Isusa Hrista treba da ispunjavamo taj zadatak.

Apostol Pavle nam u pismu svom saradniku Titu, u 2.poglavlju u 11. stihu, vrlo lepo objašnjava šta se dešava dok ovde na Zemlji živimo u periodu „sada, ali ne još” i čekamo Njegov povratak. „Jer se pokaza blagodat Božja koja spasava sve ljude, učeći nas da se odreknemo bezbožnosti i želja ovog sveta, i da pošteno i pravedno i pobožno poživimo na ovom svetu, čekajući blaženu nadu i javljanje slave velikog Boga i Spasa našeg Isusa Hrista.” (Titu 2,11-13) U čekaonici smo. I dok smo u čekaonici moramo da shvatimo da imamo zadatak. Kakav zadatak imamo? Na prvom mestu naš zadatak je da prepoznamo da se Božja spasonosna blagodat pojavila (tj. na sto je „stavljena krofna”) i treba da odlučimo da li ćemo Božju blagodat da prihvatimo ili odbijemo. Dalje, apostol kaže da treba da odbacimo neposlušnost, tj. treba da poverujemo da nismo samo marionete, da nismo pokusni kunići u sudskom procesu, nego da smo učesnici predivne istorije. Šta je sa nama? Šta da radimo dok smo u čekaonici i kako se saveti apostola Pavla odnosena nas i na naše odnose? On kaže da život živimo „pošteno i pravedno i pobožno na ovom svetu”. Kako možemo da živimo pošteno i pravedno i pobožno na ovoj Zemlji? To je ključno pitanje. U isto vreme dok nas Biblija hrabri da živimo pošteno svoj život, ona nas stavlja u ulogu pristava i kaže: „Trudite se da drugog čoveka, nosioca Božanskog lika, stavite ispred sebe.” Time nam poručuje da naši odnosi sa bližnjima treba da budu sređeni. I kada nam prikazuje život pobožnosti i odnose koje treba da gajimo, u isto vreme nam poručuje: „Gaji normalan, uravnotežen odnos sa Bogom koga istorija naziva Stvoriteljem, Bogom punim ljubavi, Obnoviteljem, Spasiteljem.”

Kod svih nas se javlja pitanje: „Dokle treba da budem u ovoj čekaonici?” Svaka čekaonica je izgrađena da bi ljudi u njoj proveli određeni vremenski period; da bi kada prevozno sredstvo stigne, čovek nastavio svoj put. Pitamo se: „Da li naš Gospod kasni?” Dok nije bilo kompjutera i pouzdanih vozova, vozovi su uvek kasnili. I danas kasne, ali ne toliko. Ranije su se ljudi okupljali u čekaonicama i jedni druge pitali da li i koliko voz kasni. Posebno je bilo nezgodno zimi kada je napolju bilo vrlo hladno. Činilo se kao da nema dovoljno drva kojima bi prostorija mogla da se ugreje, pa su svi krivili vozove za to što im je bilo hladno. Svi su često gledali na satove, a kada bi voz kasnio više od pola sata, ljudi su obično počinjali da se upoznaju i pričaju dogodovštine jedni drugima. Ali pitanje: “Zašto kasni?” se uvek čulo iznova i iznova. Koliko ljudi i danas postavlja pitanje: „Isus se pre 2.000 godina vratio na Nebo, a zašto se ne vraća po nas?” Dok proučavamo 2. Petrovu poslanicu pronalazimo odgovor na ovo pitanje. Apostol u 3. poglavlju 9. stihu kaže: „Ne docni Gospod s obećanjem, kao što neki misle da docni, nego nas trpi, jer neće da ko pogine, nego svi da dođu u pokajanje.” (2Pt. 3,9) To je kao da mašinovođa namerno kasni, jer zna da njegov prijatelj zbog važne i hitne porodične situacije jedino sa zakašnjenjem može da stigne na stanicu, a on po svaku cenu hoće da ga sačeka. Nešto slično otkrivamo i u Hristovom obećanju. On i nas čeka, jer naš život još nije u potpunosti dokazao da pošteno slušamo Božje savete i daje nam popravni ispit tj. daje nam mogućnost da odlučimo da ćemo ići putevima koje nam je Isus Hristos utabao. Moramo da znamo koliko vremena imamo i koliko treba da čekamo.

Kada bismo na jedan podijum stavili 20 ljudi koji su živeli po 100 godina sigurno bi svaki od njih rekao da 100 godina koje su proživeli na Zemlji i nije bilo toliko mnogo. Oko 2.000 godina čekamo da se Isus vrati. Ali pošto nas je On urezao na svojim dlanovima i savršeno nas poznaje, verovatno je želeo da sačeka da se i vi i ja rodimo, jer nas je On isplanirao. On ne želi da provede večnost bez nas. Da li znamo koje je vreme? Da li znamo koliko je sati? Apostol Pavle nas u pismu Rimljanima upozorava: „I znajući ovo vreme da je već čas došao da ustanemo od sna; jar nam je sad bliže spasenje nego li kad verovasmo. Noć prođe, a dan se približi: da odbacimo, dakle, sva dela tamna, i da se obučemo u oružje videla. Da hodimo pošteno kao po danu: ne u žderanju i pijanstvu, ne u bludu i nečistoti, ne u svađanju i zavisti; nego se obucite u Gospoda Isusa Hrista; i telu ne ugađajte po željama.” (Rimlj. 13,11-14) Apostol Pavle nam kaže da mi znamo vreme. Kada pogledamo istorijske događaje, shvatamo da se sada nalazimo u čekaonici. Ali, da li je naš sat tačan?

Svi ljudi koji posete London žele da vide Big Ben. Mnogi misle da je Big Ben toranj zgrade Parlamenta, ali je Big Ben zapravo zvono, teško 13,5 tona, povezano sa satnim mehanizmom teškim 5 tona. Na tornju ima četiri sata čije kazaljke pokreće veliko zvono i sistem koji sadrži brojna manja zvona. Godine 1859. je toranj završen i te iste godine je proglašen za najtačniji satni mehanizam. Tu titulu je zadržao sve dok nije bio otkriven atomski sat. Atomski sat određuje tačno vreme pomoću radio frekvencija. Naučnici su otkrili da sat Big Bena žuri jednu sekundu na svakih 20 godina. To su otkrili preračunavajući kretanje planeta i zvezda, jer je njihovo kretanje zapravo najtačniji sat koji čovečanstvo poseduje. Od trenutka kada su naučnici otkrili da Big Ben žuri, više nije moglo da se kaže da je sat u Londonu najtačniji na svetu. U to vreme naučnici su pred Parlament izneli brojna skupocena rešenja koja bi sat ponovo učinila tačnim. Među naučnicima je bio i jedan vrlo praktičan i inovativan čovek koji je izračunao da bi na klatno sata mogao da se zalepi kovani novčić od jednog penija i da bi sat ponovo bio tačan. Parlament je prihvatio njegovo rešenje i od tada je sat ponovo tačan. Šta bi Bog trebalo da uradi kako bi vaš i moj sat podesio prema Svojim planovima?

Koliko je sati u svetu oko nas? Biblija nam daje vrlo detaljan opis našeg sveta. Niko ne bi trebalo da se uplaši, jer se čini kao da je naslikana slika sveta u 21. veku, a ona je zapravo opisana u drugoj poslanici Timotiju: „Ali ovo znaj da će u poslednje dane nastati vremena teška. Jer će ljudi postati samoživi, srebroljupci, hvališe, ponositi, hulnici, nepokorni roditeljima, neblagodarni, nepravedni, neljubavni, neprimirljivi, opadači, neuzdržnici, besni, nedobroljubivi, izdajnici, nagli, naduveni, koji više mare za slasti nego za Boga.” (2Tim. 3,1-4) Kakva slika! U takvom svetu živimo, a Biblija nam kaže: „Znaj da te u poslednje vreme očekuju teška vremena”. Svi moramo da podesimo svoje satove! Ovaj Biblijski opis se odnosi na naše društvo. Živimo u društvu u kome je relativno lako posetiti Mesec ili poslati raketu na Mars, ali nismo u stanju da odemo u svoj komšiluk kako bismo pomogli staroj baki ili starom bračnom paru, olakšali im život, ili ih malo usrećili. Mi smo u pobuni. Bunimo se čim naša prava nisu ispoštovana onako kako očekujemo. Plaut (Plautus) je stanje društva ovako opisao: „Homo, homini lupus“ – Čovek je čoveku vuk. U današnjem društvu vladaju vučja pravila. Pored toga, svakodnevno smo svedoci bede, sirotinje i jada na svetu. Ima mnogo siromašnih ljudi, ljudi koji žive u nezamislivim uslovima, ljudi za koje su naši evropski uslovi luksuz. Da li shvatamo, da li barem ponekad razmišljamo o tome koliko smo blagosloveni što živimo na ovom delu planete, a ne u nekom njenom siromašnom delu, kao što je na primer Pakistan. Bog nam je dao idelane životne uslove da bismo mogli da Ga sledimo. Svet je pun neizvesnosti. Ljudi su zaduženi. Uskoro neće biti ljudi koji nemaju neku vrstu duga. Vladaju strah, sumnja i razočarenje. Neprekidno smo bombardovani novim trendovima koji oblikuju naše mišljenje. Kada se vozimo autobusom ili vozom, osećamo se kao da smo okruženi politikolozima. Svi pričaju o odlukama koje su donete u Briselu, u Beogradu, Moskvi, Bukureštu. Svi se pitaju kako će te odluke uticati na njihov i na život njihovih porodica. Koliko je sati?

Koliko je sati u našem životu? Bil Kozbi je napisao jednu vrlo zanimljivu knjigu pod naslovom „Vreme leti” (Cosby, Bill [1987.g] Time Flies). U ovoj knjizi on je napisao: „Kada je moj otac napunio 50 godina, primetio sam da se vrlo čudno ponaša. Moj otac je rekao da oko struka ima 2 kaiša, a da mu je jedan ispod kože. Ovo nikako nije voleo, pa je nazvao taj drugi kaiš, kaišom mržnje. Osećao je da oko struka, posebno na leđima ima teret. Kada se saginjao, toliko je jaukao, da sam radije priskočio i podigao mu ono što je hteo da dohvati. I sluh mu se pokvario. Uzalud sam vikao i drao se, ali nije čuo ono što sam hteo da mu kažem. Postao je senilan. Ja sam odlučio da ja, kada ostarim, neću biti takav. Ali su i mene stigle pedesete godine. I meni su se oko struka stvorili ‘pištolji’. Iako sam čvrsto odlučio da ja neću jaukati, sa velikim bolovima se saginjem da nešto dohvatim, a kad sam već u tom položaju, tražim šta još mogu da uradim dok su mi leđa savijena. A moj vid? Već posle kraćeg vremena nisam imao dovoljno dugačke ruke da bi mogao da pročitam novine. Zato sam otišao kod optičara koji mi je napravio naočare sa trifokalnim korekcionim staklima. Znate već kako to funkcioniše? Kada pogledam kroz gornji deo stakla, čini mi se kao da su mi vrata udaljena barem 25 metara. Kada pogledam kroz srednji deo, čini mi se da su mi vrata na 6 metara, a kada  pogledam kroz donji deo, čini mi se da sam već prošao kroz vrata.” Zamislimo Bila kako se muči sa svim ovim problemima. Svi smo mi slični njemu. Vreme prolazi. Da li znamo da je ovaj život naša jedina mogućnost? Tokom tih 50, 60, 80, 90 ili možda čak i 100 godina na Zemlji, možemo da iskusimo Božju dobrotu kojom On želi da nam prikaže koliko je predivan.

Koji je naš životni pravac? U kom pravcu se vaš život kreće? U kom pravcu se kreće moj život? Ima ljudi koji kažu da je najveća katastrofa kada neko prvu polovinu života iskoristi da bi upropastio drugu polovinu. I sami moramo da se zapitamo gde smo sada. Da li smo na polovini svog života? Da li smo prvu polovinu života upotrebili da bismo upropastili drugu polovinu, ako nam Bog produži život i podari nam i sutrašnji dan? Jedna brazilska poslovica kaže ovako: „Okreneš li leđa suncu, videćeš samo svoju senku.” Koliko često, u današnjem društvu, radije gledamo senke nego da gledamo u izvor svetlosti. Bog može da zapali vatru u srcu svih ljudi. Ali kakva je situacija sa budućnošću? Šta će se desiti u danima koji će nastupiti nakon sutrašnjice? Biblija kaže da će u budućnosti, barem u skorijoj, biti razloga za brigu. Da će biti još više kriza i problema. Biće promena. Biće ravnodušnosti i straha. Ljudi neće poznavati biblijske činjenice. Biće starenja, ako Isus odluči da još nije vreme za Njegov povratak. Ali je najvažnije da će i u toj budućnosti postojati Bog.

Postoji jedna porodica koja se svake subote uveče, posle zalaska sunca, posle završetka Subote, završetka tog dana koji nas podseća na stvaranje, zajedno moli i koja zajedno peva. Svi zajedno čitaju Bibliju i uvek u molitvi izgovaraju sledeće rečenice: „Bože, mi ne znamo ništa o sledećoj sedmici, ne znamo šta nas čeka, ali znamo jedno, znamo da si Ti Svemoguć. Ti tačno znaš šta će se desiti sutra, u ponedeljak, u utorak, u sredu, u četvrtak, u petak i sledeće subote i zato imamo poverenje u tebe. Poveravamo Ti sebe. Poveravamo Ti se kao porodica i kao pojedinci, predajemo svoje živote u tvoje ruke. Vodi nas u narednoj sedmici.” Bog je Bog naše budućnosti. Naši dugoročni izgledi su odlični. Imamo čemu da se nadamo. Od trenutka kada se Isus bude vratio na ovu Zemlju, počeće razdoblje koje ni jedan čovek ne može da zamisli. Jedan filozof, Čarls Ketering (Charles F. Kettering) je to ovako objasnio: „Za nas je mnogo prirodnije da se bavimo budućnošću zato što ćemo veći deo života provesti u njoj.” On je potpuno u pravu, jer sadašnjost povezuje mali deo naše prošlosti sa našom budućnošću. Onog trenutka kada izgovorimo: „Sad”, on je već postao deo prošlosti i mi ukoračujemo u sledeću sekundu svog života. Zato ne dozvolimo da nam život prolazi kao noju, nemojmo svoju glavu gurati u pesak, već podignimo glavu i pogledajmo šta je Bog isplanirao za nas.

Šta možemo da očekujemo u skorijoj budućnosti? U skorijoj budućnosti možemo da očekujemo ogromne probleme.U 24. poglavlju Matejevog jevanđelja, Isus kao da na komandnoj tabli autobusa ili aviona pali lampice kojima bi da nas upozori da naša planeta „zastaje” – da je u opasnosti. Da pogledamo na šta nas upozoravaju ove lampice: „Čućete ratove i glasove o ratovima. Gledajte da se ne uplašite; jer treba da to sve bude, ali nije još tada kraj.” (Mt. 24,6) Bog kroz Bibliju ne želi da nas prestraši. Ne želi da kad ovo pročitamo, uzmemo olovku i zatim precrtavamo redom da se ovo već dogodilo i da se ono dogodilo. Upozorava nas da bez obzira što čujemo o ratovima i o preokretima po celom svetu, još uvek imamo Nekoga ko je za upravljačem i ko upravlja našom Zemljom i našim društvom.

Da li znate da je najveće prokletstvo sa kojim se susrećemo na ovoj Zemlji naoružanje? Da trenutno najviše novca trošimo na oružje? Da li ste se možda ikada upitali šta bi bilo kada bi miševi mogli da govore ili da komuniciraju među sobom? Kada bi organizovali jednu svetsku konferenciju na kojoj bi, recimo, razmatrali razne ideje za poboljšanje svog mišjeg društva. Kad bi raspravljali o svojoj mišjoj budućnosti da li bi ikada došli na ideju da naprave mišolovku? Kako je zanimljivo što se i nama ljudima često čini da su životinje mnogo pametnije od nas. Mi smo napravili svoju „ljudolovku” i oružjem uništavamo svoju sopstvenu rasu. Kada Biblija govori o budućnosti, ona najavljuje krizu. Isus kaže: „I biće gladi i pomori, i zemlja ćese tresti po svetu.” (Mt. 24,7b) Biblija opisuje epidemije, glad, i mnoge pošasti koje prete našoj Zemlji. Ono što smo do sada iskusili ne može ni da se uporedi sa onim što nas očekuje u skorijoj budućnosti. Ponovo moramo da naglasimo – u skorijoj budućnosti, jer će se celokupna situacija promeniti kada Isus ponovo dođe. Biblija veoma plastično opisuje ljudski strah. U jevanđelju po Luci je na vrlo zanimljiv način opisano kako ćemo se mi ponašati u određenim situacijama: „I biće znaci u suncu i u mesecu i u zvezdama; i ljudima na zemlji tuga od smetnje i od huke morske i valova. Ljudi će umirati od straha i od čekanja onoga što ide na zemlju; jer će se i sile nebeske pokrenuti.” (Lk. 21,25-26) Bog održava svemir, ali se iz ovih stihova čini kao da Bog zauzima pozadinsku poziciju i kaže: „Ljudi, vi ste ovako odlučili, vi ste doneli takve odluke u svojim životima. Ja ću malo da se povučem.” A kada Bog povuče svoju zaštitu, svoje prisustvo, dešava se išto što se dogodilo sa zmijama u pustinji. I baš zato što se nalazimo u čekaonici, ne donosimo odluke protiv Boga nego se čvrsto odlučimo za Njega!

U budućnosti možemo da očekujemo i ravnodušnost. Ravnodušnost prema Bogu i drugim ljudima. U jevanđelju po Mateju, u 24. poglavlju od 37. stiha, Isus kaže: „Jer kao što je bilo u vreme Nojevo tako će biti i dolazak Sina čovečijega. Jer kao što pred potopom jeđahu i pijahu, ženjahu se i udavahu do onog dana kad Noje uđe u kovčeg, i ne osetiše dok ne dođe potop i odnese sve; tako će biti i dolazak Sina čovečijega.” (Matej 24,37-39) Isus nas i na ovom mestu u Bibliji opominje da ako odlučimo da idemo svojim putem, sigurno nećemo primetiti ono se dešava oko nas. Nećemo primetiti znake. Ne tražim od vas da namestite svoje satove bez razloga. Znamo koliko je sati. Znamo kuda idemo. Vidimo da Isus Hristos sa Svojom vojskom stiže da povede Svoj narod. Šta je naš zadatak? Nije problem što jedemo i pijemo. Nije problem što se mladi žene i udaju. Problem je kada ljudi ne poštuju brak i partnere menjaju kao čarape, jer misle da na to imaju pravo. To je jedan od najvećih problema – nedostatak vernosti. A kada pratimo šta se oko nas dešava, kada znamo koliko je sati, onda ćemo znatii svoj zadatak. Ako vidimo da se voz približava stanici, onda ćemo načiniti nekoliko koraka kako bismo se približili i ušli u voz pre nego što on krene iz stanice. Bog je u Nojevo vreme odlučio da opere Zemlju, a znamo da Bog na kraju želi ponovo da očisti i opere našu Zemlju.

Nepoznavanje Biblije je takođe jedno od važnih obeležja našeg vremena. Strašno je gledati kako generacija za generacijom sve manje zna o Bibliji, o knjizi koja može da promeni živote. Neka bake i deke, neka roditelji prenose deci znanje o Bibliji. Neka prenose saznanje o zapisima biblijskih događaja, a i ovo o čemu sad razgovaramo. Kažimo svojoj deci: „Sine, kćeri, ovo moraš da čuješ jer si i ti deo tih događaja!” „Jer će izići lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake velike i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće, i izabrane.” (Mt. 24,24) Kako možemo da osvestimo ljude? Kako možemo da im objasnimo da ne poznaju pravu istoriju? Ako ne poznajemo Božju Reč, Bibliju, onda lako možemo da poverujemo onima koji će doći da nas uvere u svoje lažne teorije. To se često dešava dok čitamo ili gledamo nešto na internetu ili televiziji. Pošto smo to nešto tamo čitali ili čuli, onda to nešto mora da je istinito. Proveravajmo! Isto kao što stručnjaci u banci proveravaju novčanice, proverimo i mi informacije koje dobijamo.

Jednom prilikom su upitali Bilija Grejma (Billy Graham): „Šta će se dogoditi? Kuda ide ovaj svet?” A Bili je tada odgovorio: „Pročitao sam poslednju stranicu Biblije i čini mi se da će sve biti u najboljem redu.” Zar nije fantastično što je on video da je Bog prisutan usred krize koja se odvija pred našim očima! Bog nas ne ostavlja same. Uvek je uz nas. Već smo spomenuli da ćemo ostariti ako Isus Hristos ne odluči da se ubrzo vrati.

Jedan bračni par je zajedno i srećno proživeo više od 55 godina. Sedeli su na terasi i razgovarali. Tada je muž rekao svojoj ženi:

  • „Draga, jede mi se nešto slatko. Možda sladoled. Da kupim i tebi?”

  • „Naravno dragi. Znaš da je meni omiljeni sladoled od vanile. Ali pre nego što odeš u prodavnicu, molim te zapiši da ne zaboraviš.”

  • „Draga, pa kako bih zaboravio? Oduvek si najviše volela vanilu.”

  • „Dobro, ali ako možeš, uzmi i preliv od čokolade.”

  • „Naravno.”

  • „Ali zapiši, jer ćeš sigurno zaboraviti.”

  • „Kako bih zaboravio? Sladoled od vanile, tvoj omiljeni, i preliv od čokolade.”

  • „Ali, kad već ideš, da li bi mogao i da uzmeš šlag? To će biti savršena kombinacija.”

  • „Važi draga. Sladoled od vanile, preliv od čokolade i šlag. Letim i donosim ti.”

  • „Dragi, ipak ti to zapiši.”

  • „Ne treba da zapisujem, sad sam ti sve ponovio.”

  • „Dobro onda, jer bi mogao i jagode da doneseš?”

  • „Mogu.”

  • „Ali zapiši.”

  • „Neću. Zapamtio sam. Sladoled od vanile, preliv od čokolade, šlag i jagode. Odmah se vraćam.”

Muž je otišao u prodavnicu, a kad se vratio kući, odmah je otišao u kuhinju da sve pripremi. Posle pola sata petljanja u kuhinji, izašao je na terasu sa velikom tacnom. Spustio je tacnu pred svoju ženu i rekao joj:

  • „Draga, sve je gotovo. Sada možemo da jedemo. Spremio sam ono što najviše voliš – sendviče sa pilećim prsima.”

Žena je pogledala sendviče, a zatim podigla jedan i kazala:

  • „Dragi, pa lepo sam ti rekla da zapišeš! Evo, zaboravio si senf!”

Ako se Isus ne vrati, onda ćemo svi biti u sličnom stanju. Svi ćemo dočekati i iskusiti proces starenja. Koji je onda naš zadatak dok čekamo? U poslanici Titu možemo da izdvojimo tri zadatka.

Prvi zadatak je veza sa Bogom. Drugi zadatak je veza sa ljudima, a treći je veza sa našim okruženjem tj. Božjim stvorenjima. Krenućemo od trećeg da bismo završili sa Bogom.

Kako se ophodimo prema svom okruženju? Zar nije fantastično kako Bog prilikom stvaranja čoveku kaže: „Sve što sam stvorio je dobro i prelepo. Evo sve vam predajem na čuvanje.” „I uzevši Gospod Bog čoveka namesti ga u vrtu edemskom, da ga radi i da ga čuva.” (1Mojs. 2,15) Da li čuvamo Božja stvorenja? Decu i mlade, posebno, moramo da naučimo da ne bacaju smeće. Ne smemo da uništavamo svoje okruženje koje nam je Bog stvorio. Kada bi naša deca i naši mladi znali koliko bi na drugoj strani naše planete ljudi para dali za jednu jedinu čašu čiste vode, više bi pazili na vodu i izvore vode. Pazimo na ove važne izvore života. Isus želi da nam u srce usadi jedno upozorenje. Pogledajmo šta nam poručuje u knjizi Otkrivenje: A kad se Isus vrati, doći će vreme „i da se pogube oni koji zemlju pogubiše.” (Otk. 11,18) To znači da imamo zadatak da čuvamo planetu na kojoj živimo, jer nam Bog nije slučajno dao predivnu prirodu. Ona na sebi nosi otisak greha, ali je i dalje predivna i dalje nam pruža sve uslove za život.

Drugo pitanje je kako se odnosimo prema drugim ljudima. Naše ponašanje u čekaonici će odredidti da li naš život može da posluži kao dokaz za čistotu Božjeg karaktera. Isus je ispričao nekoliko parabola vezanih za ovu temu koje možemo zajedno da pogledamo. U Matejevom jevanđelju, u 24. poglavlju, čitamo: „Ako li taj rđavi sluga reče u srcu svom: Neće moj gospodar još zadugo doći; i počne biti svoje drugare, i jesti i piti s pijanicama; doći će gospodar tog sluge u dan u koji se ne nada, i u čas kad ne misli. I raseći će ga napola, i daće mu platu kao i licemerima; onde će biti plač i škrgut zuba.” (Mt. 24,48-51) Onaj sluga koji misli da Isus kasni je zao. Zao je onaj sluga koji ne zna da se pravilno i uljudno ophodi prema svojim saradnicima. Muškarci posebno moraju da obrate pažnju na ovaj zadatak i da se sa nežnošću i ljubavlju odnose prema svojim ženama i deci. Isus Hristos će uskoro ponovo doći, a tada će nas nagraditi ili kazniti u zavisnoti od toga kako se ophodimo prema bližnjima. Martin Luther King je rekao: „Žena mi je najbliži prijatelj, jer ju je Bog stvorio da bude uz mene”. U čekaonici će se videti razlika između mudrih i glupih, tj. nemudrih. Jedan drugi primer u Bibliji objašnjava sledeće: „Tada će biti carstvo nebesko kao deset devojaka koje uzeše žiške svoje i iziđoše na susret ženiku. Pet od njih behu mudre, a pet lude.” (Mt. 25,1-2) Kakva je razlika između mudrih i ludih? Matej u svom jevanđelju daje odgovor na ovo pitanje: „Svaki dakle koji sluša ove moje reči i izvršuje ih, kazaću da je kao mudar čovek koji sazida kuću svoju na kamenu: I udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vetrovi, i napadoše na kuću onu, i ne pade; jer beše utvrđena na kamenu” (Mt. 7,25-25) A zatim nastavlja: „A svaki koji sluša ove moje reči a ne izvršuje ih, on će biti kao čovek lud koji sazida kuću svoju na pesku.” (Mt. 7,26) Čuti, razumeti i poslušati – to je mudro ponašanje. Čuti, razumeti i ne poslušati – je ludo. U koju kategoriju mi spadamo?

Postoji jedna zanimljiva basna o lisici i petlu. Petao se na farmi osećao kao gazda. Sve je znao i sve je video. Ali je jednom samo na trenutak sa ponosom zatvorio oči i lisica ga je ščepala. I dok je lisica nosila petla u zubima, petao joj je progovorio:

  • „Čuješ li kako psi laju? Imaju tako lep glas. Pokaži mi kako se to vi lisice oglašavate.”

Lisica je otvorila usta i zaštektala. Na to se petao oslobodio i odleteo na granu. Tada je lisica rekla:

  • „Prokleta su usta koja su otvorena kada treba da budu zatvorena.”

Na to joj je petao odgovorio:

  • „Proklete su oči koje su zatvorene kad bi trebale da budu otvorene.”

Kako živimo u današnjem svetu? Šta radimo sa onim što smo dobili? Isus je ispričao i parabolu o talantima. Jedan sluga je dobio 5 talanata, drugi je dobio 2, a treći 1, prema svojim sposobnostima i mogućnostima. I zatim njihov gospodar „otide odmah”. Isus je otišao, ali je i vama i meni dao sposobnosti i talente. Za šta ćemo ih upotrebiti? Pre Isusovog drugog dolaska će se uobličiti dve grupe ljudi. U Matejevom jevanđelju, u 25. poglavlju u 31. i 32. stihu, čitamo: „A kad dođe Sin čovečiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli s Njime, onda će sesti na prestolu slave svoje. I sabraće se pred Njim svi narodi, i razlučiće ih između sebe kao pastir što razlučuje ovce od jaraca.” (Mt. 25,31-32) I onda ide najvažniji deo: „Tada će reći car onima što Mu stoje s desne strane: hodite blagosloveni Oca mojega; primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta. Jer ogladneh, i daste mi da jedem; ožedneh, i napojiste me; gost bejah, i primiste me; go bejah, i odenuste me; bolestan bejah, i obiđoste me; u tamnici bejah, i dođoste k meni.” (Mt. 25,34-36) Ovo će biti veoma važno na poslednjem sudu. Ne ono što smo rekli, već dela koja smo učinili.

Jedan pastor je doveo beskućnika u svoju kuću. Žena mu trenutno nije bila u kući, ali mu je ostavila supu u frižideru. On je izneo tanjir supe, a onda se zapitao: „Da je Isus moj gost, da li bi mu dao svoju supu ili bi mu namazao margarin na hleb?” Onda je sebi namazao hleb sa margarinom, a beskućniku dao da jede supu. Zatim je upitao beskućnika da li se nedavno kupao. Beskućnik je odmahnuo glavom, na šta ga je pastor poslao u kupatilo da se istušira. Zatim ga je propitao i da li mu trebaju čarape, pantalone, majice i nešto da može kasnije da se presvuče. Beskućnik je rekao da bi mu sve to trebalo. Pastor kaže da je bio u velikom iskušenju da mu da čarape sa rupicama i pantalone koje više ne nosi jer su se na kolenima isteglile. Ali se ponovo zapitao: „Šta bi Isus uradio?” Zatim je beskućniku dao dobre, nove stvari. Šta je, po Bogu, naš zadatak? „Tražite Gospoda, dok se može naći; prizivajte Ga, dokle je blizu. Neka bezbožnik ostavi svoj put i nepravednik misli svoje; i neka se vrati ka Gospodu, i smilovaću se na nj, i k Bogu našemu, jer prašta mnogo.” (Isa. 55,6.7) Božja ljubav nas poziva da dođemo svom domu. Ne oklevajmo. Dođimo Njemu, i ovde, u čekaonici recimo Mu da želimo da činimo ono što Isus Hristos od nas očekuje.